Litvanci

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Litvanci
Ukupna populacija
3,7−4 miliona[1][2]
Regioni sa značajnom populacijom
 Litvanija2.732.000[3]
 Ujedinjeno Kraljevstvo350.000
 Nemačka40.000
 Letonija29.174 (2011)[4]
 Poljska25.000
 Republika Irska24.808 [5]
 Španija15.144 [6]
 Rusija31.377
 Ukrajina11.000
 Belorusija9.900
 SAD659.992 [7]
 Brazil800.000 [8]
 Kanada36.485 [9]
 Australija12.317 [10]
Jezici
litvanski
Religija
većinom katolici,
manjim delom protestanti i ateisti.
Srodne etničke grupe
baltički narodi

Litvanci su baltički narod koji pretežno živi u Litvaniji, gde brojnošću od preko 3 miliona[11] čini oko 84% stanovništva. Litvanci su većinom rimokatoličke veroispovesti, a govore litvanskim jezikom, koji pripada baltičkoj grupi indoevropske porodice jezika (baltički i slovenski jezici su veoma srodni i zajedno čine baltoslovenski ogranak indoevropske jezičke porodice). Litvanski jezik se tokom vremena nije mnogo menjao, tako da je sačuvao veoma arhaičnu strukturu i danas se smatra najstarijim živim indoevropskim jezikom.

Istorija[uredi | uredi izvor]

"Ne znamo čijom je zaslugom ili krivicom doneta takva odluka, niti čime smo Vaše veličanstvo toliko uvredili da je zasluženo upereno protiv nas, stvarajući nam svuda nevolje. Pre svega, Vi ste doneli i objavili odluku o zemlji Samogitiji, koja je naše nasleđe i naša domovina iz pravnog nasleđa predaka i starešina. Mi je još uvek posedujemo, to je i uvek je bila ista litvanska zemlja, jer su na njoj isti stanovnici koji govore jednim jezikom. Ali pošto se zemlja Samogitija nalazi niže od zemlje Litvanije, ona se zove Samogitija, jer se na litvanskom naziva donja zemlja [Žemajtija]. A Litvaniju Žemajti nazivaju Aukštajtija, to jest, sa njihovog gledišta, gornjom zemljom. Takođe, Samogiti se odavno nazivaju Litvancima, a nikada Žemajtima, i zbog njihovog identiteta ne pišemo o Samogitiji u našem pismu, jer je sve jedno: jedna država i isti stanovnici."

— Vitold, odlomak iz njegovog latinskog pisma upućenog Žigmundu, caru Svetog rimskog carstva, 11. marta 1420. godine. U njemu opisuje jezgro Velike kneževine Litvanije, sastavljeno od Žemajtije (donja zemlja) i Aukštajtije (gornja zemlja).[12][13] Term Aukštaitija is known since the 13th century.[14]

Teritoriju Baltika, uključujući i modernu Litvaniju, nekada je naseljavalo nekoliko baltičkih plemenskih entiteta (Aukštajti, Sudovljani, stari Litvanci, Kurši, Semigali, Seloni, Žemajti, Skalvi, Prusi), o čemu svedoče antički izvori. Tokom vekova, a posebno pod Velikom kneževinom Litvanijom, neka od ovih plemena su se konsolidovala u litvansku naciju, uglavnom zbog odbrane od pljačkaškog Tevtonskog reda i Istočnih Slovena. Litvanci su jedina grana Baltičkih naroda koja je uspela da stvori državni entitet pre modernog doba.[15][16][17] Bili su poslednji paganski narodi u Evropi i na kraju su primili hrišćanstvo 1387. godine.[15][18]

Teritorija koju su naseljavali etnički Litvanci smanjila se tokom vekova. Nekada su Litvanci činili većinu stanovništva ne samo u sadašnjoj Litvaniji, već i u severozapadnoj Belorusiji, na većem delu teritorije moderne Kalinjingradske oblasti Rusije i u nekim delovima moderne Letonije i Poljske.[19]

Međutim, postoji trenutni argument da su neki elementi u litvanskom društvu litvanski jezik smatrali nedovoljno prestižnim, što znači da se broj govornika litvanskog jezika smanjio polonizacijom u Državnoj zajednici Poljske i Litvanije, kao i germanizacijom Pruske. Potonja ruska okupacija ubrzala je ovaj proces, vodila je politiku rusifikacije, koja je uključivala zabranu javnog govora i pisanja na litvanskom jeziku. Neki su tada verovali da će nacija kao takva, zajedno sa svojim jezikom, izumreti za nekoliko generacija.

