Leandro Fernandez de Moratin

Leandro Fernandez de Moratin
Leandro Fernandez de Moratin
Datum rođenja	(1760-03-10)10. mart 1760.
Mesto rođenja	Madrid, Španija
Datum smrti	2. jun 1828.(1828-06-02) (68 god.)
Mesto smrti	Pariz, Francuska
Roditelji	Nicolás Fernández de Moratín

Leandro Fernandez de Moratin (šp. Leandro Fernández de Moratín; Madrid, 10. mart 1760 — Pariz, 2. jun 1828) je bio španski pesnik, dramaturg i jedan od najistaknutijih predstavnika španske književnosti XVIII veka.

Biografija

Leandro Fernandez de Moratin je rođen u Madridu 10. marta 1760. godine. Otac mu je bio poznati književnik neoklasičar, Nikolas Fernandez de Moratin, preko koga je Moratin mlađi zavoleo književnost i čija je važnost umanjena u mnogim tačkama upravo zbog veće slave njegovog sina. Kada je imao samo četiri godine preležao je velike boginje koje su ga dovele na korak do smrti i ostavile neizbrisive tragove na njegovom licu kao i u njegovom karakteru. Još kao dečak gajio je platonsku ljubav prema Sabini Konti koja ga je odbila i udala se za njegovog rođaka, italijanskog književnika Đovanija Bautistu Kontija, znatno starijeg od nje. Iz ove epizode njegove biografije verovatno je proizašla jedna od najučestalijih tema Leandrovog pozorišta.

Stekao je kvalitetno obrazovanje i naučio da crta u porodičnom ambijentu, gotovo bez igara i vršnjaka, te je stoga slobodno vreme posvećivao čitanju od ranog detinjstva. Njegov otac je želeo da ga pošalje u Rim na usavršavanje, ali se tome suprotstavila njegova majka. S obzirom na to što Nikolas nije želeo da se njegov sin posveti književnosti, Leandro se bavio izradom nakita što je tradicionalna profesija njegove porodice. Godine 1779. i 1782. pojavio se na konkursima Španske akademije na kojima je osvojio i nagrade za svoja dela. Godine 1780. umire njegov otac što je težak udarac za Leandra; porodica je u teškoj ekonomskoj situaciji budući da zavisi samo od njegove male plate. U ovom periodu povezuje se sa književnicima epohe zahvaljujući prijateljstvima njegovog oca. Karijeru dramaturga počinje 1786. godine. Kao sekretar francuskog finansijera Kabarusa putuje u Pariz, a zbog Kabarusovog političkog pada, vraća se već naredne godine u Madrid, gde nastavlja svoju književnu delatnost. Moratinova situacija se poboljšava sa porastom moći Manuela Godoja, predsednika španske vlade, koji štiti njegova dramska dela. Godine 1792. putuje u Francusku, a kasnije i u London, Italiju i Nemačku. Njegova romansa sa Fransiskom Gertrudis Mundos počinje 1798. godine i traje sve do kraja 1807. godine, kada se ona udaje za jednog oficira.

Do 1808. godine njegov život je protekao bez velikih dešavanja, a onda se sa Ratom za nezavisnost menja tok njegovog života. Kada se odigrala Napoleonova invazija našao se pred tragičnom dilemom; trebalo je da bira između davanja podrške španskoj monarhiji čiji su postupci bili znatno različiti od njegovih liberalnih ideja, ili preći na francusku stranu koja je nudila nadu u promene i napredak. Na kraju je stao na stranu Žozefa Bonaparte koji mu je 1811. godine poverio dužnost glavnog kraljevskog bibliotekara, koju je rado prihvatio zbog ljubavi prema knjigama. Kada su, 1812. godine, Francuzi napustili Španiju, Moratin je, optužen od svojih sunarodnika za izdaju kao „pofrancužen“ (šp. afrancesado), bio primoran da se povuče iz Španije te odlazi u Francusku i Italiju. Zahvaljajući amnestiji od strane Fernanda VII, Moratin se 1820. godine vratio u Barselonu, ali je, zbog širenja kuge, otišao u Bordo 1821. godine. Tamo je našao željeni mir uz svog prijatelja Manuela Silvele, koji mu je bio velika podrška u nesrećnim trenucima poslednjih godina njegovog života i koji je, takođe, napisao njegovu biografiju. Postao je član Narodne Akademije, ali se nije vratio u Španiju. Godine 1827. otišao je u Pariz zajedno sa svojim prijateljem, gde je i umro 1828. godine. Poslednje godine njegovog života u izgnanstvu obeležile su samoća i melanholija. Manuel Silvela podigao mu je spomenik na groblju između grobova Molijera i Lafontena, a kasnije su njegovi ostaci preneti u Madrid, gde se i danas nalaze u Panteonu slavnih ljudi.

