Luk (arhitektura)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Elementi luka:
1. Ključni kamen
2. Klin
3. Ektrados (spoljašnji obod luka)
4. Borac ili početni kamen
5. Intrados (unutrašnji obod luka)
6. Visina luka
7. Raspon luka
8. Potporni zid
Izometrijski prikaz običnog luka

Luk u arhitekturi predstavlja naziv za zaobljenu konstrukciju koja je u stanju da nosi veliku masu iznad.[1]

Luk se prvi put razvio u Mesopotamiji, Asiriji, starom Egiptu te Etruriji. Kasnije su ga usavršili Rimljani. U srednjem vijeku luk je postao važna tehnika gradnje katedrala.

Lukovi mogu da budu sinonimni sa svodovima, meda su svodovi osobeni po tome što su oni neprekidni lukovi[2] kojima se formira krovna struktura. Lukovi su se pojavili u ranom 2. milenijumu p. n. e. u mesopotamijskoj arhitekturi baziranoj na zdanjima od cigle,[3] a njihova sistematska primena je počela sa drevnim Rimljanima koji su bili prvi da primene ovu tehniku na širok opseg struktura.

Osnovni koncepti[uredi | uredi izvor]

Luk je čista kompresiona forma. On može da premoštava veliki razmak putem svođenja sila na kompresivni stres, i time se eliminiše naponski stres. Ovo se ponekad naziva lučnim dejstvom.[4] Kako se sile u luku prenose na zemlju, luk gura prema spoljašnosti u bazi, što se naziva potisak. Kako se uspon, ili visina luka smanjuje, tako se povećava potisak ka spoljašnjosti.[5] Da bi se održalo lučno dejstvo i sprečio kolaps luka, neophodno je da se ograniči potisak, bilo putem unutašnjih veza ili spoljašnjim podupiranjem, npr. pomoću abutmenta.[6]

Elementi luka[uredi | uredi izvor]

Ključni kamen je deo luka koji predstavlja završni ključni segment u temenu luka, koji se prilikom zidanja postavlja kao poslednji kamen (opeka). Veoma često je ključni kamen dominantni likovni motiv luka obrađen reljefno u obliku ljudske ili životinjske glave, grba, akantusovog lista i sl. Sa druge strane luka, na spoju stuba i luka, nalazi se početni kamen ili borac. U našoj terminologiji se pojavljuju izraz „horizontalni luk”, koji označava sklop dva stuba povezana gredom sa likovnim motivom luka u čijem se centru nalazi ključni kamen. Sklopovi tri luka od kojih je centralni dominantan sa dva bočna niža korišćeni su u simboličnom značenju ulaznih kapija (portala) u gradove, trijumfalnih kapija i slavoluka. Zahvaljujući razvoju tehnologija i čeliku kao građevinskom materijalu, luk je omogućio izgradnju konstrukcija velikih raspona. Revolucionarna građevina je bila Galerija mašina izgrađena za svetsku izložbu u Parizu 1889. godine. Luk na tri zgloba je premošćavao raspon od 110 m.[7]

Fiksni i zglobni luk[uredi | uredi izvor]

Rosgrabenski most u blizini Berna, Švajcarska, sadrži betonski zglob na sredini raspona luka.

Najčešće istinske lučne konfiguracije su fiksni luk, dvospojni luk i trospojni luk.[8] Fiksni luk se često koristi u armiranim betonskim mostovima i tunelskim konstrukcijama, gde su rasponi kratki. Budući da je podložan dodatnom unutrašnjem stresu uzrokovanom toplotnom ekspanzijom i kontrakcijom, ovaj tip luka se smatra statički neodređenim.[6]

Dvospojni luk je u širokoj upotrebi u mostovima dugog raspona.[6] Ovaj tip luka ima pričvršćene priključke u bazi. Za razliku od fiksnog luka, pričvršćena baza može da rotira,[9] što omogućava strukturi da se slobodnije kreće i da kompenzuje za termičku ekspanziju i kontrakciju uzrokovanu promenama spoljašnje temperature. Međutim, ovo može da dovede do dodatnog stresa, tako da su dvospojni lukovi isto tako statički neodređeni, mada ne u istoj meri kao i fiksni lukovi.[6]

Trospojni luk nije samo pokretan u svojoj bazi, poput dvospojnog luka, nego i na sredini luka. Dodatna veza u srednjem rasponu dozvoljava da se trikspojni luk kreće u dva suprotna pravca i da kompenzuje za bilo koje širenje i kontrakciju. Ovakav luk ne podleže dodatnom stresu uzrokovanom toplotnom promenom. Stoga se kaže da je trospojni luk statički određen.[8] Najčešće se koristi za strukture srednjeg raspona, kao što su veliki krovovi zgrada.