Krajem 19. veka došlo je do litvanskog kulturnog i jezičkog preporoda. Neki od ljudi koji govore poljski i beloruski iz zemalja bivše Velike kneževine Litvanije su izrazili svoju pripadnost modernoj litvanskoj naciji početkom 20. veka, uključujući Mihala Remera, Stanislava Narutoviča, Oskara Miloša and Tadasa Ivanauskasa. Litvanija je proglasila nezavisnost posle Prvog svetskog rata, što je pomoglo njenoj nacionalnoj konsolidaciji. Odobren je standardizovan litvanski jezik. Međutim, istočni delovi Litvanije, uključujući i Vilnjusku oblast, su pripojeni Poljskoj, dok je Klajpedski region okupirao Treći rajh 1939. godine. Godine 1940. Litvanija je napadnuta i okupirana od strane Sovjetskog Saveza, i prisiljena da mu se pridruži kao Litvanska Sovjetska Socijalistička Republika. Nemci i njihovi saveznici su juna 1941. napali SSSR, a od 1941. do 1944. godine Litvanija je bila pod okupacijom Nemačke. Nemci su se povukli 1944. i Litvanija je ponovo pala pod sovjetsku vlast. Zbog toga su dugogodišnje zajednice Litvanaca u Kalinjingradskoj oblasti (Mala Litvanija) gotovo uništene.

Litvanska nacija kao takva opstala je prvenstveno u Litvaniji, nekoliko sela u severoistočnoj Poljskoj, južnoj Letoniji i takođe u dijaspori emigranata. Neki autohtoni Litvanci i dalje su ostali u Belorusiji i Kalinjingradskoj oblasti, ali je njihov broj mali u odnosu na ono što su nekada bili. Litvanija je povratila nezavisnost 1990. godine, a većina zemalja je priznala 1991. Članica Evropske unije je postala 1. maja 2004. godine.

Etnički sastav Litvanije[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Demografija Litvanije

Među baltičkim državama, Litvanija ima najhomogenije stanovništvo. Prema popisu stanovništva sprovedenom 2001. godine, 83,45% stanovništva izjasnilo se kao etnički Litvanci, 6.74% kao Poljaci, 6.31% kao Rusi, 1.23% kao Belorusi i 2.27% kao pripadnici drugih etničkih grupa kao što su Ukrajinci, Jevreji, Nemci, Tatari, Letonci, Romi, Estonci, Karaimi, Skandinavljani itd.

Poljaci su uglavnom koncentrisani u Vilnjuskom regionu. Posebno velike poljske zajednice nalaze se u opštini Vilnjus i okrugu Šalčininkaj. Ova koncentracija omogućava Izbornoj akciji Poljaka u Litvaniji, političkoj stranci zasnovanoj na etničkim manjinama, da ostvari politički uticaj. Zbog prevelike propoljske političke agende, poznato je da stranka izaziva nesuglasice između Litvanaca i Poljaka. Međutim, ona je imala samo 1 ili 2 mesta u parlamentu Litvanije u poslednjoj deceniji. Tako da je aktivnija u lokalnoj politici jer ima većinu u nekoliko manjih opštinskih veća.

Rusi, iako su brojni skoro kao Poljaci, mnogo su ravnomernije raspoređeni i nemaju jaku političku partiju. Najistaknutija zajednica živi u opštini Visaginas (52%). Većina njih su radnici koji su se preselili iz Rusije da rade u Ignalinskoj nuklearnoj elektrani. Jedan broj etničkih Rusa napustio je Litvaniju nakon proglašenja nezavisnosti 1990. godine.