Leandro Fernandez de Moratin oduvek je bio stidljiv i povučen čovek kome je književnost bila jedina velika strast u životu. Dok jedni misle da je veliki uticaj na njegovu ličnost imala bolest koju je preležao sa četiri godine, drugi smatraju da su te osobine prirodna tendencija njegovog karaktera. Manuel Silvela u njegovoj biografiji kaže da je on „plačljiv, stidljiv, nestrpljiv i svađalica“. Bio je čovek posvećen satiri i ruganju za šta mu nije nedostajalo mašte. Često su mu zamerali nedostatak volje i strastvenosti i smatrali su da su njegovi postupci gotovo uvek bili uslovljeni okolnostima. Bio je uravnoteženog temperamenta i nije bio sklon rizicima. Prestaje da piše kada počinju teškoće jer za umetničko stvaralaštvo njegov temperament zahteva od njega materijalnu sigurnost i mir.

Proza

Kao književni pisac, Moratin nije bio veoma angažovan. Zbog toga nije napisao puno dela u prozi, što je posledica i mnogih negativnih kritika koje su uticale na njega. Moratin je pisao za srednju klasu, a kao realistički pisac, pokupio je ironičan ton, humor i prijatan stil Servantesa. Bio je ljubitelj umerenosti, čak i u književnosti, pa je njegov dijalog jednostavan, bez preteranog ulepšavanja proze.

Moratinovo najpoznatije delo u prozi je Poraz sitničara (šp. La derrota de los pedantes), satira koja se protivi porocima španske poezije i koja podseća na Servantesovu poemu Put na Parnas (šp. Viaje al Parnaso). Tu Moratin predstavlja grupu loših pisaca - sitničara - (šp. los pedantes), koji se bune protiv Apolona i bivaju poraženi. Za Moratina, pedante je autor kome nedostaje osećajnost i koji se usuđuje da piše ne obazirući se na pravila. Ovde se, takođe, dobri pisci bore protiv svojih neprijatelja odbacujući tomove njihovih nepodnošljivih dela.

Moratin je autor jedne Autobiografije (šp. Autobiografía), koja nije kompletna, a odnosi se na početak njegovog života.

Autobiografski je takođe i njegov Dnevnik (šp. Diario), koji nije namenjen za čitaoce a sastoji se iz broja komentara u kome je pomešano pet jezika: španski, latinski, francuski, italijanski i engleski. Ovaj dnevnik je ispisan skraćenicama uz izostavljanje vokala, a pokriva period od 1780. do 1808. godine. Zanimljiv aspekt iz Moratinovog života, koji otkriva Dnevnik, predstavlja njegov odnos prema erotici. Može se zaključiti da Moratin nije posedovao umerenost u zadovoljstvima koja se obično pripisuje, jer su zabeležene njegove česte posete raznih žena.

U svojoj poslanici pod nazivom Zbirka pisama (šp. Epistolario), Moratin uključuje pisma koja upućuje mnogim političarima, intelektualcima, kao i svojim prijateljima i rodbini. Tu se, kroz prirodni, izražajni stil, sa puno duhovitosti ali i ironije i ruganja, bavi pitanjima od velikog značaja za ljude i književnost.