Još jedna prednost trokspojnog luka je u tome što se baze pričvršćivanja lakše razvijaju od fiksnih, što omogućava plitke, ležajne temelje u strukturama srednjeg raspona. U trospojnom luku, „toplotna ekspanzija i kontrakcija luka će prouzrokovati vertikalno kretanje na vršnom spoju, ali neće imati značajnog uticaja na baze”, što dalje pojednostavljuje dizajn temelja.[6]

Tipovi lukova[uredi | uredi izvor]

Lukovi imaju mnoštvo oblika, ali svi spadaju u tri osnovne kategorije: kružne, oštre i parabolične. Lukovi se isto tako mogu konfigurisati da proizvode svodove i arkade.[6]

Lukove kružnog oblika, koji su takođe poznati kao zaobljeni lukovi, najčešće su koristili graditelji starih, teških zidanih lukova.[10] Antički rimski graditelji su se u velikoj meri oslanjali na zaobljene lukove pri pokrivanju velikih, otvorenih prostora. Nekoliko zaobljenih lukova poređanih u liniji, od kraja do kraja, čini arkadu, kao što je Rimski akvadukt.[11]

Polukružni lukovi koji koriste konstrukciju od cigle i/ili kamenih blokova u Velikom zidu, Kina
Rimski akvadukt u blizini Nima, Franckuska: arkada, koristi kružni luk
Potkovičasti lukovi Velike džamije iz 9. veka, u Keruanu, Tunis

Oštre lukove su najčešće koristili graditelji arhitekture gotskog stila.[12] Prednost upotrebe oštrog luka, umesto kružnog, je da dejstvo luka proizvodi manji potisak na bazi. Ovaj izum je omogućio izgradnju viših i gušćih otvora, koji su tipični za gotsku arhitekturu.[13][14]

Katedrala Svetog Mišela i Gudula u Briselu, Belgija, sa centralnim prozorima šiljastih lukova, tipičnim za gotičku arhitekturu

Svodovi su esencijalno „susedni luci [koji su] sklapljeni jedan pored drugog”. Ako se svodovi ukrštaju, formiraju se kompleksne forme na mestima ukrštanja. Ove forme, zajedno sa „snažno izraženim rebrima na raskrsnicama svodova, bile su dominantne arhitektonske karakteristike gotskih katedrala”.[10]

Unutrašnjost svodnog plafona Notr Dama, je primer rebra na raskršću nekoliko lukova

Parabolični luk primenjuje princip da kad je težina uniformno primenjena na luk, unutrašnja kompresija koja proističe iz te težine sledi parabolični profil. Od svih lučnih tipova, parabolični luk proizvodi najveći potisak u bazi, ali može da obuhvati najveće raspone. On se obično koristi u dizanu mostova, gde su potrebni dugi rasponi.[10]

Tajnski most u Njukaslu na Tajnu, Engleska: parabolični luk je korišten u dizanu mosta
Serija paraboličnih lukova na Mora d'Erba mostu, Katalonija

Katemptotni luk ima oblik koji se razlikuje od parabolične krive. Njegov oblik krive koja prati slobodni raspon lanca ili konopca, čini katemptotni luk strukturno idealnim oblikom za slobodno stojeće lukove konstantne debljine.