U prošlosti, etnički sastav Litvanije je dramatično varirao. Najistaknutija promena bilo je istrebljenje jevrejskog stanovništva tokom Holokausta. Pre Drugog svetskog rata, oko 7,5% stanovništva su bili Jevreji. Oni su bili koncentrisani u gradovima i manjim mestima i imali su značajan uticaj na zanatstvo i poslovanje. Stanovništvo Vilnjusa, koji je ponekad nazivan severnim Jerusalimom, činilo je oko 30% Jevreja. Skoro svi Jevreji su ubijeni tokom Holokausta u Litvaniji koju su okupirali nacisti, oko 75.000 u periodu od 1941. do 1942. godine,[20] dok su drugi kasnije emigrirali u Sjedinjene Države i Izrael. Sada u Litvaniji živi oko 3.200 Jevreja.[21]

Istorijski etnografski krajevi

Kulturne podgrupe[uredi | uredi izvor]

Osim različitih verskih i etničkih grupa koje trenutno borave u Litvaniji, sami Litvanci zadržavaju i razlikuju svoje regionalne identitete; postoji 5 istorijskih regionalnih grupa: Žemajti, Sudovljani, Aukštajti, Džukaji i Prusi,[22] od kojih je poslednja skoro izumrla. Stanovnici gradova se obično smatraju samo Litvancima, posebno u velikim gradovima kao što su Vilnjus ili Kaunas. Četiri grupe su razgraničene prema određenim tradicijama, dijalektima i istorijskim podelama specifičnim za region. Postoje neki stereotipi koji se koriste u vicevima o ovim podgrupama, na primer, Sudovljani su navodno škrtice, dok su Žemajti tvrdoglavi.

Genetika[uredi | uredi izvor]

Genetička udaljenost Balto-Slovena prema A (atDNK), B (I-DNK) i C (mtDNK) dijagram.

Od kasnog neolita starosedeoci litvanske teritorije nisu bili pogođeni spoljašnjim migracijama, tako da postoji velika verovatnoća da su stanovnici današnje Litvanije sačuvali genetski sastav svojih predaka relativno neometani velikim demografskim kretanjima,[23] iako nisu bili izolovani od njih.[24] Čini se da je stanovništvo Litvanije relativno homogeno, bez očiglednih genetskih razlika među etničkim podgrupama.[25]

Analiza mtDNK-a iz 2004. u litvanskoj populaciji otkrila je da su Litvanci bliski i indoevropskom i uralskom- govornom stanovništvu u severnoj Evropi. Analiza SNP halogrupe Y hromozoma pokazala je da su Litvanci najbliži Baltičkim narodima (Letoncima), Estoncima, Belorusima i Fincima. Ovo je rezultat gvozdenog doba.[26] Autozomna SNP analiza locira Litvance najbliže Letoncima, zatim najzapadnijim Istočnim Slovenima, štaviše, svi slovenski narodi i Nemci nalaze se bliže Litvancima nego Finci i severni Rusi.[27]

Litvanski Aškenazi takođe imaju interesantnu genetiku, pošto pokazuju niz jedinstvenih genetskih karakteristika; korisnost ovih varijacija je bila predmet debate.[28] Jedna varijacija, koja je uključena u porodicu hiperholesterolemije, datirana je u 14. vek, što odgovara osnivanju aškenaskih naselja kao odgovor na poziv Vitolda 1388. godine.[29]

Krajem 19. veka prosečna visina muškaraca je bila 163,5 cm, a prosečna visina žena 153,3 cm. Do kraja 20. veka prosečna visina je bila 181,3 cm za muškarce i 167,5 cm za žene.[30]

Dijaspora[uredi | uredi izvor]

Zemlje sa najvećom litvanskom populacijom.
  Litvanija
  + 100,000
  + 10,000
  + 1,000

Litvanska naselja se prostiru i na teritorijama koje su sada izvan moderne litvanske države. Mala litvanska zajednica postoji u blizini Punjska i Sejnija u oblasti Suvalki u Poljskoj, oblasti koja je povezana sa litvanskim piscem i sveštenikom Antanasom Baranauskasom. Iako je većina litvanskog stanovništva u regionu Male Litvanije koja je činila deo Istočne Pruske proterana kada je to područje pripojeno Sovjetskom Savezu kao Kalinjingradska oblast, male grupe Litvanaca su kasnije naselile tu oblast pošto je ponovo naseljena novim sovjetskim građanima.

