Ksenofan

Iz projekta Википедија

Ksenofan, rođen je oko 565. pne. u Kolofonu (zapadna Anatolija) a umro je oko 470. pne. u Eleji (južna Italija), bio je Grčki pesnik i filozof.

Tradicija kaže da je, nakon što je isteran iz svog doma, verovatno usled pobede Persijanaca, sledećih 67 godina živeo kao lutajući pesnik i filozof. Njegov poznati učenik bio je Parmenid, koji je nastavio njegovo učenje. Bio je netrpeljiv prema lažnim vrednostima, luksuzu i ljudskoj pohlepi, i u svojim je pesmama kritikovao društvo. Kritikovao je Homera i Hesioda zato što su bogovima pripisivali poroke i kriminalne osobine.

Držeći da nema sigurnog znanja o bogovima ili bilo čemu drugom, Ksenofan je istakao da ljudi kreiraju bogove prema sopstvenoj slici, kao što bi životinje pravile bogove prema svojim likovima kada bi mogle da crtaju.

To, međutim, nije ispravno, jer se Bog ne pomera s mesta na mesto, niti ima čulne organe ili bilo kakvu fizičku formu. On je nepokretan, neizmenjiv, sveznajući, homogen, i vlada svime što postoji. On je, po svemu sudeći, jedinstvo celog univerzuma i njegov vladajući duh.

Ako pogled zahteva i identitet Boga i prirode, to vodi do daljeg zaključka da su promena i pokret u univerzumu na neki način i u nekoj meri iluzorni. Taj zaključak svrstava Ksenofana među pretke elejske škole, gde ga smešta i tradicija.

Za filosofiju bića pripremio je zemljište Ksenofan, kad je Kir pokorio Jonjane, god. 540, Ksenofan je ostavio svoju otadžbinu, pa se, kao što sam kaže, potucao od grada do grada i radi nasušnog hleba čitao tuđe i svoje pesme. On je, dakle, najraniji sofist. Posle različnih putovanja, ovaj stari Odisej nastanio se najzad u gradu Eleji, fokejskoj naseobini na lukanskoj obali, i tu osnovao elejsku školu, i tako postao most između miletske kosmologije i elejske filozofije bića, kojoj su utrli put pitagorovci svojim matematičkim formalizmom i podizanjem načela broja na visinu vrhovne kosmičke suštine. Osim elegija, ispevao je i dve istorijsko-epske pesme: u prvoj opevao je osnivanje svoga Kolofona, a u drugoj osnivanje Eleje (D. L. IX 20). On je, dakle, prvi Helen koji prikazuje istoriju svoga vremena.

Dok su jonski kosmolozi pisali u prozi, on je prvi mislilac koji je u službu filozofije stavio pesnički oblik, pa je u svojoj filozofskoj pesmi «Ο prirodi», u pesničkom duhu, izložio svoje shvatanje ο suštini božanstva i njegovu odnosu prema svetu i ceo šareni svet prečistio u jedinstvo, čistotu i postojan prirodni poredak. U filozofski agresivnim «Rugalicama», koje možda nisu posebna pesma nego deo njegove filozofske pesme, filozofska misao prvi put ustaje protiv celokupne epske slike sveta: „Sve su to bogovima pridenuli Homer i Hesiod što god je u ljudi sramota i prekor: da kradu, da čine blud i jedni druge da varaju" (frg. 11). Ali nije reč samo ο porocima bogova nego i ο lažnosti celokupnog antropomorfnog i antropopatskog politeizma: „Ali ljudi misle da se bogovi rađaju, da imaju njihovu nošnju, govor i običaje" (frg. 14). Ksenofan postavlja dalje pitanje: kako su ljudi došli do takva lažnog shvatanja bogova? I odgovara koliko genijalno toliko i prosto: nisu ljudi tvorevina bogova, nego su bogovi tvorevina ljudi, koji smatraju da su bogovi rođeni kao i oni sami, pa zato u njih unose svoja osećanja, svoj oblik i glas: „Ali da ruke imaju goveda i konji, pa kad bi hteli da slikaju rukama i da tvore dela kao ljudi, slikali bi likove bogova i davali im telo onakvo kakvo već sami imaju: konji konjsko, a goveda goveđe. Etiopljani tvrde za svoje bogove da su tuponosi i crni, a Tračani za svoje da su plavooki i crvenokosi" (frg. 15 i 16). Svoju misao ο bogu iskazao je Ksenofan ovako: ,,Jedan je bog, a među bogovima i ljudima najveći, ne liči na ljude ni likom ni umom. Sav vidi, sav umuje, sav čuje. Α bez naprezanja sve potresa snagom svoga duha. Uvek ostaje na istom mestu, ne krećući se: i ne dolikuje mu da ide čas amo čas tamo" (frg-i 23—26).

Time što js božanstvo očistio od ljudske i suviše ljudske i zemaljske plastike i dao mu plastiku kosmičku, Ksenofan je dao presudan podsticaj celom etičko-reformatorskom pokretu dosokratskih mislilaca. Ksenofan je monoteist, ali njegov monoteizam u stvari je panteizam, jer sam kaže da je bog „jedno i sve" (fr. Α 31). Uzrok je svega bog, ali on je nepromenljiv. Time Ksenofan dolazi u suprotnost s Milećanima. koji su isticali baš promenljivost prasupstancije kao uzroka svega. Nastaje pitanje kako se može shvatiti menjanje pojedinih stvari ako se ne menja prauzrok svega. Tu se javljaju dva motiva filozofskog mišljenja: jedan ističe menjanje pojedinih stvari, a drugi nepromenljivost njihova uzroka. Kako ih nije mogla pomiriti, helenska filozofska misao dalje je odelito razvila i jedan i drugi motiv: prvi Heraklit, a drugi elejska škola.

Veći deo teksta po Milošu Đuriću