Lunisolarni kalendar

Zapis kineskog lunisolarnog kalendara za 1834, 1835. i 1836. za vreme dinastije Ćing za vreme vladavine cara Daoguang (道光十四年，道光十五年，道光十六年)

Lunisolarni kalendar je vrsta kalendara čiji datum ukazuje i na mesečevu menu i na doba solarne godine. Ako je solarna godina definisana kao tropska godina, onda će lunisolarni kalendar ukazivati na godišnje doba; ako se radi o sideralnoj (zvezdanoj) godini, onda će kalendar predviđati sazvežđe blizu kojeg može biti pun Mesec (uštap). Obično se traži da godina ima ceo broj meseci, pri čemu većina godina ima 12 meseci a svaka druga ili treća 13 meseci.

Primeri

Danas su lunisolarni kalendari: budistički, hebrejski, hinduistički, tibetanski, kineski i korejski. Nekada su to bili: japanski (do 1873), predislamski, republikanski rimski kalendar (formalno do 45. p. n. e. ali je još mnogo ranije izgubio sinhronizaciju sa Suncem i Mesecom), galski kalendar iz Kolinjija iz 1. veka i babilonski kalendar iz 2. milenijuma p. n. e.. Neki drevni predislamski kalendari u Saudijskoj Arabiji slede lunisolarni sistem.

Kineski, Kolinji i hebrejski lunisolarni kalendar prate tropsku godinu (što znači da ukazuju na godišnje doba), dok budistički i hindu lunisolarni kalendari prate sideralnu godinu (i ukazuju na položaj punog Meseca među zvezdama). Tibetanski kalendar je bio pod uticajem i kineskog i hindu kalendara.

Islamski kalendar je čisto lunarni kalendar, njegov datum nema veze sa Suncem. julijanski i gregorijanski kalendar su čisto solarni kalendari jer njihovi nadnevci ne ukazuju na Mesečevu menu. Ipak, većina hrišćana koriste lunisolarni kalendar prilikom određivanja datuma Uskrsa.

Određivanje prestupnih meseci

Da bi se odredilo kada treba ubaciti embolizmički mesec, neki kalendari se oslanjaju na direktno osmatranje stanja vegetacije (npr., u staroj Palestini, da li je ječam zreo) a drugi porede ekliptičku longitudu Sunca i Mesečevu menu.

S druge strane, u aritmetičkim lunisolarnim kalendarima, se ceo broj sinodičkih meseci određenim fiksnim pravilom uklapa u neki ceo broj godina. Da bi se konstruisao takav kalendar, prosečna dužina tropske godine se deli prosečnom dužinom sinodičkog meseca, čime se dobija da prosečnih sinodičkih meseci u godini ima:

12,368266......

Kontinualni razlomci ove decimalne vrednosti daju optimalne aproksimacije ove vrednosti. One su popisane dole, sa brojem sinodičkih meseci u brojitelju i brojem tropskih godina u imenitelju:

  12 /   1 = 12           (грешка = -0,368266... синодички месец/година)
  25 /   2 = 12,5         (грешка = 0,131734... синодички месец/година) 
  37 /   3 = 12,333333... (грешка = 0,034933... синодички месец/година)
  99 /   8 = 12,375       (грешка = 0,006734... синодички месец/година)
 136 /  11 = 12,363636... (грешка = -0,004630... синодички месец/година)
 235 /  19 = 12,368421... (грешка = 0,000155... синодички месец/година)
4131 / 334 = 12,368263... (грешка = -0,000003... синодички месец/година)

U starom atičkom kalendaru je korišten 8-godišnji ciklus (99 sinodičkih meseci, od toga 3 embolizmička), a takođe i pri izračunavanju datuma Uskrsa početkom 3. veka u Rimu i Aleksandriji.

Ciklus od 19 godina (235 sinodičkih meseci, od toga 7 embolizmičkih) je klasičan metonski ciklus, koji se koristi u većini aritmetičkih lunisolarnih kalendara. To je kombinacija 8-godišnjeg i 11-godišnjeg perioda, tako da kad god se greška 19-godišnje aproksimacije nagomila na jedan dan, ciklus se može skratiti na 8 ili 11 godina, nakon čega 19-godišnji ciklus može krenuti iznova. Metonov ciklus ima ceo broj dana, mada Metonski ciklus često podrazumeva ciklus sa decimalnim brojem dana. Adaptiran je na srednju godinu od 365,25 dana preko Kalipskog ciklusa od 4×19 godina (koji se u julijanskom kalendaru koristi za proračune Uskrsa). Zadnja navedena aproksimacija sa 334-godišnjim ciklusom (4131 sinodički mesec, 123 embolizmička) je vrlo osetljiva na usvojene vrednosti dužine lunacije (sinodičkog meseca) i godine, naročito godine. Godina se može definisati na razne načine, pa drugačije aproksimacije mogu biti tačnije. Npr. (4366/353) je tačnije za godinu prolećne ravnodnevice a (1979/160) za sideralnu godinu.