Tema teatra je česta u Moratinovim pismima. On izražava potrebu za reformom pozorišta i govori o važnosti upućivanja komičara u recitaciju, o neodgovarajućim kostimima, o lošem osvetljenju u pozorištu i o štetnim uticajima antičkih komedija.

Pored ovih pisama, koja su u velikoj meri autobiografska, Moratin je autor drugih dela u prozi. Jedan deo se odnosi na stvaranje književnosti, a drugi na njenu kritiku.

Važno je pomenuti Porekla španske drame (šp. Orígenes del teatro español), delo kojem je Leandro posvetio dosta vremena i pridavao veliku važnost. Tu se Moratin bavi dramom, od njenih početaka na latinskom, prolaska kroz srednji vek, a pominje i humanizam, čije mu se pozorište posebno dopada.

Delo pod nazivom Kratke beležnice iz Engleske (šp. Apuntaciones sueltas de Inglaterra) predstavlja beleške najrazličitijih opisa i posmatranja, i mogu biti dužine od nekoliko redova do nekoliko strana. Moratin beleži korak po korak, kao neki znatiželjni novinar. On hvali pejzaž, umetnost i kulturu Engleske, obraćajući pažnju na pojedine slikovite običaje, kao što je ženska sloboda u obući, što se u Španiji nije dešavalo i što Moratin smatra simbolom slobode koja nas obrazuje. Značajne su i strane posvećene engleskom pozorištu i njegovom poređenju sa španskim. Razlika je u tome što su engleski glumci disciplinovaniji i povrh svega, dostojni visokih ličnosti koje oličavaju.

Mnogo važnije i obimnije delo je Putovanje kroz Italiju (šp. Viaje de Italia). Prvu knjigu čine opisi putovanja od Londona do Italije, preko Belgije, Nemačke i Švajcarske. Od druge knjige počinje priča o putovanju kroz Italiju. Značajne su i strane posvećene prostitutkama i makroima.

Rad Moratina kao proznog pisca se upotpunjuje sa tri toma Posthumnih dela (šp. Obras póstumas), objavljenih 1867. godine. Sastoje se iz Moratinovih mnogobrojnih pisama, uspomena sa putovanja, i kritičkih komentara sopstvenih komedija i drugih autora.

Poezija

Treći tom njegove knjige Dramska i lirska dela (šp. Obras dramáticas y líricas) iz 1825. posvećen je lirici. Njegovo delo obuhvata skoro pedeset godina posvećenosti poeziji iz koje proističe malo više od stotinak pesama: sto devet njegovih i jedna koja je pripisana Peresu Magaljonu u izdanju Leandrovog dela Kompletne poezije (šp. Poesías completas). Moratin je autor stotinak lirskih kompozicija: devet pisama, dvanaest oda, dvadeset dva soneta, devet romansi, šesnaest epigrama, zatim različite kompozicije koje čine osam lirskih pesama koje se razlikuju od tradicionalnih uzora, dva prevoda i jedna elegija, romansa u jedanaestercu (epsko pevanje u kvartetu Zauzimanje Granade) i devet prevoda Horacijevih dela. Kao član akademije Arkadija u Rimu pod imenom Inarko Selenijo, Moratin, lirski pesnik, nije mogao biti smatran vrsnim pesnikom originalnosti i fantazije. Međutim, nema sumnje da zaslužuje mesto pored dva autentična lirska pesnika 18. veka u Španiji, a to su Manuel Hose Kintana i Huan Melendes Valdes, a ne pored ostalih pesnika svoga vremena, koji su u osnovi osrednji. Njegove brige koje se tiču forme su poboljšanje, sklad i izražajna ravnoteža, u neoklasičnoj atmosferi, onako kako je i logično, ali prošarana prelazima između povlačenja u samoću i melanholije čiji je izvor s jedne strane Horacije, a s druge strane, stalna promena stanja autorovog duha. Leandro de Moratin nije bio izraziti pesnik španskog 18. veka, niti preteča nejasnih romantičarskih tonaliteta, već čist i veran predstavnik tog autentičnog ponovnog oživljavanja klasičnog ukusa koji se u svojoj potpunosti podudara sa začetkom romantizma.