Osim tradicionalnih zajednica u Litvaniji i njenim susednim zemljama, Litvanci su emigrirali na druge kontinente tokom 19., 20. i 21. veka.

  • Zajednice u Sjedinjenim Državama čine najveći deo ove dijaspore; čak milion Amerikanaca može tvrditi da je poreklom iz Litvanije. Emigracija u Ameriku počela je u 19. veku, kada je generacija sebe nazivala "grinoriaj" (izvedeno od engleske reči "greenhorn" što znači nov i neiskusan).[31] Migracioni tok je prekinut tokom sovjetske okupacije, kada su putovanja i emigracija bili ozbiljno ograničeni. Najveće koncentracije litvanskih Amerikanaca su u oblasti Velikih jezera i na severoistoku. Čikago se posebno ističe kao primarni centar dijaspore. Skoro 20.000 Litvanaca emigriralo je u Sjedinjene Države od raspada Sovjetskog Saveza 1991.[32]
  • Litvanske zajednice u Kanadi su među najvećim na svetu zajedno sa Sjedinjenim Državama.
  • Litvanske zajednice u Meksiku i Južnoj Americi (Argentina, Brazil, Kolumbija, Urugvaj i Venecuela) razvile su se pre Drugog svetskog rata, počev od kasnog 19. i početka 20. veka. Trenutno više nema priliva emigranata na ove destinacije, jer ekonomski uslovi u tim zemljama nisu bolji od onih u Litvaniji.
  • Litvanske zajednice su formirane u Južnoj Africi tokom kasnog 19. i 20. veka, većina su jevrejske.
  • Litvanske zajednice u drugim regionima bivšeg Sovjetskog Saveza formirane su tokom sovjetske okupacije; broj Litvanaca u Sibiru i Centralnoj Aziji dramatično se povećao kada je veliki deo Litvanaca prisilno deportovan u ove oblasti. Nakon destaljinizacije, međutim, većina njih se vratila. Kasnije su neki Litvanci premešteni da rade u drugim oblastima Sovjetskog Saveza; neki od njih se nisu vratili u Litvaniju, nakon što je postala nezavisna.
  • Litvanske zajednice u severozapadnoj Evropi (Ujedinjeno Kraljevstvo, Irska, Švedska, Norveška i Island) su relativno nove i počele su da se pojavljuju nakon obnavljanja nezavisnosti Litvanije 1990. godine; ova emigracija se intenzivirala nakon što je Litvanija postala deo Evropske unije 2004. godine. London i Glazgov (naročito oblasti Belšila i Kotbridža u Velikom Glazgovu) dugo su imali veliku katoličku i jevrejsku litvansku populaciju. Republika Irska verovatno ima najveću koncentraciju Litvanaca u odnosu na njenu ukupnu populaciju u zapadnoj Evropi; procenjuje se da 45.000 Litvanaca (od kojih je oko polovine registrovano) čini preko 1% ukupne populacije Irske. U Norveškoj živi 45.415 Litvanaca i oni su za kratko vreme postali druga najveća etnička manjina u zemlji, čineći 0,85% ukupnog stanovništva Norveške i 4,81% svih stranih stanovnika Norveške.[33] Na Islandu ima oko 3.500 Litvanaca, što čini oko 1% ukupne populacije.
  • Litvanske zajednice u Nemačkoj počele su da se pojavljuju posle Drugog svetskog rata. Godine 1950. osnovali su Litvansku srednju školu u Dipholcu, koja je bila privatna škola za decu litvanskih izbeglica. Litvanska gimnazija je decenijama bila jedina redovna srednja škola van Istočnog bloka koja je nudila kurseve istorije, jezika i kulture Litvanije. Godine 1954. Litvanska zajednica je kupila dvorac Renhorf R sa parkom od 12 hektara u gradu Lamperthajm. Škola je tu preseljena i postoji i danas.
  • Litvanske zajednice u Australiji takođe postoje; zbog velike udaljenosti od Evrope, međutim, emigracija je bila neznatna. Litvanske zajednice postoje u Melburnu, Džilongu, Sidneju, Adelejdu, Brizbejnu, Hobartu i Pertu.