Oblici lukova[uredi | uredi izvor]

Po obliku luk može biti:

  • Trouglasti luk
    Trouglasti luk
  • Polukružni luk
    Polukružni luk
  • Segmentni luk
    Segmentni luk
  • Nepravilni polukružni luk
    Nepravilni polukružni luk
  • Prelomljeni luk
    Prelomljeni luk
  • Nejednaki prelomljeni luk
    Nejednaki prelomljeni luk
  • Pljosnati luk
    Pljosnati luk
  • Trolisni luk
    Trolisni luk
  • Potkovičasti luk
    Potkovičasti luk
  • Ovalni luk (luk trostrukog središta)
    Ovalni luk (luk trostrukog središta)
  • Eliptički luk
    Eliptički luk
  • Udubljeni luk
    Udubljeni luk
  • Magareća leđa
    Magareća leđa
  • Obrnuti luk magarećih leđa
    Obrnuti luk magarećih leđa
  • Tudorski (Sedlasti) luk
    Tudorski (Sedlasti) luk
  • Parabolični luk
    Parabolični luk

Istorija luka[uredi | uredi izvor]

Etrurski most zvan Porta Rosa, Elea, Italija
Potkovičasti luk oratorija džamije u Aldžaferiji, Španija.
Konstantinov slavoluk u Rimu urađen u spomen pobede Konstantina I. 312. godine[15][16]
Luk u Sent Luisu poznat i kao „Ulazni luk“ („Jefferson National Expansion Memorial“), Sent Louis; skulptura zasnovana na paraboličnom luku.[17]

Pravi lukovi, za razliku od nepravih, su bili poznati brojnim civilizacijama u starom Bliskom istoku i Levantu, ali njihova upotreba je bila retka i uglavnom ograničena na podzemne objekte, kao što su odvodi gde je problem bočnog potiska znatno smanjen.[18] Primer toga bi bio Nipurski luk.[19] Retki izuzeci su zasvođeni ćerpićni nadvratnici kuća u Tel Taju iz oko 2000. p. n. e. i zasvođena kapija iz bronzanog doba u Hananskom gradu Aškelon u današnjem Izraelu, koja datira iz oko 1850 p. n. e.[20][21] Jedan rani primer voussoir luka se javlja u grčkom pešačkom mostu sa Rodosa.[22][23] Nepravilni lukovi su pronađeni u drugim delovima drevne Azije, Afrike, Evrope i Amerika. Godine 2010, robot je otkrio dugi zasvođeni prolaz ispod piramide Kecalkoatla, koja se nalazi u drevnom gradu Teotivakan severno od Meksiko Sitija, i koja potiče iz perioda oko 200. godine.[24] U antičkoj Persiji, Ahemenidsko carstvo je gradilo male bačvaste svodove (esencijalno seriju lukova izgrađenih zajedno tako da formiraju hodnik) poznate kao ajvani, koji su prerasli u masivne, monumentalne strukture tokom kasnijeg Partskog carstva.[25][26][27] Ova arhitektonska tradicija je nastavljena tokom Sasanidskog carstva, koje je izgradilo Tak Kasri u Ktesifonu u 6. veku, najveći slobodno stojeći svod do modernih vremena.[28]

Iako se luk pojavio još u Mesopotamiji, Etrurci su prvi u Evropi shvatiti konstruktivnu vrednost luka, ali malo se sačuvalo arhitektonskih spomenika, uglavnom pokoji gradski portal (Peruđa, Voltera). Rimljani su od Etruraca preuzeli polukružni luk i koristili sve njegove osobenosti (do 16 m). Ređanjem lukova u istom pravcu dobija se poluobličasti svod (do 20 m). Ukrštanjem dva poluobličasta svoda pod uglom od 90º stvara se ukršteni svod (30x30 m). Rotacijom polukružnog luka za 360º stvara se kupola (najpoznatija je Hadrijanova kupola Panteona - 43,60 m). Segmentni luk prvi put su izgradili Rimljani koji su shvatili da luk u mostu ne mora da bude polukružan,[29][30] kao što je to slučaj u Alkonetarovom mostu ili Ponte San Lorenzu. Oni su isto tako rutinski koristili lukove u izgradnji kuća, kao na primer u Ostiji Antici.

Rimljani su bili prvi graditelji u Evropi, možda prvi u svetu, koji su u potpunosti cenili prednosti luka, svoda i kupole.[31]

Iako su još vizantijski arhitekti koristili potkvičasti, trolisni i izlomljeni luk, prava konstruktivna vrednost luka u Evropskoj arhitekturi počinje u gotici kada se iskorištava izlomljeni luk koji se preuzeo iz arapsko-mavarske umetnosti i islamske umetnosti Španije.

