Ladislav V Posmrče

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ukoliko ste tražili članak o ugarskom protivkralju iz dinastije Pšemisla, pogledajte članak Ladislav V (1301—1305).
Ladislav Posmrče
Anonimni umetnik
Portret kralja Ladislava Posmrča, pergament iz Holca
Lični podaci
Datum rođenja(1440-02-22)22. februar 1440.
Mesto rođenjaKomarno, Kraljevina Ugarska
Datum smrti23. novembar 1457.(1457-11-23) (17 god.)
Mesto smrtiPrag, Kraljevina Češka
GrobKatedrala Svetog Vida u Pragu
Porodica
RoditeljiAlbert II Nemački
Elizabeta Luksemburška
DinastijaHabzburzi
Vojvoda Austrije
Period1440—1457
PrethodnikFridrih III, car Svetog rimskog carstva
NaslednikFridrih III, car Svetog rimskog carstva
Kralj Ugarske
Period1440 ili 1444-1457
PrethodnikAlbert II ili Vladislav I
NaslednikMatija I Korvin
Kralj Češke
Period1453–1457
PrethodnikJirži Podjebradski
NaslednikJirži Podjebradski

Ladislav Posmrče (nem. Ladislaus Postumus, mađ. V. László, češ. Ladislav Pohrobek; Komarno, 22. februar 1440 — Prag, 23. novembar 1457) bio je austrijski vojvoda (od 1440), kralj Ugarske (kao Ladislav V, od 1444) i kralj Češke (Ladislav I od 1453. godine) iz dinastije Habzburga.

Ladislav, nazvan Posmrče pošto je rođen posle smrti svog oca Alberta II Nemačkog, krunisan je za kralja Ugarske već u trećem mesecu života. Njegova majka Elizabeta Luksemburška pokušala je da mu sačuva presto, iako je većina plemstva izabrala za kralja drugog kandidata, kralja Poljske Vladislava III Jagelonca. Pošto se Elizabeta sa sinom povukla u Beč, posle njene smrti Ladislavov zaštitnik bio je austrijski vojvoda i car Svetog rimskog carstva Fridrih III Habzburški. Kada je Vladislav III stradao u borbi sa Osmanlijama kod Varne 1444, ugarsko plemstvo je pozvalo malog Ladislava nazad u zemlju.

Kako je Fridrih oklevao da ispuni zahteve Mađara, Ugarskom je kao kraljevski regent od 1446. do 1452. godine upravljao proslavljeni vojskovođa i velikaš Janoš Hunjadi. Mladi kralj je 1453. najzad posetio Češku i Ugarsku, gde se oko njega okupljalo plemstvo nezadovoljno Hunjadijevom dominacijom. Tokom Ladislavove vladavine vrhunac borbi sa Turcima bila je uspešna odbrana Beograda 1456. posle koje je umro Hunjadi. Njegov stariji sin Ladislav je, kako bi zadržao očev privilegovan položaj, u Beogradu ubio svog glavnog protivnika Ulriha II Celjskog, kraljevog rođaka i zaštitnika, ali ga je zatim Ladislav Posmrče osudio na smrt i pogubio. Od novog sukoba u Ugarskoj Ladislav V se sklonio u Prag gde je 1457. i preminuo u sedamnaestoj godini, po svemu sudeći od leukemije.

Poreklo[uredi | uredi izvor]

Rođen je 22. februara 1440. godine kao dete Alberta II Habzburškog i Elizabete, ćerke Žigmunda Luksemburškog, cara Svetog rimskog carstva, kralja Ugarske i Češke. Pošto je rođen četiri meseca po očevoj smrti, Ladislav je dobio nadimak Posmrče. Ladislavovi roditelji su već imali dve ćerke Anu, koja je 1446. godine udata za Vilhelma III, grofa od Tiringije, i Elizabetu koja je 1454. udata za poljskog kralja Kazimira IV Jagelonca. Albert i Elizabeta su imali i sina Georga koji je 1435. godine preminuo kao četvorogodišnji dečak[1].

Albert Habzburški je vladao čitavim nizom teritorija u srednjoj Evropi. Nasledio je svog oca Albrehta IV 1404. godine na mestu austrijskog vojvode. Austrijom je vladao kao Albreht V (1404—1439). Zahvaljujući braku sa Elizabetom Luksemburškom Albert se približio Žigmundu, kralju Ugarske (1387—1437) i Češke (1419—1437) i caru Svetog rimskog carstva (1433—1437). Sam Žigmund nije imao sinova i uredio je da ga na brojnim posedima nasledi zet, iako je i njegova supruga, Barbara Celjska, imala političkih ambicija. Posle Žigmundove smrti Albert je prvo krunisan za kralja Ugarske 1. januara 1438. godine u Stonom Beogradu, a zatim i za kralja Češke u Pragu 29. jula iste godine. Između ova dva krunisanja, Albert je u Frankfurtu na Majni 18. marta 1438. godine izabran za kralja Rimljana (lat. Rex Romanorum) kao Albert II[1].

Titula kralja Rimljana se još od vremena Otona III vezivala za nemačke zemlje i trebalo je da jasno odredi budućeg cara Svetog rimskog carstva pre krunisanja u Rimu[2]. Bilo kako bilo, Albert Habzburški nikada nije ni krunisan za cara Svetog rimskog carstva pošto su prilike u Podunavlju zahtevale njegovu brzu intervenciju. Osmanski sultan Murat II je 1439. pokorio Srpsku despotovinu čime je Ugarska sada bila otvorena za nove upade Osmanlija. Albert je pokušao da organizuje veći pohod protiv Turaka, ali se njegova vojska postepeno razišla a da nije izvela iole ozbiljan napad na Osmanlije. Na povratku kući Albert je preminuo od dizenterije 27. oktobra 1439. godine nedaleko od Đera[3][4][5].

Dolazak na ugarski presto[uredi | uredi izvor]

Albert, kralj Nemačke, Ugarske i Češke sahranjen je u Stonom Beogradu u Ugarskoj. Za sobom je ostavio suprugu Elizabetu koja je bila u drugom stanju, tako da se računalo da bi novorođenče moglo da pretenduje na brojne posede Alberta Habzburškog. U samoj Ugarskoj jedan deo plemstva zahtevao je da se kruna ponudi kandidatu koji bi mogao da lično predvodi pohode protiv nadolazećih Turaka. Uz saglasnost trudne kraljice Elizabete, koja je trebalo da pođe za novoizabranog kralja, velikaši su ugarski presto ponudili mladom poljskom kralju Vladislavu III Jageloncu. Dok je ugarska delegacija boravila u Krakovu, Elizabeta se 22. februara 1440. porodila i dobila sina Ladislava koji je ubrzo dobio nadimak Posmrče. Na nagovor svog brata od ujaka grofa Ulriha II Celjskog kraljica je povukla svoj pristanak da se za kralja izabere poljski vladar. Zatim je dvorska dama Jelena Kotanerova iz Višegrada ukrala krunu Svetog Stefana kojom je ostrogonski nadbiskup Dionisije (Deneš) Seči krunisao novorođenog Ladislava V 15. maja u Stonom Beogradu[6][7][8].