Kultura i tradicija[uredi | uredi izvor]

Litvanskim nacionalnim sportom se obično smatra košarka (lit. krepšinis), koja je popularna među Litvancima u Litvaniji, kao i u zajednicama dijaspore. Košarka je u Litvaniju došla preko litvansko-američke zajednice 1930-ih. Košarkaški timovi Litvanije bili su osvajači bronzanih medalja na Letnjim olimpijskim igrama 1992, 1996. i 2000.

Jonines (takođe poznat i kao Rasos) je tradicionalni nacionalni praznik, koji se slavi na letnji solsticij. Ima pagansko poreklo. Užgavenes (pokladni utorak) se održava dan pre čiste srede, i treba da podstakne povlačenje zime. Postoje i nacionalne tradicije za hrišćanske praznike kao što su Uskrs i Božić.

Kuhinja[uredi | uredi izvor]

Litvanska kuhinja ima mnogo zajedničkog sa drugim evropskim kuhinjama i sadrži proizvode koji odgovaraju njenoj hladnoj i vlažnoj severnoj klimi: ječam, krompir, raž, cvekla i pečurke, a mlečni proizvodi su jedan od njenih specijaliteta. Ipak, ima svoje prepoznatljive karakteristike, koje su formirane raznim uticajima tokom bogate istorije zemlje.

Od zajedničkih sličnosti u istoriji i nasleđu, Litvanci, Jevreji i Poljaci razvili su mnoga slična jela i pića: knedle ( koldūnai), krofne (spurgos), i palačinke (lietiniai blynai). Nemačke tradicije su takođe uticale na litvansku kuhinju, uvodeći jela od svinjetine i krompira, kao što su puding od krompira (kugelis) i kobasice od krompira (vėdarai), kao i torta od barokni kolač poznat kao šakotis. U Litvaniji su popularna tradicionalna jela litvanskih Tatara i litvanskih Karaima poput kibinaja i čebureka, koja su slična pastama.

Za litvanske Amerikance, tradicionalna litvanska jela haluške (kupus i rezanci) i golapki (motani kupus) postaju sve popularnija.

Tu su i jela regionalne kuhinje, npr. tradicionalni kastinjis u Žemajtiji, Zapadna Litvanija, skilandis u Zapadnoj i Centralnoj Litvaniji, kindziukas u Istočnoj i Južnoj Litvaniji.

Litvanski šakotis

Cepelinaj, jelo od punjenog krompira, je najpopularnije nacionalno jelo. Popularan je među Litvancima širom sveta. Ostala nacionalna hrana uključuje crni raženi hleb, hladnu supu od cvekle (šaltibarščiai), i kugelis (puding od pečenog krompira). Neke od ovih namirnica su takođe uobičajene u susednim zemljama. Litvanska kuhinja je generalno nepoznata van litvanskih zajednica. Većina litvanskih restorana van Litvanije nalazi se u gradovima sa velikim prisustvom Litvanije.

Litvanci su početkom 20. veka bili među najmršavijim ljudima u razvijenim zemljama sveta.[34] U litvanskoj kuhinji naglasak se stavlja na atraktivnu prezentaciju sveže pripremljene hrane.

Litvanci od davnina prave midus, vrstu litvanske medovine.[35]

Lokalno proizvedeno pivo (alus), votka (degtinė) i kvas (gira) su popularna pića u Litvaniji. Litvansko tradicionalno pivo iz Biržaja i Pasvalisa je veoma cenjeno u Litvaniji i inostranstvu.[36] Starka je deo litvanskog nasleđa, i dalje se proizvodi u Litvaniji.

Književnost[uredi | uredi izvor]

Kada je 1904. godine ukinuta zabrana štampanja na litvanskom jeziku, različiti evropski književni pokreti kao što su simbolizam, impresionizam i ekspresionizam uticali su na rad litvanskih pisaca. Prvi period litvanske nezavisnosti (1918–1940) dao im je priliku da dublje ispitaju sebe i svoje karaktere, jer njihove prvenstvene brige više nisu bile političke. Izvanredna ličnost ranog 20. veka bio je Vincas Kreve-Mickevičius, romanopisac i dramaturg. Njegova mnoga dela uključuju Stare narodne priče o Dainavi (Dainavos šalies senų žmonių padavimai, 1912) i istorijske drame Šarunas (Šarūnas, 1911), Skirgailo (Skirgaila, 1925) i Mindovgova smrt (Mindaugo mirtis, 1935). Petras Vaičiunas je bio još jedan popularni dramski pisac, koji je stvarao po jednu dramu svake godine tokom 1920-ih i 1930-ih. Vincas Mikolaitis-Putinas pisao je lirsku poeziju, drame i romane, uključujući roman U senkama oltara (Altorių šešėly, 1933), izuzetno snažan autobiografski roman.

