Leonardo da Vinči

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Leonardo da Vinči

Autoportret Leonarda da Vinčija
Autoportret Leonarda da Vinčija

Informacije
Datum rođenja 15. april 1452.
Mesto rođenja Vinči (Italija)
Datum smrti 2. maj 1519.
Mesto smrti Amboaz (Francuska)
Dela

Leonardo di ser Pjero da Vinči poznat kao Leonardo da Vinči (ital. Leonardo da Vinci -Leonardo di ser Piero da Vinci; Vinči, 15. april 1452Amboaz, 2. maj 1519) je bio italijanski renesansni arhitekta, pronalazač, inženjer, vajar i slikar. Bio je opisan kao ideal „renesansnog čoveka“ i kao univerzalni genije. Poznat je po svojim remek-delima, kao što su „Tajna večera“ i Mona Liza, a njegovi izumi se danas koriste u modernoj tehnologiji, iako nisu primenjivani u njegovo doba. Pomogao je razvoju anatomije, astronomije i građevinarstva.

Njegove slike se danas smatraju vrhunskim delima ovog „univerzalnog genija“, kako su ga često nazivali. Bio je fasciniran misterijom ljudskog lica i mogućnošću čitanja „pokreta duše“ kroz pokrete i izraze lica. Leonardov portret žene firentinskog zvaničnika toga vremena „Mona Liza“ nadaleko je poznat po zagonetnom izrazu lica portretisane dame. Portret „Mona Liza“ je prvi psihološki portret naslikan u istoriji te se zato daje toliki značaj ovom delu.

Život[uredi]

Njegov život je prvi put opisan u biografiji Đorđa Vazaria „Vite“ („Životi“)

Leonardo Da Vinči je rođen u doba renesanse, 15. aprila 1452. u jednoj seoskoj kući, 3 km udaljenoj od Vinčija.

Leonardo da Vinči se rodio u selu Ankijano, blizu grada Vinči u Italiji i bio je vanbračno dete. Njegov otac bio je mladi beležnik Pjetro da Vinči, a mati Katarina, koja je bila verovatno seoska devojčica jer nema dokaza da je bila rob iz Srednjeg istoka koju je posedovao Pjetro. Jedini pouzdani podatak o njoj jeste da se zvala Katarina i da se nedugo nakon Leonardovog rođenja udala za nekog Pjera del Vaka da Vinčija, zvanog Kavgadžija. Leonarda je krstio paroh Pijero di Bartolomeo. Mali Leonardo živeo je bez majke, barem do venčanja ser Pjetra sa firentinkom Albijerom di Đovani Amadori koja ga je negovala s majčinskom ljubavlju u porodičnoj kući u Ankijanu. Ona umire 1464. godine, a već oko 1469., nakon smrti svog dede Antonija, i Leonardo se seli u Firencu.

Leonardo da Vinči- Modulator

Leonardo je išao u školu u Vinčiju. Učitelji mladog Leonarda su bili zatečeni njegovim pitanjima i razmišljanjima. U školi je učio da čita, piše i računa. Takođe je učio geometriju i latinski. Kasnije je usavršavao znanje latinskog, jer je smatrao da nije dovoljno naučio u školi. Nakon preseljenja u Firencu, počinje da radi kao pomoćnik u jednoj radionici.

Kako se rodio pre zavedene konvencije o imenima, Leonardo se zvao imenom koje je značilo „Leonardo sin gospodara iz Vinče. Leonardo je sam potpisivao svoje radove kao „Leonardo“ ili „Ja Leonardo“ („Io Leonardo“). Mnogi autori njegove radove navode kao radove Leonarda, a ne kao radove Da Vinčija. Ime svoga oca, naravno, nije upotrebljavao zbog svoga nelegitimnog porekla.

Leonardo je rastao sa svojim ocem u Firenci. Ceo svoj život je bio vegetarijanac. Oko 1466. godine je postao šegrt slikara Andrea del Verokija a kasnije je postao nezavisan slikar u Firenci.

