Kubanska revolucija

Kubanska Revolucija
Deo Hladnog rata
Če Gevera i Fidel Kastro pri trijumfalnom ulasku u Havanu
Vreme 26. juli, 1953 — 1. januar 1959. Mesto Kuba Ishod Pad Batistine diktature i dolazak Kastra na vlast Eskambrajska pobuna
Sukobljene strane
Pokret 26. jul podrška: Jugoslavija	Batistin režim podrška: SAD (do 1958) Dominikanska Republika Kostarika
Komandanti i vođe
Fidel Kastro Če Gevara Raul Kastro Kamilo Sjenfuegos Huan Almeida Boske Uber Matos Abel Santamarija † Frank Pais † Rolando Kubela Sekades Iloj Gutijerez Menojo Vilijam Aleksander Morgan Hose Antonio Ečeveria †	Fulhensio Batista Eulohio Kantiljo

Kubanska revolucija (šp. Revolución cubana; 1953–1959) je bio oružani ustanak protiv autoritativne vlasti Fulhensija Batiste, vođen od strane Fidela Kastra i njegovog pokreta 26. jul. Ustanak je trajao od 1953. godine do 1. januara 1959. godine.

Dolazak Batiste na vlast

Za vreme Drugog svetskog rata premijer Kube bio je Fulhensio Batista (to je bila njegova prva vladavina Kubom), čija je kandidatura bila potpomognuta od koalicije koji su činili komunisti. I pored toga što su omogućavali značajne povlastice radničkom pokretu, ova koalicija (sa Batistom i komunistima) nije bila prihvaćena kod većine građana i to će možda dovesti do podele u revolucionarnom pokretu. Za vreme Batistine vlade, ekonomska situacija će doživeti značajan napredak zbog izbijanja Drugog svetskog rata. Njegov naslednik Ramon Grau San Martino, izabran 1944. zahvaljujući širokoj podršci u narodu koju je stekao zahvaljujući svojim nacionalističkim i demokratskim merama koje je uveo za vreme njegove prethodne vladavine.

Kako San Martino, tako je i Karlos Prio Sokaras (1948—1952) (obojica su bili lideri kubanske revolucionarne partije) - nisu umeli a kamoli uspeli da iskoriste povoljne ekonomske uslove za vreme svojih mandata, svojim merama umesto da doprinesu ekonomsko stanje na Kubi, oni su nazadovali i time usporili nadu o ekonomskom procvatu, švercerska industrija je uzimala svoj mah, pljačka javnih fondova nije bila retkost, već je i doživela uspeh neviđenih razmera. I korupcija nije bila retkost i ona je doživela svoj procvat zahvaljujući mnogobrojnim gangsterskim bandama koje je vlada podržavala da izbaci komuniste iz struktura vlasti. Građanski i politički pokret „ortodoxia” pobunio se zbog veoma lošeg stanja u zemlji. Njihov harizmatični vođa, Eduardo Sivas, koji će 1951. godine izvršiti samoubistvo usled jedne žestoke rasprave sa vladinim predstavnicima.

Iako je sve na izborima pokazivalo da je ortodoxia pobedila na izborima 1952. godine, vojni udar sve će promeniti. Dobre namere bivše vlade koja je izgubila poverenje zbog toga što su sve reforme bile propuštene, išlo je na ruku Fulhensiju Batisti da uz podršku Amerike izvrši vojni udar 10. marta 1953. godine. Usledila je druga vlada Fulgensija Batiste koja će trajati od 1953. godine do 1. januara 1959. godine.

Kuba za vreme Batiste

Zlatni telefon poklonjen Batisti. Danas je izložen u muzeju Revolucije, predstavlja simbol korupcije u vreme Batistine vladavine.

Sirotinja u Havani pored novog stadiona i naspram kazina.

Fotografija Ružni Amerikanac predstavlja turistu iz Batistine ere.

Kuba se decenijama, tokom čitave prve polovine XX veka, nalazila u stanju opšte nacionalne frustracije, u kojoj su se na vlasti smenjivale diktatorske kamarile. Među njima se naročito ističe upravo Fulgensio Batista, diktator čija uloga ima izuzetan značaj u kubanskoj istoriji.

Batista je, kao i većina drugih latinoameričkih lidera toga doba, vodio spoljnu politiku okrenutu ka Sjedinjenim Američkim Državama. Stoga je do samog pada režima 1959. godine uživao otvorenu podršku Bele kuće, posebno predsednika Ajzenhauera. S obzirom na geostrateški bitan položaj kubanskog ostrva, Vašington nijednog trenutka nije dozvoljavao da američki interesi na Kubi budu ugroženi.