Izračunavanje „prestupnog meseca“

Približna ideja o učestalosti interkalarnog ili prestupnog meseca u svim lunisolarnim kalendarima se može dobiti pomoću računice koja koristi približne dužine meseci i godina u danima:

• Godina: 365,25, mesec: 29,53
• 365,25/(12 × 29,53) = 1,0307
• 1/0,0307 = 32,57 običnih meseci između prestupnih (umetnutih) meseci
• 32,57/12 − 1 = 1,7 prostih (običnih) godina između prestupnih godina

Reprezentativni redosled običnih i Prestupnih godina je ooPooPoPooPooPooPoP, što je klasični metonski ciklus. U budističkom i hebrejskom kalendaru, prestupni mesec može biti samo na jednom mestu, tako da između dva takva uglavnom ima 36 običnih meseci, povremeno 24. U kineskom i hinduističkom kalendaru, prestupni meseci mogu biti pre ili posle bilo kog meseca, ali oni takođe koriste realno kretanje Sunca, tako da njihovi prestupni meseci obično nisu u par meseci od perihela (sada oko 3. januara/januara), kada je prividna brzina Sunca duž ekliptike najveća. Tako između dva prestupna meseci ima približno 34 obična meseca (kada su dve obične godine zaredom) odn. 29 meseci (kada je samo jedna obična godina između dve prestupne).

Lunisolarni kalendari s nebrojenim vremenom

Alternativni način kojim se može doskočiti činjenica da solarna godina ne sadrži celi broj meseci je uključivanje nebrojenog vremena unutar godine, koje ne pripada ni jednom mesecu. Neki su obalskosališki narodi koristili kalendar ove vrste. Na primer, narod Čehalis počeo je da broji lunarne mesece od dolaska mrestećeg kraljevskog lososa (u oktobru po gregorijanskom kalendaru), a zatim su odbrojili 10 meseci nakon čega je sledio nebrojen period do sledeće kraljevske lososke trke.

