Krstaški ratovi

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Krstaški ratovi
Seljački pohod 1095. Pad Edese 1144. Saladin
Pad Jerusalima 1187. Dečji pohod 1291. Pad Akre 1291.
Krstaški ratovi

Krstaški ratovi (lat. cruce signati - krstom obeleženi) bili su skup svetih ratova u kojem su učestvovali pretežito vitezovi iz Francuske i Svetog rimskog carstva. Krstaški ratovi su takođe i ratovi vođeni za oslobođenje Hristovog groba u Jerusalimu. Krstaški ratovi imali su cilj da se sveti grad Jerusalim vrati pod kontrolu hrišćana, a trajali su u periodu od 200 godina, tačnije između 1095. i 1291. godine. Drugi krstaški pohodi u Španiji i istočnoj Evropi trajali su do 15. veka. Krstaši su se uglavnom borili protiv muslimana, iako su neki pohodi vođeni protiv slovenskih paganskih naroda, te paganskih naroda na Baltiku, Jevreja, pravoslavaca, Mongola, katara, Staroprusa, husita, valdovaca i političkih neprijatelja pape.[1] Krstaši su se zavetovali i bili su im oprošteni gresi iz prošlosti, često zvani indulugencija.[1][2]

Primarni i glavni cilj Krstara bio je oslobođenje Jerusalima i Svete Zemlje od muslimana, a Krstaški pohodi su počeli pozivom pravoslavnog Vizantijskog carstva da se odbrane od muslimanske ekspanzije Turaka Seldžuka u Anatoliji. Izraz je ostao sačuvan i u 16. veku, a označavao je katoličko širenje van Evrope i osvajanje muslimanske teritorija kao što su Andaluzija, i Egipat, kao i u istočnoj Evropi uglavnom protiv pagana, jeretika i naroda koji su bili žrtvom izopštenja s mešavinom verskih, političkih i ekonomskih razloga. Primeri su Albigenzijski krstaški rat, Aragonski krstaški rat, Rekonkvista i Severni krstaški rat. Hrišćani i muslimani međusobno su sastavljali razne saveze i ratovali protiv neprijatelja, kao što je bio hrišćanski savez sa Rumskim sultanatom tokom Petog krstaškog rata.

Krstaški pohodi su imali duboke političke, ekonomske i socijalne efekte, neki učinci se osete i u današnje vreme. Neretko zbog sukoba među samim hrišćanskim zemljama, krstaški pohod bi imao sasvim drugi cilj, kao na primer u Četvrtom krstaškom ratu kada je izbio rat između Venecije i Vizantije. Tada je u ruke krstaša i Mlečana pao hrišćanski Carigrad. Takođe, Šesti krstaški rat je prvi koji je krenuo bez papinog blagoslova .[3] Sedmi, Osmi i Deveti krstaški pohod završili su sa pobedama Mameluka i Hafisida, a Deveti krstaški pohod okončao je Krstaške ratove na Bliskom istoku.

Broj poginulih u sporadičnih 196 godina ratovanja je nepoznat, no procene sežu od najmanje 1.000.000[4] do najviše 9.000.000 žrtava,[5] čime je to jedan od najsmrtonosnijih sukoba u ljudskoj istoriji.

Uzroci[uredi]

Papa Urban II drži govor na Saboru u Klermonu

Jedan od glavnih uzroka Krstaških ratova je taj da su Turci Seldžuci 1071. godine napali vizantijske posede u Maloj Aziji. Nakon tih ratova vizantijski car Aleksije I Komnin je pozvao Evropu u pomoć.

Krstaški ratovi su predstavljali niz ratova koje su hrišćani zapadne i srednje Evrope pod uticajem pape vodili od kraja XI do druge polovine XIII veka protiv Seldžuka, Fatimida i drugih islamskih dinastija i država za oslobođenje svetih mesta u Palestini, posebno Hristovog groba u Jerusalimu, iz ruku muslimana. Ti su ratovi započeli u doba kada je Katolička crkva, s papom na čelu, nastojala ostvariti duhovnu i svetovnu prevlast u hrišćanskom svetu.