Albert II Nemački i Elizabeta Luksemburška, roditelji Ladislava V, na Albertovom oltaru u manastiru kod Klosternojburga u Austriji, slika nastala oko 1438. godine.

Za razliku od Ugarske, Ladislav V je bez većih problema prihvaćen u Austriji za vojvodu. Ipak, 2. februara 1440. u Frankfurtu na Majni za kralja Rimljana je izabran Albertov rođak Fridrih, vojvoda od Unutrašnje Austrije. Kako je Albert II umro 1439, a vojvoda i vladar Tirola Fridrih IV iste te godine, kralj Nemačke Fridrih III je postao starešina kuće Habzburga kao njen najstariji muški član. Za početak, to mu je omogućilo da zavlada i Tirolom kao staratelj maloletnog Sigismunda, sina Fridriha IV.[9][10]. Za kralja Češke Ladislav V je zvanično prihvaćen u Staleškoj skupštini 1443. godine, ali je njegovo krunisanje obavljeno tek 1453. godine što je u Češkoj iznedrilo pravu feudalnu anarhiju [11].

U aprilu 1440. Ugarsku stigao i poljski kralj Vladislav III. Državni sabor je 29. juna proglasio da je krunisanje malog Ladislava V bilo nevažeće, zbog toga što je izostala saglasnost staleške skupštine. Ostrogonski nadbiskup Seči je pristao da kruniše i jagelonskog kandidata i Vladislav III je 17. jula krunisan za ugarskog kralja kao Vladislav I. Pošto je kruna Svetog Stefana bila u rukama kraljice Elizabete, krunisanje Vladislava je obavljeno krunom skinutom sa relikvijara Svetog Stefana Ugarskog[12][13][14].

U istoriji srednjovekovne Ugarske borba oko krune iz 1440. godine je imala veliki značaj na polju političke teorije. Do tada je pretendent na presto obično bio u srodstvu sa prethodnim vladarima, a krunisanje krunom Svetog Stefana je smatrano za obred kojim je položaj novog vladara legitimisan. Primera radi, Karlo I Robert, prvi anžujski kralj Ugarske, je dva puta krunisan za kralja pre nego što je 1310. najzad krunisan krunom Svetog Stefana[15]. Međutim, Državni sabor je 1440. kraljevsku krunu ponudio Vladislavu III Jageloncu iako on nije bio u srodstvu sa prethodnim kraljevima, ali je bio dobar kandidat za novog muža kraljice Elizabete i predvodnika odbrane Ugarske od Turaka. Kada se Vladislav pojavio u Ugarskoj, Sabor je poništio krunisanje Ladislava V iako je mali kralj bio sin i unuk prethodna dva vladara i iako je krunisanje obavljeno u skladu sa tradicijom. Da bi i krunisanje Vladislava III bilo legitimno, Sabor je proglasio da legitimitet ne donosi sama kruna Svetog Stefana, već odobrenje Sabora. Samim tim, Ugarska je zvanično postala umesto nasledne, izborna monarhija.[12][16].

Sukobi oko ugarskog prestola (1440—1442)[uredi | uredi izvor]

Ugarska je tako 1440. dobila dva kralja tako da je, i pored prisutne turske opasnosti, u Ugarskoj počeo sukob među pristalicama Habzburga i Jagelonaca. Borbe u samoj Ugarskoj su sa prekidima vođene od leta 1440. sve do 1445. godine, a podeljenost zemlje je praktično trajala sve do prvih godina vladavine Matije I Korvina (1457—1490). Dve zavađene struje su inače bile gotovo ravnopravne po snazi. Većina velikaša i sitnijih plemića su bili uz Vladislava, ali su najbogatiji baroni, Ladislav Gorjanski, grofovi Celjski, despot Đurađ Branković, nadbiskup Dionisije Seči sa braćom, kao i mačvanski ban Nikola Iločki, bili uz Ladislava V. Uz kraljicu i njenog sina bili su i ugarski gradovi. I jedan i drugi kralj su mogli računati na pomoć spolja. Staleška skupština Poljske ipak nije bila previše voljna da odobri veću pomoć kralju Vladislavu Jageloncu, dok su staleške skupštine Austrije i Češke više pomagale Ladislavu. Kada je kraljici ponestalo novca, ona se obratila rođaku svog preminulog supruga, vojvodi Fridrihu V, koji je u zamenu za finansijsku pomoć dobio titulu staratelja malog Ladislava V, krunu Svetog Stefana i grad Šopron kao zalog zajma.[17].

Rat između dve strane vođen je opsadama protivničkih utvrđenja i pustošenjem imanja. U početku je kraljičina stranka imala prednost zahvaljujući češkim najamnicima, očvrslim u Husitskim ratovima, koje je predvodio Jan Jiskra. Elizabeta je Jiskri poverila odbranu Košica, a on je ubrzo proširio svoju vlast sve do Spiške i Zvoljenske oblasti. Najamnička vojska izdržavana je ubiranjem kraljevskih poreza, ali su i brojni gradovi dobrovoljno dostavljali Jiskri sredstva kako bi ih zaštitio od plemstva. Zahvaljujući Jiskri, vlast Ladislava V je bila učvršćena u severnom delu Ugarske, ali su pristalice Vladislava Jagelonca postepeno stekle prednost u centralnim i južnim krajevima zemlje. U južnoj Ugarskoj dvojica najznačajnijih pristalica Jagelonaca bili su mačvanski ban Nikola Iločki, koji je u početku podržavao Ladislava V, i severinski ban Janoš Hunjadi. Njih dvojica su početkom 1441. kod Bataseka naneli težak poraz kraljičinoj vojsci, posle čega Elizabeta Luksemburška nije više bila u stanju da šalje veće vojske u centralnu i južnu Ugarsku. Kralj Vladislav I je zatim Iločkom i Hunjadiju poverio pokoravanje istočnog dela zemlje, dok se sam u proleće 1441. uputio u Podunavlje. Početkom 1442. delovalo je da je Vladislav blizu cilja da se nametne za vladara čitave Ugarske, ali je zatim doživeo neuspeh u opsadi Njitre. Iako je Vladislavovu vlast priznavao veći deo zemlje, Jiskra je još uvek bio u stanju da porazi svaki napad na teritorije koje je kontrolisao a koje su se pružale od Trenčina do Šariša. Štaviše, ključni gradovi i tvrđave Komarno, Đur, Njitra, Šopron i Požun su bili pod direktnom vlašću kraljice Elizabete, dok je Ostrogon, u samom centru Ugarske, uspešno branio nadbiskup Seči[18].

Na kraju je kraljica Elizabeta sa malim sinom i krunom Svetog Stefana pobegla u Beč pod zaštitu nemačkog kralja i austrijskog vojvode Fridriha III Habzburškog. Posle kraljičinog bekstva, papa Evgenije IV je preko svog legata, kardinala Julijana Čezarinija, pokušao da posreduje u sklapanju mira između zavađenih strana u Ugarskoj. Tokom ovih pregovora kraljica Elizabeta je preminula 19. decembra 1442. godine. Vođstvo stranke koja se zalagala za kraljevska prava Ladislava V preuzeo je vojvoda Fridrih III. Zalaganjem kardinala Čezarinija sklopljeno je primirje na osnovu postojećeg stanja, mada su i dalje vođenje manje čarke. Pristalice Ladislava V uspele su da se održe u severnim i zapadnim krajevima Ugarske bez većih potresa.[19].[20][21].

