Luj XVI

Luj XVI Burbonski
Luj XVI Burbonski
	Luj XVI (portret A. F. Kajea)
Lični podaci
Datum rođenja	23. avgust 1754.
Mesto rođenja	dvorac Versaj, Francuska
Datum smrti	21. januar 1793. (38 god.)
Mesto smrti	Pariz, Francuska
Porodica
Supružnik	Marija Antoaneta
Potomstvo	Marija-Tereza-Šarlota od Francuske, Luj Žozef, Luj XVII, Sofi Beatriz
Roditelji	Luj, francuski dofen; Marija Jozefa od Saksonije
Dinastija	Burboni
Period	10. maj 1774 — 21. septembar 1792.
Prethodnik	Luj XV
Naslednik	Luj XVII (nije stupio na presto) ; Monarhija ukinuta
Potpis	[[File:\|frameless\|upright=0.72\|alt=]]

Luj XVI (franc. Louis XVI; 1754 — 1793), unuk Luja XV, kralj Francuske 1774 — 1792. Nasledio je zemlju u rasulu. Pokušao bezuspešno da sprovede niz reformi. U toku velike buržoaske revolucije 1789, izgubio presto i giljotiniran.

U maju 1770. oženio se austrijskom nadvojvotkinjom Marijom Antoanetom (Marijom Antonijom), ćerkom carice Marije Terezije.

Na presto je stupio 10. maja 1774. kao 20-godišnji naslednik.

Prva odluka novog kralja bila je vraćanje prava parlamentu kojega je njegov prethodnik pred sam kraj vladavine zabranio zbog straha od mogućih pobuna. Ta odluka donela je novom kralju trenutnu popularnost koju će kasnije skupo platiti.

Doba njegovog krunisanja je s druge strane doba velikih nasleđenih dugova prethodnika i sveopšte evropske mržnje protiv Engleske koja menja savezništva tako lako kako neki menjaju pantalone. Izbijanje američke pobune (1775—1783) protiv omražene velesile postaje razlog povodljivom kralju da uđe u nepotrebni skupi rat iz kojega za njega ništa dobro neće izaći. Drugim Pariskim mirovnim sporazumom iz 1783. Američke kolonije dobijaju nezavisnost, a Francuska ništa osim dugova.

Katastrofalno finansijsko stanje krajem osamdesetih godina osamnaestog veka uverilo je kralja u nužnost monetarne reforme za šta mu je bilo potrebno zasedanje nacionalne skupštine prvo nakon 1614. godine.

Prvi dan zasedanja skupštine bio je 5. maja 1789. godine da bi već sledećeg dana došlo do blokade i svađe među zastupnicima različitih slojeva društva. Shvativši svoju grešku Luj XVI. se odlučuje najpre na pokušaje raspuštanja zasedanja, a nakon neuspeha 20. juna. skupštinu izbacuje na ulicu da bi, uplašen, tu svoju odluku opozvao 7 dana kasnije.

Ta prvobitna skupština postaje najpre ustavna 7. jula, a posle osvajanja Bastilje 14. jula 1789. godine ona predstavlja stvarnu vlast u državi, iako je ona formalno još u rukama kralja. Pravno govoreći od leta 1789. godine Luj XVI je bio ustavni kralj.

Njegova odluka u junu 1791. da pobegne iz zemlje čiji je kralj uspeva srušiti narodnu sliku o njemu kao o dobrom ali nesposobnom kralju. Nakon toga on postaje izdajnik čiji život stalno visi o koncu. Početak rata s Austrijom u aprilu 1792. godine definitivno uništava sliku kralja zbog njegove omražene austrijske supruge Marije Antoanete.

Kraj životne priče Luja XVI. počinje parlamentarnim proglašenjem republike 21. septembra 1792. godine. Pravno gledajući to proglašenje je bilo važeće zahvaljujući presedanu koji je postavio Luja XV. za kralja 1715. godine.

Kada su tokom novembra te godine na videlo izašli pokušaji svrgnutog kralja za svoj povratak na vlast uz pomoć stranih sila njegova sudbina je postala zapečaćena. Na glasanju parlamenta 19. januara 1793. Luj XVI je bio proglašen krivim za izdaju i osuđen na giljotinu dva dana kasnije.

Njegova sudbina zadesiće i njegovu ženu Mariju Antoanetu koja je pogubljena u oktobru iste godine, dok im je jedini živi sin Luj Šarl od Francuske ili Luj XVII umro u zarobljeništvu 1795. godine. Ipak njegova kćer Marija-Tereza postaće nakratko kraljica Francuske kada njen suprug Luj XIX. postane kralj od dvadeset minuta, koji je odmah abdicirao i bio prisiljen emigrirati u Englesku.

Restauracijom monarhije posle pada Napoleona Bonaparte na vlast će doći brat Luja XVI. Luj XVIII.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Uređenje države na početku njegove vladavine[uredi | uredi izvor]

Na početku njegove vladavine vlada i društvo još bejahu uređeni prema starim navikama, koje su se malo po malo stvarale još od Srednjega Veka. Kad Francuzi u XVII stoleću stadoše razmišljati o političkim pitanjima, onda im se većina ustanova, usred kojih življahu, prikazaše kao zloupotrebe, koje se ne slažu sa zdravim razumom i čovekoljubljem. Te ustanove, koje je Revolucija uništila, poznate su pod opštim imenom staro uređenje, ili stari režim.

Na taj se režim upravljala trostruka kritika: zameralo se monarhiji, što ima neograničenu vlast, bez ičega što bi je umeravalo i bez ikakva nadzora; društvu se zameralo, što je zasnovano na povlasticama, a vladi, pak što se drži starih navika izukrštanih i bez pravilnosti.

Tirgove reforme[uredi | uredi izvor]

U dvadesetoj godini stupi na presto Luj XVI, on je po prirodi bio dobar i želeo je svu snagu svoju posvetiti otadžbini; ali nije imao ni odlučnosti, ni radljivosti, ni spreme, a pri tom beše pod uticajem svoje okoline: žene Marije Antoanete, kćeri Marije Terezije, braće — barona od Provaisa i grofa od Artoa i dvorskih plemića, koji ga svojim postupcima sve više omalovažavahu u narodu.

Luj XVI, koji je vrlo mlad došao na presto, hteo je da bude dobrotvor svoga naroda. Njemu su preporučili dva čoveka, poznata sa svojega poštenja i ljubavi prema opštem dobru, sudiju Malezerba i ekonomista, fiziokrata, ugledan književnika, iskusnog upravljača, rodoljuba, tačnog ispunjavača dužnosti i velikog reformatora Tirgo-a, i Luj ih uze za ministre. Vrhovna uprava ostade u rukama staroga kurtizana Morepa; ali kralj izjavi nameru, da hoće da izvodi popravke, i potraži saveta u Tirgo-a, koji izloži svoje predloge u jednom pismu, upućenom kralju (24. avgusta 1774).

Tirgo tada bejaše glavni kontrolor, tj. nadzornik finansija, kome je stavljeno u dužnost da upravlja prihodima i rashodima. On je ovako izložio svoj plan : „Pas de banquerote, pas d' emprunt, pas d' élévation d' impôts”. (Nema obustavljanja plaćanja, nema zaduživanja, nema povećavanja poreza”). On je računao da, ušteđujući svake godine po dvaestinu miliona, otkloni deficit i da malo po malo oduži državni dug. I doista uspe da za dve godine isplati više od 40 miliona i da deficit smanji od 22 na 15 miliona.

