Londonski metro

Londonski metro
Opšti podaci
Oblast prevoza	širi London, Čiltern, Eping Forest, Tri Rivers i Vatford
Tip prevoza	podzemna železnica
Broj linija	11
Broj stanica	275
Dnevni prevoz putnika	4,25 miliona putnika (približno)
Funkcionisanje sistema
Početak rada	1863. godina
Operator(i)	Transport for London (TfL)
Tehnički podaci
Dužina mreže	408 kilometara
Širina koloseka	1435 mm (standardna širina)

Londonski metro (engl. London Underground ili pod nadimkom "the Tube") je sistem gradskog prevoza električnom železnicom koji deluje kako nad, tako i ispod zemlje londonskog metropolitanskog područja. To je najstariji sistem podzemne železnice na svetu. Prva linija otvorena je 10. januara 1863. godine.

Postoji 275 stanica i 408 km aktivnih linija. U periodu između 2006. i 2007. godine, metro je koristilo preko milijardu ljudi, što predstavlja nov rekord, a ujedno znači i da dnevno, Londonski metro u proseku preveze preko tri miliona ljudi, odnosno oko 3,4 miliona radnim danima.

7. jula 2005. Londonski metro postao je meta samoubilačkih terorističkih napada.

Istorija

Tokom Drugog svetskog rata Londonski metro služio je kao sklonište u vreme bombardovanja

Počeci

Prvih decenija 19. veka, sa industrijskim razvitkom i porastom broja stanovnika, u Londonu se javlja ozbiljan problem sa prevozom. Za ovaj rastući problem javilo se jasno rešenje – razvitak podzemne železnice.

U to vreme, u Ujedinjenom Kraljevstvu i širem području Londona operisao je niz železničkih kompanija. Prva kompanija koja je počela sa izgradnjom bila je Metropolitan Railways.

Metod koji je u početku korišćen bio je, sa današnje tačke gledišta, krajnje neefikasan iako naizgled jednostavan. Nakon trasiranja linije pristupalo se izgradnji. Odgovarajuća ulica, ispod koje je podzemna trebalo da prolazi, bila bi iskopana do određene dubine. Nakona toga postavljane su šine i građen tunel od cigala. Po završetku izgradnje tunel se ponovo zakopavao. Metod je poznat kao “cut-and-cover” (“iseci i pokri”).

Prva trasa bila je između Pedingtona i ulice Feringdon i bila je duga oko 4 kilometra. Opsluživali su je vozovi sa parnim lokomotivama (parni vozovi će ostati u upotrebi sve do 1971) koji su išli na svakih deset minuta. Već prvog dana 40.000 ljudi se prevezlo ovim novim transportnim sistemom.

Dalji razvitak

Uvidevši očiglednu isplativost ove ideje niz drugih železničkih kompanija se priključilo u nadolazećim godinama.

Sledeća trasa bila je između Vestminstera i Južnog Kensingtona. Ove dve prve trase će se kasnije povezati i zajedno sa drugim delovima one oformljavaju današnju Kružnu liniju. Dakle, isti tuneli su još uvek u upotrebi.

Za prelazak preko Temze, od 1869. u upotrebi je tunel ispod same reke koji su izgradili otac i sin Brunel. Bio je to prvi tunel takve vrste na svetu. Uskoro je otvorena još jedna linija sa tunelom ispod Temze – između Tauera i Bermondzija. Ovu liniju su opsluživali vagoni vučeni sajlama.

Daljim razvitkom sistema, mane “cut-and-cover” metoda postajale su sve očiglednije. Zatvaranje saobraćajnica za vreme radova izazivalo je ogromne saobraćajne kolapse. Rad je bio izuzetno naporan i bilo je potrebno transportovati hiljade tona suvišne zemlje.

Osim ovih mana, pojavila se i jedna značajnija. Naime, budući da su svi tuneli bili na probližno istoj maloj dubini, usložnjavanjem sistema podzemnih linija ostajalo je sve manje mesta za trasiranje bez presecanja postojećih linija. Ovo bi, naime, učinilo sistem neefikasnim jer bi bilo potrebno zaustavljati vozove zbog ukrštanja. Rešenje je bilo u upotrebi treće dimenzije.

Ovim se otvara nova etapa - izgradnja dubinskih podzemnih linija.