Pod nadzorom Fridriha III[uredi | uredi izvor]

Vladavina Vladislava I[uredi | uredi izvor]

U međuvremenu, osmanski sultan Murat II je 1440. neuspešno opsedao Beograd[3][22], a severinski ban Janoš Hunjadi se 1442. proslavio pobedom kod Senimrea na Morišu nad jednom turskom vojskom koja je upala u Ugarsku. Hunjadi, koji je rat počeo kao vojni zapovednik skromnog porekla, brzo je zahvaljujući pobedama nad pristalicama Ladislava V, a zatim i nad Osmanlijama, postao najuglednija ličnost u Ugarskoj. Uz Nikolu Iločkog, Hunjadi je od zahvalnog Vladislava dobio niz vanrednih ovlašćenja, tako da su dvojica velikaša praktično držali u svojim rukama svu vlast između Stonog Beograda i Pečuja na zapadu do Istočnih Karpata na istoku.[23].

Primirje koje je na godinu dana kardinal Čezarini isposlovao podrazumevalo je da Ugarska učestvuje u ratu protiv Osmanlija. Vladislav I je tako u oktobru 1443, uz Hunjadija i srpskog despota Đurđa Brankovića, organizovao uspešan pohod na tursku teritoriju sve do Niša, Pirota i Sofije (Duga vojna)[24][25]. Murat II je tada pristao na obnovu Srpske despotovine, ali je kralj Vladislav, pod Čezarinijevim uticajem, odbio da prihvati tkz. Segedinski mir[24][26][a]. Ishod je bio novi pohod protiv Osmanlija, ovoga puta bez despota Đurđa, koji se završio teškim porazom kod Varne 11. novembra 1444. pri čemu su i Vladislav i kardinal Čezarini izginuli, dok je Hunjadi uspeo da se spase bekstvom[27].[28][29].

Janoš Hunjadi, regent Ugarske od 1446. do 1452. godine, na drvorezu Hronike Janoša Turocija.

Hunjadijevo regentstvo[uredi | uredi izvor]

Kako je smrću Vladislava I Ugarska ostala po treći put bez kralja od 1437. godine, zemlja je vrlo brzo potonula u još veće bezvlašće. U leto 1445. Fridrih je iskoristio priliku da zauzme Keseg i Ajzenštat na zapadnoj granici Ugarske. Grofovi Celjski su se u Slavoniji obračunali sa braćom Talovac, a na severu je Jiskra proširio svoju vlast u okviru Spiške oblasti[30]. Pošto su se Ugarskom pronele glasine da se Osmanlije pripremaju na veliki pohod, državni sabor okupljen u aprilu 1445. je okupio predstavnike i jagelonske i habzburške stranke. Pristalice pokojnog Vladislava I su se izjasnile da prihvataju četvorogodišnjeg Ladislava V za kralja ukoliko ga Fridrih III zajedno sa krunom Svetog Stefana vrati u Ugarsku.

Fridrih III, kome je saopštena volja ugarskog sabora, je pokušao da obezbedi naslednost ugarske krune u svojoj porodici, pa je zahtevao da se ugarski državni sabor odrekne prava da bira nove vladare, odnosno da Ugarska postane nasledna, a ne izborna monarhija. Sabor je odbio uslove nemačkog kralja, pa je, kako bi država funkcionisala bez prisustva kralja izabrao savet, dok je savet pak odredio sedam vojnih zapovednika (kapetana) da upravljaju kraljevinom. Šestorica kapetana, uključujući Hunjadija i Nikolu Iločkog, bili su jagelonske pristalice, dok je Jiskra predstavljao habzburšku stranku. Kada je postalo jasno nakon pregovora da Ladislav V ostaje u Beču kao štićenik Fridriha III, sazvan je novi sabor koji se okupio na Rakoškom polju u blizini Budima u leto 1446. godine. Pošto je kralj bio maloletan i odsutan za regenta, sa titulom guvernera (lat. gubernator), je 6. juna 1446. godine izabran Janoša Hunjadija, u to vreme najuticajniji među ugarskim velikašima. Vlast regenta je ipak bila ograničena posebno u pogledu sudstva i finansija.[31][32].

Novi sabor održan u martu 1447. razrešio je dužnosti sedmoricu kapetana i odredio je da se sabor mora sastajati svake godine na Pedesetnicu. Ubrzo je za palatina izabran Ladislav Gorjanski, jedan od pristalica Ladislava V čime je u praksi stvoren savez dve struje unutar plemstva. U međuvremenu, Celjski i Jiskra su bili gotovo nezavisni oblasni gospodari, a Fridrih III je u junu 1447. prihvatio primirje sa ugarskim velikašima. Šopron, Keseg i Ajzenštat su ostali u rukama nemačkog kralja koji je pak pristao da vrati Đur, ali samo pod uslovom da za gradskog biskupa bude posvećen pristalica Ladislava V. Iako primirje nije formalno preraslo u mirovni sporazum Fridrih III nije preduzimao neprijateljske akcije protiv Ugarske sve do 1459. godine[33].

Hunjadi je 1446. i 1448. pokušao da silom pokori i Ulriha II Celjskog koji se, nakon progona Talovaca, samovlasno proglasio za bana Slavonije. Ishod Hunjadijevih neuspešnih pohoda bio je mir sa Ulrihom II koji je na kraju prihvatio vrhovnu vlast državnog sabora, a zauzvrat je priznat za slavonskog bana i gospodara Slavonije i Gornje Ugarske, poseda koje je stekao tokom perioda građanskog rata[33]. Hunjadi takođe nije imao ratne sreće ni u sukobima sa Jiskrom. Jiskra je vladao krajevima od Kremnice do Košica i Šariša i javno je tvrdio da će ih uručiti lično Ladislavu V. Štaviše, proglasio se glavnog kapetana kraljevske vojske, a pošto je vladao oblastima bogatim rudnicima srebra i zlata, čije je kraljevske prihode zadržavao za sebe i svoju najamničku vojsku, Jiskra je 1447. godine ponovo ušao u sukob sa državnim saborom i samim Hunjadijem. Hunjadije je vodio bar četiri pohoda protiv Jiskre, ali bez većih rezultata. Jiskra je Hunjadija ubedljivo potukao kod utvrđenog manastira Lučenjec 1451. godine i mir je potpisan tek kada se Ladislav V vratio u Ugarsku 1452. godine[34].

Fridrih III, car Svetog rimskog carstva i staratelj maloletnog Ladislava V od 1440. do 1452. godine

Usled unutrašnjih potresa, Hunjadi je pokušao da svoj autoritet učvrsti novim pohodom protiv Turaka. Suprotno željama Đurđa Brankovića, Hunjadi je 1448. prešao Dunav kod Kovina i preko despotove teritorije, dolinom Morave, stigao je do Kosova, gde se ponovo sukobio sa Muratom II. Hunjadi je u trodnevnoj bici na Kosovu iznova potučen, a tokom bekstva su ga zarobili ljudi srpskog despota. Đurađ Branković je zahtevao da Hunjadi nadoknadi štetu koju je njegova vojska nanela prolazeći kroz despotovinu, kao i da se izravnaju stari računi iz 1444. godine. Hunjadi je na kraju pušten uz jemstvo ugarskih velikaša, kojima je i despot pripadao, ali se sa Đurđem Brankovićem izmirio prividno tek 1451. godine. Mir između Hunjadija i despota Đurđa trebalo je da bude potvrđen veridbom Hunjadijevog mlađeg sina Matije i despotove unuke Jelisavete, ćerke Ulriha Celjskog.[35][36][37].

