Ludvig van Betoven

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Ludvig Van Betoven

Ludvig van Betoven
Ludvig van Betoven

Informacije
Datum rođenja 16. decembar 1770.
Mesto rođenja Bon (Sveto rimsko carstvo)
Datum smrti 26. mart 1827.
Mesto smrti Beč (Austrijsko carstvo)
Dela
Dela Oda radosti
Za Elizu
Mesečeva sonata
V simfonija
Period klasicizam
rani romantizam
Saradnici Jozef Hajdn
Antonio Salijeri

Ludvig van Betoven (nem. Ludwig van Beethoven; Bon, 16. decembar 1770Beč, 26. mart 1827) je bio nemački kompozitor, nadmoćna muzička figura u prelaznom periodu između ere klasicizma i romantizma.

Smatra se jednim od najvećih kompozitora svih vremena. Među njegovim najpoznatijim delima su V simfonija, VI simfonija, IX simfonija, Misa Solemnis, klavirska dela kao na primer, komad Za Elizu, sonate Patetična Sonata i Mesečeva Sonata, Klavirska sonata br. 23, Apasionata ili poslednja, Klavirska Sonata br. 32, C-mol, opus 111.

Život i delo[uredi]

Ludvig van Betoven rođen je u Bonu u Nemačkoj, od oca Johana van Betovena (nem. Johann van Beethoven), flamanskog porekla, i majke Magdalene Keferih van Betoven (nem. Magdalena Keverich van Beethoven; 17441787). Njegova porodica se generacijama bavila muzikom — njegov deda Luj (nem. Lodewijk van Beethoven; 17121773), po kom je dobio ime, bio je bas pevač na dvoru Kelnškog elektorata, a kasnije i kapelmajster (svojevrsni muzički direktor). Njegov sin, a Betovenov otac, je bio tenor pevač na istom dvoru, a davao je i časove klavira i violine kao dodatni izvor prihoda. Sve donedavno, veliki broj referentne literature označavao je 16. decembar kao Betovenov datum rođenja, jer je bio kršten 17. decembra, u vremenu kada su novorođena deca krštavana dan nakon rođenja. Međutim, moderno učenje odbacuje takvu pretpostavku.

Betovenov prvi muzički učitelj bio je njegov otac, muzičar u izbornoj skupštini u Bonu i alkoholičar, koji ga je u više navrata tukao, budio usred noći u društvu muzičara — amatera Tobajasa Pfajfera (koji mu je zapravo bio prvi učitelj), kada bi počinjale lekcije, a sve to pokušavajući da ga načini „muzičkim čudom“ poput Mocarta. Međutim, drugi su ubrzo i sami primetili Betovenov talenat. Kristijan Gotlob Nef je podučavao i zaposlio Betovena, koji je ujedno i primao sponzorstvo Upravničkog elektorata. Betoven je ostao bez majke sa 17 godina i obaveza uzdizanja dva mlađa brata pala je na njega. Za Nefa je imao puno poštovanja. Odlazeći iz Bona početkom poslednje decenije osamnaestog veka, Betoven mu je rekao: Ako ikada postanem veliki muzičar, to će biti i Vaša zasluga.

Posle očeve smrti 1792. godine Betoven se seli za Beč gde je nameravao da studira kod Jozefa Hajdna. Pošto je Hajdn imao malo vremena za predavanje, prosledio je Betovena Johanu Albrehtsbergeru. Ubrzo je dobio reputaciju klavirskog virtuoza i, postepeno, kompozitora. Betovenovo najlepše stvaralačko doba obeležila je i jedna nesreća, koja se ubrzo pretvorila u još veći podsticaj za umetničko stvaranje: sa nepunih 26 godina počeo je gubiti sluh, zbog čega je 1808. godine morao okončati pijanističku karijeru. Pojavio se još samo jednom, 1814. godine, ali 1818. godine gluvoća je postala i definitivna. Zbog toga je tokom vremena imao specifičnu sudbinu i kao dirigent. U pojedinim trenucima, morao se u izvođenje uključivati i pomoćnik, kako bi se interpretacija spasla.