Pokret Keturi vėjai započeo je objavljivanjem Proroka četiri vetra talentovanog pesnika Kazisa Binkisa (1893—1942). Bila je to pobuna protiv tradicionalne poezije. Teorijska osnova Keturi vėjai u početku je bio futurizam koji je stigao kroz Rusiju sa Zapada, a kasnije kubizam, dadaizam, nadrealizam, unanimizam, i nemački ekspresionizam. Najuticajniji futurista za litvanske pisce bio je ruski pesnik Vladimir Majakovski.[37]

Oskaras Milašijus (1877–1939) je paradoksalna i zanimljiva pojava u litvanskoj kulturi. Nikada nije živeo u Litvaniji, ali je rođen i proveo detinjstvo u Cereji (blizu Mogiljova, Belorusija) i diplomirao na Liceju Žanson d Saji u Parizu. Njegova čežnja za otadžbinom bila je više metafizička. Pošto je morao da bira između dve sukobljene zemlje — Litvanije i Poljske — više je voleo Litvaniju koja je za njega bila ideja čak i više nego otadžbina. 1920. godine, kada je Francuska priznala nezavisnost Litvanije, zvanično je imenovan za otpravnika poslova za Litvaniju. Objavio je: 1928. zbirku 26 litvanskih pesama, 1930. Litvanske pripovetke i priče, 1933. Litvanske pripovetke, 1937. Poreklo litvanske nacije.

Narodna muzika[uredi | uredi izvor]

Litvanski folklorni bend Kulgrinda nastupa u Vilnjusu.

Litvanska narodna muzika zasniva se na pesmama (dainos), koje uključuju romantične i svadbene pesme, kao i radne pesme i arhaične ratne pesme. Ove pesme su se izvodile u grupama ili samostalno, uporednim akordima ili uglas. Duofonske pesme su uobičajene u poznatoj sutartinskoj tradiciji Aukštajtije. Drugi stil litvanske narodne muzike zove se rateliaj, neka vrsta plesa u krug. Instrumentacija uključuje kankles, vrstu citre koja prati sutartine, valcere, kvadrilje i polke, i violinu, (uključujući i bas violinu) i vrstu zviždaljke koja se zove lumzdelis, a počev od kasnog 19. veka, uključujuje koncerti, harmoniku i bandoneon. Sutartine mogu biti praćene skudučiajom, vrstom panove frule koje svira grupa ljudi, kao i drvenim trubama (ragai i dandytės). Kankles je izuzetno značajan narodni instrument, koji se razlikuje po broju žica i tehnikama izvođenja širom zemlje. Ostali tradicionalni instrumenti uključuju zviždaljku švilpas, bubnjeve i tabalase (udarački instrument poput gonga), sekminių ragelis (gajde) i pusline, muzički luk napravljen od svinjske bešike ispunjene suvim graškom.[38]

Galerija[uredi | uredi izvor]

  • zastava Litvanije
    zastava Litvanije
  • litvanski folklor
    litvanski folklor
  • Litvansko nacionalno jelo - „cepelinai“
    Litvansko nacionalno jelo - „cepelinai“