Kraj Fridrihovog starateljstva[uredi | uredi izvor]

U međuvremenu, Murat II je 3. februara 1451. preminuo i nasledio ga je daroviti Mehmed II koji je odmah po dolasku na presto, kako bi se tajno posvetio pripremama za opsadu vizantijskog Carigrada, sklopio trogodišnje primirje sa Ugarskom i potvrdio mirovne ugovore sa drugim hrišćanskim državama uključujući i Vizantiju[38]. Hunjadi je, zajedno sa Nikolom Iločkim sklopio tajni savez sa palatinom Ladislavom Gorjanskim i trijumvirat je ušao u tajne pregovore sa Fridrihom III bez znanja državnog sabora. Saveznici su se složili da Fridrih bude staratelj Ladislava V sve dok kralj ne napuni osamnaest godina 1458. godine. Samim tim, Fridrih III je mogao da računa da će i dalje vladati Ladislavovim posedima u Austriji, dok je Hunjadi verovao da će mu daljim boravkom kralja u Beču biti produžen mandat regenta. Fridrih je na kraju obećao da će, kada vreme dođe za to, Ladislava izručiti direktno Hunjadiju. Prilike u Ugarskoj su se izmenile pobunom u Beču 1452. godine. Dok je Fridrih III boravio u Italiji, gde je upravo krunisan za cara Svetog rimskog carstva u Rimu, izbila je pobuna austrijske i češke staleške skupštine kao i građana habzburške prestonice. Pobunjenicima, koji su opseli Bečko Novo Mesto, su podršku pružili i ugarski sabor i grofovi Celjski i Fridrih je tada bio primoran da popusti. Car je 1. septembra 1452. godine predao Ladislava V grofu Ulrihu II Celjskom koji je sada postao staratelj mladog vladara. Time se Ladislav Posmrče vratio u svoje kraljevine Ugarsku i Češku, ali je Fridrih zadržao krunu Svetog Stefana, Šopron i tvrđave koje je zauzeo 1445. godine[39][40][41].

Povratak kralja u Ugarsku i Češku[uredi | uredi izvor]

Poseta Češkoj[uredi | uredi izvor]

Ladislav V je tako, u društvu svog novog staratelja grofa Ulriha II Celjskog, posetio Češku gde je 28. oktobra 1453. najzad krunisan za češkog kralja kao Ladislav I[42][43]. Češkom je od 1452. kao regent, po odobrenju staleške skupštine, upravljao husitski velmoža Jirži Podjebradski. I posle Ladislavovog krunisanja Podjebradski je i dalje vršio regentsku vlast u ime mladog i, uglavnom, odsutnog kralja. U tom periodu regent je obnovio institucije sudstva, povratio izgubljena kraljevska imanja i obnovio prevlast Češke nad Moravskom, Šlezijom i Lužicom. Time je, zahvaljujući delovanju Podjebradskog, okončana višegodišnja anarhija u Češkoj koja je počela još smrću kralja Alberta[44].

Prilike u Ugarskoj[uredi | uredi izvor]

Dolazak Ladislava V u Ugarsku pružila je najzad priliku za unutrašnju konsolidaciju kraljevine. U januaru 1453. godine sabor je zasedao u Požunu gde se mladi kralj obavezao da će amnestirati sve one koji su od 1440. ratovali protiv njega i njegovih pristalica. S druge strane, iako je krunisanje Ladislava V bilo pravno anulirano 1440. sada nije bilo zahteva da se čitav obred ponovi. Kralj je poništio darove koje su velikaši primili od njegove majke Elizabete ili kralja Vladislava I. Međutim, u praksi, radi opšteg pomirenja, velmožama su potvrđena svi zemljišni posedi koje su držali u svojim rukama a među kojima je bilo i dosta imanja koja su pre 1439. pripadala kruni. Kralj je novim poveljama potvrdio velikašima njihove posede, ali je naložio da se čitav niz utvrđenja, podignutih tokom unutrašnjih borbi, poruši. Takođe, dvor je pristupio obnovi institucija centralne vlasti: za kraljevog glavnog sekretara postavljen je ostrogonski nadbiskup Dionisije Seči, dok je varadski biskup Ivan Vitez, vaspitač Matije Hunjadija, imenovan za rukovodioca tajne kancelarije. Obnovljen je i rad kraljevskih sudova, a popunjena su i upražnjena mesta u kraljevskom savetu, odnosno u okviru dvora[45].

Iako su formalno obnovljene centralne institucije, najmoćniji pojedinac u Ugarskoj je i dalje bio Janoš Hunjadi. Krajem 1452. ostao je bez titule gubernatora, ali ga je mladi kralj bogato obeštetio. Hunjadi je imenovan za vrhovnog zapovednika kraljevske vojske i dobio je titulu generalnog kapetana kraljevine. Zatim, ostavljena su mu sva utvrđenja i prihodi koja je dotada uživao, ali je zauzvrat morao da kralju isplaćuje 24.000 florina godišnje za izdržavanje kraljevskog dvora. U slučaju Hunjadija učinjen je još jedan izuzetak pošto ga je Ladislav V imenovao za naslednog bistričkog župana (lat. perpetuus comes Bistriciensis). Nasledne titule u Ugarskoj do tada nisu postojale, osim u slučaju grofova Celjskih kojima je kralj Žigmund 1399. darovao Zagorje u nasledno vlasništvo. Međutim, Zagorje se moglo posmatrati i kao teritorija Svetog rimskog carstva, a ne Ugarske. Hunjadi je titulu naslednog bistričkog župana prihvatio najverovatnije da bi svojoj porodici, inače neuglednog porekla, obezbedio prestižan položaj ravan Celjskima[46][47]. Pored Hunjadija i Jovan Jiskra je dobio značajne ustupke. Još u avgustu 1452. godine Jiskri su potvrđeni svi posedi i prihodi koje je do tada uživao. Takođe, dato mu je 10.000 florina na ime nadoknade za utvrđenja koja je morao da poruši i još 12.000 florina za otkup plemića koje je zarobio tokom ranijih sukoba[48].

Prevlast Janoša Hunjadija je od ranije nailazila na otpor pojedinih velikaša. Sada, kada je kralj prihvatio autoritet sabora, stare podele potekle iz prilika nakon smrti kralja Alberta su izgubile značaj. Ukratko, protiv Hunjadija, koji je delovao kao glavna prepreka u obnovi kraljevskog autoriteta, a samim tim i vlasti sabora, ubrzo su se u septembru 1453. udružili Ladislav Gorjanski, Ulrih Celjski i vrhovni sudija Ladislav Paloci. Ovoj grupi se priključio i Nikola Iločki, Hunjadijev dugogodišnji saradnik. Savez sklopljen 1453. potvrđen je i dve godine kasnije[49]. Pored Nikole Iločkog, protiv Hunjadije se okrenuo i njegov dotadašnji štićenik Ivan Vitez. Varadski biskup se približio kralju koji je u januaru 1454. predložio saboru da se Hunjadi liši bar prihoda sa kraljevskih imanja. Međutim, kako je Ladislavov dvor uglavnom boravio u Beču ili Pragu Hunjadijev uticaj je preovladavao. Mladi kralj je najzad po prvi put posetio Budim u februaru 1454. godine gde je Hunjadi najposle prinuđen da se odrekne jednog dela prihoda sa kraljevskih imanja i da vladaru prepusti nekoliko utvrđenja među kojima su bili Budim, Trnava i Diošđer[50].