Zauzimanje Granade (šp. La toma de Granada; Madrid, 10. mart 1760 — Pariz, 2. jun 1828)je kratka pesma u jedanaestercu koji se ne rimuje, i u kojoj se opeva zauzimanje Granade od strane Katoličkih kraljeva.

„Satira protiv mana“ (šp. La Sátira contra los vicios), delo u kome se Moratin otkriva kao borac, nasuprot pesnicima svog vremena, je iz knjige Lekcija iz pesništva (šp. Lección poética). Satira protiv upoznatih mana u kastiljanskoj poeziji (šp. Sátira contra los vicios introducidos en la poesía castellana), ima kompoziciju sastavljenu od terceta u jedanaestercima koji se rimuju. Satira se uveseljuje praveći se da savetuje pesnike da se izražavaju na načine koje Moratin prezire, a to su oni koji su tipični za baroknu poeziju. Što se tiče lirike, zadržava se na stilskim greškama, na neumesnim metaforama, na mešanju komičnih arhaizama poprimanjem leksike i sintakse, kao i na zloupotrebi latinizama koja je potekla od Gongore. Međutim, savetuje da se treba ugledati na Horacija. Satira prikazuje vrednost postojanja, više nego pokušaj lirske poezije, pesničkih motiva, ili, bolje rečeno, estetsko – kritičkih, odnosno postojanja posebne vrste pesništva u smislu borbe protiv svega što je neumereno, kako u sadržaju, tako i u formi.

Pisma. Devet pisama su inspirisana opširnim nizom tema i okolnosti. Tri od njih su upućena Princu mira: iskrenost osećanja zahvalnosti prema Manuelu Godoju oslobađa pesnika svake sumnje od laskanja. Drugo, tipično Horacijevo, upućeno je jednom ministru, a vezano je za korist od istorije. Sledeće pismo namenjeno jednom prijatelju služi mu kao izgovor da ponovo sjedini i izvrne ruglu „ skrpljene” stihove pesnika iz Kintanove grupe. Napisao je i jedno pismo u čast markize od Viljafranke, povodom rođenja njenog prvorođenčeta, grofa od Niebla, a zbog čije će prerane smrti kasnije napisati jednu odu. Zatim, pismo upućeno don Simonu Rodrigu Lasou, direktoru škole San Klemente, koje je tipično Horacijevo zbog teme koja se tiče naravi muškaraca, koji su stalno nezadovoljni svojom sudbinom .

Ode. Jedan od najuspešnijih pokušaja imitacije Horacija u Španiji nalazi se u zbirci od dvanaest Moratinovih oda. Interesantne su zbog raznovrsnosti versifikacije počev od ozbiljnih stihova koji podsećaju na klasike do laganih modernih. Teme oda su veoma raznolike. Mnoge su u osnovi nalik na Horacijeve: Nisidi, Đacima škole San Klemente. Ostale teme su ljubavne ili prosto uglađene (npr. Rosindi, plesačici ili Tirana, posvećena prelepoj glumici Mariji del Rosario Fernandez). Postoje naravno i one koje su inspirisane drugim osećanjima, a to su one koje posvećuje nestalim voljenim osobama, kao na primer ocu, ili odsutnima, kao na primer Hoveljanosu. Možda izgleda više promišljen nego dobrovoljan čin vere koji mu služi kao ishodište za njegovu najpoznatiju odu Devici u Lendinari, koja je objavljena 1975. godine upravo u ovom italijanskom gradiću, a sastavljena je za donja Sabinu Konti, madrižanku, ženu italijanskog književnika Đovanija Batistu Kontija.