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Litvanci na Vikimedijinoj ostavi.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ https://osp.stat.gov.lt/documents/10180/1704467/15_Lietuviai_pasaulyje.pdf
  2. ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 03. 09. 2014. g. Pristupljeno 15. 05. 2018. 
  3. ^ Joshua Project. „Lithuanian Ethnic People in all Countries”. Joshua Project. Pristupljeno 26. 9. 2011. 
  4. ^ PMLP - Iedzīvotāju reģistrs Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. oktobar 2017), Pristupljeno 11. 4. 2013.
  5. ^ „CSO: Statistics: Persons usually resident and present in the State on Census Night, classifieid by place of birth and age group”. Cso.ie. 13. 5. 2008. Pristupljeno 26. 9. 2011. 
  6. ^ „2 DEMOGRAFIA 2006.pmd” (PDF). Pristupljeno 26. 9. 2011. 
  7. ^ American FactFinder, United States Census Bureau. „United States - QT-P13. Ancestry: 2000”. Factfinder.census.gov. Arhivirano iz originala 12. 02. 2020. g. Pristupljeno 26. 9. 2011. 
  8. ^ http://www.historica.arquivoestado.sp.gov.br/materias/anteriores/edicao10/materia01/texto01.pdf
  9. ^ „Ethno-Cultural Portrait of Canada, Table 1”. 2.statcan.ca. Архивирано из оригинала 09. 04. 2013. г. Приступљено 26. 9. 2011. 
  10. ^ „2054.0 Australian Census Analytic Program: Australians' Ancestries (2001 (Corrigendum))” (PDF). Приступљено 26. 9. 2011. 
  11. ^ „{CIA World Factbook}”. Cia.gov. Приступљено 26. 9. 2011. 
  12. ^ Vytautas the Great; Valkūnas, Leonas (translation from Latin). Vytauto laiškai [ Letters of Vytautas the Great ] (PDF) (на језику: литвански). Vilnius University, Institute of Lithuanian Literature and Folklore. стр. 6. Приступљено 9. 5. 2021. 
  13. ^ „Lietuvos etnografiniai regionai – ar pažįstate juos visus?”. DELFI (на језику: литвански). Приступљено 9. 5. 2021. 
  14. ^ „Aukštaitija”. Ekgt.lt (на језику: литвански). Etninės kultūros globos taryba (Council for the Protection of Ethnic Culture). Приступљено 9. 5. 2021. 
  15. ^ а б „Lithuania – History”. Encyclopedia Britannica. Приступљено 9. 6. 2021. 
  16. ^ Toynbee, Arnold Joseph (1948). A Study Of History (Volume II) (Fourth impression изд.). Great Britain: Oxford University Press. стр. 172. Приступљено 9. 6. 2021. 
  17. ^ „Lithuania - Historical Development”. Eurydice Network of the European Commission. 2. 1. 2019. Приступљено 9. 6. 2021. 
  18. ^ Rowell, Stephen Christopher; Baronas, Darius (2015). The conversion of Lithuania: from pagan barbarians to late medieval Christians. Vilnius: Institute of Lithuanian Literature and Folklore. стр. 2. ISBN 9786094251528. Приступљено 9. 6. 2021. 
  19. ^ Glanville Price. Encyclopedia of the languages of Europe, 2000, pp. 304–306
  20. ^ Sönke Neitzel & Harald Welzer, Soldaten (Protokolle vom Kämpfen, Töten und Sterben), Frankfurt am Main 2011, pp. 118–120 (Hebrew edition translated from the German) ISBN 978-965-552-818-3
  21. ^ „M3010215: Population at the beginning of the year by ethnicity”. Data of 2011 Population Census. Lietuvos statistikos departamentas. Архивирано из оригинала 1. 1. 2016. г. Приступљено 17. 10. 2013. 
  22. ^ Vyšniauskaitė, Angelė (2005). „LIETUVIŲ ETNINĖ KULTŪRA – AKCENTAS DAUGIALYPĖJE EUROPOS KULTŪROJE” (на језику: литвански). Архивирано из оригинала 2008-01-25. г. Приступљено 2008-01-26. 
  23. ^ Česnys G. Anthropological roots of the Lithuanians. Science, Arts and Lithuania 1991; 1: p. 4-10.
  24. ^ Daiva Ambrasienė, Vaidutis Kučinskas Genetic variability of the Lithuanian human population according to Y chromosome microsatellite markers Архивирано 2008-02-27 на сајту Wayback Machine
