Luj XV

Luj XV Burbonski
Luj XV
Lični podaci
Datum rođenja	(1710-02-15)15. februar 1710.
Mesto rođenja	dvorac Versaj, Francuska
Datum smrti	10. maj 1774.(1774-05-10) (64 god.)
Mesto smrti	dvorac Versaj, Francuska
Grob	Bazilika Sen Deni
Porodica
Supružnik	Marija Lešćinska
Potomstvo	Lujza Elizabeta od Francuske, Henriette of France, Louise of France, Luj, francuski dofen, Marie Adélaïde of France, Victoire of France, Sophie of France, Thérèse of France, Louise Marie of France, Philippe, Duke of Anjou, Charles de Vintimille, Philippe de Narbonne-Lara, Louis, comte de Narbonne-Lara
Roditelji	Luj, vojvoda Burgundije Marija Adelaida Savojska
Dinastija	Burboni
Kralj Francuske
Period	1. septembar 1715 — 10. maj 1774.
Prethodnik	Luj XIV
Naslednik	Luj XVI

Luj XV Ljubimac (franc. Louis XV, le Bien-Aimé, 1710 — 1774) bio je praunuk Luja XIV, Vojvoda anžujski 1710—1715, kralj Francuske i Navare u periodu 1715—1774. U početku vladavine bio je omiljen vladar i tako dobio nadimak „ljubimac“. Međutim, Lujeve društvene reforme i ratovi koje je vodio nisu bili uspešni, dok je privatno živeo rasipnički i u društvu ljubavnica. Time je izgubio naklonost naroda i umro je nepopularan. Vreme njegove vladavine karakteriše raspad apsolutizma i feudalizma i opadanja privrede.

Njegova vladavina od skoro 59 godina (od 1715. do 1774. godine) bila je druga najduža u istoriji Francuske, nadmašena je samo njegovim prethodnikom Lujem XIV, koji je vladao 72 godine (od 1643. do 1715). Godine 1748, Luj je vratio Austrijsku Holandiju, dobijenu u bici kod Fontenoja 1745. On je ustupio Novu Francusku u Severnoj Americi Velikoj Britaniji i Španiji po završetku katastrofalnog Sedmogodišnjeg rata 1763. On je inkorporirao teritorije Vojvodstva Lorene i Korzikanske Republike u Kraljevinu Francusku. Istoričari generalno kritikuju njegovu vladavinu, navodeći kako su izveštaji o njegovoj korupciji osramotili monarhiju, dok su njegovi ratovi iscrpili riznicu i doneli malu dobit. Manjina naučnika osporava ovo gledište, tvrdeći da je ono rezultat revolucionarne propagande. Njegov unuk i naslednik Luj XVI nasledio je veliko kraljevstvo kome su bile potrebne finansijske i političke reforme koje će na kraju dovesti do Francuske revolucije 1789.

Biografija

Luj XV je bio sin Marije-Adelaide od Savoje i Luja od Burgundije. Oba roditelja su mu umrla 1712, a ostala Lujeva braća su umrla kao deca. Na presto je došao nasledivši ga od pradede, Luja XIV. Krunisan je po tradiciji u Remsu 1722, ali bez prisustva javnosti. Do svog 13. rođendana, 15. februara 1723, vladao je uz pomoć rođaka, regenta Filipa, vojvode od Orleana. Vreme od 1715. do 1723. u francuskoj istoriji naziva se period regentstva.

Lujev učitelj od 1714. je bio kardinal Fleri. Kardinalov kontroverzni stil vaspitanja je od kralja napravio neodlučnu i pasivnu osobu. Posle smrti vojvode od Orleana 1723, na Flerijevo insistiranje kralj je postavio vojvodu od Burbona za premijera, a na njegovu sugestiju ga i prognao 1726. Kada je Luj sa 16 godina preuzeo punu vlast, Flerija je postavio za vodećeg ministra u svom kabinetu.

