Lan Sang

Mapa Indokine u 15. veku: kraljevina Lan Sang je označena tamnozelenom bojom.

Lan Sang (takođe i Lan Čang) sa značenjem „Milion slonova“ je bila kraljevina koja je postojala od 1353. do 1707. godine, a nalazila se na prostoru današnjeg Laosa.

U XIV veku princ Fa Ngum je ujedinio narod koji je živeo na prostoru današnjeg Laosa. Fa Nguma je veoma mladog iz Seng Dong-Seng Tonga (tadašnje tai ime za Luang Prabang) proterao njegov otac u Angkor gde je stekao kmersko obrazovanje. On se vraća u rodni grad i osvaja svoju zemlju pripajajući joj još dve pokrajine, formirajući na taj način po prvi put u istoriji ujedinjene teritorije na prostoru današnjeg Laosa.

Novo kraljevstvo je nazvano Lan Sang Hom Kao ili u doslovnom prevodu „Kraljevstvo milion slonova i belog suncobrana“. Glavni grad je bio smešten u Muang Sua (takođe ime za Luang Prabang) i proglašen je teravada budizam kao nova religija za čitavo kraljevstvo što je bila posledica Fa Ngumovog kmerskog obrazovanja. Angkorski kralj nije zaboravio na svog usvojenog sina i njegovu odanost Budizmu tako da mu poklanja jednog zlatnog budu (Fa Bang) koji postaje simbol kraljevstva i najveća svetinja koja predstavlja zaštitnika grada i kraljevstva.

Od tada Luang Prabang postaje glavni duhovni, poltički i administrativni centar. U gradu nasataju mnogobrojni zlatni hramovi od kojih su mnogi sačuvani do današnjeg dana. Najveći deo hramova je uništen od strane pljačkaša, a delimično obnovljen u XIX i XX veku. Novo kraljevstvo doživljava procvat tokom prvih šezdeset godina svog postojanja, da bi zatim prošlo kroz jednovekovnu krizu u toku koje se smenilo 13 vladara između 1416. i 1520. godine.

Kraljevstvo koje se sastajalo od lao, tai i raznih drugih planinskih etničkih grupa, postojalo je u približno istim granicama tokom 300 godina i nakratko se proširilo i u severozapadnim krajevima. Fa Ngumovi potomci su bili na prestolu u Luang Prabangu šest vekova nakon njegove smrti, održavajući nezavisnost Lao Sanga do kraja XVII veka. Za to vreme vladari su odbijali napade od strane Vijetnama (1478-79), Sijama (1536) i Burme (1571-1621).

Kraljevstvo Lan Sang se raspalo 1694. godine kao posledica rivalskih pretenzija na presto i sukoba, čime su 1707. godine nastala tri kraljevstva: Luang Prabang, Vijentijan i Čampasak.

Istorijski pregled

Poreklo

Geografiju koju je Lan Sang zauzimao prvobitno su naselila autohtona austroazijska plemena, kao što su narodi Kmui i Vieti koji su stvorili kulture bronzanog doba u Ban Čijangu (danas deo Isana, Tajland) i kulture Đong Son, kao narodi iz gvozdenog doba u blizini visoravni Šangkoang na Ravnici ćupova, Funan i Čenla (blizu Vat Pua u provinciji Čampasak).

Hronike dinastije Han o ekspanziji dinastije Han ka jugu pružaju prve pisane izveštaje o narodima koji govore taj–kadajski ili Ai Lao koji su naseljavali oblasti modernog Junana i Guangsija u Kini. Taj narodi su migrirali na jug u nizu talasa počevši od 7. veka i ubrzano nakon mongolskog osvajanja Junana (1253–1256) u severne krajeve onoga što će postati kraljevstvo Lan Sang.

Plodne doline severnog Mekonga okupirala je dvaravatska kultura naroda Mon, a potom i Kmera, gde je glavni grad-država na severu tada bio poznat kao Muang Sua i alternativno kao Sieng Dong Sieng Tong „Grad plamenih stabala pored reka Dong“, (moderni grad Luang Prabang).