Betovenova pijanistička tehnika bile je revolucionarna za ono doba. Krasila ju je neverovatna snaga u brzim i snažnim muzičkim tokovima, a izrazita melodioznost u laganim i raspevanim. Bila je to prava detonacija eksploziva prema pijanističkoj tehnici starog kova koja je krasila Betovenove prethodnike, koja je upoređivana sa baratanjem lukom i strelom.[traži se izvor od 09. 2009.] Kada bi dirigovao orkestrom, Betoven bi se visoko uzdizao, snažno uspravljao kod silovitih i brzih zvučnih pokreta, a gotovo saginjao pod pult kod umerenih, sporih i raspevanih. Uopšte uzev, kao interpretator bio je nemiran, plahovit, emotivan, ali i veoma izražajan, pa čak i savršen.

Kako je gluvoća postajala izraženija, on je to sve teže podnosio, zatvarao se u sebe, izbegavao ljude, sa svojim prijateljima komunicirao preko sveščica, koje su kasnije štampane i prodavane. Poslednjih devet godina svog života, kada je gluvoća postala definitivna, povukao se u svoj vlastiti svet tišine, u kome stvara svoja najveća remek dela: Misu Solemnis, Hamerklavir sonatu, 9. Simfoniju i poslednje Gudačke kvartete. Ono što je manje poznato i uglavnom se iz određenog obzira ne navodi u zvaničnim izvorima, jeste mogućnost da je Betoven svoju gluvoću, pa tako i polaganu i preranu smrt, dobio zahvaljujući preteranom konzumiranju alkohola.[1]

Zanimljivosti[uredi]

Betovenova prva ljubav je bila plavuša Žanet d'Hontar (1770).[2] Nakon što se Žanet udala za plemića i gardijskog kapetana Karla fon Greta i preselila u dvorac Šlos u sremskom selu Golubinci, Betoven je pao u očajanje.[2] Betovenov muzej u Bonu čuva ljubavnu prepisku između ljubavnika među kojima se nalazi i Žanetino pismo Betovenu sa detaljnim nacrtom puta do Golubinaca i izgledom dvorca Šlos, a na osnovu koga se pretpostavlja da je Betoven bar jednom dolazio u posetu.[2]

Muzičko delo[uredi]

  • 38 klavirskih sonata (6 mladalačkih iz 1783, što su zvanično prva Betovenova dela i 32 zrele, sa brojevima opusa od 2 - tri prve sonate - do broja 111 - poslednja, 32 sonata za klavir.
  • Klavirski komadi, samostalni ili ujedinjeni u cikluse, najčešće u obliku varijacija na osnovnu temu, za klavir. Najpoznatije su Eroika - Varijacije i 33 Varijacije na temu Dijabelijevog valcera, C-dur, opus 120.
  • 17 gudačkih kvarteta (prvih šest iz opusa 18; sledeća tri iz opusa 59; kvarteti opus 74. i 95; poslednji kvarteti opus 127, 130, 131, 132, Velika Fuga za gudački kvartet, opus 133 i opus 135).
  • 9 sonata za violinu i klavir.
  • 5 sonata za violončelo i opus 50. i Koncert za violinu i orkestar, opus 61
  • Vokalni ciklusi: najpoznatiji su pesma Adelaida, opus 4. i ciklus Udaljenoj dragoj, opus 96
  • Misa Solemnis (Svečana Misa), opus 123.

Klavirski koncerti[uredi]

Uvertire[uredi]

  • Koriolan', opus 62;
  • Egmont, opus 84;
  • Leonora ciklus od tri uvertire.
  • Fidelio, jedina Betovenova opera, u dva velika čina.

Simfonije[uredi]

Simfonijska muzika Ludviga van Betovena, uvodni pregled Betovenovog simfonijskog stvaralaštva:

  1. I simfonija
  2. II simfonija
  3. III simfonija
  4. IV simfonija
  5. V simfonija
  6. VI simfonija
  7. VII simfonija
  8. VIII simfonija
  9. IX simfonija

Reference[uredi]

  1. ^ Cooper (2008).
  2. ^ a b v „Бетовенова тајна љубав у Срему“ (на ср). Радио-телевизија Републике Српске. 23. 5. 2012. Приступљено 23. 5. 2012.. 

Literatura[uredi]


Spoljašnje veze[uredi]

Sa drugih Vikimedijinih projekata :