Borbe sa Osmanlijama[uredi | uredi izvor]

Glavna tema državnog sabora kojim je Ladislav V predsedavao u Budimu bile su dalje smernice politike prema Osmanlijama budući da je trogodišnje primirje iz 1451. između Turske i Ugarske bilo na isteku. Podstaknuti panikom učesnici sabora su izglasali do tada najsveobuhvatnije mere za odbranu Ugarske. Proglašena je opšta mobilizacija plemstva i da se na svakih sto seljačkih domaćinstava moraju opremiti četiri konjanika i dva strelca. Ipak, pokazaće se da su ove mere ostale samo mrtvo slovo na papiru[51]. Sam kralj, mlad i neiskusan, a podstican od strane pape, zagovarao je rat sa sultanom, dok je Hunjadi, kao najuglednija ličnost u Ugarskoj tajno preko despota Đurđa tražio produženje primirja.

Mehmed II je načelno odobrio produženje primirja sa Ugarskom, ali je u stvarnosti pripremao pohod protiv Srpske despotovine računajući na osvajanje podunavskih gradova, pre svih ugarskog Beograda[52]. Iako nije zvanično otkazao primirje sa despotom, Mehmed Osvajač je lično poveo pohod na Srpsku despotovinu, opustošio srpsku teritoriju i zakratko opseo Smederevo. Despot se prethodno povukao u Ugarsku i, slično događajima iz 1443, inicirao Hunjadijev pohod protiv Turaka. Kako se sultan vratio na Istok, Hunjadi je kod Kruševca početkom oktobra 1454. potukao vojsku tri sandžakbega[53]. Ipak, sultan je odbijao sve pregovore, a Hunjadi je bezuspešno tražio pomoć od cara Fridriha III. Iako su i po nemačkim i italijanskim zemljama kolale glasine da će Mehmed preko Drača napasti i papski Rim, na Zapadu nije bilo ni sloge ni sredstava da se konkretna pomoć uputi Ugarskoj, a samim tim i despotovini[54].

Mehmed II je svoj naredni pohod usmerio na južne krajeve despotovine, gde je 1. juna 1455. zauzeo Novo Brdo, posle čega je čitava Oblast Brankovića (okvirno Kosovo i Metohija) prešla pod direktnu vlast sultana[55]. Istovremeno, despot Đurađ se ponovo uputio u Ugarsku i tu je u junu 1455. učestvovao u radu sabora u Đuru. Tu su se ugarski velikaši najzad zakleli na međusobni mir i odanost kralju Ladislavu V i prihvatili se obaveze sakupljanja sredstava i ljudi za predstojeći krstaški rat protiv Turaka. Kralj Ladislav je sa sabora otišao u Beč gde je ubrzo primio despota Đurđa, tasta Ulriha Celjskog, kome je konkretno mogao da obeća samo još jedan sabor i to naredne godine[56]. Bez prave pomoći iz Ugarske, despot se već tokom leta 1455. izmirio sa Mehmedom II koji je Đurđu Brankoviću ostavio samo teritorije od Zapadne Morave do Save i Dunava[57].

Opsada Beograda 1456. godine[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Opsada Beograda (1456)
Borbe pod Beogradom 1456, minijatura koju je 1584. izradio Mehmed beg, čuveni osmanski minijaturista. Minijatura prikazuje nekoliko epizoda iz opsade: u gornjem delu hrišćansku vojsku koja očekuje napad, zatim raskomadana tela na obali Save, dok najveći deo zauzima predstava napada na grad kojim komanduje sultan na belom konju. U donjem desnom uglu prikazano je uredno povlačenje osmanske vojske.

Pored osmanske pretnje, Ugarsku je ugrožavao rivalitet između kraljevog staratelja Ulriha II Celjskog, koji kao stranac nije bio popularan među ugarskim visokim plemstvom, i bivšeg regenta Janoša Hunjadija, formalno razvlašćenog ali veoma popularnog i moćnog. Izbijanje otvorenih neprijateljstava između kraljevskog dvora sa jedne i Hunjadija i njegovih pristalica sa druge strane ubrzala je jedna afera čiji su akteri bili despot Đurađ, verni pristalica Ladislava V, i Mihailo Silađi, Hunjadijev šurak i kapetan Beograda. U jesen 1455. Silađi je na obali Dunava, preko puta Smedereva počeo da zida tvrđave, pri čemu je despot zbog toga protestovao. Kako Silađi nije obustavio gradnju, despotovi ljudi su prešli reku i u okolini Beograda napali Silađija i njegovog brata Ladislava. Silađi je ranjen pobegao nazad u Beograd, ali je njegov brat Ladislav ubijen. Silađijeva osveta je brzo stigla pošto je sa svojim ljudima u decembru 1455. godine izvršio noćni prepad na despota i njegovu porodicu u Kupinovu, Brankovićevom sremskom imanju. Đurađ Branković, koji je u borbi izgubio tri prsta na desnoj ruci, odveden je kao sužanj u Beogradsku tvrđavu gde je Silađi od njega zahtevao ogroman otkup i u novcu i u despotovim ugarskim posedima[58].

Dan po noćnom prepadu, despotov sin Lazar je sa 1500 konjanika krenuo pravo u Budim. Ladislav V je planuo kada je čuo za zarobljavanje despota i odmah je naredio da se obustavi isplata otkupa, da se zaustavi zauzimanje despotovih ugarskih poseda i da se oslobodi despotica Jerina, koja je u međuvremenu zamenila ranjenog Đurđa u sužanjstvu kao Silađijev talac. Na osnovu dubrovačke arhivske građe poznato je da su i despot i despotica bili na slobodi u februaru 1456. godine[59].

U februaru 1456. počeo je i državni sabor u Budimu na kome se ponovo raspravljalo o antiturskoj akciji, ovoga puta u prisustvu čuvenog propovednika Jovana Kapistrana i papskog legata, kardinala Jovana Karvahala. Planirani pohod je odložen za avgust da bi se u međuvremenu sakupile namirnice za ugarsku vojsku, a sabor se razišao u aprilu[60]. S druge strane, sultan Mehmed je prezimio u Jedrenu planirajući novi pohod na Podunavlje. Već u februaru 1456. u Ugarskoj su vodeći velikaši zaduženi za južnu granicu znali da se sultan sprema da zauzme Smederevo i Beograd, a 12. marta Dubrovčani su pisali kralju Ladislavu da je sultan sa sve opsadnim spravama stigao u Skoplje[61]. Na kraju je velika osmanska vojska provalila i despotovinu u junu 1456. godine, ali su despotovi gradovi bili spremni za opsadu, a nisam sultan nije mogao da zauzme dobro branjeno Smederevo. Tada se turska vojska okrenula od Smedereva i krenula na ugarski Beograd[62].