Vidi još

• Mesec (jedinica)
• Reforma kalendara

Literatura

• Introduction to Calendars Arhivirano na sajtu Wayback Machine (13. jun 2019), US Naval Observatory, Astronomical Applications Department.
• Dershowitz, Nachum; Reingold, Edward M. (1997). Calendrical Calculations. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-56474-8. Arhivirano iz originala 17. 10. 2002. g. Pristupljeno 07. 07. 2017.  with Online Calculator
• Dershowitz, Nachum; Reingold, Edward M. (2008). Calendrical Calculations. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521885409. 
• Birashk, Ahmad (1993). A comparative Calendar of the Iranian, Muslim Lunar, and Christian Eras for Three Thousand Years. Mazda Publishers. ISBN 978-0-939214-95-2. 
• Richards, EG (1998). Mapping Time, the calendar and its history. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-850413-9. 
• Doggett, LE (1992). „Calendars”. Ur.: Seidelmann, P. Kenneth. Explanatory Supplement to the Astronomical Almanac. University Science Books. ISBN 978-0-935702-68-2. Arhivirano iz originala 1. 4. 2004. g. 
• Aveni, Anthony F. (2000). Empires of Time: Calendars, Clocks, and Cultures (reprint of 1990 original izd.). London: Tauris Parke. ISBN 978-1-86064-602-7. OCLC 45144264. 
• „calendar”, American Heritage Dictionary (5th izd.), 2017 
• Björnsson, Árni (1995) [1977]. High Days and Holidays in Iceland. Reykjavík: Mál og menning. ISBN 978-9979-3-0802-7. OCLC 186511596. 
• Rose, Lynn E. (1999). Sun, Moon, and Sothis. Kronos Press. ISBN 978-0-917994-15-9. 
• Schuh, Dieter (1973). Untersuchungen zur Geschichte der Tibetischen Kalenderrechnung. Wiesbaden: Franz Steiner Verlag. OCLC 1150484. 
• Spier, Arthur (1986). The Comprehensive Hebrew Calendar. Feldheim Publishers. ISBN 978-0-87306-398-2. 
• Zerubavel, Eviatar (1985). The Seven Day Circle: The History and Meaning of the Week. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-98165-9. 
• Fraser, Julius Thomas (1987). Time, the Familiar Stranger (illustrated izd.). Amherst: University of Massachusetts Press. ISBN 978-0-87023-576-4. OCLC 15790499. 
• Whitrow, Gerald James (2003). What is Time?. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-860781-6. OCLC 265440481. 
• C.K, Raju (2003). The Eleven Pictures of Time. SAGE Publications Pvt. Ltd. ISBN 978-0-7619-9624-8. 
• C.K, Raju (1994). Time: Towards a Consistent Theory. Springer. ISBN 978-0-7923-3103-2. 
• al-Biruni (1879). The Chronology of Ancient Nations, Chapter VII. C. Edward Sachau. London. 
• Belenkiy, Ari (2002). „A Unique Feature of the Jewish Calendar – Dehiyot”. Culture and Cosmos. 6: 3—22. 
• Jonathan Ben-Dov (2008). Head of All Years: Astronomy and Calendars at Qumran in their Ancient Context. Leiden: Brill. 
• Blackburn, Bonnie; Leofranc Holford-Strevens (2000). The Oxford Companion to the Year: An Exploration of Calendar Customs and Time-reckoning. USA: Oxford University Press. 
• Burnaby, Sherrard Beaumont (1901). Elements of the Jewish and Muhammadan Calendars. London: George Bell and Sons. 
• Bushwick, Nathan (1989). Understanding the Jewish Calendar. New York/Jerusalem: Moznaim. ISBN 978-0-940118-17-1. 
• Feldman, William Moses (1978). Rabbinical Mathematics and Astronomy (3rd izd.). New York: Sepher-Hermon Press. 
• Poznanski, Samuel (1910). „Calendar (Jewish), Encyclopædia of Religion and Ethics”. 3. Edinburgh: T. & T. Clark: 117—124. 
• Reingold, Edward M.; Dershowitz, Nachum (2001). Calendrical Calculations: The Millennium Edition (2 izd.). Cambridge University Press. str. 723–730. ISBN 978-0-521-77752-0. 
• Resnikoff, Louis A. (1943). Jewish Calendar Calculations. Scripta Mathematica. 9. str. 191—195,274—277. 
• Schwartz, Eduard (1905). Christliche und jüdische Ostertafeln (Abhandlungen der königlichen Gesellschaft der Wissenschaften zu Göttingen. Philologisch-Historische Klasse. Neue Folge, Band viii). Berlin. 
• Spier, Arthur (1986). The Comprehensive Hebrew Calendar: Twentieth to the Twenty-Second Century 5660–5860/1900–2100. Jerusalem/New York: Feldheim Publishers. 
• Stern, Sacha (2001). Calendar and Community: A History of the Jewish Calendar 2nd Century BCE to 10th Century CE. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-827034-8. 
• Busyakul, Visudh (2004). ปฏิทินและศักราชที่ใช้ในประเทศไทย [Calendar and era in use in Thailand] (PDF). Journal of the Royal Institute of Thailand (na jeziku: tajski i engleski). 29 (2): 468—478. Arhivirano iz originala (PDF) 2014-01-16. g. 
• Chatterjee, S.K. (1998). „Traditional Calendar of Myanmar (Burma)”. Indian Journal of History of Science. 33 (2): 143—160. 
• Clancy, J.C. (januar 1906). T. Lewis; H.P. Hollis, ur. „The Burmese Calendar: A Monthly Review of Astronomy”. The Observatory. XXIX (366). CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Eade, J.C. (1989). Southeast Asian Ephemeris: Solar and Planetary Positions, A.D. 638–2000. Ithaca: Cornell University. ISBN 978-0-87727-704-0. 
• Eade, J.C. (1995). The Calendrical Systems of Mainland South-East Asia (illustrated izd.). Brill. ISBN 9789004104372. 
• Htin Aung, Maung (1959). Folk Elements in Burmese Buddhism. Rangoon: Department of Religious Affairs. 
• Irwin, Sir Alfred Macdonald Bulteel (1909). The Burmese and Arakanese calendars. Rangoon: Hanthawaddy Printing Works. 
• Kala, U (1724). Maha Yazawin Gyi (na jeziku: burmanski). 1—3 (2006, 4th printing izd.). Yangon: Ya-Pyei Publishing. 
• Luce, G.H. (1970). Old Burma: Early Pagan. 2. Locust Valley, NY: Artibus Asiae and New York University. 
• Ohashi, Yukio (2001). Alan K. L. Chan; Gregory K. Clancey; Hui-Chieh Loy, ur. Historical Perspectives on East Asian Science, Technology, and Medicine (illustrated izd.). World Scientific. ISBN 9789971692599. 
• Ohashi, Yukio (2007). „Astronomy in Mainland Southeast Asia”. Ur.: H. Selin. Encyclopaedia of the History of Science, Technology, and Medicine in Non-Western Cultures (2, illustrated izd.). Springer. ISBN 9781402045592. 

Spoljašnje veze

• Panchangam for your city Panchangam for your city based on High Precision Drika Ganita. (jezik: engleski)
• Perpetual Chinese Lunar Program The Chinese calendar is one of the oldest lunisolar calendars. (jezik: engleski)
• Lunisolar Calendar Page contains a useful description of the difference between lunar calendars and lunisolar calendars. (jezik: engleski)
• Calendar studies A general discussion of calendar systems including two examples of lunisolar calendars. (jezik: engleski)
• Chinese Lunar Calendar with 'Yellow Calendar' (jezik: engleski)