Leonardo uči zanat u umetničkoj radionici Verokija 1466. Andrea del Verokio je bio vodeći firentinski vajar, zlatar i slikar. Verokio je oduševljen crtežima mladog Leonarda i prima ga u svoju radionicu, gde Da Vinči počinje da radi sa mnogim poznatim umetnicima - Botičelijem, Peruđinijem, di Kredijem. U junu 1472. Leonardo je postao član slikarskog esnafa, čime je završio šegrtovanje. U knjizi upisanih u esnaf da Vinči je upisan pod imenom Lionardo.

Prvo poznato Leonardovo delo je crtež doline Arna u mastilu- urađen 5. avgusta 1473. Na njemu se vidi Leonardova darovitost, jer je ralistično naslikao pejzaž, što niko pre njega nije uradio.

1476. Leonardo i Verokio po narudžbini su naslikali sliku Hristovog krštenja. Leonardo je naslikao prednjeg anđela i pejzaž. Razlika između ova dva umetnika vidi se u izradi anđela.

1476. godine je bio anonimno optužen za homoseksualni odnos sa 17-godišnjim poznanikom Jakopom Saltarelijem koji se bavio prostitucijom, a koji mu je bio model. Skupa sa nekolicinom mladih muškaraca je bio optužen za homoseksualnost. Usled nedostatka dokaza, bio je proglašen za nevinog. U sledećim godinama je bio pod prismotrom „Noćnih stražara“ — u renesansno doba se tako zvala moralna policija. Tvrdnja da je Leonardo da Vinči bio homoseksualac se javno prihvata. Najduži odnos je imao sa lepim delinkventom Đanom Đakomom Kaproti da Orenom kojega su zvali „mladi đavo“ i koji je u njegovu službu stupio kada je imao 10 godina, kao njegov asistent. On je ovog mladića pomagao i posle smrti mu je ostavio svojim testamentom polovinu svojih vinograda.

Oko 1482. godine do 1499. godine je radio za Ludovika Sforcu, vojvodu u gradu Milanu gde je osnovao i vlastiti atelje sa učenicima. Tu je upotrebljeno 70 tona bronze- u pokušaju vojvode za odbranu od Francuza i Šarla VIII koja je prethodno bila namenjena za njegovu veliku skulpturu u gradu Milanu 1495. godine. Milano se predao bez rata i 1498. Sforca je svrgnut. Leonardo je ostao u Milanu sve do vremena kada je video kako francuski strelci lukovima treniraju na njegovom modelu skulpture „Gran Cavallo“ u polovičnoj veličini i otišao je, najpre u Mantovu pa zatim u Veneciju. U Firencu se vratio aprila 1500. godine.

U Firenci je stupio u službu Čezara Bordžije, sina pape Aleksandra VI, kojega su zvali „Vojvoda Valentino“ kao vojni arhitekta i graditelj. 1506. godine se vratio u Milano koji je tada bio u rukama Maksimilijana Sforce, od kako su isterani Francuzi. 1507. godine se susreo sa lepim 15-godišnjim aristokratom, grofom Frančeskom Melcijem koji je postao njegov učenik, životni drug i naslednik.

Od 1513. – 1516. živeo je u Rimu gde su u to vreme delovali slikari Rafaelo Santi i Mikelanđelo. Iako sa njima nije održavao kontakte, smatra se da je izvršio odlučujući uticaj na preseljenje skulpture Davida – Mikelanđelovog remek-dela. Zbog toga Mikelanđelo nije bio oduševljen. 1515. godine je Milano opet okupiran i Leonardu je povereno pravljenje dekoracije za mirovne pregovore u Bolonji između francuskog kralja Fransoa I i pape Lava X, kada je prvi put morao da se susretne sa kraljem. 1516. godine je stupio u službu kralja Fransoa I i upotrebljavao je zamak odmah pored kraljeve rezidencije, dobijao je velika primanja i postao kraljev prijatelj.