Vesti o dolasku Osmanlija unele su pravu paniku u podeljenu Ugarsku. Kralj Ladislav V je, izgovarajući se da ide u lov, napustio Budim, a zatim i Ugarsku i sklonio se u Beč. Za njim je u bekstvo krenuo i Ulrih Celjski. U pomoć opsednutom Beogradu, koji je branio Silađi, došli su Janoš Hunjadi, kao vrhovni zapovednik ugarske vojske sa nešto plemićke vojske, i Jovan Kapistran sa šarolikom vojskom koju su činili krstaši iz Ugarske, Nemačke i Poljske, u stvari odredi sirotinje, avanturista i studenata[63]. Posle brojnih preokreta branioci su uspeli da odbiju napadače i sultan je 22. jula, posle skoro tri sedmice opsade, naredio povlačenje. Prema Hunjadijevim rečima, Beograd se, posle svega, nije mogao nazvati gradom već poljem[64].

Vest o osmanskom porazu ozarila je Evropu, a papa, koji je vest o pobedi primio 6. avgusta na praznik Preobraženja je proglasio sveopšti praznik za sve rimokatolike. U Beogradu među siromašnim krstašima, koji su činili veći deo pobedonosne vojske, pretila je pobuna uperena protiv plemića koji su se tokom opsade klonili borbi. Da bi sprečili pobunu Hunjadi i Kapistran se raspustili krstaše. Pored toga, krajeve oko Beograda zahvatila je kuga.[65]. Iscrpljen od borbi i bolestan od kuge Hunjadi je prenesen iz Beograda u Zemun gde je umro 11. avgusta 1456. godine. Kapistran, i sam bolestan od kuge, krenuo je na sever gde ga je bolest ophrvala u Iloku gde je pao u postelju. U Iloku su ga posećivale razne značajne osobe, između ostalih i kralj Ladislav koji se vratio u Ugarsku. Ladislav V je dva puta posetio Kapistrana i slao mu je odabrane lekare, ali je italijanski propovednik preminuo 23. oktobra[65][66].

Kraljev sukob sa Hunjadijima i smrt[uredi | uredi izvor]

Ubistvo Ulriha Celjskog[uredi | uredi izvor]

Hunjadijeva smrt je značajno promenila prilike u Ugarskoj. Komandu nad Beogradom preuzeo je Hunjadijev stariji sin Ladislav, ali je titula generalnog kapetana tj vrhovnog zapovednika ugarske vojske sada je pripala Ulrihu II Celjskom, koji je tako formalno postao prvi čovek Ugarske. Kralj Ladislav V je zatim sazvao državni sabor u Futogu koji je trebalo da razreši pitanje primopredaje Beograda. Dvor je od Ladislava Hunjadija zahtevao prihode i utvrđenja koji su bili ustupljeni njegovom pokojnom ocu. Ladislav Hunjadi je neko vreme odbijao da se pojavi u Futogu sve dok mu kralj nije pružio jake garancije. Mladi kralj se u Futogu pojavio okružen krstaškom vojskom sačinjenom od plemića pristiglih iz Češke i Nemačke. Tu mu se Ladislav Hunjadi javno potčinio uz ceremonijalno pomirenje između Hunjadijevog sina i grofa Ulriha koji je u međuvremenu proizveden u bana Hrvatske. Ulrih se zakleo da će od sada Ladislava Hunjadija poštovati kao sina, dok se Ladislav obavezao da će grofa Celjskog smatrati za oca[65][67].

Izmirenje po svemu sudeći nije bilo iskreno. Prema jednom ugarskom izvoru Ulrih je pre posete Beogradu pisao svom tastu, despotu Đurđu, da će mu poslati dve lopte da se sa njima igra, misleći na glave Ladislava i Matije Hunjadija. Pored upozorenja kralj Ladislav i grof Celjski su 8. novembra ušli u Beograd. Već po ulasku kraljevske svite u grad pristalice Ladislava Hunjadija su podigli pokretni most i razoružali kraljevu pratnju koja je ostala van Gornjeg grada. Ulrih je preživeo noć pošto su njegove odaje bile dobro zamandaljene. Sutradan je grof Celjski uspešno potražio utočište u crkvi. Na kraju je Ladislav Hunjadi sa svojim ljudima bukvalno provalio u prostorije grofa Celjskog, dok je kralj Ladislav V zatočen u jednoj sobi i, prema srpskim letopisima, svezan. Ulrih II je posle kraće borbe ranjen i obezglavljen 9. novembra 1456. godine, dok je kralj postao zarobljenik Ladislava Hunjadija koji ga je ubrzo poveo sa sobom u Temišvar.[68][66].

Sukob sa Hunjadijima[uredi | uredi izvor]

Ulrih je za sobom ostavio suprugu Kantakuzinu (Katarinu) Branković. Krajem 1456. počela je jagma za imanjima grofova Celjskih u kojoj je učestvovao i kralj Ladislav. On je, iako je Kantakuzina bila živa i zdrava, naložio da se jedna kula na Zagrebačkom Gradecu prepusti kanonicima Zagrebačke nadbiskupije. Od udovice Ulriha Celjskog kralj je zahtevao da poruši tvrđavu Gradec i vrati je građanima Zagreba. U slučaju oglušivanja o ovaj zahtev Ladislav Posmrče je naložio slavonskom banu Janu Vitovcu da u kraljevo ime preuzme grad[69]. Magisteru Ivanu, notaru kraljevske kancelarije, u jesen 1457. godine kralj je dodelio posede u okolini Gradeca koji su pripadali Kantakuzininom vernom činovniku Seboldu Majeru. Na posede grofova Celjskih pretendovao je i car Fridrih III, zbog čega je između dvojice Habzburga, Ladislava V i Fridriha III započeo pravi rat.[70]. U međuvremenu, posle niza teških vesti, stari despot Đurađ je preminuo 24. decembra 1456. godine[71]. Nasledio ga je najmlađi sin Lazar za koga se u Ugarskoj verovalo da će, zbog ranijeg sukoba sa Mihailom Silađijem, dovesti Turke pod Beograd. Lazar je bez većih trzavica dobio priznanje Porte, a zatim je u januaru 1457. obavestio kralja Ladislava o promeni na srpskom prestolu[72].