Inžinjeri su koristili relativno postojan sloj gline u zemljištu na dubini od približno 20 metara. Posebne mašine su korišćene za iskopavanje uskih tunela (najčešće dva paralelna na malom rastojanju) u koje bi onda bili umetani čelični prstenovi i prefabrikovani čelični ili betonski elementi. Odatle i potiče popularan i opšte prihvaćen naziv – The Tube (zbog karakterističnog oblika tunela). Ovakav način izgradnje je daleko brži i ne ometa normalno odvijanje saobraćaja.

Karakterističan oblik tunela od kojeg potiče naziv The Tube

Preduslov za stvaranje linija na ovakvoj dubini bio je, naravno, i da se umesto parnih vozova koristi alternativan tip voza jer bi ventilacija takve količine gasova sa te dubine bila nemoguća.

Prva dubinska linija bila je duga 5,2 kilometra i spajala je centralni sa južnijim delom Londona. Početno je bilo planirano da po njoj saobraćaju vozovi vučeni sajlama, međutim, na kraju je odlučeno u korist električnih vozova. Ovim svet dobija svoju prvu elektrifikovanu dubinsku liniju podzemne železnice.

Dvadeseti vek

Dvadeseti vek bio je doba još većeg procvata londonske podzemne. Otvara se niz novih linija a stare bivaju elektrifikovane. Paralelno sa razvitkom sistema, vršilo se i ukrupnjavanje pojedinačnih kompanija u jednu zajedničku (Underground Group) kojoj će se do početka Prvog svetskog rata priključiti većina kompanija. Do 1933. formiran je Odbor za prevoz putnika u Londonu (en. London Passenger Transport Board) koji je nastao spajanjem svih kompanija i koji je pod kontrolom imao ne samo metro, već i autobuske, tramvajske i trolejbuske linije prestonice. Ova grupa je 1948. nacionalizovana.

Za vreme Drugog svetskog rata, londonska podzemna radila je smanjenim kapacitetom. Mnoge stanice su postale skloništa a jedan nedovršen tunel je čak pretvoren u privremenu fabriku aviona.

Informatička revolucija sa kraja 20. veka umnogome je izmenila i izgled Londonskog metroa. Celom mrežom upravlja kompjuterizovana centrala. Mnoge linije imaju i veći ili manji stepen automatizacije. Tako, Viktorija linija ima potpuno automatizovano upravljanje nad vozovima pomoću ATO (Automatic Train Operation – Automatsko Upravljanje Vozom) sistema. Jedina uloga vozača je da otvara i zatvara vrata i da u slučaju kvara automatskog sistema preuzme kontrolu nad vozom.

7. jul 2005.

Glavni članak: Napadi u Londonu 7. jula 2005.

7. jul 2005. ostaće zapamćen kao najveća tragedija u istoriji Londonskog metroa. U koordiniranom napadu bombaša samoubica na podzemnoj su se desile 3 eksplozije u razmaku od 50 sekundi:

• prva eksplozija desila se na Kružnoj liniji između stanica Ulica Liverpul (Liverpool Street) i Aldgejt (Aldgate). Poginulo je 7 ljudi i bombaš.
• druga eksplozija desila se takođe na Kružnoj liniji. Taj voz je tek napustio stanicu Edžver Roud (Edgware Road). Taj deo linije se sastoji iz dva paralelna koloseka u jednom tunelu. U trenutku eksplozije voz se nalazio pored drugog koji je takođe ošteđen. Poginulo je 6 ljudi i bombaš.
• treća eksplozija desila se na Pikadili liniji između stanica Kings Kros St. Pankras i Rasel Skver. Eksplozija se desila duboko između stanica u zadnjem delu voza. Ovo je jako otežalo spašavanje i kasniju sanaciju. Temperature u tom delu tunela su bile oko 60°C. Poginulo je 26 ljudi i bombaš.

Okolina Russell Square stanice posle eksplozija

Za razliku od prve dve eksplozije koje su se odigrale u relativno širokim tunelima Kružne linije treća eksplozija se odigrala u uskim tunelima dubinskih linija. Voz je bio na dubini od 30 metara a tunel je takvih dimenzija da sa svake strane voza ima tek 15 centimetara slobodnog prostora. Zbog toga je snaga eksplozije bila daleko skoncentrisanija te su i žrtve bile daleko brojnije. Na brojnost žrtava uticala je i činjenica da su se eksplozije odigrale za vreme jutarnjeg špica.

U eksplozijama je i povređeno oko 600 ljudi.