Sa usponom kraljevine Sukotaj, glavni gradovi-države Muang Sua (Luang Prabang) i južno do gradova blizanaca Vieng Čan Vieng Kam (Vijentijan), sve više su dolazili pod tajski uticaj. Nakon smrti sukotajskog kralja Ram Kamhaenga i unutrašnjih sporova unutar kraljevstva Lan Na, i Vieng Čan Vieng Kam (Vijentjan) i Muang Sua (Luang Prabang) su bile nezavisne Lao-Taj mandale do osnivanja Lan Sanga 1353. godine.

Legende o Kun Boromu

Kulturno sećanje na rane migracije i mešanje uticaja Taja sa domorodačkim narodima, Mon i kmerima sačuvano je u mitovima o poreklu i tradicijama Lan Sanga. Kulturni, lingvistički i politički koreni koji naglašavaju zajedništvo ovih ranih legendi mogu pomoći da se razumeju Lan Sang i njegovi odnosi sa susednim kraljevstvima. Nitan Kun Borumova „Priča o Kun Boromu“ bila je centralna za ove priče o poreklu i predstavljala je uvod u Fongsavadan ili dvorske hronike koje su se čitale naglas tokom povoljnih prilika i festivala. Tokom istorije Lan Sanga legitimnost monarhije bila je vezana za jednu dinastiju Kun Loa, legendarnog kralja Muang Sua i sina Kun Boroma.

Osvajanja kralja Fa Nguma

Tradicionalne dvorske istorije Lan Sanga počinju u godini Nage 1316 (naga, mitska zmija Mekonga i duh zaštitnik kraljevstva) sa rođenjem Fa Nguma. Fa Ngumov deda Souvana Kampong je bio kralj Muang Sua, a njegov otac Čao Fa Ngiao je bio prestolonaslednik. Kao mlad Fa Ngum je poslat u Kmersko carstvo da živi kao sin kralja Džajavarmana IX, gde mu je data princeza Keo Kang Ja. Godine 1343. kralj Souvana Kampong je umro i došlo je do spora o nasledstvu Muang Sua.

Godine 1349, Fa Ngumu je dodeljena vojska poznata kao „Deset hiljada” da preuzme krunu. U vreme kada je Kmersko carstvo bilo u opadanju (verovatno zbog izbijanja crne smrti i kombinovanog priliva tajskog naroda), i Lana i Sukotaj su bili uspostavljeni na teritoriji koja je bila kmerska, a Sijamci su jačali u oblasti reke Čao Praja koja će postati kraljevina Ajutaja. Ukauzala se prilika za Kmere je bila da stvore prijateljsku tampon državu u oblasti koju više nisu mogli efikasno da kontrolišu samo vojnom silom umerene veličine.

Fa Ngumova kampanja počela je u južnom Laosu, zauzimajući gradove u regionu oko Čampasaka i krećući se na sever kroz Takek i Kam Muang duž srednjeg Mekonga. Sa svoje pozicije na srednjem Mekongu, Fa Ngum je tražio pomoć i snabdevanje od Vijentijana u napadu na Muang Sua, što su oni odbili. Međutim, princ Nho od Muang Fuana (Muang Foueune) ponudio je pomoć i vazalstvo Fa Ngumu za pomoć u sopstvenom sporu o nasledstvu i pomoć u zaštiti Muang Fuana od Đaj Vieta. Fa Ngum se složio i brzo je pregrupisao svoju vojsku da zauzme Muang Fuan, a zatim da zauzme Sam Neua i nekoliko manjih gradova Đaj Vieta.