Prevodi Horacijevih dela. U prevodu devet Horacijevih oda, ono što najviše iznenađuje, osim očigledne preokupacije oko forme, koja se takođe ogleda i u odabiru metra, jeste istovetnost mišljenja između latinskog pesnika i Moratina, posebno u viđenju harmonije, čiji se nagoveštaj povećava neslaganjem izraza Horacijeve ozbiljne kompozicije i Moratinove lakoće stila.

Soneti. Ako se forma uzme u obzir, soneti potkrepljuju činjenicu da je Moratin sposoban za stvaranje lake i jednostavne versifikacije. Što se tiče tema koje obrađuje, one su sveobuhvatne, ali većina njih je inspirisana pojavama ili likovima vezanim za pozorište.

Romanse. U devet romansi naićićemo na široku paletu tema: političke, o literarnim prepirkama, o ličnim poslovima, i o okolnostima.

Epigrami. Mnogi od 17 epigrama prožeti su satirom, ponekad čak i okrutnom. Među pozorišnim likovima kao objekat njegovih provokacija često se pojavljuje Heronsijo: značajno je jer su se mnogi drugorazredni književnici tako zvali. Po njegovom mišljenju, takođe su značajni i nazivi epigrama, kao, na primer, tri u prefinjenom i galantnom stilu, koje posvećuje lezbijki, krojačici (šp. A Lesbia, modista), ili drugo Jednoj francuskoj gospođici (šp. A una señorita francesa).

Ostale kompozicije. Neke od njih bave se istorijskim temama, kao ona za čiju je inspiraciju poslužila Nelsonova senka (šp. La sombra de Nelson). Takođe postoje i prevodi, među kojima se nalazi i prevod dela Pastoralni sonet u dijalogu (šp. Sonetto pastorale in dialogo) italijanskog stvaraoca Paola Roljija.

Elegija Muzama. Moratinovo remek-delo, osim činjenice da je najuspešnija što se tiče poezije, neosporno je najznačajnije delo ovakve vrste. Lazaro Kareter tvrdi da je u ovoj svojoj poslednjoj pesmi dostigao vrhunac španske lirike.

Dramska dela

Leandro Fernandez de Moratin je bio najznačajniji španski dramaturg 18. veka. Njegove maksime su bile: pozorište kao zadovoljstvo i moralno uputstvo (škola dobrih običaja) i delo koje verno prikazuje stvarnost. Iz ovih maksima se izrodila njegova privrženost drami; pogotovo se pridržavao pravila jedinstvo radnje, mesta i vremena. Ugledao se na englesko pozorište, međutim, na njega je najviše uticalo francusko pozorište, tačnije francuski dramaturg Molijer, ali se ipak trudio da u svojim delima sačuva nacionalni identitet kroz teme, likove i mesta. Često se povezivalo Moratinovo i Molijerovo pozorište. Nesumnjivo, postoji velika sličnost između ova dva autora, ali se nikako ne sme govoriti o imitaciji. Moratin je usaglasio klasična pravila drame i ukus tadašnje pozorišne publike. Nije pisao tragedije, karakter ga je naveo na komediju, žanr koji je definisao na sledeći način: oslikava ljude kakvi zaista jesu, opisuje postojeće nacionalne običaje, poroke svakodnevnog života, i uz pomoć svih ovih motiva formira fabulu. Za razliku od tragedije, Moratinova komedija je dostigla ogromnu popularnost, jer je Moratin pronašao odgovarajuću formulu koja je predstavljala osnovu tadašnjeg modernog pozorišta.