Iako ostaje u senci ljudskih gubitaka, materijalna šteta koje su eksplozije prouzrokovale bila je veoma velika. Prevoz podzemnom je obustavljen do kraja tog dana. Saobraćajni kolaps koji je usledio jedan je od najvećih u istoriji Londona. Nekoliko meseci posle napada saobraćaj u podzemnoj se nije odvijao normalno.

Pre ovih eksplozija dve najpogubnije nesreće u podzemnoj bile su ona na Severnoj liniji iz 1975. i požar na Kings Kros stanici iz 1987. Nijedna nije bila namerno izazvana.

Linije

Londonski metro ima ukupno 12 linija ukupne dužine 408 kilometara od kojih se neke završavaju i van područja Šireg Londona.

Četiri šine

Na svim linijama u upotrebi je sistem četiri šine. Dve šine su konvencionalne i preko njih se voz kreće dok su dve pod naponom. Londonski metro je jedan od malobrojnih sličnih sistema koji koristi četiri šine. Kroz jednu šinu pod naponom, postavljenu sa strane od osnovne dve, teče napon od 420 V, dok kroz drugu, postavljenu centralno između osnovno dve, teče napon od -210 V. Ukupna rezultujuća razlika potencijala je 620 V. Prednosti ovakvog sistema su brojne ali je on prvenstveno razvijen jer je većina dubinskih tunela u velikoj meri od čelika kome bi sistem tri šine nanosio štetu putem električnog udara ili elektrolizom.

Tipovi linija

Unutrašnjost Londonskog metroa

Razlikuju se dva osnovna tipa linija: dubinske i podpovršinske. Prve su relativno novijeg datuma, koriste veoma uske tunele (prečnika oko 3,6 metara) na dubini od oko 20 metara. Najveća dubina na kojoj trenutno postoji linija je na jednom segmentu severne linije i iznosi čak 67,4 metara ispod zemlje. Džubili linija ima segmenat sa najvećom depresijom – nalazi se 32 metra ispod nivoa mora. Podpovršinske linije su najstarije, građene su “cut-and-cover” metodom i nalaze se oko 5 metara ispod površine. Tuneli su obično široki i u jednom tunelu se najčešće nalaze dva koloseka za suprotne smerove.

Gotovo sve linije pre ili kasnije izlaze na površinu. Izuzetak su Viktorija i Voterlu i Siti linije. Prva je (osim depoa) potpuno pod zemljom dok druga, budući da je veoma kratka i celom dužinom ispod gusto izgrađenog centralnog Londona, zapravo i ne može da izađe na površinu. Sve druge linije su van centralnog Londona izgrađene na površini.

Ukupno 45% dužine svih linija je u tunelima.

Linije londonskog metroa

Naziv linije	Boja označavanja	Tip	Datum otvaranja prvog segmenta	Dužina	Broj stanica	Miliona putnika godišnje
Bejkerlu	Braon	Dubinska	10. mart 1906.	23,2km	25	95,947
Viktorija	Svetloplava	Dubinska	1968.	21km	16	161,319
Voterlu i Siti	Tirkizna	Dubinska	1898.	2,4km	2	9,616
Distrikt	Zelena	Podpovršinska	24. decembar 1868.	64km	60	172,879
Kružna	Žuta	Podpovršinska	1884.(1868)	22,5km	27	68,485
Metropolitan	Ljubičasta	Podpovršinska	1868.	66,7km	34	53,697
Pikadili	Tamnoplava	Dubinska	15. decembar 1906.	71km	52	176,177
Severna	Crna	Dubinska	1890.	58km	50	206,734
Hemersmit i Siti	Roze	Podpovršinska	1864.	26,5km	28	45,845
Centralna	Crvena	Dubinska	30. jul 1900.	74km	49	183,512
Džubili	Srebrna	Dubinska	1. maj 1979.	36,2km	27	127,584

Veze sa drugim prevoznim sredstvima

Londonski metro je izuzetno funkcionalan trensportni sistem. Veliki broj linija ima veze sa konvencionalnom železnicom uz minimalno presedanje. Piccadilly linija pruža vezu sa londonskim aerodromom Hitrou. Niz linija opslužuje stanicu Waterloo odakle (za sada, do završetka radova na St Pancras stanici) polaze međunarodni Eurostar vozovi. Metro pruža vezu i sa DLR-om (Docklands Light Railway), sistemom lakog metroa koji prvenstveno povezuje istočni London.