Umro je u Francuskoj u gradu Amboaz u zamku Klo-Lise i u skladu sa njegovom poslednjom željom, njegov kovčeg je pratilo 60 prosjaka; sahranjen je u kapeli zamka Amboaz.

Leonardo da Vinči je imao mnogo prijatelja.

Slikar[uredi]

„Slikarstvo je poezija, koja je vidljiva i ne da se čuti a poezija je slikarstvo koje se sluša i nevidljivo je“

Leonardo je poznat zahvaljujući svojim slikama i majstorskom slikom kao što je Tajna večera koja je naslikana 1498. godine i „Mona Liza“ (koja je poznata i kao „La Gioconda“ na italijanskom ili „La Joconde“ na francuskom jeziku) koja se nalazi u Luvru u Parizu i naslikana je 1503. – 1506. –tih godina iako se vode polemike da li je ovu sliku napravio sam ili zajedno sa nekim od svojih učenika. Do današnjih dana je sačuvano njegovih sedamdeset slika, ali ni jedna njegova skulptura.

Leonardo je često planirao velike slike sa velikim brojem projekata, nacrta i skica, ali nisu bile završene.

Godine 1481. bio mu je poveren zadatak da napravi sliku „Poklonjenje mudraca“ (Firenca, galerija Ufici)za samostan Sv. Donata iz Skopeta, ali je sliku ostala nedovršena, a Leonardo odlazi u Milano.

U Firenci mu je bilo povereno da napravi veliku i opsežnu sliku „Bitka kod Angijarija“, dok je njegov rival Mikelanđelo trebalo da napravi sliku na suprotnoj strani zida. Posle razrade u nebrojenim skicama, on je napustio slikanje iz tehničkih razloga.

Koristio je novi kompozicijski pristup - centralna figura se nalazi napred i sve je podređeno njoj, dok su ostale figure i predmeti u pozadini, grupisani tako da još više ističu centralnu figuru. Njegove stilske inovacije su još uočljivije u Tajnoj večeri, gde je jednu ustaljenu temu prikazao na sasvim drugačiji način. Umesto da 12 apostola predstavi kao individualne figure, on ih grupiše u grupe koje okružuju Hrista kao centralnu figuru. Sasvim pozadi, kroz prozor je prikazan pejzaž. Da Vinči apostole i Hrista prikazuje u momentu kad Hrist objavljuje Judinu izdaju, i na gotovo realistički način prikazuje različite emocije apostola, zaprepašćenih ovom vešću.

Mona Liza, Leonardovo najpoznatije delo, jednako je poznato po inovacijama koje koristi u slikarskoj tehnici, kao i po misterioznom osmehu subjekta koji Leonardo prikazuje. Ovo delo je kohezija dve tehnike koje je on ustanovio - sfumata i kjaroskura.

Da Vinči je uticao na skoro sve kasnije umetnike visoke renesanse, a pre svega na Rafaela. U potpunosti je izmenio milansku školu, a uticao je i na škole u Parmi, Firenci i drugim renesansnim centrima.

Iako je Leonardo stvorio relativno mali broj slika (od kojih je veliki broj nedovršen), on je ipak jedan od najuticajnijih i najinovativnijih umetnika Renesanse. U njegovom ranom periodu, slikarski pravac koji je sledio nije se mnogo razlikovao od stila njegovih učitelja, da bi sazrevajući, Da Vinči vešto odbacio rigidan način tretiranja figura i objekata, i praktično ih oživeo, koristeći sfumato, svoju nadaleko popularnu tehniku.

Spisak slika[uredi]

Primedba: Podaci o godinama nastanka slika u raznim izvorima se u većini slučajeva znatno razlikuju.