  25. ^ Mitochondrial DNA Sequence Analysis in the Lithuanian Population Arhivirano 2008-02-27 na sajtu Wayback Machine
  26. ^ Saag, Lehti; Laneman, Margot; Varul, Liivi; Malve, Martin; Valk, Heiki; Razzak, Maria A.; Shirobokov, Ivan G.; Khartanovich, Valeri I.; Mikhaylova, Elena R.; Kushniarevich, Alena; Scheib, Christiana Lyn; Solnik, Anu; Reisberg, Tuuli; Parik, Jüri; Saag, Lauri; Metspalu, Ene; Rootsi, Siiri; Montinaro, Francesco; Remm, Maido; Mägi, Reedik; d'Atanasio, Eugenia; Crema, Enrico Ryunosuke; Díez-Del-Molino, David; Thomas, Mark G.; Kriiska, Aivar; Kivisild, Toomas; Villems, Richard; Lang, Valter; Metspalu, Mait; Tambets, Kristiina (9. 5. 2019). „The Arrival of Siberian Ancestry Connecting the Eastern Baltic to Uralic Speakers further East”. Current Biology. 29 (10): 1701—1711.e16. PMC 6544527 Slobodan pristup. PMID 31080083. S2CID 148572152. doi:10.1016/j.cub.2019.04.026 Slobodan pristup. 
  27. ^ Kushniarevich, A; et al. (2015). „Genetic Heritage of the Balto-Slavic Speaking Populations: A Synthesis of Autosomal, Mitochondrial and Y-Chromosomal Data”. PLOS ONE. 10 (9): e0135820. Bibcode:2015PLoSO..1035820K. PMC 4558026 Slobodan pristup. PMID 26332464. doi:10.1371/journal.pone.0135820 Slobodan pristup. 
  28. ^ Genetic diseases among the Ashkenazi
  29. ^ Durst, Ronen; Colombo, Roberto; Shpitzen, Shoshi; Ben Avi, Liat; Friedlander, Yechiel; Wexler, Roni; Raal, Frederick J.; Marais, David A.; Defesche, Joep C.; Mandelshtam, Michail Y.; Kotze, Maritha J.; Leitersdorf, Eran; Meiner, Vardiella (2001). „Recent Origin and Spread of a Common Lithuanian Mutation, G197del LDLR, Causing Familial Hypercholesterolemia: Positive Selection Is Not Always Necessary to Account for Disease Incidence among Ashkenazi Jews”. The American Journal of Human Genetics. 68 (5): 1172—88. ISSN 0002-9297. PMC 1226098 Slobodan pristup. PMID 11309683. doi:10.1086/320123. 
  30. ^ Tutkuviene, J. (2005). „Sex and gender differences in secular trend of body size and frame indices of Lithuanians”. Anthropologischer Anzeiger; Bericht Uber die Biologisch-Anthropologische Literatur. 63 (1): 29—44. PMID 15830586. doi:10.1127/anthranz/63/2005/29. 
  31. ^ Milerytė-Japertienė, Giedrė (2019-04-16). „Grynoriai: Lithuanian-American life in the early 20th century”. Europeana (CC By-SA). Pristupljeno 5. 5. 2019. 
  32. ^ Immigration Statistics | Homeland Security
  33. ^ „Innvandrere etter landbakgrunn. Antall og andel. 2019. Valgt region”. www.kommuneprofilen.no (na jeziku: norveški). Pristupljeno 4. 3. 2020. 
  34. ^ Lissau, I.; et al. (januar 2004). „Body mass index and overweight in adolescents in 13 European countries, Israel, and the United States”. Archives of Pediatrics & Adolescent Medicine. 158 (1): 27—33. PMID 14706954. doi:10.1001/archpedi.158.1.27 Slobodan pristup. 
  35. ^ Antanas Astrauskas (2008), „Per barzdą varvėjo...“: svaigiųjų gėrimų istorija Lietuvoje ISBN 978-9955-23-141-7
  36. ^ The NY Times picks beer trail in Lithuania among 46 places to visit in 2013
  37. ^ „Alfonsas Nyka-Niliūnas. Keturi vėjai ir keturvėjinikai, Aidai, 1949, No. 24”. Arhivirano iz originala 2006-05-16. g. Pristupljeno 2006-06-23. 
  38. ^ Cronshaw, Andrew (2000). «Singing Revolutions», Broughton, Simon and Ellingham, Mark with McConnachie, James and Duane, Orla (Ed.) World Music, Vol. 1: Africa, Europe and the Middle East, 16–24, London: Rough Guides. ISBN 1-85828-636-0.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Litvanci na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Литванци&oldid=26919336”