Luk Karakale u Tevesteu

Izlomljeni luk je nastao iz polukružnog luka kada je utvrđeno da se upotrebom ovog luka može postići veća vertikala luka. U Gotici umesto obličastog svoda sastavljenog od polukružnih lukova počinju se ukrštati prelomljeni lukovi koji su, za razliku od polukružnih, mogli imati zajednički završetak u temenu. U ukrštenom svodu svi pritisci se koncentrišu u unapred određene tačke, te konstrukciju svoda ne nose površine zida nego stupovi i lukovi. To je kao rezultat dalo izjednačavanje delova, pa sva tri broda katedrale postaju jednako široki i visoki, te crkveni prostor za vernike naliči na bilo koji drugi u gotičkoj dvorani – u skupštini ili dvorcu.

U staroj Kini, većina arhitektonskih ostvarenja bila je izrađena od drveta, uključujući nekoliko poznatih lučnih mostova iz literature i umetnički prikaz u kamenu isklesanog reljefa.[32][33][34] Stoga, jedini preživeli primeri arhitekture iz dinastije Han (202. p. n. e. – 220.) su odbrambeni zidovi i tornjevi od nabijača, keramički crep sa drvenih građevina koje više ne postoje,[35][36][37] kameni stubovi kapija,[38][39] i podzemne ciglene grobnice, koje su mada sadrže svodove, kupole, i nadsvođene prolaze, izgrađene uz oslanjanje na tlo i nisu bile slobodno stojeće.[40][41] Najstariji preživeli kineski kameni lučni most je Anđi most, izgrađen je između 595 i 605 tokom dinastije Suej; to je najstariji otvoreno-spandrelni segmentni lučni most od kamena.[42][43] Drevni Rimljani su doduše znatno ranije imali praktično sve ove komponente; na primer, Trajanov most je imao spandrele napravljene od drveta na kamenim stubovima.[44]

Potkovičasti luk je baziran na polukružnom luku, ali se njegovi niži krajevi proširuju dalje oko kruga sve dok ne počnu da konvergiraju. Prvi poznati izgrađeni potkovičasti lukovi su iz kraljevstva Aksuma u sadašnjoj Etiopiji i Eritreji, koji potiču iz 3–4 veka. Ovo je isto vreme kao i najraniji savremeni primeri u Rimskoj Siriji, što sugeriše bilo aksumsko ili sirijsko poreklo ovog tipa luka.[45]

U Indiji, Bitargaonski hram (450. godina) i Mahabodi hram (7. vek) koji je izgradila Gupta dinastija su najraniji preživeli primeri upotrebe lučnog sistema svodova u Indiji.[46] Prvi koristi polukružne lukove, dok potonji sadrži primere gotskog stila šiljatih lukova kao i polukružnih lukova. Mada su uvedeni u 5. veku, lukovi nisu stekli prominentno mesto u indijskoj arhitekturi do 12. veka nakon islamskog osvajanja. Sistem lučnih svodova Guptanske ere je kasnije bio ekstenzivno korišten u burmanskim budističkim hramovima u Pju i Baganu u 11. i 12. veku.[47]

Polukružni luk se revitalizuje u renesansi i baroku, kao i u klasicističkoj arhitekturi, dok sa pojavom novih konstruktivnih materijala (gvožđa i čelika) neke od prvih građevina koriste luk (polukružni luk u bazi Ajfelove kule i ovalni luk Galerije mašina na Svjetskoj izložbi u Parizu 1889. godine.