Naučni rad[uredi]

Oko 1483. godine Leonardo se seli u Milano da bi radio kao civilni i vojni inženjer za Ludovika Sforcu (poznatog i kao Ludoviko Moro -Ludovico il Moro/Ludoviko Crni), a posao slikara i skulptora mu postaje sporedno zanimanje. Leonardo je radio i kao dizajner i direktor dvorskih festivala. Tu započinje svoje prve sistematske naučne studije bazirane na praktičnim iskustvima iz anatomije, botanike, matematike, fizike i mehanike. 1499. godine Leonardo se ponovo vraća u Firencu. Naredne godine stupa u službu francuskog kralja, ostavši u njoj do 1506. godine, nakon čega se vraća u Firencu do 1507. Iz Firence nastavlja put za Milano gde će živeti narednih pet godina. Od 1516. godine pa do svoje smrti živeo je u Francuskoj sa svojim učenikom i naslednikom Frančeskom Melcijem (14911568.)

Leonardo je najslavniji intelektualac renesansnog perioda zahvaljujući mnoštvu njegovih interesovanja: od vojne arhitekture, preko anatomije, geometrije, astronomije, građevinarstva, hidraulike, fizike do opšte tehnike.

Iako su ga za njegova života patroni angažovali za najrazličitije poslove - od planiranja utvrđenja, zamkova i kanala, do kreiranja balskih odora - on je do današnjeg dana ostao poznat kao jedan od najvažnijih slikara u istoriji čovečanstva.

Da Vinči je celoga života crtao, pravio je skice i nacrte, mastilom ili olovkom. Sačuvano je 4 000 njegovih crteža, često malih dimenzija. Leonardo je pisao u zbijenim linijama, napisanim kao odraz u ogledalu, zdesna na levo. Uz njih su crteži biljaka i šeme zupčanika i točkova. Čitave stranice posvećene su oružju, kopljima, buzdovanima, mačevima egzotičnog oblika. Tu su, zatim, skice za pravljenje utvrđenja i sheme artiljerijskog oružja, crteži letećih mašina, tenkova, opreme za ronjenje i drugih fantastičnih stvari, vekovima pre nego što su napravljene.

Čak je dizajnirao i robota, koji je mogao sedeti, mahati rukama i pomerati glavu dok bi otvarao i zatvarao anatomski vernu vilicu. “ Mogu da pravim topove, malo oružje, korisno i veoma lepih oblika, različito od onog koje se koristi.“ pisao je umetnik.

Da Vinči je crtao i različite životinje: pse, mačke, medvede, konje, pa čak i zmaja. Bez znanja detalja o anatomiji, osim onih koje je mogao da vidi golim okom, nacrtao je „Drvo žila“ na kome je prikazao položaj srca, pluća i glavnih arterija u ljudskom telu.

Vajar[uredi]

Mnogo godina je proveo u stvaranju monumentalnih planova za izradu velike skulpture konjanika od bronze („Gran Cavallo“) koja je trebalo da stoji u gradu Milanu, ali rat sa Francuskom nije dozvolio da se ovaj projekat realizuje. Na osnovu privatne inicijative je u Njujorku igrađena skulptura po ovim planovima i 1999. godine je poklonjana gradu Milanu. Huntov muzej u gradu Limerik u Irskoj navodno poseduje kopiju malog konja u bronzi koja je rad Leonardovog šegrta na osnovu majstorovog projekta.

Osim ovoga, on je sam ostvario i mnoge druge radove u vajarstvu od kojih su najpoznatiji oni najstariji radovi.

Arhitekta[uredi]

Mnogo Leonardovih zapisa se odnosilo na građenje i planiranje gradnje katedrala. Njegove studije su počinjale ispitivanjem raznih građevinskih alata i pomoćnih sredstava za gradnju. Nadalje, on je nastavio u oblasti koja do tada nije bila ispitivana- u nosivosti stubova i podupirača, kao i svodova i lukova.