Stanice

Londonski metro ima ukupno 275 stanica. Četrnaest se nalazi van M25 prstena, opšte-prihvaćene granice Šireg Londona. Većina stanica u centralnom Londonu je ispod zemlje tako da sve stanice ukupno imaju čak 412 pokretnih stepenica. One se namenski prave za svaku pojedinačnu stanicu i na svaki sat, svaka od njih preveze približno 13.000 ljudi. Najdublja stanica je Hampstead na 58,5 metara ispod zemlje.

Izgled perona Westminster stanice na Jubilee liniji

Posebno su interesantne stanice na proširenjima Džubili linije u čijem dizajniranju su učestvovali timovi najpoznatijih svetskih arhitekata. Te stanice su dobile niz priznanja za dizajn. Za proširenje linije i današnji izgled stanica potrošeno je 3,5 milijardi funti (oko 5,3 milijardi evra). Sve stanice na ovoj liniji su dostupne osobama sa invaliditetima.

Spoljašnjost Canary Wharf stanice

Unutrašnjost Westminster stanice

Tarifni sistem

Širi London je, u smislu javnog saobraćaja, podeljen u 6 zona na osnovu kojih se formira cena prevoza. Zona 1 je najcentralnija, dok zona 6 obuhvata najšire delove grada, uključujući aerodrom Hitrou. Stanice na Metropolitan liniji izvan šireg Londona pripadaju zonama 7 - 9.

Karte se mogu kupiti na šalterima, od kojih su neki otvoreni samo određeno vreme, dok se mašine za izdavanje karti mogu koristiti ceo dan. Neke mašine koje prodaju ograničeni broj tipova karti prihvataju samo novčiće dok druge, tač-skrin mašine, prihvataju i novčiće i papirni novac, i obično vraćaju kusur. Ove mašine takođe prihvataju i najvažnije kreditne i debitne kartice.

U skorije vreme, TfL je uveo Ojster karticu, elektronsku karticu sa ugrađenim čipom, koju putnici kupuju, dodaju na nju kredit i koriste je za plaćanje putovanja. Može se koristiti na metrou, autobusima, tramvajima i DLR-u. Plaćanje Ojster karticom je jeftinije nego kupovina papirnih karti ili starih pokaznih karti (tzv. Trevelkard - en. Travelcard); ta razlika u ceni postoji i da bi korisnici sve više koristili Ojster karticu. Ojster kartica se može koristiti i na Nacionalnoj Železnici, ali samo u Londonu.

Za turiste i druge posetioce kojima nije potrebno da putuju u jutarnjem špicu, celodnevne pokazne karte su najbolja opcija. Mogu se kupiti u svim stanicama metroa. Koštaju oko 5.50 funti i koriste se za putovanje od 9:30 ujutru. Korišćenje pokazne karte je ogromna ušteda, s obzirom na to da obična karta može da košta i do 5 funti. Moguće je kupiti i pokaznu kartu za više dana.

Interesantna je i činjenica da su prve automatske mašine za izdavanje karti bile u upotrebi već 1908. godine.

U slučaju neposedovanja karte izriče se kazna od 20 funti.

Budućnost

Do 2030. za unapređenje Londonskog metroa planirano je 16 milijardi funti. Veliki deo ove sume će biti potrošen na podmlađivanje voznog parka, ugradnju nove signalizacije i odgovarajuće ekstenzije probranih linija. Mnogi od ovih planova su u velikoj meri povezani sa pripremama za Olimpijske igre 2012. koje će biti održane u Londonu.

Veliki problem metroa su visoke letnje temperature. Zbog skučenosti prostora u dubinskim tunelima nemoguće je na postojeće vagone ugraditi jedinice za klimatizaciju. Do 2009. će na podpovršinske linije početi uvođenje novih vozova sa integrisanom klimatizacijom. Ovo će umnogome poboljšati kvalitet i udobnost putovanja.

Planiran je i niz ekstenzija postojećih linija. U toku je izgradnja stanice koja će opsluživati Terminal 5 aerodroma Hitrou i odgovarajuće produživanje Pikadili linije.

U toku su pripreme za produženje Istočnolondonske linije kako prema severu tako i prema jugu.

Vidi još

• London
• Metro
• Napadi u Londonu 7. jula 2005.
• Ojster kartica
• Doklandska laka železnica

Spoljašnje veze

• The London Underground Arhivirano na sajtu Wayback Machine (13. oktobar 2008) zvanični sajt
• Tube Guru interaktivna mapa i vodič