Morao je da na dvoru predstavlja moćnog vladara po uzoru na svog pradedu, a sam je bio sklon privatnosti i životu izvan ceremonija. Oženio se 1725. osam godina starijom Marijom Lešćinskom, kćerkom bivšeg kralja Poljske Stanislava Lešćinskog. U miraz je dobio pravo da priključi Lorenu Francuskoj posle smrti njenog oca. Zajedno su imali jedanaestoro dece, od kojih su sva umrla u detinjstvu ili bez naslednika. Istoričari tumače Lujevu sklonost ljubavnicama, od kojih je najpoznatija Madam de Pompadur, njegovom nesigurnošću siročeta koje je odraslo bez majke i koje u životu traži zamenu za majčinsku nežnost.

Testament Luja XIV

Prvog septembra 1715. godine, kralj Luj XIV preminuo je od gangrene. Time se završila njegova vladavina koje je trajala čitave 72 godine.

U avgustu 1714. godine, Luj XIV je napisao testament po kome će nacijom upravljati regentstvo sastavljeno od 14 članova sve dok novi kralj ne postane punoletan. Filip, vojvoda od Orleana, nećak Luja XIV, imenovan je za predsednika veća, ali su se sve odluke donosile glasanjem većine. Sastav veća, koji je uključivao i legitimne sinove Luja XIV, vojvodu Majne i grofa od Tuluza, značio je da neće sve ići po volji vojvode od Orleana.

Rat i spoljna politika

Rat za austrijsko nasleđe

Francuska je bila uspešna u Ratu za austrijsko nasleđe (1740—1748), gde su se Francuzi i Prusi borili protiv Austrijanaca, Britanaca i Holanđana. Do 1748. Francuska je okupirala celu Južnu Nizozemsku (današnju Belgiju), tada najbogatiju evropsku regiju. Kralj je time došao na vrh popularnosti.

Međutim, Mirom iz Ahena, sklopljenim 1748, Luj je šokirao svoj narod i Evropu time što je pristao da vrati Južnu Nizozemsku Austriji. Luj je u duši bio mirotvorac, za razliku od pradede Luja XIV, i zadovoljavao se da vlada svojom kraljevinom u obliku šestougla (pré carré, kvadratno polje) bez menjanja granica. Smatrao je da je njegov zadatak da unapredi svoju državu, a ne da je proširi. Rekao je da mir sklapa „kao kralj, a ne kao trgovac“. Ovakav stav je pozdravljen među evropskom diplomatijom, ali je u Francuskoj dočekan na nož. Kraljeva popularnost je naglo opala. Parižani su skovali frazu: „glup kao mir“ (franc. Bête comme la paix). Istoričari smatraju da je javno izražavanje nezadovoljstva 1748. bilo prvi primer pojave javnog mnjenja u političkoj istoriji Francuske.

Sedmogodišnji rat

Do 1755, na horizontu su se pojavili novi oblaci rata. Francuzi i Englezi su se već sukobljavali u Severnoj Americi i bez formalne objave rata. Nekoliko meseci kasnije, januara 1756. Britanija i Pruska su potpisale ugovor o neutralnosti, što je u Parizu shvaćeno kao izdaja bivšeg saveznika.

Fridrih II je bio u ličnom sukobu sa Madam de Pompadur. Takođe je na svoj dvor doveo Voltera i sklopio separatni mir sa Austrijom. To je dovelo do udaljavanja Francuske i Pruske. Sa druge strane, Luj je zaključio da Habzburzi nisu više velika pretnja Francuskoj, pa je sa njima 1756. potpisao Ugovor iz Versaja kojim su Luj i Marija Terezija postali saveznici. Smatrao je da će ova koalicija uplašiti Prusku i sprečiti novi rat. Ali, Fridrih je predosećao sukob i prvi napao Saksoniju, osvojio je, a naročito je loše tretirao saksonsku kneževsku porodicu iz koje je poticala supruga Lujevog sina. To je bio uvod u Sedmogodišnji rat (1756—1763) u kome su se Britanija i Pruska suprotstavile Austriji, Francuskoj i Rusiji.