On je hteo izvršiti opštu reformu ekonomskoga uređenja:

1., ukinuti uredbe, koje sprečavaju slobodnu prodaju i kupovinu žita i ostaviti žitarskim trgovcima potpunu slobodu;

2., ukinuti povlašćena zanatlijska udruženja (esnafe) i svima stanovnicima dopustiti da se slobodno bave svakom vrstom radinosti;

3., ukinuti povlastice, što se tiče poreza, i podjednako rasporediti porez na sve vlasnike imanja. „Pošto se vladini izdaci, veli on, čine zarad opšte koristi, to treba svi i da ih snose; i u koliko ko od društva više koristi uživa, u toliko više treba da smatra za počast da ima udela i u društvenim obavezama”;

4. U opštinama i provincijama ustanoviti skupštine, sastavljene od vlasnika imanja, da u upravi pomažu kraljevim činovnicima. „Vaš narod, veli on kralju, nema nikakva uređenja; to je jedno društvo, sastavljeno od različitih staleža, rđavo sjedinjenih među sobom, — od naroda čiji članovi imaju između sebe vrlo malo društvenih veza, — i gde je, prema tome, svaki zabavljen samo svojom ličnom i isključivom korišću, tako da Vaše Veličanstvo mora sve rešavati samo sobom ili preko svojih punomoćnika... Da bi se učinilo da nestane toga duha podvojenosti, trebalo bi uraditi nešto, što bi sve delove kraljevine privezalo jedne za druge.”

Tirgo je bio u vrlo teškom položaju. Njegovi se predlozi ne dopadahu ljudima iz dvora i kraljici, koji ne dopuštahu da se štedi na dvorskim izdatcima; — ne dopadahu se plemićima i parlamentima, koji ne hoćahu podjednako opterećivanje porezom; — ne dopadahu se ni zanatskim majstorima, koji ne hoćahu slobodu proizvodnje. On uza se imađaše samo nekoliko pisaca bez velikoga uticaja.

On nije mogao ni misliti da će moći izraditi, da mu kralj primi sve reforme u jedanput; stoga mu ih je podnosio jednu po jednu. U početku ih je Luj XVI odobravao: „Ja vam unapred dajem svoju časnu reč, da ću se složiti sa svima vašim namerama i da ću vam uvek pomagati u svima odvažnim preduzećima, na koja se budete rešili.” Tako je Tirgo mogao izvršiti neke reforme:

1., zavede slobodno trgovanje žitom (1774), pa tu slobodu ne zakrati više, ma da se zbog toga bejaše pojavila buna;

2., ukide majstorska prava i esnafske porotnike, to jest uređenje povlašćenih zanatlijskih udruženja, i zavede potpunu slobodu rada (1776);

3., postavi načelo da su pred porezom svi ljudi jednaki. To je izvedeno na jednom pitanju od manjega značaja. On je i sam govorio „da bi bila prava budalaština zahtevati da plemstvo i sveštenstvo plaća prostački danak, talj, pošto su predrasude za ovaj danak privezale pojam poniženja.”—Stoga je izabrao jedan vrlo mali danak, kraljevski kuluk (koji se zove journées de prestation), koji je padao samo na ljude iz prostoga naroda, a od kojega su svi povlašćeni bili oslobođeni; Tirgo ga ukide i zameni porezom u novcu, koji su morali plaćati svi vlasnici imanja (1776).

Njegov je rad bio po načelima prosvećenoga apsolutizma, i stoga se protivio umnožavanju kraljevske vlasti, pa i povraćanju parlamenta, govoreći uz to: kako bi Francusku srećnom učinio, da mu se za pet godina da despotska vlast. Budući nekoliko godina intendant, znao je dobro sve nedostatke državne uprave i bio je mimo ostale radnike prosvećenoga apsolutizma protivnik centralizaciji, a kao filozof osamnaestoga veka i protivnik svih staleških povlastica. Stoga je on radio na zavođenju seoske, gradske i oblasne samouprave, na opterećivanju dankom plemstva i duhovništva i na ukidanju svih feudalnih prava i cehova, monopola i unutrašnjih carina. On je čak pomišljao i o povraćanju ravnopravnosti protestantima i o poboljšanju narodnoga prosvećivanja. Nu ministar — reformator uzbudi protiv sebe sve pristalice staroga poretka: i dvorane (naročito zbog štednje), i plemstvo, i duhovništvo, i parlamente. Pristalice staroga poretka različnim spletkama pobune protiv njega i sam narod, te dođe i do oružja.

Najposle podnese Tirgo Luju XVI i jedan predlog za preuređenje administracije, kojim bi se ustanovile oblasne skupštine. Ali Luju, koji je uviđao potrebu reforma, bejaše dosadila opozicija i nije imao snage da je uništi, koju bejahu podigle te reforme; parlamenat bejaše odbio protokolisanje (upis u državne knjige) kraljevih ukaza od 1776. godine; dvor, kraljica i ceo svet se tužio na Tirgoa; govorilo se da je to jedan teoretičar i da će načiniti darmar u kraljevini. On ga otpusti, a Tirgovi poslednici po novo vratiše u život ono što je on bio ukinuo.

Neker[uredi | uredi izvor]

Posle Tirgove ostavke vlada se Luja XVI potčini uticaju povlašćenih činilaca; ali se ipak potreba reforama osećala, te su neki Tirgovi poslednici činili nove pokušaje na preuređenju. Nu ovi se njegovi poslednici nisu odlikovali ni umom, ni odlučnošću, ni iskrenošću. Najviđeniji među njima bejaše Neker, pređašnji bankar ženevski i prema ekonomskom pravcu protivnik Tirgov-merkantilist. On je bio dobar finansist, ali nije imao širokih pogleda i čvrstine Tirgove, a pri tom je voleo omiljenost u narodu.

Tirgov predlog o oblasnim skupštinama ponovo prihvati Neker, no vrlo plašljivo (1778—79). U Beriji i Gornjoj Gijeni (Akvitaniji) ustanovi se skupština, sastavljena od izaslanika plemićskoga i svešteničkoga reda i vlasnika poljskih dobara, a jedan deo poslanika određivala je sama vlada; skupština je imala samo da razrezuje i skuplja porez i da se stara o putovima, trgovini i zemljoradnji; a bila je dužna i da pomaže intendantu u upravi. „Preduzete su sve potrebne mere obazrivosti, veli Neker, da ove upravne vlasti stalno osećaju, da im je potrebno da se pokažu dostojne poverenja Njegova Veličanstva, i da one samo po tu cenu imaju važnosti... To su prosti administratori, počastvovani kraljevim poverenjem, komesari, ovlašćeni od gospodara, da zajednički potpomažu njegove dobrotvorne namere.”

Neker za četiri godine svojega prvoga ministrovanja (1777—81) pokuša da izvede nešto u duhu Tirgovu, ali bez stvarnoga uspeha; a bio je udaljen zbog objavljivanja državnoga budžeta, u koji unose i ogromne rashode dvorske. U to je vreme pogoršano finansijsko stanje u Francuskoj i njenim mešanjem u rat za Amerikansku slobodu, a s druge strane učestvovanje u osnivanju nove republike ojačalo težnju Francuzima građanskoj slobodi. Za poslednika se Nekerovih opet mislilo o finansijskim i upravnim popravkama, a da bi se zato imalo i oslonca u narodu, dva puta su sazivani na savetovanje viđeniji ljudi iz sva tri staleža (notabli), koje je sam kralj birao. Nu i ovi su ljudi oštro napadali neumešnost vladina rada. Vlada potom dođe ponovo u sukob i s parlamentima, koji su bili protivni novinama, ali ih po ukidanju, morade nanovo ustanoviti.

Tek 1786. godine vlada se reši da oblasne skupštine ustanovi po svima oblastima (osem onih koje su već imale staleške skupštine, les Etats). Ali je bilo i suviše dockan; nezadovoljstvo je bilo suviše veliko. Ove skupštine dođoše u sukob sa intendantima i pripomogoše, da se uprava rastroji.

Malezerb htede da izvede popravke u policiji i pravosuđu. On uspe da nešto malo poboljša zatvore i da se ukine mučenje kao sredstvo za ispitivanje u krivičnim sporovima. Ali nemogade ukinuti tajna pisma (lettres de cachet). On je dobio protiv sebe one iste protivnike, koje i Tirgo, i bi odmah otpušten.