Arhitektonska studija

Eksperti su saglasni da je većina njegovih arhitektonskih studija bila teorijski rad. Njegovi radovi su označeni kao „kako projektovati konstrukciju za dekoraciju fasade“ ili „kako dekorisati ravan napravljenu za proslave“. Sa druge strane, neki nacrti su interesantni u svojoj ambiciji da predstave ogromne građevine, kružna stepeništa, ulice sa mnogostrukim saobraćajem za pešake i komercijalnim saobraćajem. Ni jedan od ovih planova nije ostvaren.

Kao svoj arhitektonski rad, Leonardo je prezentovao model „idealnog grada“ za Ludovika Sforcu. To je zahtevalo potpuno preuređenje grada Milana što se, naravno, nikada nije ostvarilo. Samo mali broj Leonardovih radova u arhitekturi je ugledalo svetlost dana. Verovatno je sarađivao i sa drugim arhitektama kao i Bramanteom 1492. godine kod pregrađivanja trga Viđevano i kod nekih profanih objekata. Znamo da je predložio projekat centralne kule Milanske katedrale i 10. maja 1490. godine iako je odbijen, bio je predložen da radi novi koji nikada nije završio.

Godine 1502. on je napravio crtež visećeg mosta sa dužinom od 720 stopa u jednom segmentu (240 m) kao deo građevinskog projekta za sultana Bajazita II iz Konstantinopolja. Most je trebalo da bude izgrađen na ušću Bosfora, poznatog kao Zlatni rog. Nikada nije izgrađen, ali je njegova verzija obnovljena 2001. godine kada je na osnovu njegovog projekta postavljen manji most u Norveškoj.

Na zalasku svog života je radio na projektima dvora kraljeve majke u Romorantinu u Francuskoj, ali nažalost, ni ovaj projekat se nije realizovao.

Nauka i konstrukcija mašina[uredi]

Uverljive i upečatljive su njegove studije koje su ubeležene u dnevnike koji sadrže 6.000 stranica primedaba i crteža u kojima se nalaze prelazi između nauke i umetnosti. Bio je levoruk i celog života je upotrebljavao ogledalsko pisanje jer se ovako lakše pisalo pomoću pera levom rukom.

Celoga života trudio se da sastavi veliku enciklopediju koja bi sadržala sve sa detaljnim crtežima. Od vremena kako je napustio svoje studije latinskog i matematike, Leonarda su tadašnji naučnici u većini ignorisali kao naučnika.

Leonardo nikada nije objavio i ni na koji drugi način nije širio sadržaje svojih dnevnika. Njegovi zapisi su do 19. veka ostali zagonetni i nerazumljivi i nisu imali uticaja na razvoj nauke. U januaru 2005. godine su naučnici otkrili tajne laboratorije koje je on upotrebljavao za studije letećih mašina i koje su bile u srcu Firence, u zapečaćenim manastirskim prostorijama pored Bazilike najsvetije Device.[1]

Astronomija[uredi]

U astronomiji Leonardo je verovao da Sunce i Mesec kruže oko Zemlje, kao i da je Mesec pokriven vodom i kao takav odbija svetlost. Otkrio je uticaje meseca na plimu i oseku.

Anatomija[uredi]

Leonardo je učestvovao u seciranju i to je omogućilo izradu mnogih anatomskih crteža i planirao je velike radove ljudske i uporedne anatomije. Došao je na ideju kako secirati oko i taj se način upotrebljavao do 19. veka. 1490. godine je stvorio „Kanon proporcija“ po idealnim proporcijama muškog tela koji je popisao u svom radu rimski arhitekta Markus Vitruvijus Polio i ova studija je nazvana „Homo Vitruvius“ („Vitruvijanski čovek“), koji je jedan od najpoznatijih njegovih radova.