Teorija komedije

Bez svake sumnje, najznačajniji Moratinov prethodnik je Tomas de Irijarte (šp. Tomás de Iriarte), jer je u svoje vreme pisao komedije jednostavnim jezikom, sa temama iz svakodnevnog života. Ovu formu, Moratin je usavršio u delu Devojačko „da“ (šp. El sí de las niñas). Najobimnija i najdetaljnija ekspozicija njegovih dela vezanih za komediju se nalazi u Prologu (šp. Prólogo) koji ju je sastavio da bi kompletirao konačnu ediciju svojih dela objavljenih u Parizu 1825. godine. Njegova definicija komedije kao žanra glasi: dijalog napisan u prozi ili stihu o nekom događaju koji se odigrao na nekom mestu, u svega nekoliko sati, između određenih osoba, pomoću kojih se ismevaju poroci društva. U njegova maestralna dela se ubrajaju komedije kao što je Starac i devojka (šp. El viejo y la niña) 1790. godine, Nova komedija (šp. La comedia nueva) 1792. godine, satira u kojoj se kritikuju nekvalitetna dela i dramaturzi, Baron (šp. El barón) 1803. godine, Licemerka (šp. La mojigata) 1804. godine, Devojačko „Da“ (šp. El sí de las niñas) 1806. godine, njegova najznačajnija komedija zabranjena od strane Svete službe (šp. Sanctum Officium), službeni naziv za Inkviziciju (šp. Inquisición), što je izazvalo ogromno nezadovoljstvo, do te mere da je došlo do predloga da se više ne piše za pozorište.

Neoklasična komedija

Moratinova komedija ima glavnu temu, nema epizoda koje odvlače pažnju. Likovi su ljudi iz svakodnevnog života, pripadaju srednjoj klasi, iako je Moratin pisao za sve društvene slojeve. Interesovale su ga različite teme koje su se ponavljale u svim delima, nebitno da li su u pitanju originalna dela ili adaptacije. Česte teme su bile: greške u vaspitanju, protivzakonita dela, razne predrasude i ostale mane društva. Njegova želja da se približi svakodnevnom životu svoga vremena i događajima koji utiču na život građana je bila konstantna. Napisao je 5 originalnih komedija, ali je preveo i adaptirao još 3. Dve Molijerove – (šp. El Médico á Palos) i (šp. La escuela de los maridos), i jednu Šekspirovu - Hamlet. Njegovi prevodi su slobodni, prilagođavao ih je španskoj svakodnevnici. Neka dela modifikuje u velikoj meri u skladu sa svojim ukusom i moralnim vrednostima. Na primer, modifikovao je preveliku slobodu i smelost Molijera izbacivši padove na sceni koji imaju funkciju da izavovu smeh. U Hamletu se, naprotiv, trudio da adaptacija bude što vernija. Lik žene predstavlja veoma važnu figuru u Moratinovim delima, zato što je žena imala ograničenu slobodu, pre svega što se tiče obrazovanja. Što se tiče stila, treba pomenuti ironiju koja se pojavljuje u svim Moratinovim komedijama. Svoja dela je pisao na kastiljanskom jeziku. Opširniju predstavu Moratinovog koncepta dramske umetnosti treba potražiti u delu Počeci španskog pozorišta (šp. Orígenes del teatro español).

Komedije

Starac i devojka (El viejo y la niña)

Prva Moratinova komedija izdata 1790. godine. Napisana je u osmercu, a njen stih podseća na stih dela Devojačko „Da“ (šp. El sí de las niñas). U ovoj komediji mlada Izabela, iako zaljubljena u don Huana, udaje se za starog don Rokea, jer je zli staratelj uveri u lažnu priču o don Huanu. Konflikt nastaje kada pohlepni starac posumnja u vernost svoje žene. Primorava don Huana da se preseli, a mladu Izabelu odvodi u manastir. Tema ove komedije je nepoželjni brak, poslušno prihvaćen kao obaveza između osoba različite starosne dobi. Autor takođe ističe figuru muža. Predstavlja ga kao izrazito okrutnog i koristoljubivog. Suština komedije je izražena kroz dijalog, govor je jasan, bez izveštačenosti. Patetične situacije i nesreća koja koja dovodi do rešenja pretvara ovu komediju u nešto više od obične, tako da se čak i približava tragediji.