Na crkvenim saborima u Pjačenci i Klermonu 1095. godine papa Urban II pozvao je na rat protiv muslimana za oslobođenje Jerusalima, obećavši učesnicima opraštanje svih grehova, pri čemu će ubijanje, pljačka, osvajanje novih poseda biti u potpunosti prihvatljivi, jer će žrtve svega toga biti nevernici koji bolje ni ne zaslužuju.

Jedan deo govora Pape Urbana II na savezu u Klermonu 1095. godine glasio je ovako:

„Ovi neprijatelji zauzeli su Siriju, Jermeniju i sve zemlje čak do Bosfora, i zato naši hodočasnici moraju da plaćaju put da bi ušli u Jerusalim."

Nakon ovog govora grupa ljudi koji su došli na savez otpratila ga je sa velikim aplauzima i sa uzvicima „Deus lo volt!" što u prevodu znači „Božja je volja!". Francuski monah avgustinac Petar Pustinjak, bili su dočekani s velikim poletom i oduševljenjem, i to zbog više razloga. Iako je u XI veku u Evropi počelo razdoblje opšte demografske, državne i političke obnove, niži društveni slojevi su proživljavali teško ekonomsko stanje i glad. Tokom perioda od 1095. do 1096. godine evropske zemlje je zahvatila nepoznata epidemija, verovatno kuga, pa je pokušaj bega iz takve stvarnosti bio sasvim razumljiv. Ekonomsko stanje je bilo dodatno otežano jer su Turci Seldžuci i egipatski Fatimidi kočili trgovinu maloazijskog i severnoafričkog prostora s hrišćanskom Evropom. Značajnu ulogu u pokretanju ratova imala je i zamisao o zaštiti mnogobrojnih hodočasnika na putu u Svetu zemlju od nasilja i samovolje bliskoistočnih mesnih moćnika.

Od rata protiv islamskog Istoka svi su očekivali koristi: verski gorljivi pojedinci - mesto u raju, papa i katolička crkva - uticaj i kontrolu na istoku, velikaši - nove velike posede, seljaci - oslobođenje od lične zavisnosti, a svi učesnici plen od pljačke. U raznim delovima Francuske, Nemačke i Italije na hiljade vitezova i kmetova počinju da se okupljaju za ratni pohod, stavljaju na svoju odeću veliki crveni krst i odlaze u rat za oslobađanje Isusovog groba, krećući se ispred glavnine, ubijajući ljude svih vera, silujući, paleći, pljačkajući i izazivajući nemire kud god bi stigli.

Najznačajniji krstaški ratovi[uredi]

Od svih Krstaških ratova najviše su se izdvajali sledeći ratovi:

Prvi krstaški rat[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Prvi krstaški rat

Prvi krstaški rat je trajao od 1096. do 1099. godine. Hrišćanski vitezovi prvi put osvajaju Jerusalim, gde počinjavaju veliki masakr pobijajući ogroman broj muslimana. Vojsku su predvodili Boemund Tarentski, Gotfrid Bujonski i Remon Tuluski. Tokom opsade i pobede nad muslimanskim ratnicima u Jerusalimu, za vođu pohoda je izabran Gotfrid Bujonski koji se nakon pobede nije proglasio za kralja, nego je vladao koristeći titulu čuvar Groba Gospodnjeg. Prvi krstaški rat je završen uspehom po krstaše.