Njegova proučavanja anatomije vodila su ka projektu prvog robota u pisanoj istoriji. Projekat se zove i „Leonardov robot“; bio je verovatno nacrtan 1495. godine, ali je objavljen tek pedesetih godina 20. veka i nije poznato da li je neko pokušao da ga konstruiše.

Leteće mašine[uredi]

Leonardo je bio fasciniran letenjem i stvorio je nekoliko mašina, od kojih i nacrt za helikopter koji bi bio pokretan sa 4 čoveka i koji ne bi mogao da poleti ali i neke mašine koje bi verovatno mogle poleteti. Osim toga što je sastavio nacrte koji imitiraju ptičija krila, predlagao je i nacrte sa krilima slepog miša. U svojim beleškama[2] se osvrće i na ideje o padobranu koje je razrađivao samo teoretski. Kao pogon za svoje mašine je upotrebljavao ljudsku silu iako je znao da to može da se razmatra i funkcioniše samo kao teorija.

Pronašao je anemometar na određivanje smera vetra i bio je to jako značajan pronalazak koji je poboljšavao bezbednost letova, radio je i na instrumentu koji meri brzinu vetra kao i instrumentu koji je trebalo da odrećuje vodoravnost letova.

Ratne mašine[uredi]

Njegovi dnevnici sadrže i nekoliko pronalazaka vojnih mašina kao na primer automatima opremljeni tenk koji se pokreće snagom ljudi ili konja[3]ili kasetnu bombu i to uprkos tome što je rat smatrao za najgoru ljudsku osobitost i delatnost. Konstruisao je nešto kao top koji je podešavao ugao svoga dejstva, bio pokretan i bio upotrebljiv u ratu. Njegove ideje dale su osnov današnjem oružju kao što su revolveri i automati. Stvorio je radove i projekte koji, iako nisu bili propraćeni matematičkim računicama, kazuju da je Leonardo poznavao zakonitosti i značaj aerodinamike.

Drugi pronalasci[uredi]

Dalji pronalasci se odnose na podmornicu, na ozubljenu mašinu koje se može smatrati prvim kalkulatorom i automobil koji bi bio pokretan pomoću opruga. Planirao je industrijsko zagrevanje vode pomoću sunčane energije i paraboličkih ogledala. Pronašao je skafander koji je razradio u svojim studijama iako se sastojao samo od zvona za glavu i plivajućih plutvi. Posle je dodao i kožno odelo za plivanje u vodi. Isto tako je konstruisao i bušilicu koja se sastojala od mehanizma sa točkićima i imala je glavu.

Od daljih pronalazaka koji su našli primenu u današnjem vremenu tu je, npr. hidraulična testera. Imao je sistem klimatizacije koji bi redukovao jake promene klime koje bi pogubno uticale na njegovu laboratoriju. Merio je vlažnost vazduha na osnovu merenja u vidu neke vrste vagice- vune i voska i razlike u težini kada vuna povlači vlagu koja se prikazivala na jednoj skali.

Iako većina Leonardovih pronalazaka nije realizovana, mnogi od njegovih projekata su bili tehnološki obistinjeni kako to na primer demonstrira njegov „tenk“[4].


Dodatna literatura[uredi]

  1. Članak je uglavnom ili u celosti iz istoimenog članka slovačke Vikipedije
  2. Istorija slikarstva NOLIT, Beograd, 1973.
  3. Enciklopedija likovnih umjetnosti, L.Z. FNRJ, Zagreb 1959.
  4. Mala prosvetina enciklopedija, Beograd, 1959.
  5. Svet umenia, IKAR, Bratislava 2002.
  6. Spozname umenie R. Dickensova a M. Griffildova, B. Bystrica 2004.
  7. Dejiny umenia, Mladé letá Bratislava 2001.
  8. Svetové dejiny umenia, B.F. Groslier, Larusse, Praha 1996.
  9. Geniji umetnosti- Leonardo, M. Manjano, 2012.

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]