Kuba se oslobodila španske kolonijalne vlasti nakon rata SAD i Španije 1898. godine, koji je isprovocirao Vašington. Amerika je prethodno pokušala da otkupi ostrvo, što je Madrid odbio. Posle rata, Sjedinjene Države su proglasile pravo da Kuba bude pod njihovim protektoratom sve dok ne bude „sposobna“ za samostalnost. Nezavisnost je proglašena 20. maja 1902. godine, ali su Kubanci, kao uslov Amerikanaca da dozvole osamostaljivanje Kube, morali da prihvate „Platov amandman“ na kubanski ustav. Njime su SAD dobile pravo da na ostrvu vojno intervenišu kad god procene da su njihovi interesi ugroženi. U tu svrhu, otvorili su bazu Gvantanamo na jugoistoku Kube, koja je i danas u njihovim rukama.

Veoma značajnu ulogu u dovođenju i održavanju na vlasti proameričkih diktatora u zemljama Latinske Amerike imala je CIA. Ona je pružala operativnu potporu savezničkim režimima kada bi oni bili uzdrmani. Nije poznato da li je CIA pokušala da pomogne Batisti prilikom Kastrove revolucije, ali se u pojedinim istorijskim izvorima navodi da je on tu pomoć u nekom trenutku zatražio.

Još jedan bitan faktor koji je Kubu činio jednim od prioriteta spoljne politike Vašingtona jeste finansijski interes velikih američkih korporacija. U rukama moćnih „United Fruit Company“ iz Bostona, i „Standard frut kompani“ iz Nju Orleansa, bile su sve unosne grane kubanske privrede — proizvodnju i izvoz šećerne trske, duvana, kafe, banana i citrusa, lanci hotela, kockarnice, plaže, telefonska kompanija, rudnici nikla, električne centrale, rafinerija nafte, pomorski saobraćaj, železnica... Finansijska moć tih kompanija prevazilazila je političku moć kubanske države, pa su mogle da utiču na donošenje ključnih odluka i za sebe osiguraju monopolski položaj na tržištu. Batistina era smatra se, ipak, zlatnim dobom turizma na Kubi, premda je ovo egzotično karipsko ostrvo bilo stecište bogatih Amerikanaca koji su tragali za zabavom i noćnim provodom.

Batistin diktatorski režim bio je izuzetno korumpiran i u sprezi sa kubanskim latifundistima (krupnim zemljoposednicima), koji su eksploatisali jeftinu radnu snagu na svojim plantažama. Korupcija je bila prisutna na svim nivoima — od lokalne samouprave, preko provincijskih „moćnika“, pa sve do političkog establišmenta i vojne klike. To je dodatno iritiralo građane, koji su se svakodnevno borili da prežive. U gradovima su mnoge porodice živele po siromašnim kvartovima, nalik na favele, a u unutrašnjosti su seljaci od jutra do mraka teško radili na plantažama. Za to vreme, vladajuća klasa se bogatila na račun poreskih obveznika i od državnog novca gradila sebi luksuzne hacijende.

Američka mafija decenijama je tretirala Kubu kao svoju „filijalu“ u kojoj su pod kontrolom držali kockarnice, noćne klubove, prostituciju i šverc alkohola i narkotika. Sam Batista je bio dobar prijatelj i godinama poslovno sarađivao sa poznatim američkim mafijašem ruskog porekla Majerom Lanskim, koji je od Kube napravio veliku kockarnicu i koristio je kao tranzit u međunarodnoj trgovini drogom.

Politička klima na Kubi sve se više usijavala iz godine u godinu. Demokratske institucije predstavljale su samo dekor, dok je režim redovno posezao za izbornim krađama. Sudstvo je bilo pod strogim nadzorom, a štampa i radio su cenzurisani. Batista je na sve načine pokušavao da uspostavi kontrolu nad Havanskim univerzitetom, tradicionalnim jezgrom otpora diktaturi. Svaki studentski ili radnički protest rasturala je policija, a represija je bila ogoljena. Levičarski disidenti otpuštani su sa posla i izbacivani sa univerziteta.

Batista je za obračune sa opozicijom organizovao i specijalnu tajnu policiju, ali su prljave poslove, poput političkih ubistava, najčešće obavljale razne gangsterske grupe, koje su harale predgrađima. Batistine snage su za sedam godina diktature pobile preko 20.000 ljudi (uključujući Kastrove gerilce).