U modernoj arhitekturi luk kao jedan od najčvršćih konstrukcija se obilno koristi (Opera u Sidneju, Palata sporta u Rimu i sl.), a najveći luk na svetu je Luk u Sent Luisu.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ "arch, n. 2" Oxford English Dictionary 2nd ed. 2009.
  2. ^ "vault, n. 2." The Century Dictionary and Cyclopedia Dwight Whitney, ed.. vol. 10. New York. 1911. 6707. Print.
  3. ^ „Ancient Mesopotamia:Architecture”. The Oriental Institute of the University of Chicago. Arhivirano iz originala 16. 05. 2012. g. Pristupljeno 16. 5. 2012. 
  4. ^ Vaidyanathan 2004, str. 127.
  5. ^ Ambrose 2012, str. 30. sfn greška: više ciljeva (5×): CITEREFAmbrose2012 (help)
  6. ^ a b v g d đ Ambrose, James (2012). Building Structures. Hoboken, New Jersey: John Wiley & Sons, Inc. str. 31. ISBN 978-0-470-54260-6. 
  7. ^ Hiel, Ksenija; Pavlović, Lazar (2018). Elementi arhitektonskog projektovanja (PDF). Novi Sad: Univerzitet u Novom Sadu: Poljoprivredni fakultet. str. 23—24. ISBN 978-86-7520-431-2. Pristupljeno 26. 5. 2020. 
  8. ^ a b Reynolds 2008, str. 41
  9. ^ Luebkeman, Chris H. „Support and Connection Types”. MIT.edu Architectonics: The Science of Architecture. MIT.edu. Arhivirano iz originala 28. 10. 2012. g. Pristupljeno 3. 2. 2013. 
  10. ^ a b v Ambrose, James (2012). Building Structures. Hoboken, New Jersey: John Wiley & Sons, Inc. str. 32. ISBN 978-0-470-54260-6. 
  11. ^ Oleson 2008, str. 299
  12. ^ Crossley, Paul (2000). Gothic Architecture. New Haven, CT: Yale University Press. str. 58. ISBN 978-0-300-08799-4 — preko Google Books. 
  13. ^ Hadrovic, Ahmet (2009). STRUCTURAL SYSTEMS IN ARCHITECTURE. On Demand Publishing. str. 289. ISBN 978-1-4392-5944-3. 
  14. ^ MHHE. „STRUCTURAL SYSTEMS IN ARCHITECTURE”. MHHE.com. Arhivirano iz originala 13. 3. 2013. g. Pristupljeno 3. 2. 2013. 
  15. ^ Watkin 2011, str. 87
  16. ^ Stephenson, Paul (2010). Constantine: Roman Emperor, Christian Victor. New York: The Overlook Press. str. 151. ISBN 9781590203248. 
  17. ^ Ortega, Richard I. (3. 3. 1976). „National Register of Historic Places Places Inventory – Nomination Form: Jefferson National Expansion Memorial” (PDF). National Park Service. Pristupljeno 19. 1. 2016. 
  18. ^ Rasch 1985, str. 117
  19. ^ John P. Peters, University of Pennsylvania Excavations at Nippur. II. The Nippur Arch, The American Journal of Archaeology and of the History of the Fine Arts, vol. 10, no. 3, pp. 352-368, (Jul. - Sep., 1895)
  20. ^ Lefkovits, Etgar (8. 4. 2008). „Oldest arched gate in the world restored”. Jerusalem: The Jerusalem Post. Arhivirano iz originala 14. 8. 2013. g. Pristupljeno 21. 1. 2018. 
  21. ^ Reade, J. E. (1. 1. 1968). „Tell Taya (1967): Summary Report”. Iraq. 30 (2): 234—264. JSTOR 4199854. S2CID 162348582. doi:10.2307/4199854. 
  22. ^ Galliazzo 1995, str. 36
  23. ^ Boyd 1978, str. 91
  24. ^ Barrera, Jorge (12. 11. 2010). „Teotihuacan ruins explored by a robot, AP report in the Christian Science Monitor, 12 November 2010”. Csmonitor.com. Arhivirano iz originala 11. 5. 2013. g. Pristupljeno 8. 6. 2013. 
  25. ^ Brosius, Maria (2006), The Persians: An Introduction, London & New York: Routledge. ISBN 978-0-415-32089-4. str. 128.
  26. ^ Garthwaite, Gene Ralph (2005), The Persians, Oxford & Carlton: Blackwell Publishing, Ltd. ISBN 978-1-55786-860-2. str. 84.
  27. ^ Schlumberger, Daniel (1983), "Parthian Art", in Yarshater, Ehsan, Cambridge History of Iran, 3.2, London & New York. . Cambridge University Press. pp. 1049. ISBN 978-0-521-20092-9. 