Vijetnamsko kraljevstvo Đaj Viet, zabrinuto za svog rivala Čampe na jugu, tražilo je jasno definisanu granicu sa rastućom moći Fa Nguma. Rezultat je bio da se Anamitski lanac koristi kao kulturna i teritorijalna barijera između dva kraljevstva. Nastavljajući svoja osvajanja, Fa Ngum se okrenuo ka Sip Song Čau Taj duž dolina Crvene i Crne reke, koje su bile gusto naseljene narodom Lao. Pošto je obezbedio značajne laoske snage sa svake teritorije pod svojim domenom, Fa Ngum je krenuo niz Nam Ou da zauzme Muang Sua. Uprkos tri napada, kralj Muang Sua, koji je bio Fa Ngumov ujak, nije bio u stanju da se odupre veličini Fa Ngumove vojske i počinio je samoubistvo radije nego da bude živ zarobljen.

Godine 1353, Fa Ngum je krunisan, i imenovao je svoje kraljevstvo Lan Sang Hom Kao „Zemlja miliona slonova i belog suncobrana“, Fa Ngum je nastavio svoja osvajanja kako bi osigurao oblasti oko Mekonga tako što je krenuo da zauzme Sipsong Panu (savremena autonomna prefektura Sišuangbana Daj) i počeo je da se kreće na jug do granica Lane duž Mekonga. Kralj Faju od Lane podigao je vojsku koju je Fa Ngum savladao kod Čijang Saena, primoravajući Lanu da ustupi deo svoje teritorije i pruži vredne poklone u zamenu za međusobno priznanje. Pošto je obezbedio svoje neposredne granice, Fa Ngum se vratio u Muang Sua.

Godine 1351, Utong, koji je bio oženjen ćerkom kmerskog kralja Sufanburija, osnovao je grad Ajutaja. Međutim, ostaci Kmerskog carstva bili su u direktnom sukobu sa rastućom moći Ajutaje i te dve strane su postale rivali, a ne saveznici. Tokom 1350-ih Ajutaja se proširila na zapadne kmerske teritorije i visoravan Horat. Godine 1352, Angkor je napao Ajutaju u neuspelom pokušaju da zauzme prestonicu.