Rad na popravkama, koji je započet u prvim godinama vlade Luja XVI, bi ometen otporom povlašćenih staleža. Dotadanji se sistem još bolje utvrdi. Godine 1781. ministarstvo vojno reši da samo plemići mogu postati oficiri. Sveštenički položaji s prihodima, vladičanstva, opatije i nastojnička mesta po manastirima, davati su samo plemićima. Po selima senjeri (plemići) narediše, da im ljudi od zakona pronađu sve dažbine koje im seljaci bejahu prestali plaćati, te da ih po novo zavedu. Za to vreme deficit se jednako povećavao.

Uskoro se tada (1787) javi misao o potrebi sazivanja državnih staleža, koji se nisu odavno sastajali (od 1614). Prvu misao o tom iznese junak u Amerikanskom ratu Lafajet, koji je bio u prvom sazivu onih viđenijih ljudi, a ta je misao potom prihvaćena i od ostalih. Neker se tada primi po drugi put ministarstva samo pod pogodbom: da se sazovu državni staleži, na što prista i Luj XVI.

Ovakav način vladavine dovede do revolucije.

Monarhija i neograničena vlast[uredi | uredi izvor]

Kraljevi su malo po malo tako uredili upravu, da se sva vlast usredsređivala u njihovim rukama. Francuski je kralj u svojoj ličnosti ujedinjavao sve vrste vlasti: on je sâm imao izvršnu vlast, pravo da postavlja sve činovnike, pa čak i članove svešteničkoga reda, da rešava o ratu i miru i o savezima, da skuplja redovnu narodnu vojsku i da rukuje celokupnom upravom.

On je imao i zakonodavnu vlast. Jedan kraljev ukaz bio je dovoljan, pa da izmeni osnovna načela vladavine i suđenja, jer je ukaz imao silu zakona. U Francuskoj nije bilo drugih zakona osem starih običaja i kraljevskih naredaba.

On je u načelu imao i sudsku vlast. Pravda je izricana u njegovo ime; smatralo se da su sudije u njegovoj službi; on je imao prava da im oduzme službu, Kako je sudijsko zvanje dobivano kupovanjem (u XVI i XVII stoleću), to ga je kralj mogao oduzeti, tek pošto plati kupcu izdatu sumu; no kralj, budući vazda bez novaca, nikad nije upotrebljavao to pravo; na taj način su sudije u stvari bile nepokretne, ali ne i po pravu. ili da im oduzme kakav spor, pa da ga da na suđenje naročitim komisijama.

On je imao finansijsku vlast. On je sam određivao izdatke i poreze, koji su se imali plaćati, i prikupljao ih je na načine, kako je sam hteo.

Za vršenje ovih vlasti, kralju su bili potrebni činovnici, U sredini su bili ministri, koji su sačinjavali kraljev savet (oni bejahu očuvali stare nazive: za pravdu kancelar — chancelier, — za finansije glavni nadzornik — contrôleur général d' Etat i za ostale poslove državni sekretari — secrétaires). — Svaka je oblast imala svoga intendanta (upravnika) i njemu potčinjene činovnike (subdélégués). Ali svi ovi činovnici sami po sebi nisu imali nikakvih prava; kralj ih je postavljao izbacivao po svojoj volji.

Kralj i njegovi činovnici imađahu neograničenu vlast. Govorilo se da ova vlast ne treba da bude proizvoljna i da kralj treba da vlada po izvesnim, već utvrđenim običajima, koji su nazivani osnovnim zakonima kraljevine (lois fondamentales). Ali ti osnovni zakoni (običajni) nisu bili napisani, i niko nije mogao tačno kazati u čemu se oni sastoje.

Parlamenat je 1787. godine izjavio, da ne bi trebalo da kralj udara kakav nov porez, dok za to ne upita stalešku skupštinu. (To je bila sasvim nova teorija; Luj XIV i Luj XV uveli su više vrsta poreza, a međutim staleška se skupština nije sastajala od pre 165 godina). U sednicu od 19. novembra dođe kancelar s kraljem, da u ime kraljevo objasni „načela monarhije”: „Ta načela, koja je narod uopšte usvojio, kazuju da sam kralj ima najvišu vlast u svojoj kraljevini, da je on samo Bogu odgovoran za primenjivanje te najviše vlasti, i najposle, da zakonodavna vlast počiva y licu vladaočevu, bez ikakve zavisnosti i deobe... Iz tih starih narodnih načela izlazi: da kralju nije potrebna nikakva vanredna vlast radi upravljanja svojom kraljevinom, da bi francuski kralj u predstavnicima triju staleža državnih mogao naći samo jedan širi savet... i da bi on uvek bio najviši sudija za njihove predstavke ili za njihove žalbe.” Parlamenat učini učtive primedbe. Kralj mu zapovedi da registruje (upiše u naročitu knjigu) ukaz o zajmu. Vojvoda od Orleana zahte, da se u registru zapiše: da je ukaz registrovan „po izričnoj naredbi Njegovoga Veličanstva,” i izjavi, da je taj postupak nezakonit. Luj XVI reče poluglasno : „Meni je svejedno.” Po tom dodade: „Pa ipak je zakonit, stoga što ja to hoću.”

Osem kraljeve volje nije bilo, dakle, drugoga pravila za upravljanje. A pošto on nije mogao sam lično vršiti svu svoju vlast, to su u stvari ministri i upravnici vladali kraljevinom, i to vladali despotski, jer nisu bili podvrgnuti ni pod kakav stalan zakon, niti su s kim vlast delili.

Od negdašnjih starih vlasti još su se bila zadržala dva odlomka: parlamenti i, u nekim oblastima, oblasne skupštine. Ali parlamenti nisu imali druge vlasti, do samo da raspravljaju sporove između privatnih lica (sporove, u koje je vlada bila umešana, raspravljali su naročiti sudovi ili državni savet); oni dakle nisu mogli služiti kao neka kočnica vladinom zloupotrebljavanju vlasti. Oblasne skupštine bile su se održale još samo u nekim oblastima (Bretanji, Burgundiji, Provansu, Langedoku i malim pokrajinama pod Pirinejima), pa i njihovo je trajanje bilo svedeno samo na po nekoliko dana, a za to vreme nisu imale druge uloge, do samo da odobre porez na zemljište i da ga rasporede po oblasti.

Kraljevi činovnici, dakle, rešavahu kao gospodari o svemu uopšte. Opštine nisu mogle ništa uraditi, pa čak nisu mogle ni most ili crkvu popraviti, dok to vlada ne odobri. Iznad opštine u većini oblasti nije bilo nikakvoga nadleštva, pa čak ni kakvoga savetodavnoga tela; stanovnici nisu imali nikakva sredstva, pomoću kojega bi vladi predstavili svoje zahteve ili žalbe.

Na taj su način činovnici imali svu vlast, ne samo bez ikakve podele s kim, nego i bez ikakva nadzora. Niko nije imao prava da nadzirava njihov rad, a niko čak nije imao mogućnosti ni da sazna sva njihova dela. Nikakva skupština nije pozivana, da pregleda administraciju koje oblasti ili vrhovnu upravu u kraljevini (ničega što bi ličilo na sadašnje okružne odbore — conseils généraux, ili narodnu skupštinu — chambre des députés). Nikakve novine nisu imale prava pretresati činovnička rešenja, i cenzura je to zabranjivala; ponajčešće se nije moglo za njih ni znati, pošto su tajno donošena. Ministri i njihovi činovnici upravljali su tajno, a narod čak nije ni izveštavan o onom što oni rade. „Francuskom se vlada sa dna kancelarija”, rekao je Neker. Nisu se znale čak ni sume državnih rashoda i prihoda; i to je bila velika odvažnost od Nekerove strane, što je priredio izveštaj (compte rendu) o izdatcima, koji u ostalom nije bio tačan. Tako dakle nije bilo nikakve nezavisne sile, nikakve javnosti, da sprečava ili bar iznosi zloupotrebe vlasti; ničega, pa ni same bojazni od javnoga mnenja, da smeta svemoćnim i neodgovornim činovnicima, da svoju vlast ne upotrebljavaju na zadovoljavanje svojih prohteva, da ne štite svoje prijatelje i da ne gone svoje lične neprijatelje.