Treći krstaški rat[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Treći krstaški rat

Treći krstaški rat je trajao od 1189. do 1192. godine. Vojsku trećeg krstaškog rata su poveli engleski kralj Ričard I Lavlje Srce, francuski kralj Filip II Avgust i nemački kralj Fridrih I Barbarosa. Tokom dolaska u Aziju kralj Barbarosa je upao u malu reku i udavio se, dok se njegova vojska vratila natrag u Evropu. Filip i Ričard nisu bili baš u najboljim odnosima. Engleski kralj Ričard I Lavlje Srce sklopio je primirje sa Saladinom – muslimanskim vojskovođom i sultanom Egipta. Potpisao je ugovor u kome je navedeno da hrišćanski hodočasnici bezebedno obilaze Sveta mesta, iako je treći krstaški rat završen uspehom po krstaše.

Četvrti krstaški rat[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Četvrti krstaški rat

Četvrti krstaški rat je trajao od 1202. do 1204. godine. Vizantijski car je ponovo pozvao krstaške ratnike da dođu i pomognu u nameri da pokore Egipat. Krstaši su zbog nedostatka novca pristali da prvo za Mletačku republiku zauzmu Zadar. Vizantijski car im je ponudio njegovu palatu da prenoće. Međutim, krstaški vojnici očarani lepotom i bogatstvom Carigrada, odlučili su da opljačkaju Vizantiju. Oštetili su je do te mere da se 1204. godina smatra prvim padom Carigrada. Na tom prostoru je osnovano Latinsko carstvo koje traje do 1261. godine.

Posledice[uredi]

Krstaški ratovi su doneli slabljenje vere u Boga i papu, pojavu Jeretika i sukob sa islamom. Nakon krstaških ratova oživelo je bankarstvo, razvili su se gradovi i trgovina. Konačno, desio se prvi pad Carigrada i nastale su veze Evrope i Bliskog istoka tj. mešanje običaja i kultura različitih naroda, među ostalom i običaje pranja ruku, čiji su običaj primili od muslimana.

Dok su se jedni krstaši nakon ratova vraćali u svoje zemlje, a drugi dolazili, stalni i sobro organizovani elemenat bili su viteško-monaški redove. Oni su se tokom ratova podelili u tri grupe:

  1. Templari (Hramovnici) su vitezovi u belim odorama sa crvenim krstom. Oni su bili čuvari Solomonovog hrama, po kome su i dobili ime.
  2. Hospitalci (Jovanovci), redovi Svetog Jovana.
  3. Tevtonci, nemački viteški red.

Da bi vitez ušao u neki od redova, morao je da polaže zavete, među kojima se nalazilo i da se bori protiv nevernika. Ovi redovi su se posle pada krstaških država raširili po Evropi i istakli: Tevtonci kao surovi osvajači pruskih i slovenskih oblasti, Templari kao bogati bankari, a Jovanovci kao borci protiv Osmanlija (na Rodosu, a zatim na Malti).

Krstaških ratova je bilo osam, ne računajući seljački krstaški rat i dečji krstaški rat. Mada smatra se da ih je u stvari bilo preko 100.

Hronologija[uredi]

Zanimljivosti[uredi]

  • Putovanje iz Evrope u Jerusalim bilo je dugotrajno i opasno pa su mnogi krstaši putem umrli. Oni koji su se vratili u Evropu, doneli su iz Palestine dragocenu svilu i začine, ali i mnoga znanja iz matematike i astronomije.
  • Sultan Saladin (11371193) bio je vođa muslimanske vojske. Vrstan zapovednik, sultan Egipta i Sirije, uzdigao je Egipat do jednog od najmoćnijih područja Srednjeg istoka.
  • Omiljeni engleski kralj Ričard I (vladavina od 11891199.) bio je poznat pod imenom Ričard Lavljeg Srca. On je učestvovao u trećem krstaškom pohodu i pritom zauzeo lučki grad Akru. Na povratku zarobio ga je austrijski vojvoda Leopold i tražio visoku otkupninu.
  • Godine 1213. započeo je tragičan krstaški pohod u kojem su hiljade hrišćanske dece pešice krenule iz Evrope prema Jerusalimu. Većina ih je putem pomrla od gladi, a ostali su mahom prodati u roblje.