Rat se završio nekom vrstom pat pozicije. Mirovnim ugovorom iz Pariza granice u Evropi su vraćene na predratno stanje. Značajan gubitak za Francusku je bio gubitak Luizijane i Nove Francuske u Severnoj Americi, kao i izgubljen uticaj u Indiji, a sve u korist Velike Britanije. Francuska mornarica je teško stradala u ovom ratu.

Godine 1769. Luj je kupio Korziku od Đenove.

Rat za nezavisnost SAD

Da bi se osvetio Britaniji za gubitke u Sedmogodišnjem ratu, Luj je politički i materijalno pomagao pobunjenike u britanskim američkim kolonijama. Njihova borba je dovela do nezavisnosti SAD, potvrđenoj Drugim pariskim mirom 1783.

Kasnije godine

Dana 5. januara 1757, kralj je preživeo pokušaj atentata. Pritom je zadobio manju ranu. Mentalno poremećeni atentator Rober Damijen Fransoa je raščerečen i spaljen u Parizu 28. marta 1757, po naredbi parlamenta, iako kralj nije bio sklon ovoj brutalnoj kazni.

Godine 1749. Luj je pokušao da uvede poresku reformu kojom bi svi staleži francuskog društva bili opterećeni sa 5% poreza. Ova namera je osujećena usled protivljenja sveštenstva i aristokratije. Tokom cele vladavine parlament se uspešno suprotstavljao svakom Lujevom pokušaju reforme. Luj je konačno 1770. zauzeo tvrdu liniju prema njima. Uhapsio je ili proterao mnoge oponente. Ovakvo stanje je trajalo do Lujeve smrti.

Luju se jako zameralo na rasipništvu i nemoralu. U poređenju sa vladarima svoga vremena, Luj nije trošio posebno mnogo. U njegovo doba Francuska je ponovo dominirala evropskom kulturom, a novost je bio stil Luj XV u arhitekturi i dekoraciji. Madam Pompadur je lično doprinela usponu čuvene manufakture porcelana u Sevru. Činjenica da je kralj imao ljubavnice nije bila retkost na dvoru Francuske, niti bilo koje evropske sile. Ono što je iritiralo narod je nearistokratsko poreklo madam Pompadur, kćeri bogatog finansijera. Ona je kralju bila najpre ljubavnica, a kasnije prijateljica i savetodavka sve do smrti 1764. Bila je veoma obrazovana i sklona idejama prosvetiteljstva kojima je pokušala da inspiriše kralja. Smatra se da je značajno uticala na veliki preokret u francuskoj politici i njeno novo savezništvo sa Austrijom.

Krajem života Luj je pao u depresiju i napustio sve planove o reformi. Umro je od velikih boginja u dvorcu Versaj 1774.

Od Lujeve i Marijine dece, samo dvoje su imali naslednike; Lujza Elizabeta, vojvotkinja od Parme i dofen Luj. Dofen Luj je umro 1765. pa je pravo nasleđa prešlo na njegovog najstarijeg sina Luja, unuka Luja XV, i budućeg Luja XVI.