  28. ^ Wright, G. R. H., Ancient building technology vol. 3. Leiden, Netherlands. Koninklijke Brill NV. 2009. p. 237. Print.
  29. ^ Galliazzo 1995, str. 429–437.
  30. ^ O'Connor 1993, str. 171.
  31. ^ Robertson, D.S.: Greek and Roman Architecture, 2nd edn., Cambridge 1943, pp. 231
  32. ^ Needham, Joseph (1986). Science and Civilization in China: Volume 4, Physics and Physical Technology, Part 3, Civil Engineering and Nautics, Taipei: Caves Books. ISBN 978-0-521-07060-7. стр. 161-188.
  33. ^ Needham, Joseph (1986), Science and Civilisation in China: Volume 4, Physics and Physical Technology; Part 2, Mechanical Engineering, Taipei: Caves Books. ISBN 978-0-521-05803-2. стр. 171-172.
  34. ^ Liu, Xujie (2002), "The Qin and Han dynasties", in Steinhardt, Nancy S., Chinese Architecture, New Haven: Yale University Press. ISBN 978-0-300-09559-3. стр. 56.
  35. ^ Wang, Zhongshu (1982), Han Civilization, translated by K.C. Chang and Collaborators, New Haven and London: Yale University Press. ISBN 978-0-300-02723-5. стр. 1, 30, 39-40.
  36. ^ Chang, Chun-shu (2007), The Rise of the Chinese Empire: Volume II; Frontier, Immigration, & Empire in Han China, 130 B.C. – A.D. 157, Ann Arbor: University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-11534-1. стр. 91-92.
  37. ^ Morton, William Scott; Lewis, Charlton M. (2005), China: Its History and Culture (Fourth ed.), New York City: McGraw-Hill. ISBN 978-0-07-141279-7. стр. 56.
  38. ^ Liu, Xujie (2002), "The Qin and Han dynasties", in Steinhardt, Nancy S., Chinese Architecture, New Haven: Yale University Press. ISBN 978-0-300-09559-3. стр. 55.
  39. ^ Steinhardt, Nancy Shatzman (2005), "Pleasure tower model", in Richard, Naomi Noble, Recarving China's Past: Art, Archaeology, and Architecture of the 'Wu Family Shrines, New Haven and London: Yale University Press and Princeton University Art Museum. ISBN 978-0-300-10797-5. стр. 279–280.
  40. ^ Wang, Zhongshu (1982), Han Civilization, translated by K.C. Chang and Collaborators, New Haven and London: Yale University Press. ISBN 978-0-300-02723-5. стр. 175-178.
  41. ^ Watson, William (2000), The Arts of China to AD 900, New Haven: Yale University Press. ISBN 978-0-300-08284-5. стр. 108.
  42. ^ Knapp, Ronald G. (2008). Chinese Bridges: Living Architecture From China's Past. Singapore: Tuttle Publishing. pp. 122–127. ISBN 978-0-8048-3884-9. 
  43. ^ Needham, Joseph (1994). The Shorter Science and Civilisation in China. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-29286-3. . Pages 145-147.
  44. ^ This title strictly applies only to the sum of attributes given (O’Connor, Colin: Roman Bridges, Cambridge University Press. 1993. ISBN 978-0-521-39326-3. str. 171.)
  45. ^ Stuart Munro-Hay, Aksum: A Civilization of Late Antiquity. Edinburgh: University Press. 199
  46. ^ Chihara, Daigorō (1996). Hindu-Buddhist Architecture in Southeast Asia (na jeziku: engleski). BRILL. ISBN 978-90-04-10512-6. Arhivirano iz originala 2. 7. 2018. g. Pristupljeno 1. 4. 2018 — preko Google Books. 
  47. ^ Le, Huu Phuoc (2010). Buddhist Architecture (na jeziku: engleski). Grafikol. ISBN 9780984404308. Arhivirano iz originala 2. 4. 2018. g. — preko Google Books. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Luk na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Лук_(архитектура)&oldid=27550926”