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ a b Riley-Smith 1999
  2. ^ Riley-Smith 1998
  3. ^ Halsall, Paul (децембар 1997). „Philip de Novare: Les Gestes des Ciprois, The Crusade of Frederick II, 1228-29“. Medieval Sourcebook. Fordham University. –Grgur IX je zapravo izopštio Fridriha II pre nego što je napustio Siciliju po drugi put.
  4. ^ Twentieth Century Atlas - Death tolls
  5. ^ Robertson, History of Christianity:, pp. 168

Literatura[uredi]

  • Riley-Smith, Jonathan Simon Christopher (1999). The Oxford History of the Crusades. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-285364-6. 
  • Riley-Smith, Jonathan (26 November 1998). The First Crusaders, 1095-1131. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-64603-1. 
  • Ћирковић, Сима (2005). Историја за II разред гимназије природно-математичког смера. Завод за уџбенике и наставна средства, Београд. 
  • ((en)) Asbridge, Thomas (2011). The Crusades: The Authoritative History of the War for the Holy Land. Ecco. ISBN 978-0-06-078729-5. 
  • ((en)) Asbridge, Thomas (2005). The First Crusade: A New History: The Roots of Conflict between Christianity and Islam. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-518905-6. 
  • ((en)) Barber, Malcolm (1992). The Two Cities: Medieval Europe 1050–1320. London: Routledge. ISBN 978-0-415-09682-9. 
  • ((en)) Brand, Charles M. (April 1962). „The Byzantines and Saladin, 1185–1192: Opponents of the Third Crusade“. Speculum 37 (2): 167-181. DOI:10.2307/2849946. JSTOR 2849946. 
  • ((en)) Bréhier, Louis (1908). „Crusades“. Catholic Encyclopedia. 4. 
  • ((en)) Bull, Marcus (1999). „Origins“. In Riley-Smith, Jonathan. The Oxford History of the Crusades. New York: Oxford University Press. pp. 15-34. ISBN 978-0-19-280312-2. 
  • ((en)) Davies, Norman (1997). Europe – A History. Pimlico. ISBN 978-0-7126-6633-6. 
  • ((en)) Dickson, Gary (2008). The Children's Crusade: Medieval History, Modern Mythistory. Palgrave Macmillan. 
  • ((en)) Edington, Susan B. and Lambert, Sarah (2002). Gendering the Crusades. New York: Columbia University Press. 
  • ((en)) Esposito, John L.. What Everyone Needs to Know about Islam. 
  • ((en)) Findley, Carter Vaughan (2005). The Turks in World History. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-516770-2. 
  • ((en)) Hindley, Geoffrey. The Crusades: Islam and Christianity in the Struggle for World Supremacy. New York: Carrol & Graf. ISBN 978-0-7867-1344-8. 
  • ((en)) Hodgson, Natasha (2007). Women, Crusading and the Holy Land in Historical Narrative. Boydell. 
  • ((en)) Holt, P. M. (1983). „Saladin and His Admirers: A Biographical Reassessment“. Bulletin of the School of Oriental and African Studies, University of London 46 (2): 235-239. DOI:10.1017/S0041977X00078824. JSTOR 615389. 
  • ((en)) Housley, Norman (2006). Contesting the Crusades. Malden, MA: Blackwell Publishing. ISBN 978-1-4051-1189-8. 
  • ((en)) Jackson, Peter (2007). The Seventh Crusade, 1244–1254. 
  • ((en)) Kolbaba, T. M. (2000). The Byzantine Lists: Errors of the Latins. University of Illinois. 
  • ((en)) Lewis, Richard D. (2005). Finland: Cultural Lone Wolf. Intercultural Press. ISBN 978-1-931930-49-9. 
  • ((en)) Lock, Peter (2006). Routledge Companion to the Crusades. New York: Routledge. ISBN 978-0-415-39312-6. 