Porodično stablo

16. Luj XIII

8. Luj XIV

17. Ana od Habzburga

4. Luj

18. Filip IV od Španije

9. Marija Tereza od Austrije

19. Izabela Burbonska

2. Luj, vojvoda Burgundije

20. Maksimilijan I, izbornik Bavarske

10. Ferdinand Marija, izbornik Bavarske

21. Marija Ana od Austrije

5. Marija Ana od Bavarske

22. Vitorio Amedeo I, vojvoda Savoje

11. Henrijeta Adelaida od Savoje

23. Christine of France

1. Luj XV

24. Vitorio Amedeo I, vojvoda Savoje (= 22)

12. Karlo Emanuel II, vojvoda Savoje

25. Kristina Marija od Francuske (= 23)

6. Vitorio Amedeo II od Sardinije

26. Charles Amadeus of Savoy, Duke of Nemours

13. Marie Jeanne of Savoy

27. Élisabeth de Bourbon

3. Marija Adelaida Savojska

28. Luj XIII (= 16)

14. Filip I, vojvoda Orleanski

29. Ana od Habzburga (= 17)

7. Ana Marija Orleanska

30. Čarls I Stjuart

15. Henrijeta od Engleske

31. Henrijeta Marija od Francuske

Literatura

• Larousse.fr : encyclopédie et dictionnaires gratuits en ligne. 
• Luka, Zrnić (1927). Istorija novoga veka. Beograd: Državna štamparija Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca. 
• Duke of Saint-Simon, Mémoires, Book 12, Chapter 15. [2]
• Marquis Philippe de Dangeau, Journal; 1856–60, Paris; XVI, 136; in Olivier Bernier, Louis the Beloved, The Life of Louis XV: 1984, Garden City, New York: Doubleday and Company. p. 3.
• The scene is described in Olivier Bernier, Louis the Beloved, The Life of Louis XV: 1984, Garden City, New York: Doubleday and Company. p. 17.
• Antoine, Michel, Louis XV (1989), ˙Hachette Pluriel, Paris (in French); ISBN 2-01-017818-1
• Bluche, François, Louis XV (2003), Éditions Perrin, Paris (in French); ISBN 978-2-262-02021-7
• Ducher, Robert, Caractéristique des Styles, (1988), Flammarion, Paris (In French); ISBN 2-08-011539-1
• Guéganic, Anne-Laure, Louis XV: Le Règne fastueux, (2008), Éditions Atlas, Paris (in French); ISBN 978-2-7312-3798-6
• Bernier, Olivier. Louis the Beloved: The Life of Louis XV (1984) 261 pp.
• Engels, Jens Ivo. "Denigrer, Esperer, Assumer La Realite. Le Roi de France perçu par ses Sujets, 1680–1750" ["Disparaging, Hoping, Taking on Reality: the French King as Perceived by His Subjects, 1680–1750"]. Revue D'histoire Moderne et Contemporaine. 50 (3): 96—126. 2003.  .
• Jones, Colin. The Great Nation: France from Louis XV to Napoleon, 1715–99 (2002). excerpt and text search
• Justus, Kevin Lane. "A Fractured Mirror: The Royal Portraiture of Louis XV and the Search for a Successful Image through Architecture, or, Versailles Is the Thing in Which We Will Catch the Character of the King." PhD dissertation U. of North Carolina, Chapel Hill 2002. 417 pp. DAI 2003 63(11): 3766-A. DA3070864 Fulltext: ProQuest Dissertations & Theses
• Le Roy Ladurie, Emmanuel. The Ancien Régime: A History of France 1610–1774 (1999), survey by leader of the Annales School ISBN 0631211969
• Perkins, James Breck. France under Louis XV (2 vol 1897) online vol 1 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (29. jun 2011); online vol 2 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (29. jun 2011)
• Treasure, Geoffrey. The Making of Modern Europe, 1648–1780 (3rd ed. 2003). pp. 297–331.
• Woodbridge, John D. Revolt in Prerevolutionary France: The Prince de Conti's Conspiracy against Louis XV (1995). 242 pp.
• Scholarly bibliography by Colin Jones (2002)
• Haslip, Joan. Madame du Barry: The Wages of Beauty. (1992). 224 pp.
• Jones, Colin. Madame de Pompadour: Images of a Mistress. London: National Gallery Publ., 2002. 176 pp.
• Lever, Evelyne. Madame de Pompadour. (2002). 320 pp.
• Mitford, Nancy. Madame de Pompadour (1954) 312pp.
• Du Barry, Jeanne Vaubernier, Jeanne Baecu. Memoirs of the Comtesse Du Barry: With Minute Details of Her Entire Career as Favorite of Louis XV (1903) online edition Arhivirano na sajtu Wayback Machine (13. април 2010); also ISBN 1406923133