Ako je iko bio odgovoran za pojavu Fidela Kastra, to je van svake sumnje diktator Fulgensio Batista, koji je više od dve decenije radio na stvaranju „revolucionarnog kvasca“ na Kubi. On je svojom diktaturom, korupcijom i razvratom ogorčio narodne mase i „zapalio“ studentski pokret na Havanskom univerzitetu. Zabrinuo je čak i Amerikance, koji su počeli da se plaše da bi, u slučaju da dođe do revolucije, mogli biti ugroženi i njihovi interesi na ostrvu — što se na kraju i dogodilo.

Tok revolucije

Streljanje jednog komuniste.

Batista pored mape Sijera Maestre gde se nalazi Fidel Kastro sa pobunjenicima.

Mladi advokat Fidel Kastro tužio je sudu Batistu 1952. godine i tražio da ovaj bude osuđen na 100 godina zatvora zbog kršenja ustava. Batista se, očekivano, nije obazirao na tužbu. Fidel i njegov mlađi brat Raul su 26. jula 1953. godine izveli napad na kasarnu „Monkada“ u gradu Santijago de Kuba. Pokušaj zauzimanja kasarne je propao, većina od oko 130 zaverenika je pobijena na licu mesta, a braća Kastro završila su u zatvoru, osuđeni na po 15 godina robije. Ipak, ubrzo su pušteni na slobodu posle opšte amnestije političkih zatvorenika; amnestija je usledila nakon masovnih protesta građana. Po izlasku iz zatvora odlaze u Meksiko, gde organizuju revolucionarnu gerilu — Pokret 26. jul (nazvan po datumu napada na „Monkadu“), u kojem su se, pored Fidela i Raula Kastra, isticali Ernesto Če Gevara, Kamilo Sjenfuegos i Huan Manuel Markes.

Jezgro otpora Batistinoj diktaturi bila je planina Sijera Maestra, gde je pobuna tinjala još od 1953. godine. Ustanici, njih 82, iskrcali su se na kubanske obale u jahti „Granma“ 2. decembra 1956. godine. Nekoliko dana kasnije, upali su u zasedu Batistinih snaga, pošto su ih potkazali meštani jednog obližnjeg sela. Većina ustanika je tom prilikom poginula, a sam Fidel se sa nekolicinom preživelih povukao u region Sijera Maestre. Ubrzo su im se pridružili borci koje su predvodili Raul Kastro i Če Gevara. U naredne dve godine, gerilci su uspeli da uspostave kontrolu nad najvećim delom ruralnih područja zemlje, dok je vojska i dalje držale gradove.

U međuvremenu je Hose Antonio Ečeverija, vođa studentskog „Revolucionarnog direktorijuma“, organizovao 13. marta 1957. godine sa 150 mladića upad u predsedničku palatu, u pokušaju da ubije Batistu. Atentat nije uspeo, jer je Batista pobegao preko krova, a oko 40 pučista je pobijeno. Takođe, maja 1958. godine, bivši predsednik Prio poslao je iz SAD brod sa 27 zaverenika sa zadatkom da svrgnu Batistu. I ovaj pokušaj je propao, a 23 zaverenika su ubijena. Na sličan način okončana je i pobuna pukovnika Karlosa Tabernilje u gradu Sjenfuegos, u kojoj je stradalo 33 oficira.

Međutim, gerilske snage nanosile su sve veće gubitke kubanskoj vojsci. Če Gevara je bez borbe ušao u Santa Klaru 29. decembra 1958. godine. U noći između 31. decembra 1958. i 1. januara 1959. godine, Batista je potpisao dekret kojim podnosi ostavku. U dva sata po ponoći, noseći sa sobom oko 700 miliona američkih dolara, Batista, njegova porodica i četrdesetak saradnika u tri aviona napustili su Kubu i pobegli u Dominikansku Republiku, gde im je diktator Truhiljo pružio zaštitu. Batista dobija politički azil u Španiju, premda mu nije dozvoljen ulazak u SAD. Sutradan je Če Gevara sa svojim trupama umarširao u Havanu, bez i jednog ispaljenog metka. Fidel Kastro, vođa revolucije, trijumfalno je ušao u prestonicu 8. januara 1959. godine, stigavši iz Santijaga de Kuba u pratnji velikog broja saboraca.