Kralj je postupao s državnim prihodima kao sa svojim ličnim dohotkom: kad je uzimao novac iz blagajna on je tim trošio svoje blago. Osem onih suma, koje su bile potrebne za izdržavanje njegovoga dvora, on je razdavao godišnje na 40 miliona poklona, pod vidom pensija dvorskim ljudima (sama porodica Polinjakova primala je na 700 hiljada livara.) Livra je novac različite vrednosti. Pred Revoluciju je vredela bez malo dinar. On je imao na raspoloženju sve što je bilo u državnoj blagajni: njemu je bilo dovoljno samo da potpiše gotovu priznanicu (acquit de comptant) i podnosilac je takve priznanice samo imao da otide, da primi novac iz blagajne. Ovakva je praktika onemogućavala uvođenje pravilnoga budžeta.

Izdatci se nisu udešavali tako, da budu u ravnoteži s prihodima; primanja su gotovo uvek bila manja od rashoda, i manjak se popunjavao pozajmicama.

Isto je tako i porez bio ostavljen vladinoj samovolji. Svake godine je Državni Savet određivao sumu, koju svaka oblast ima da plati, i samo su one oblasti, koje imaju svoju stalešku skupštinu (pays d' Etats), mogle pretresati veličinu svojih dažbina. Isto su tako samo one imale pravo da raspoređuju porez na stanovnike srazmerno njihovu bogatstvu. U celoj ostaloj Francuskoj svima su radnjama rukovali činovnici: oblasni intendanti i poreski odbornici (élus) raspoređivali su prostački danak na parohije, i često im se prebacivalo da su smanjivali poreze u onim parohijama, u kojima su njihovi prijatelji imali nepokretnih dobara. Između stanovnika jedne parohije porez nije raspoređivan po imovnom stanju, niti po utvrđenim propisima, već „prema sposobnosti” svačijoj (takav je bio običaj od starine). Skupljači poreza (collecteurs) bili su ovlašćeni da procenjuju te sposobnosti, da određuju, šta je svaki stanovnik mogao platiti; oni su po svojoj volji povećavali ili smanjivali svačij deo poreza. Seljaci su se morali pretvarati, kao da su siromašni, da bi tako izbegli povećavanje poreza; oni su živeli po bednim kućicama i prikrivali ono što imaju.

Porez pa piće (aides) i na so (gabelle), koji je država izdavala pod zakup raznim kompanijama, prikupljali su kompanijski zvaničnici, koji su imali istu onakvu vlast kao i državni činovnici. Oni su ulazili u kuće, da traže ne bi li našli soli, koja je krijumčarski kupljena. Krijumčari su osuđivani na šibanje ili su slati na galije, i svake godine hvatano ih je 2—3000. Najposle, u nekim oblastima, uprava bejaše odredila količinu soli, koju je svaka porodica. morala kupiti, i to je bila prinudna potrošnja soli (sel de devoir). Ova se co morala utrošiti u kujni, a bilo je zabranjeno da se njom usoli svinja. Stoga je porez na so bio omrznut kod svega stanovništva.

U XVIII stoleću Francuzi su plaćali pet puta manje poreza nego danas, ali su te poreze teže podnosili, jer je porez bio raspoređen bez obzira na bogatstvo poreskih obveznika, a prikupljan je na način samovoljan i, sa kinjenja, nesnosan.

Isto je tako bilo i s narodnom vojskom. Otkako je ona ustanovljena pod Lujem XIV, stojala je na raspoloženju intendanata, koji su sve sinove bogatih seljaka oslobođavali vučenja kocke.

Policija, koja je stvorena pod Lujem XIV, bila je za podanike najstrašnije oruđe vlasti. Jedan ocenjivački odbor (cenzura) pregledao je sve spise, pre nego što će se objaviti, i zavisilo je od volje cenzorove, da li će se sprečiti da se kakva knjiga pojavi. Štampari, koji bi se usudili da kakav spis obnaroduju bez dopuštenja cenzure, bili su u opasnosti da dopadnu zatvora ili zatočenja na galijama. Knjige, koje bi izišle bez dopuštenja, optuživane su pred sudovima i osuđivane na uništenje, često i da budu spaljene rukom dželatovom. To se dogodilo Volterovim Filozofskim Pismima, Diderovu Pismu o slepcima (Lettre sur les aveugles), Rusovljevu Emilu i dr. Često je pisac bivao hvatan i bez suđenja slat u Bastilju; Volter je tu dva puta zatvaran. Da bi radio u sigurnosti, Volter se reši da ide da živi izvan Francuske (u Lotringiji, Pruskoj i Ferneju). Frere je bio zatvoren u Bastilju zbog istorijskih rasprava o franačkim kraljevima, gde je dokazivao neistinitost nekih predanja o postanku monarhije.

Štampa nije ni u koliko bila slobodna. Zbog cenzure je bilo čak i nemogućno izdavanje svakodnevnih novina; kakav članak mogao je u novinama izići, tek pošto se pregleda: u onim novinama, koje je cenzura puštala, nije bilo nikakvih drugih političkih izveštaja osem vladinih službenih saopštenja.

Nije više bilo ni veroispovedne slobode. Katolička je vera bila obavezna i Luj XVI je pri krunisanju izgovorio zakletvu „da će brižljivo i svom svojom vlašću raditi, da iz svih zemalja gde on vlada istrebi jeretike, koje je crkva osudila”. Ni protestanti ni Jevreji nisu mogli biti u državnoj službi. Od 1685. godine protestantska je vera bila zabranjena u kralevini; protestanti su se i dalje tajno skupljali y pustinji, to jest po usamljenim mestima, i kad bi koji od ovih skupova bio iznenadno uhvaćen, pastor (sveštenik) je osuđivan na smrt, a ostali prisutni na galije.

Ni sami katolici nisu bili slobodni; gostioničarima je bilo zabranjeno da kome dadu mesa u petak ili uz post, a radnicima da rade u nedelju ili u praznične dane.

Lična sloboda pojedinih lica nije bila zajemčena. Policija je mogla zatvoriti koga hoće i zadržati ga kao zatočenika, dokle ona hoće, a da nikom ne odgovara. Za zatvaranje je bila do-voljna samo jedna naredba u ime kraljevo, u zatvorenom pismu (lettre de cachet). Lice, zatvoreno na osnovu ovakvoga pisma, vođeno je u jednu od onih tamnica, nad kojima sud nije imao nikakva nadzora (najčuvenija je bila pariska Bastilja), i tu je ostajalo sve dotle, dok upravnik tamnice ne dobije zapovest da ga pusti; a pokatkad je tu godinama bilo zaboravljeno. Latid je bačen u Bastilju zbog toga, što je uvredio gospođu Pompaduru, i tu je ostao 35 godina. Ova su tajna pisma imali na raspoloženju ministri i njihovi poverenici, koji se nisu njima služili samo protiv vladinih protivnika, nego i protiv svojih ličnih neprijatelja; i u tom se bilo toliko daleko otišlo, da su ova pisma prodavana blanko (tj. nepopunjena), pa je sam kupac upisivao ime čoveka, za kojega je hteo učiniti da se zatvori. Takvim su se načinom služili i ocevi, da bi se oprostili neposlušnih sinova. Godine 1770. Malezerb je govorio Luju XV: „Nijedan građanin u vašoj kraljevini nije siguran da svoju slobodu neće videti prinesenu na žrtvu kakvoj osveti; jer niko nije toliko veliki, da bude zaštićen od mržnje kakvoga ministra, ni toliko mali, da ne bi bio dostojan mržnje jednoga zvaničnika u službi poreskih zakupaca.”