Pored sukoba oko imovine Celjskih sa dojučerašnjim zaštitnikom Fridrihom III i razmatranja novih poteza u politici prema Osmanlijama, Ladislav V je planirao osvetu Ladislavu Hunjadiju. Pre nego što ga je Hunjadi oslobodio kralj je morao da se pismeno obaveže da se neće svetiti za ubistvo Ulriha Celjskog. Samouvereni Ladislav Hunjadi je sada uzeo titulu generalnog kapetana[73][74]. Ubistvo Ulriha Celjskog je bilo nečuven potez i okrenuo je većinu velikaša protiv Ladislava Hunjadija. Među njima su bili Ladislav Gorjanski i Nikola Iločki. Ladislav Hunjadi je uveravan da nema čega da se plaši. Prema kasnijim izvorima i Ladislav Posmrče je ocenjen kao pravi majstor u pritvornosti. Kada je Ladislav sa mlađim bratom Matijom stigao u Budim uhapšen je 14. marta 1457. i bačen u tamnicu. Braća Hunjadi su, zajedno sa najbližim saradnicima optuženi za kovanje zavere protiv kralja. Njima je na dušu stavljeno i pljačkanje Srpske despotovine tokom pohoda Janoša Hunjadija protiv Turaka i ranjavanje despota Đurđa Brankovića koje je izveo Silađi. Kraljevski savet je, delujući kao vrhovni sud, osudio Ladislava Hunjadija na smrt i on je pogubljen na Trgu Svetog Đorđa u Budimu već 16. marta. Sud je amnestirao najbliže pristalice Hunjadija, ali je Matija zadržan u sužanjstvu[75][76][77].

Novi unutrašnji sukob i kraljeva smrt[uredi | uredi izvor]

Ladislav Posmrče i njegova verenica Magdalena, ćerka francuskog kralja Šarla VII, rad anonimnog umetnika iz 16. veka

Kraljeva osveta izazvala je novi rascep u Ugarskoj. Elizabeta Silađi, udovica Janoša Hunjadija i majka Ladislava i Matije, je u saradnji sa svojim bratom Mihailom pokrenula otvorenu pobunu protiv kralja. Elizabeta Hunjadi je raspolagala ogromnim i netaknutim porodičnim bogatstvom. U Beogradu je u martu 1457. zavladala panika da će Elizabeta Hunjadi u roku od dve sedmice inicirati novi sultanov pohod na grad. Kraljevsku vojsku su u ovom sukobu predvodili Jovan Jiškra i Nikola Iločki, a Ladislavu V je ostao veran i srpski despot Lazar Branković. Despotova vojska je zauzela Kovin, Laslovar i nekoliko tvrđava preko puta Smedereva i Golupca, ali je na kraju potučena na Tamišu 25. maja 1457. prilikom upada u južni Banat. Takođe, borbe između kraljevske vojske i pobunjenika uglavnom su imale neodlučan ishod[76][78][79].

U međuvremenu, Ladislav V je napustio Ugarsku 25. maja i sklonio se u Prag gde je sa sobom poveo petnaestogodišnjeg Matiju Hunjadija kao svog zarobljenika. U Pragu se Ladislav posvetio pripremama za ženidbu sa francuskom princezom Magdalenom Valoa, ćerkom kralja Šarla VII. Tokom ovih priprema za svadbu, Ladislav je iznenada umro 23. novembra 1457. godine.[80][81]. O njegovoj naprasnoj smrti su dosta rano počele da se ispredaju glasine. Po nekima bio je otrovan, a krivica je bacana na Jiržija Podjebradskog. Pojedini istoričari su smatrali da je umro od bubonske kuge, kao Janoš Hunjadi i Kapistran. Međutim, ispitivanja kraljevog skeleta sprovedena 1987—1988. pokazala su da je Ladislav Posmrče patio od leukemije[11][82][83]. Sahranjen je u praškoj Katedrali Svetog Vida. Pošto nije imao zakonitih naslednika sa njim je izumrla čitava jedna grana Habzburške dinastije[82].

Vest o kraljevoj smrti je prekinula neprijateljstva u Ugarskoj. Srpski despot Lazar Branković je primio vesti o Ladislavovoj smrti 10. decembra, ali je i sam iznenada umro 20. januara 1458. godine [73][74]. Posle smrti Ladislava V bilo je nekoliko kandidata za ugarsku krunu među njegovim srodnicima. Kraljevi zetovi, muževi njegovih sestara, Vilhelm III, vojvoda od Saksonije i poljski kralj Kazimir IV Jagelonac važili su za najozbiljnije pretendente. Međutim, Vilhelm III nije pokazivao ambicije da vlada Ugarskom i Češkom, dok je Kazimir IV bio u tom trenutku prezauzet ratom protiv Tevtonskog reda. Najbliži muški srodnik kralja Ladislava bio je car Fridrih III. On je odmah zauzeo austrijske posede svog rođaka i time se privremeno zadovoljio. Fridrih je i dalje u svojim rukama držao krunu Svetog Stefana što ga je i dalje činilo kandidatom za presto Ugarske.[b][73]

I u Ugarskoj i u Češkoj pitanje nasleđa je rešeno izborom novih vladara. U Ugarskoj je u januaru 1458. godine okupljena staleška skupština. Na saboru se pojavio Mihailo Silađi sa oko 15.000 sledbenika koji su na zaleđenom Dunavu 24. januara izvikali za kralja Silađijevog sestrića Matiju Korvina, koji se u to vreme nalazio u zatočeništvu u Pragu. Velikaši se nisu usudili da se suprotstave okupljenoj svetini i sin Janoša Hunjadija je prihvaćen za kralja kao Matija I Korvin. Jirži Podjebradski je uskoro oslobodio Matiju, ali tek pošto ga je verio sa svojom ćerkom Katarinom[85]. Slično Ugarskoj, i u Češkoj je za kralja izabran predstavnik domaćeg plemstva. Husiti su raspalili nezadovoljstvo dotadašnjom upravom „nemačkih“ kraljeva. Staleška skupština se okupila u praškoj većnici 2. marta 1458. godine i ubrzo su predstavnici katolika za kralja predložili umerenog husita Jiržija Podjebradskog. Podjebradski je izabran za kralja deklarativno nakon što mu je jedan od vođa katolika, Zdenek od Šternberka, javno ukazao počast tako što je kleknuo pred dotadašnjeg kraljevskog namesnika. Naredne 1459. Podjebradskog je za kralja Češke i jednog od kneževa izbornika Svetog rimskog carstva priznao i car Fridrih III[86]. Ipak, pobeda „narodnih“ kraljeva bila je samo privremena, pošto je Češkom i Ugarskom prvo zavladali Jagelonci, Vladislav II Jagelonac, sestrić Ladislava V, i njegov sin Lajoš II, a zatim ponovo Habzburzi u liku Ferdinanda I, praunuka cara Fridriha III.

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Despot Đurađ, kome je sultan bio voljan da vrati Smederevo i despotovinu, zatražio je od Hunjadija da podrži njegove napore da se sklopi mir. Hunjadi je pristao, zakleo se da će poštovati sporazum sa sultanom i zauzvrat mu je despot prepustio svoje brojne posede u Ugarskoj. Međutim, nakon što ga je despot nagradio, Hunjadi je prišao ratobornoj struji i učestvovao u novom pohodu iz 1444. godine. Đurađ Branković je zahtevao da mu Hunjadi vrati ugarske posede zbog kršenja zakletve, na šta se Hunjadi nije obazirao. Događaji iz 1443. i 1444. bili su u korenu neprijateljstva između despota Đurđa i Hunjadija i njegove porodice.
  2. ^ Krunu Svetog Stefana je od Fridriha posle dosta pogađanja otkupio Matija Korvin 1463. godine za 80.000 zlatnih florina. Takođe, morao je da sklopi ugovor o uzajamnom nasleđivanju sa Fridrihom koji je i dalje zadržao titulu kralja Ugarske na koju je polagao pravo od jednog neuspelog prevrata iz 1459. godine.[84]