  • ((en)) Madden, Thomas F. (2005). The New Concise History of the Crusades. Lanham, MD: Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-7425-3822-1. 
  • ((en)) Mayer, Hans Eberhard (1988). The Crusades (Second ed.). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-873097-2. 
  • ((en)) Munro, Dana Carleton (January 1906). „The Speech of Pope Urban II at Clermont, 1095“. American Historical Review 11 (2): 231-242. DOI:10.2307/1834642. JSTOR 1834642. 
  • ((en)) Nelson, Laura N.. The Byzantine Perspective of the First Crusade. 
  • ((en)) Nicholson, Helen (1997). „Women on the Third Crusade“. Journal of Medieval History 23 (4): 335. DOI:10.1016/S0304-4181(97)00013-4. 
  • ((en)) Nicolle, David (2007). Crusader Warfare Volume II: Muslims, Mongols and the Struggle against the Crusades. 
  • ((en)) Nicolle, David (2003). The First Crusade 1066–99: Conquest of the Holy Land. Campaign. Wellingborough, UK: Osprey. ISBN 978-1-84176-515-0. 
  • ((en)) Nicolle, David (2011). The Fourth Crusade 1202–04: The Betrayal of Byzantium. Osprey Publishing. 
  • ((en)) Pringle, Denys (1999). „Architecture in Latin East“. In Riley-Smith, Jonathan. The Oxford History of the Crusades. New York: Oxford University Press. pp. 155-175. ISBN 978-0-19-280312-2. 
  • ((en)) Owen, Roy Douglas Davis (1993). Eleanor of Aquitaine: Queen and Legend. Oxford, UK: Blackwell Publishing. 
  • ((en)) Riley-Smith, Jonathan (1990). The Atlas of the Crusades. New York: Facts on File. ISBN 978-0-8160-2186-4. 
  • ((en)) Riley-Smith, Jonathan (2005). The Crusades: A Short History (Second ed.). New Haven, CT: Yale University Press. ISBN 978-0-300-10128-7. 
  • ((en)) Riley-Smith, Jonathan (1997). The First Crusaders 1096–1131. New York, NY: Cambridge University Press. 
  • ((en)) Rose, Karen (2009) "The Order of the Knights Templar"
  • ((en)) Runciman, Steven (1951). A History of the Crusades: The Kingdom of Acre and the Later Crusades (reprinted 1987 ed.). Cambridge University Press. 
  • ((en)) Strayer, Joseph Reese (1992)). The Albigensian Crusades. University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-06476-2. 
  • ((en)) Strayer, Joseph R. (1969). „The Crusades of Louis IX“. In Wolff, R. L. and Hazard, H. W.. The Later Crusades, 1189–1311. pp. 487-521. 
  • ((en)) Tolan, John; Veinstein, Gilles and Henry Laurens (2013). Europe and the Islamic World: A History.. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-14705-5. 
  • ((en)) Tyerman, Christopher (1988). England and the Crusades, 1095–1588. Chicago, IL: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-82013-2. 
  • Tyerman, Christopher (2006). God's War: A New History of the Crusades. Cambridge, MA: Belknap Press. ISBN 978-0-674-02387-1. 
  • ((en)) Vasilʹev, Aleksandr Aleksandrovich (1952). History of the Byzantine Empire: 324–1453. University of Wisconsin Press. 
  • ((en)) Villegas-Aristizábal, L. (2009). „Anglo-Norman involvement in the conquest of Tortosa and Settlement of Tortosa, 1148–1180“. Crusades (8): 63-129. 
  • ((en)) Wickham, Chris (2009). The Inheritance of Rome: Illuminating the Dark Ages 400–1000. New York: Penguin Books. ISBN 978-0-14-311742-1. 
  • ((en)) Zacour, Norman P. (1969). „The Children's Crusade“. In Wolff, R. L. and Hazard, H. W.. The Later Crusades, 1189–1311. pp. 325-342. 

Spoljašnje veze[uredi]