Vidi još

• Fidel Kastro
• Fulgensio Batista
• Če Gevara
• Muzej revolucije

Literatura

• Brown, Gates; Tucker, Spencer C. (2013). „Cuban Revolution”. Ur.: Tucker, Spencer C. Encyclopedia of Insurgency and Counterinsurgency: A New Era of Modern Warfare: A New Era of Modern Warfare. Santa Barbara: ABC-CLIO. ISBN 978-1-61069-280-9. 
• Castro, Fidel (2007). Ignacio Ramonet, ur. Fidel Castro: My Life. Translated by Andrew Hurley. Penguin Books. ISBN 978-0-14-102626-8. 
• Clark, Juan (1992). Cuba: Mito y Realidad: Testimonios de un Pueblo. Miami: Saeta Ediciones. ISBN 978-0-917049-16-3. 
• English, T. J. (2008). Havana Nocturne: How the Mob Owned Cuba and Then Lost It to the Revolution. William Morrow. ISBN 978-0-06-114771-5. 
• Font, Fabián Escalante (1995). The Secret War: CIA Covert Operations Against Cuba, 1959-62. Ocean Front. ISBN 978-1-875284-86-3. 
• Faria, Miguel A., Jr. (2002). Cuba in Revolution: Escape from a Lost Paradise. Milledgeville, GA: Hacienda Pub Inc. ISBN 978-0-9641077-3-1. 
• Lazo, Mario (1968). Dagger in the heart: American policy failures in Cuba. New York: Twin Circle. 
• Thomas, Hugh (1998). Cuba: The Pursuit of Freedom. New York: Da Capo Press. ISBN 978-0-306-80827-2. 
• Thomas M. Leonard (1999). Castro and the Cuban Revolution. Greenwood Press. ISBN 978-0-313-29979-7. .
• Julio García Luis (2008). Cuban Revolution Reader: A Documentary History of Key Moments in Fidel Castro's Revolution. Ocean Press. ISBN 978-1-920888-89-3. .
• Farber, Samuel (2012). Cuba Since the Revolution of 1959: A Critical Assessment. Haymarket Books. ISBN 9781608461394. .
• Hansen, Joseph (1994). Dynamics of the Cuban Revolution: A Marxist Appreciation. Pathfinder Press. ISBN 978-0-87348-559-3. .
• Julia E. Sweig (2004). Inside the Cuban Revolution: Fidel Castro and the Urban Underground. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-01612-5. .
• Thomas C. Wright (2000). Latin America in the Era of the Cuban Revolution. Praeger Paperback. ISBN 978-0-275-96706-2. 
• Marifeli Perez-Stable (1998). The Cuban Revolution: Origins, Course, and Legacy. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-512749-2. .
• Lievesley, Geraldine (2004). The Cuban Revolution: Past, Present and Future Perspectives. Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-333-96853-6. .
• Teo A. Babun (2005). The Cuban Revolution: Years of Promise. University Press of Florida. ISBN 978-0-8130-2860-6. 
• Antonio Rafael de la Cova (2007). The Moncada Attack: Birth of the Cuban Revolution. University of South Carolina Press. ISBN 978-1-57003-672-9. .
• Farber, Samuel (2006). The Origins of the Cuban Revolution Reconsidered. The University of North Carolina Press. ISBN 978-0-8078-5673-4. .
• Jules R. Benjamin (1992). The United States and the Origins of the Cuban Revolution. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-02536-0. .
• Comite central del Partido comunista de Cuba: Comisión de orientación revolucionaria (1972). Rencontre symbolique entre deux processus historiques [i.e., de Cuba et de Chile]. La Habana, Cuba: Éditions politiques.
• David M. Watry (2014). Diplomacy at the Brink: Eisenhower, Churchill, and Eden in the Cold War. Baton Rouge: Louisiana State University Press. ISBN 9780807157183. .

Spoljašnje veze

• Fidel Castro. „"What Cuba's Rebels Want"”. Архивирано из оригинала 17. 04. 2009. г. Приступљено 30. 11. 2018. CS1 одржавање: BOT: статус параметра оригинални-URL непознат (веза). The Nation via Internet Archive. 30 November 1957.
• "The Cuban Revolution (1952–1958)". Latin American Studies Organization.
• Michael Voss. "Reliving Cuba's Revolution". BBC. 29 December 2008.
• "The History of Socialist Revolution in Cuba (1953–1959)". World History Archives.
• Arthur Brice. "Memories of Boyhood in the Heat of the Cuban Revolution". CNN. 2009.
• "1959 – 2009: Celebrating 50 years of the Cuban Revolution". Cuba Solidarity Campaign.