Porodično stablo[uredi | uredi izvor]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Albert II, vojvoda Austrije
 
 
 
 
 
 
 
8. Albert III, vojvoda Austrije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Johana od Firta
 
 
 
 
 
 
 
4. Albert IV, vojvoda Austrije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Fridrih V, burggrof Nirnberga
 
 
 
 
 
 
 
9. Beatrix of Nuremberg
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Elisabeth of Meissen
 
 
 
 
 
 
 
2. Albert II Nemački
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Ludvig IV Bavarski
 
 
 
 
 
 
 
10. Albert I Bavarski
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Margareta II, grofica Enoa
 
 
 
 
 
 
 
5. Johana Sofija od Bavarske
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Louis I, Duke of Brieg
 
 
 
 
 
 
 
11. Margareta od Briga
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Agnes of Sagan
 
 
 
 
 
 
 
1. Ladislav V Posmrče
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Jovan Slepi
 
 
 
 
 
 
 
12. Karlo IV, car Svetog rimskog carstva
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Elizabeta od Češke
 
 
 
 
 
 
 
6. Žigmund Luksemburški
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Boguslav V, vojvoda Pomeranije
 
 
 
 
 
 
 
13. Elizabeta Pomeranijska
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Elizabeta Poljska
 
 
 
 
 
 
 
3. Elizabeta Luksemburška
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Herman I Celjski
 
 
 
 
 
 
 
14. Herman I Celjski
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Katarina Kotromanić Celjska
 
 
 
 
 
 
 
7. Barbara Celjska
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Hajnrih VII, grof Šaunberga
 
 
 
 
 
 
 
15. Ana od Šaunberga
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Ursula od Gorice
 
 
 
 
 
 

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Austria, Pristupljeno 8. 4. 2013.
  2. ^ Origin of the name "Romania" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (27. septembar 2011), Pristupljeno 8. 4. 2013.
  3. ^ a b Engel, str. 280
  4. ^ Istorija Mađara. str. 152.
  5. ^ Spremić, str. 249–252.
  6. ^ Engel 2001, str. 280–281.
  7. ^ Istorija Mađara. str. 152–153
  8. ^ Spremić 1999, str. 273–274.
  9. ^ Frederick III of Rome Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. avgust 2011), Pristupljeno 8. 4. 2013.
  10. ^ Austria, Pristupljeno 8. 4. 2013.
  11. ^ a b „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 20. 04. 2010. g. Pristupljeno 11. 08. 2011. 
  12. ^ a b Engel, str. 281
  13. ^ Istorija Mađara
  14. ^ Spremić 1999, str. 274.
  15. ^ Istorija Mađara. str. 94–95.
  16. ^ Istorija Mađara. str. 153.
  17. ^ Engel 2001, str. 282.
  18. ^ Engel 2001, str. 282–283.
  19. ^ Engel 2001, str. 285.
  20. ^ Istorija Mađara. str. 153–154.
  21. ^ Spremić 1999, str. 314–317.
  22. ^ Spremić 1999, str. 275–277.
  23. ^ Engel 2001, str. 283–285.
  24. ^ a b Engel, str. 285–286
  25. ^ Spremić 1999, str. 320–334.
  26. ^ Spremić 1999, str. 335–352.
  27. ^ Engel 2001, str. 287–288.
  28. ^ Istorija Mađara. str. 154–155.
  29. ^ Spremić 1999, str. 352–356.
  30. ^ Engel 2001, str. 288.
  31. ^ Engel 2001, str. 288–289.
  32. ^ Istorija Mađara. str. 155–156.
  33. ^ a b Engel, str. 289–390
  34. ^ Engel 2001, str. 290–291.
  35. ^ Engel 2001, str. 291–292.
  36. ^ Istorija Mađara. str. 156–157.
  37. ^ Spremić, str. 393–412, 428–431
  38. ^ Spremić 1999, str. 421–426.
  39. ^ Engel 2001, str. 292.
  40. ^ Istorija Mađara, isto.
  41. ^ Spremić 1999, str. 442.
  42. ^ Ladislas V.
  43. ^ Ladislaus V Arhivirano na sajtu Wayback Machine (20. april 2010), Questia Online Library
  44. ^ Georg of Podebrad Arhivirano na sajtu Wayback Machine (20. april 2010), Questia Online Library
  45. ^ Engel, str. 293.
  46. ^ Engel, str. 294–5.
  47. ^ Istorija Mađara. str. 157.
  48. ^ Engel, str. 291.
  49. ^ Engel 2001, str. 294.
  50. ^ Engel 2001, str. 294–295.
  51. ^ Engel 2001, str. 295.
  52. ^ Spremić 1999, str. 489–491.
  53. ^ Spremić 1999, str. 491–496.
  54. ^ Spremić 1999, str. 497–502.
  55. ^ Spremić 1999, str. 502–509.
  56. ^ Spremić, str. 529, 535
  57. ^ Spremić 1999, str. 539.
  58. ^ Spremić 1999, str. 552–554.
  59. ^ Spremić 1999, str. 554–556.
  60. ^ Spremić 1999, str. 554–555.
  61. ^ Spremić 1999, str. 559.
  62. ^ Spremić 1999, str. 561–562.
  63. ^ Spremić 1999, str. 562–563.
  64. ^ Spremić 1999, str. 563–572.
  65. ^ a b v Engel, str. 296
  66. ^ a b Spremić, str. 572–573
  67. ^ Spremić 1999, str. 573–574.
  68. ^ Engel, str. 296–7.
  69. ^ Spremić, str. 575–576.
  70. ^ Spremić, str. 577–578, 589
  71. ^ Spremić, str. 578–586.
  72. ^ Spremić, str. 587–589.
  73. ^ a b v Engel, str. 297
  74. ^ a b Spremić, isto.
  75. ^ Istorija Mađara. str. 158.
  76. ^ a b Engel, isto.
  77. ^ Spremić, str. 589.
  78. ^ Istorija Mađara. str. 158–159.
  79. ^ Spremić, str. 589–590.
  80. ^ Istorija Mađara. str. 159.
  81. ^ Spremić 1999, str. 602.
  82. ^ a b Hungary Kings, Pristupljeno 8. 4. 2013.
  83. ^ Ladislas V (king of Hungary and Bohemia) - Britannica Online Encyclopedia, Pristupljeno 8. 4. 2013.
  84. ^ Istorija Mađara. str. 160–161.
  85. ^ Engel 2001, str. 298–299.
  86. ^ Klassen 1998, str. 389.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Klassen, J. (1998). Huss, the Hussites and Bohemia, The New Cambridge Medieval History, vol. VII, c. 1415-1500. Cambridge. 
  • Spremić, Momčilo (1999). Despot Đurađ Branković i njegovo doba, Drugo izdanje. Beograd-Banja Luka: Clio i Glas srpski. 
  • Engel, P. (2001). The realm of St. Stephen, a History of Medieval Hungary 895-1526. New York. 
  • Rokai, Peter; Đere, Zoltan; Pal, Tibor; Kasaš, Aleksandar (2002). Istorija Mađara. Beograd: Clio. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Ladislav V Posmrče na Vikimedijinoj ostavi.


Kralj Ugarske

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ладислав_V_Посмрче&oldid=27558052”