Uprava stare monarhije, usredsređena u kraljevoj ličnosti, a rukovođena isključivo njegovim služiteljima, utvrdila je vladavinu despotsku i samovoljnu; nikakva je vlast nije ograničavala, nikakav je nadzor nije primoravao na umeravanje, nikakvo pravo nije bilo zaštićeno od njenih zloupotreba.

Društvo i povlastice[uredi | uredi izvor]

Društvo je u Srednjem Veku bilo sastavljeno iz više, po pravima nejednakih staleža. Kraljevi, da bi svoju vlast utvrdili nad svima svojim podanicima, nisu imali potrebe da ovu nejednakost kvare; ljudi viših staleža bejahu dakle očuvali svoja posebna prava (povlastice).

Zvanično su se u narodu razlikovala tri staleža, to jest tri klase, koje su u staleškim skupštinama imale svoje zasebne predstavnike.

Sveštenstvo, koje je imalo prvenstvo nad drugim staležima, bilo je sačuvalo svoje prostrane baštine (oko jedne četvrtine svih zemalja u kraljevini) i jednu vrstu poreza na zemaljske proizvode, desetak (dîme, koji je iznosio oko 125 miliona godišnje). Te njihove zemlje nisu bile podložne nikakvom danku, i sveštenstvo nije plaćalo drugoga poreza osem jedne vrste dobrovoljnoga poklona od desetak miliona, koji je odobravala sveštenička skupština svakih pet godina. Ono je imalo pravo nadzora nad narodnim školama, bolnicama i dobrotvornim ustanovama. Ono je vodilo i čuvalo spiskove krštenja, venčanja i sahranjivanja, koji su se upotrebljivali mesto naših protokola rođenih, venčanih i umrlih. Ono je uz to imalo n svoje crkvene (duhovne) sudove, koji su sudili sveštenim licima, koja su optužena za disciplinske pogreške, i rešavali bračne sporove.

Plemstvo je nekada imalo u svojim rukama gotovo svu zemlju i svu vlast, ali je od svega toga bilo sačuvalo samo odlomke.

Seljaci malo po malo bejahu postali vlasnicima onih zemalja, koje su obrađivali; oni su imali u svojim rukama oko jedne trećine zemlje. Ali su oni prema starom vlasniku (vlastelinu, senjeru) ostali pod onim teretima, koji su još od Srednjega Veka bili uvedeni i utvrđeni, i koji su u XVIII stoleću nazvani droits féodaux (feudalna prava). Većina od tih feudalnih prava bila je od vrlo slabe važnosti, Vlastelinovo pravo suđenja nije mu davalo nikakve vlasti, pošto je morao uzeti sudiju, da mu ovo pravo primenjuje</ref> ali su neka od njih jako pritiskivala i dražila seljake, a osobito opa obaveza, da se mora mleti u vlastelinskom mlinu, i pravo lovljenja, koje ih je primoravalo da napuste divljač, da im jedu useve i da im ih lovci gaze.

Vlast je bila prešla na državne činovnike. Ali su plemići još jednako imali prvenstvo, pri stupanju uslužbu. Sve su se vrste službe udvoru samo za njih čuvale,. i da bi ko bio primljen ukraljevu kuću, trebalo je da bude plemenita roda. U vojsci su oni jedini mogli dospeti do viših činova, a od 1781. godine, samo su oni mogli postati i oficiri uopšte, i jedino su oni mogli biti odlikovani izvesnim ordenima (Sv. Duha, Sv. Luja, za vojničke zasluge). Oni su ostali i dalje slobodni od starih poreza, prostačkoga danka (talja) i razmeštanja vojnika po njihovim kućama.

Osem ovih zakonskih povlastica, prema plemićima se uopšte postupalo sa više obzira i uupravnim nadleštvima, i u sudovima, i najavnim mestima (u seoskim crkvama vlastelin je imao počasno mesto). Obično se kaže da su pod starim režimom plemićima odsecane glave, a oni koji nisu bili plemići vešani su. To nije potpuno tačno. Kazna je zavisila od prirode krivice; razbojnik je, na priliku, mogao biti vrgnut na točak, i ako je bio plemić, i bilo je za to primera. U praktici su gotovo sva važnija zvanja prvenstveno njima davana, a u društvu su se oni mogli držati kao prirodne starešine svega što ne bejaše plemić. — Volter je imao nekakav spor s vojvodom od Rohana. Jednoga dana poslaše kući, gde je on bio na ručku, da ga pitaju za nekakvu hitnu stvar, no tek što je izišao, ščepaše ga vojvodini lakeji, te ga istukoše batinama. I ne samo da Volter nije mogao dobiti zadovoljelja od velikoga vlastelina, nego ga vlada, kao tobož svađalicu, još i zatvori u Bastilju, odakle ga pustiše da iziđe, savetujući mu da ide u inostranstvo, te da se tako na njega zaboravi.

Za sveštenstvom i plemstvom dolazio je treći stalež (tiers état, označavan samo rednim brojem treći). U širem smislu treći stalež je bio ceo narod. Ali se i on delio uredove i mnogi su od ovih redova bili povlašćeni. Prodajući sudska i finansijska činovnička zvanja, kraljevi su bili stvorili jedan red ljudi pravne struke, koji su imali pravo da sude i da prikupljaju porez ukraljevo ime. Od ovih naslednih činovnika najznatniji su bili ušli uplemićski stalež (savetnici uparlamentu postajali su plemići utrećem naraštaju). Asvi ostali, kao na priliku sudije, finansijski činovnici, pisari i arhivari, beležnici (notari), zastupnici itd. ostajali su neplemeniti, ali i pored toga, osem one vlasti koja je vezana za njihovu službu, oni su imali i povlasticu da budu oslobođeni plaćanja prostačkoga danka i raspoređivanja vojnika po njihovim kućama, sasvim onako kao i plemići.

Čak je i među radnicima, koji su bili obavezni plaćati prostački danak (talj), bilo povlašćenih. Pravo upražljavati kakvu industrijsku radnju ili držati dućan i dalje je ostalo vezano za povlasticu kao i u Srednjem Veku; majstori jednoga istoga zanata sačinjavahu jedno zatvoreno telo (društvo), u koje je neko mogao biti primljen tek posle dugogodišnjega šegrtovanja i pošto plati određenu sumu novaca. Budući je broj mesta bio ograničen, to se i povlastica za upražnjavanje industrijske radnje najzad ograničila samo na majstorske sinove. Ko je god pokušao da što proizvodi ili da prodaje, a nije bio primljen u kakav zanatlijski esnaf, morao je dopasti zatvora i pretrpeti konfiskovanje robe.

Društvo je dakle bilo zasnovano na nejednakosti. Ta je nejednakost naročito bunila građane; oni nisu više mogli podnositi da jedan čovek bude više od ostalih samo po sili svoga rođenja; oni su govorili da jedan građanin vredi isto toliko koliko i plemić i hteli su da i oni dobivaju državnu službu i zvanja.

Nepravilnosti i stari običaji[uredi | uredi izvor]

Isto tako su neprijatelji staroga režima kritikovali i ono zamršeno i varvarsko administrativno uređenje. Podela zemlje na oblasti vojne (gouvernements), crkvene (diocèses) i finansijske (généralités) bila se u toku vremena stvorila naizmeničnim uvećavanjem, deobom i smanjivanjem, bez ikakva zajedničkoga plana. Stoga je ta podela bila zamršena i nepravilna; delovi su bili vrlo nejednaki i puni tuđih potpuno zatvorenih zemalja; bilo je finansijskih oblasti velikih koliko četiri do pet današnjih francuskih okruga (departmana), a bilo ih je i koliko samo jedan; — agatska je eparhija (dijeceza) imala dvaestinu parohija, dok ih je ruanska imala više od sedam stotina. — Oblasti raznih struka nisu se među sobom poklapale: eparhija, sudska oblast (bailliage), poreska oblast (élection) i vojna oblast stvarane su svaka za sebe, bez obzira na ove druge; one su se prostirale jedne preko drugih i zapletale se na najnezgodniji način.