Baron (El barón)

Komedija Baron je objavljena 1803. Nastala je kao opereta, kasnije prilagođena kao komedija. Ova komedija govori o koristoljubivom braku, ali sadrži i nešto važnije kao što su lažne figure koje se na veoma ružan način poigravaju sa osećanjima bližnjih, a takođe i komične želje za socijalnim napretkom. Protagonista je lažni baron koji se služi obmanama kako bi se oženio mladom Izabelom, koja je zaljubljena u Leonarda, i tako dobio posed bogatih seljaka. Izabelina majka, Monika, žrtvuje ćerkinu sreću zarad lažne plemićke titule. Jedini koji jasno vidi prave namere barona jeste Izabelin ujak don Pedro. On brani ljubav Izabele i Leonarada i pokušava da ubedi svoju sestru u neosnovanost njene ideje. Na kraju se otkrivaju prave namere lažnog barona i sve se rešava na najrazumljiviji i najprirodniji način.

Licemerka (La mojigata)

Ova Moratinova komedija napisana je 1791. godine, ali nije objavljena sve do 1804. godine. Govori o različitom vaspitanju dve sestre Ines i Klare od strane njihovih očeva, don Luisa i don Martina, koji su imali izrazito različit karakter. Svaki je edukovao ćerku na svoj način što je i rezultovalo oblikovanju dve sasvim suprotne ličnosti. Ines, ćerka don Luisa, je jedna iskrena i prirodna devojka koja sasvim slobodno izražava svoja prava osećanja. Naprotiv, Klara se pretvorila u licemernu i lažnu devojku spremnu na sve da dobije nasledstvo kako bi izbegla strogi roditeljski nadzor. Radnja se zakomplikuje kada Klaudijo, besramni mladić, dođe sa namerom da oženi Ines i zaljubi se u Klaru. Posle mnogo poricanja Klara priznaje svoju ljubav i tajno se udaje kako bi dobila obećano nasledstvo, ali ipak nasledstvo dobija Ines koja ga velikodušno deli na pola. Komedija se završava Klarinim izvinjenjem i kajanjem.

Nova komedija (La comedia nueva)

Komedija napisana u prozi i objavljena 1792. godine. Ono što je bitno za ovu komediju jesu opis karaktera i kritika pozorišta tog vremena.

Devojačko „da“

Devojačko „da“(šp. El sí de las niñas) je neoklasičarska komedija napisana 1801. godine, a prvi put izvedena na pozornici 1806. godine u pozorištu Kruz u Madridu. Komedija je doživela ogroman uspeh i bila je prikazivana 26 dana bez prekida. U Glavna tema ovog dela su brakovi između mladih devojaka i starijih imućnih muškaraca koji se sklapaju po želji devojčinih roditelja i na taj način je sputavaju da pokaže svoja osećanja i sama izabere. Ova tema je tada bila veoma aktuelna. Moratin ovim delom šalje poruku roditeljima da treba da budu umereniji u vaspitavanju dece. Devojačko „da“ takođe oslikava i njegovu tvrdnju iz dela Orígenes del teatro español, gde kaže da delo treba da bude „imitacija stvarnog života“ i da „na kraju dela treba da se istakne istina i određene vrline, a da mane prikazane u delu ispadnu smešne“.

Literatura

• (jezik: španski) Luis Alborg, Juan: Historia de la literatura Española, Tomo III. pp. 405. Editorial Gredos, Мадрид, 1993.
• (jezik: španski)Pedraza Jiménez, Felipe; Rodriguez Cáceres, Milagros: Manual de literatura espanola v. siglo XVIII. pp. 418. Cénlit ediciones, Navarra, 1981.
• (jezik: španski)Gran enciclopedia de España, S.A., 1999.
• (jezik: španski)Fernández de Moratín, Nicolas: Teatro completo. Ediciones cátedra, Madrid, 2007.

Spoljašnje veze

• Devojačko „da“
• Veb sajt posvećen Moratinu
• Moratinove slike
• Moratinova posthumna dela
• Elegija Muzama