Literatura

• Askew, Marc; Long, Colin; Logan, William (2007). Vientiane: Transformations of a Lao Landscape. Routledge. ISBN 978-0-415-33141-8. 
• Bunce, Fredrick (2004). Buddhist Textiles of Laos: Lan Na the Isan. D.K. Print World. ISBN 978-81-246-0250-8. 
• Bush, Austin; Elliot, Mark; Ray, Nick (2011). Laos. Lonely Planet. ISBN 978-1-74179-153-2. 
• Coe, Michael D. (2003). Angkor and Khmer Civilization. Thames & Hudson. ISBN 978-0-500-02117-0. 
• Dupuy, R. Ernest; Dupuy, Trevor N. (1993). The Harper Encyclopedia of Military History: From 3500 B.C. to the Present (Fourth izd.). New York: HarperCollins Publishers, Inc. ISBN 0-06-270056-1. 
• Evans, Grant (2009). The Last Century of Lao Royalty. Silkworm Books. ISBN 978-616-215-008-1. 
• Evans, Grant; Osborne, Milton (2003). A Short History of Laos: The Land in Between. Allen & Unwin. ISBN 978-1-86448-997-2. 
• Gaspardone, Émile (1971). „L'inscription du Ma-Nhai”. Bulletin de la Société des Études Indochinoises. 46 (1): 71—84. 
• Golomb, Louis (1976). „The Origin, Spread and Persistence of Glutinous Rice as a Staple Crop in Mainland Southeast Asia”. Journal of Southeast Asian Studies. 7 (1): 1—15. doi:10.1017/s0022463400010237. 
• Gorman, Chester (1976). „Ban Chiang: A mosaic of impressions from the first two years”. Expedition. 18 (4): 14—26. 
• Higham, Charles (1996). The Bronze Age of Southeast Asia. Cambridge World Archeology. ISBN 978-0-521-56505-9. 
• Holt, John (2009). Spirits of the Place: Buddhism and Lao Religious Culture. University of Hawaii Press. ISBN 978-0-8248-3327-5. 
• Ivarsson, Soren (2008). Creating Laos: The Making of a Lao Space Between Indochina and Siam, 1860–1945. Nordic Institute of Asian Studies. ISBN 978-87-7694-023-2. 
• Kiernan, Ben (2019). Việt Nam: a history from earliest time to the present. Oxford University Press. ISBN 9780190053796. 
• Kohn, George Childs (1999). Dictionary of Wars (Revised izd.). New York: Facts On File, Inc. ISBN 0-8160-3928-3. 
• McDaniel, Justin (2008). Gathering Leaves and Lifting Words: Histories of Buddhist Monastic Education in Laos and Thailand. University of Washington Press. ISBN 978-0-295-98849-8. 
• Ngaosyvathn, Mayoury; Pheuiphanh Ngaosyvathn (1998). Paths to Conflagration: Fifty Years of Diplomacy and Warfare in Laos, Thailand, and Vietnam. Southeast Asia Program Publications. ISBN 978-0-87727-723-1. 
• Ngaosyvathn, Mayoury; Pheuiphanh Ngaosyvathn (2009). The Enduring Sacred Landscape of the Naga. Mekong Press. ISBN 978-974-303-160-1. 
• Osborne, Milton (2001). The Mekong: Turbulent Past, Uncertain Future. Grove Press. ISBN 978-0-8021-3802-6. 
• Savada, Andrea Matles, ur. (1995). Laos: a country study (3rd izd.). Washington, D.C.: Federal Research Division, Library of Congress. ISBN 0-8444-0832-8. OCLC 32394600.  Овај чланак користи текст рада који је у јавном власништву. 
• Simms, Peter and Sanda (1999). The Kingdoms of Laos: Six Hundred Years of History. Curzon Press. ISBN 978-0-7007-1531-2. 
• Solheim, Wilhelm (1973). „Northern Thailand, Southeast Asia and World Prehistory”. Asian Perspectives. 13: 145—162. 
• Stuart-Fox, Martin (1993). „Who was Maha Thevi?”. Siam Society Journal. 81. 
• Stuart-Fox, Martin (1998). The Lao Kingdom of Lan Xang: Rise and Decline. White Lotus Press. ISBN 978-974-8434-33-9. 
• Stuart-Fox, Martin (2003). A Short History of China and Southeast Asia: Trade, Tribute and Influence. Allen & Unwin. ISBN 978-1-86448-954-5. 
• Stuart-Fox, Martin (2006). Naga Cities of the Mekong: A Guide to the Temples, Legends, and History of Laos. Media Masters. ISBN 978-981-05-5923-6. 
• Stuart-Fox, Martin (2008). Historical Dictionary of Laos. The Scarecrow Press, Inc. ISBN 978-0-8108-5624-0. 
• Tossa, Wajupp; Nattavong, Kongdeuane; MacDonald, Margaret Read (2008). Lao Folktales. Libraries Unlimited. ISBN 978-1-59158-345-5. 
• Turton, Andrew, ur. (2000). Civility and Savagery: Social Identity in Tai States. Routledge. ISBN 978-0-7007-1173-4. 
• Viravong, Sila (1964). History of Laos (trans.). New York: Paragon Book. str. 50—51. ISBN 978-0-685-41963-2. 
• Wyatt, David K. (1963). „Siam and Laos, 1767–1827”. Journal of Southeast Asian History. 4 (2): 13—32. doi:10.1017/S0217781100002787. 
• Wyatt, David K. (2003). Thailand: A Short History. Yale University Press. ISBN 978-0-300-08475-7. 
• Wyatt, David K.; Wichienkeeo, Aroonrut, ur. (1995). The Chiang Mai Chronicle. Silkworm Books. ISBN 978-974-7100-62-4. 

Spoljašnje veze

• Legend of the Founding of Xieng Dong-Xieng Thong at Muang Sua Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. mart 2016)