Razne oblasti bile su sačuvale svoja posebna uobičajena prava i svoje mere za dužinu, težinu i zapreminu; nije bilo nikakva zakona ni opštega, svima zajedničkoga prava; to je otežavalo međusobne odnose i trgovinu između pojedinih oblasti. Osem toga, pogranične su pokrajine bile odvojene od ostale kraljevine i starim carinama, koje su zadržane i posle prisajedinjenja.

Ta zbrka i raznolikost otežavale su upravu i kočile saobraćaj. To se prosvećenim ljudima nije dopadalo, te su tražili vladavinu s jednoobraznom i metodičkom podelom i jedinstvo (pravnih) običaja i mera.

U raznim granama uprave vlasti su radile i dalje po starom načinu, koji je izgledao nečovečan ili nepravedan. U finansijskoj struci porezi su bili tako raspoređeni, da najviše pritiskuju one najsiromašnije; prostački je danak (talj) ostao uređen onako kao i y XV stoleću, pa čak i porezi, koji su udareni pod Lujem XIV, lični porez (capitation) i dvadesetak (vingtième), i koji su imali da obuhvate i povlašćene staleže, biše najzad nejednako raspoređeni; povlašćeni su uspevali da se od njih oslobode na štetu drugih. Porez je prikupljan uz nečovečno postupanje. Ako poreski obveznik ne plati porez, unjegovu se kuću smeštaju vojnici (garnisaires), koji žive o njegovu trošku. Skupljači poreza (collecteurs) nisu bili plaćeni činovnici, već su bili stanovnici dotičnoga sela, koji su bili primorani da taj rad besplatno rade, a uz to su oni još bili i odgovorni za one sume, koje se nisu mogle naplatiti. — Posredni su porezi bili izdati pod zakup i samo je jedan deo prihoda ulazio udržavne blagajne, a ostalo je zakupničko udruženjezadržavalo za sebe, pored toga i zloupotrebljavalo onu vlast, koju mu je država dala, te iznuđavalo od poreskih obveznika i više, nego što su bili dužni dati; sporove između udruženja i pojedinih privatnih lica presuđivali su naročiti finansijski sudovi, koji su imali naročita računa da sude ukorist udruženja.

U vojsci su skupljači vojnika na prevaru vrbovali tobožnje dobrovoljce. Disciplina je bila surova, vojnik se još kažnjavao batinama.

Pravosuđe je još bilo uređeno kao i uXVI stoleću. Sudijska su se zvanja kupovala, i onaj, koji kupiili nasledi sudijsku službu, morao je polagati ispit pre nego što bude uveden unju, ali se na tom ispitu nikad nije odbijalo, bar ne zbog nesposobnosti. Po selima su još bili zaostali vlastelinski sudovi, koji su imali još dovoljno vlasti da kinje one, koji potpadahu pod njihovu sudsku nadležnost, ne čineći im pri tom nikakve usluge. U Francuskoj još ima ponešto iz doba pre Revolucije. Revoluciju su u nekoliko proizveli i pravoznalci, koji su ustukli pred potpunom izmenom sudskoga sistema; no broj ljudi od zakona smanjio ce, parnice su postale kraće i suđenje je besplatno. Pokatkad je bilo i po četiri suda jedan povrh drugoga, tako da se moglo apelovali od jednoga na drugi. Parnice su se godinama produžavale; zastupnici, beležnici i advokati, koji su od toga živeli, trudili su se da učine da duže traju. A i samim je sudijama ova sporost išla u račun, jer su oni od parničara dobivali neku vrstu nagrade u novcu (épices), (Epices je u starom francuskom pravu najpre označavalo dobrovoljni poklon, u stvarima ili novcu, što ga je parničar davao svojim sudijama, kad dobije parnicu. (Naša „jabuka”, a i u njih većinom prerađeno voće). No taj se običaj brzo izmetnuo u zloupotrebu, te se poklon istraživao i često davao i pre suđenja. U nekim starim aktima stoji pri kraju zapisano : „Presuda se neće izricati, dok se poklon ne donese.” — Uredbom od 1669 g. odredi se da se taj poklon zameni novčanom nagradom, koja će se pri izricanju presude odrediti prema radu, broju sednica i vrednosti spora.) koja se određivala srazmerno vremenu koje im je dotični spor oduzeo. Često se dešavalo da troškovi oko kakvoga spora nadmaše vrednost spornoga predmeta. — Krivično je suđenje vršeno po starom postupku: okrivljeni je držan u zatvoru, koliko su sudije htele, udaran je na muke, suđeno mu je tajno, a on nije mogao uzeti advokata, da ga brani; sudile su mu sudije po zanatu, koje su uvek bile sklone da u svakom optuženom licu gledaju krivca. Još su bile u životu one stare varvarske, svirepe kazne: žigosanje usijanim grožđem, privezivanje za sramni stub, bič, vešala, točak itd.

Eto to su oni stari običaji i navike, koje se stiču pod jednim opštim imenom stari režim ili stari način upravljanja. Od običaja staroga režima samo neki dopiru do feudalnoga doba, a većina ih .je postala tek u XVI stoleću, pod vladavinom neograničene monarhije. Ali prosvećeni ljudi iz XVIII stoleća gnušahu se na Srednji Vek i bejahu se navikli, da njemu pripisuju sve ono što im se nije dopadalo. Tako su oni sve zloupotrebe, pa ma kakve bile, smatrali kao „delo feudalnoga doba.” U XVIII stoleću njih nisu drukčije smatrali nego kao zloupotrebe, i nisu ih tako smatrali samo oni koji su od njih trpeli, nego i sami oni, koji su se njima koristili: vlastela, sveštenstvo i bogati građani.

Saziv državnih staleža[uredi | uredi izvor]

Celokupno je javno mnjenje osećalo kao neminovnu potrebu sazivanje državnih staleža. I povlašćeni staleži i građani behu za to da se kraljevska vlast ograniči narodnim predstavnicima, ali samo oni nisu imali isti pojam o narodu. Plemstvo je i više duhovništvo pod narodom razumevalo samo skup od sva tri samostalna staleža, a građani sve ravnopravno građanstvo. Zbog nametanja danka i na povlašćene staleže, vlada se reši da bude veći broj predstavnika trećega staleža; ali ona ipak naiđe na velike teškoće, jer nije odlučila kako će se staleži sastajati i kako će rešavati. Dvorska je okolina želela da staleži rade po starom načinu (glasanje po staležima a ne pojedinačno), treći je stalež u svima pitanjima bio u velikoj protivnosti, a Neker nije spremio nikakva nacrta za rad staleškim predstavnicima. Međutim su birači svoje predstavnike snabdeli uputstvima (cahiers des doléances), u kojima iskažu sve svoje želje. I u plemićskim, i u duhovničkim, i u građanskim uputstvima stajaše: da se skupština državnih staleža pretvori u stalnu ustanovu. Osim toga, treći je stalež tražio ukidanje svih feudalnih prava i povlastica višim staležima, koji uostalom pristajahu na danak, ali su čvrsto čuvali druga prava svoja. Uz ovo, u svima je uputstvima izjavljena želja za upravnim, sudskim i finansijskim reformama; za verskim trpljenjem, ličnom slobodom, slobodnom štampom itd. Pred izbore i za samih izbora iziđe nekoliko političkih spisa, od kojih je najznatniji bio arhimandrita Sija, u kojem se dokazivalo da je upravo treći stalež narod. Skoro su svi izabrani predstavnici bili slobodoumniji ljudi, od kojih je: duhovnika 291, plemića 270, i predstavnika trećega staleža 557, među kojima se Sije i grof Mirabo behu pročuli svojim protivničkim spisima.

Početak Revolucije[uredi | uredi izvor]

Protivnici staroga režima nadali su se da će vlada sama izvršiti popravke. Ali Tirgovo ministrovanje pokaza im, da povlašćeni redovi neće bez otpora dopustiti, da im se oduzmu njihove povlastice, te stadoše govoriti da je potrebna revolucija, to jest opšti prevrat, da bi se uništile zloupotrebe i preporodila kraljevina.

U početku se nije predviđalo, na koji će se način izvršiti ova revolucija. Sve vrste ljudi imađahu neke koristi da je spreče: kralj i njegovi činovnici, da bi održali neograničenu vlast, a povlašćeni staleži, da bi sačuvali tu nejednakost zarad svoje koristi. Od tud dakle vlada i povlašćeni udruživahu sve svoje sile, da spreče nezadovoljnicima čak i da govore o tim stvarima. Jedan Englez, Artur Jung, putujući kroz Francusku 1787. godine, primetio je da se tuda mnogo manje govori o stvarima domaćim nego o stvarima holandskim. A na dve godine posle toga revolucija je već izvršena. Pokret je dakle bio vrlo brz. To je došlo od tud, što su se vlada i povlašćeni staleži među sobom borili i uzajamno oslabili, umesto da su se uzajamno potpomagali, da nezadovoljnike suzbijaju.

Povod borbe bilo je finansijsko pitanje. Od pre jedno pola stoleća vlada je trošila više nego što je imala prihoda, i deficit je bio ušao u naviku. Ostatak neplaćenih dugova jednako se gomilao, a Američki Rat, koji je stao skoro pola milijarde, konačno poremeti budžetsku ravnotežu. Najpre se iz toga teškoga stanja izlazilo pomoću zajmova. Za pet godina Neker je uzajmio 450 miliona (ne računajući 40 miliona koji su uzeti unapred na ime prihoda i 45 miliona od raznih prodaja), a njegov poslednik Kalona uzajmi 650 miliona dinara. Interes na ovaj dug učini da se deficit popne na 80 miliona u 1783, a na 112 najmanje u 1787. godini. Ovakav se režim mogao održati pod rukovođenjem jednoga bankara, kao što je bio Neker, koji je umeo naći načina za nabavljanje novaca: on je umeo kapitalistima uliti poverenje, objavljujući račune od 1781. god., koji su izgledali kao da pokazuju da su veći prihodi nego rashodi. Ovaj je višak bio uobražen (fiktivan). Izveštaj je bio samo jedno preduzeće da se svetu ulije poverenje, kao ono što bismo mi danas nazvali reklama ili preporuka. Mirabo je to još tada pokazao. Ali nastupi i taj čas, kad ljudi, koji su imali novaca, bojeći se bankrotstva, ne htedoše više davati u zajam. Da bi se sad pribavila nužna novčana sredstva, moralo se povratiti Tirgovljevu sistemu: smanjiti izdatke ukidanjem pensija i beskorisnih činovničkih zvanja, povećati prihode uvođenjem poreza, koji bi obuhvatao i bogataše kao i siromahe. To je predložio i Kalopa. Bila je potrebna skupština, da joj razloži potrebu svoje reforme, stoga izradi da se sazove skupština od plemića, koje vlada odabra (assamblée de notables). On je računao da će mu skupština usvojiti predlog; tako je mislila i publika i zbivala se šala sa ovom skupštinom odličnih; po ulicama se prodavala „skupština odličnih po četiri sua komad” (to su bile poređane i među sobom povezane lutke, koje su klimale glavom u znak odobravanja). Ali u ovom pitanju vlada i povlašćeni imali su suprotne koristi. Vladi je bilo potrebno da ukine finansijske povlastice, da bi uvećala svoje prihode od poreza; a povlašćeni su gledali, da ne plaćaju poreza, koji im se činio u isti mah i neugodan i da ih ponižava. — Vlada je htela da očuva svoju vlast neograničenu i bez ikakva nadzora, i s povlašćenima se savetovala samo zato, da im nametne preduzete mere; povlašćeni su pak hteli da se koriste vladinim neprilikama, te da nadziravaju njen rad, da pretresaju njenu politiku i da joj nametnu svoju saradnju. — Vlada je htela zavesti jednakost (bar u koliko se tiče poreza), a da zadrži neograničenu vlast, a povlašćeni su hteli da se zavede politička sloboda, a da se zadrži nejednakost. I tako ove dve sile, koje su bile zainteresovane da spasu stari režim, umesto da se ujedine i da ga brane, borahu se jedna protiv druge, da od njega okrnje po jedan deo.

Vlada se sudarala s tri prepreke jedno za drugim:

1., Skupština odabranih, koju skupi Kalona, ne htede odobriti njen predlog. Otpušteni Kalona bi zamenjen Lomenijem od Brijena, koji htede zavesti jedan nov porez i po novo se zaduživati. Ali da bi zajmodavcima ulio poverenje, valjalo je izraditi da pariski Parlamenat ukaz o zajmu upiše u državne knjige.

2., Pariski Parlamenat ne htede upisati, dok mu se ne dokaže poterba poreza i zajma (on je tu prekoračio svoju vlast, jer nikad nije imao većega prava do samo da čini predstavke — primedbe — kralju, a nikako da pretresa njegove ukaze). Po tom, osećajući da ga podržava i pariski narod, izjavi da „narod, predstavljen staleškom skupštinom, jedini je vlastan da kralju daje novčanu pomoć” i preklinjao je kralja da „sazove stalešku skupštinu svoje kraljevine.” (Ova teorija, pozajmljena iz Engleske, nije više primenjivana u Francuskoj od pre dva stoleća. Vlada je bila u nedoumici kako da radi. Ona pokuša da ublaži nezadovoljnike obećavši saziv staleške skupštine i izvršivši neke reforme (protestantima dade pravo građanstva (Upravo, dopušteno im je da se i oni, kao i katolici, upisuju u protokole rođenih, krštenih, venčanih i umrlih (état civil)) i ustanovi oblasne skupštine, da pomažu intendantima i da ih nadziravaju). Isto tako pokuša da primora Parlamenat na popuštanje premestivši ga u Troaje, po tom držeći sednicu pod predsedništvom kraljevim i najzad oduzimanjem prava da ukaze upisuje u knjige.

3., Oblasne staleške i svešteničke skupštine stadoše na stravu Parlamenta i uložiše protest protiv ministarskoga despotizma. Bilo je čak i nereda u Bretanji, Provansu, Dofiniji i drugde. Tu su plemići rukovali otporom, da bi svoje povlastice sačuvali. (Međutim, u Dofiniji se plemići udružiše s građanima i po novo prihvatiše stari oblik staleške skupštine, koja je bila ukinuta u XVII stoleću. Vizilska staleška skupština zahtevala je političku slobodu ne samo za Dofiniju nego i za celu Francusku, te bi se tako ona mogla smatrati kao prvi pokret Velike Francuske Revolucije).

Ovi otpori uzdrmaše ceo stari režim. Na svima se skupovima pretresahu državne uredbe i ustanove. Cenzura za knjige gotovo prestade da radi; godine 1787. i 1788. pojavi se hiljadama brošura, u kojima se kritikovahu povlastice i neograničena vlast. Stvori se javno mišljenje, koje se sve više i više pojačavalo. Jung, vrativši se opet u Francusku 1788, nađe svu zemlju uzburkanu, i svuda je slušao kako se govori da je revolucija na pragu. Zamisao i samo ime stariji su od 1789. godine.

Vlada nije više mogla nalaziti novaca čak ni za najnužnije potrebe; u kasi nije više bilo ostalo ni pola miliona. Ona je bila obećala saziv staleške skupštine iz cele zemlje za 1792. pa je sazva za 5. maj 1789. godine, a uz to obustavi plaćanje dugova.

Opšta staleška skupština.[uredi | uredi izvor]

Da bi nabavila novaca, vlada pristade da potraži i narodnu saradnju i da sazove i njegove predstavnike. Ali je još imalo da se reše dva glavna pitanja:

1., Hoće li predstavnici, koji će se sazvati, u skupštini predstavljati pojedine društvene staleže ili ceo narod ukupno? Hoće li skupština biti sastavljena, kao i ranije, od predstavnika triju staleža (sveštenstva, plemstva i građanstva), tako da svaki stalež za sebe veća i glasa? U tom slučaju dva povlašćena staleža (sveštenstvo i plemstvo) imala bi većinu naspram trećega staleža. — Ili pak, da li da se usvoji jedan nov oblik, pa da se trećem staležu da takva snaga, kakva bi odgovarala njegovoj važnosti? Pristalice trećega staleža upinjahu se da dokažu, da on sam čini 99 od 100 svega naroda, i da je pravo, da mu se da bar onoliko moći, koliko onim drugim dvama staležima. U ovom sistemu trebalo je da treći stalež ima toliko poslanika koliko ona druga dva ukupno (to se zvalo „doublement du tiers”, udvajanje trećega staleža) i poslanici iz sva tri staleža imali su da glasaju zajedno, tako da glasovi trećega staleža održavaju ravnotežu glasovima povlašćenih (to je bilo glasanje po glavama);

2., O čemu je ova staleška skupština trebalo da veća? — Da li samo o finansijskim pitanjima, ili i o celokupnoj upravi? Da li treba da se ona ograniči samo na preuređenje poreza, ili će imati prava da izvrši opšte preuređenje svih ustanova?

Ta su dva pitanja bila vezana jedno za drugo. Povlašćeni su staleži pristajali da prime preuređenje poreza, ali su hteli da zadrže ostale svoje povlastice; kad bi se glasalo po staležima, oni bi imali većinu i ograničili bi preuređenje samo na finansijske stvari. Treći je stalež hteo opšte preuređenje, i kad bi se glasalo po glavama, onda bi on rukovao tim preuređenjem i izvršio bi opšti prevrat.

Tada se zapodede borba između povlašćenih i trećega staleža (1788). Parlamenti i skupštine odličnih ljudi (notables) koji su se borili protiv neograničene vlasti, sad su se borili za održanje nejednakosti; oni su zahtevali da se staleška skupština sazove u onom obliku, u kojem je i ranije bila (glasanje po staležima). I oni na mah postadoše nepopularni.

Trebalo je da vlada reši, pod kakvim će vidom staleži većati. Ona je mogla po svojoj volji ograničiti preuređenje podržavanjem prva dva staleža, — ili izvršiti bitne izmene uopšte podržavajući treći stalež. Ona bejaše postala sudija između povlašćenih i svega ostaloga naroda. Ali je valjalo da se izjasni za jednu ili drugu stranku. Ona se ne smede rešiti. Kad je trebalo urediti predstavništvo trećega staleža, Neker pokuša da ostane između dve stranke neutralan; on dopusti udvajanje trećega staleža, ne upuštajući se u rešenje pitanja o glasanju po glavama. Isto tako on ne odredi tačno ni kakva će prava imati ta skupština.

Izbor predstavnika za stalešku skupštinu bi izvršen posebno za svaki od ona tri staleža i u svakom okrugu (sudskom, — bailliage). Plemići i sveštenici birahu svoje poslanike neposredno (Vladike i neka vlastela bili su članovi po pravu (tj. bez izbora).), a za treći stalež biranje je vršeno posredno, tj. dvotubo; stanovnici svake parohije (crkvene opštine) skupljali su ce, da izberu svoje poverenike, koji su išli u glavni okružni grad, te birali predstavnike okruga. Svaki je od ovih zborova morao, po starom običaju, sastaviti knjigu zaključaka, cahier, gde su izlagane sve žalbe i zahtevi šta da se popravi. Zahtevi su bili mnogo slični jedni s drugima, u koliko su se ticali opštega upravljanja kraljevinom (u toliko više, što su okružne skupštine bile dobile gotove obrasci ovih knjižica, iz kojih su jedan deo prepisale). Sva tri su se staleža slagala u tom da opštu stalešku skupštinu smatraju kao skupštinu koja ima da predstavlja narod; svi su zahtevali preuređenje finansija i pisan ustav (konstituciju), da bi se obezbedila narodna prava i ograničila vlast onih koji vladaju. Treći stalež je pored toga zahtevao da se ukinu povlastice i da se sva tri staleža spoje u jednu skupštinu, u kojoj bi se rešavalo i glasalo po glavama.

Vlada nije ništa preduzimala, da odredi način rada i prava ove skupštine. 5. maja 1789. godine ona otvori opštu Stalešku Skupštinu u Verzalju, a nije bila rešila ni o čemu će ta skupština većati, niti pak pod kakvim vidom.

Narodna Skupština.[uredi | uredi izvor]

Borba između ove dve stranke započe se na jednom pitanju o načinu postupanja. Držeći se stare uobičajene praktike, vlada bejaše naredila da sva tri staleža zasedavaju razdvojeno. Treći stalež ne htede dopustiti da se ova podvojenost uvede, jer kad se staleži jedanput urede (konstituišu) podvojeno, onda bi i skupština rešavala po staležima. On se dakle ne htede upuštati u većanje, dok se prethodno ne reši pitanje o glasanju; sveštenstvo i plemstvo ne htedoše se pridružiti predstavnicima trećega staleža, a vlada je sve više i više izgledala rešena da ih podržava. U ovom neradu probavili su šest nedelja. Treći stalež prekide taj nerad, donevši dva načelna rešenja:

Dana 17. juna on izjavi da može bez predstavnika drugih staleža, jer on predstavlja narod, i prozva se Narodnom Skupštinom. To je značilo da pravo rešavanja u ime francuskoga naroda pripada predstavnicima trećega staleža. On pozva članove dvaju povlašćenih staleža, da dođu, da zasedavaju u Narodnoj Skupštini s jednakim pra-vom rešavanja i glasanja.

Dana 20. juna, pošto vlada bejaše zapovedila da se zatvori ona dvorana, gde su se držali sastanci trećega staleža, predstavnici odoše u kuglanu (Jeu de paume) i zakleše se da se „nikako neće razići, dok se ne uvede ustav kraljevine i ne postavi na čvrstu osnovu”. To je značilo objaviti, da skupštinu ne može kralj raspustiti. Treći stalež postade jedna suverena i nezavisna vlast.

Tada se vlada reši ca predloži jedan program za većanje; to je učinjeno u jednoj sednici, u kojoj je bio i kralj, 23. juna. Kralj predloži preuređenje poreza, a povlastice da se zadrže: „Kralj želi da stara razlika triju staleža u državi bude sačuvana u celosti svojoj, kao nešto što je u suštini nerazdvojno privezano za osnovno uređenje njegove kraljevine”. Trećem staležu se učini da je ovaj program nedovoljan i pobuni se protiv kralja, ne pristavši da ide iz dvorane posle pročitanja te izjave kraljeve.

Tada se zametnu borba između dve vlasti, Narodne Skupštine i vlade, koja je bila rešena da pomaže povlašćenim staležima. Vlada je za sobom imala nasleđene običaje (tradicije) i materijalnu silu. Ali je bila rastrojena a primećivala je, da ju je javno mnenje napustilo. Pariz stade na stranu Narodne Skupštine. Povlašćeni nisu bili dobro složni; i sveštenici i niže plemstvo pristadoše uz treći stalež i počeše zasedavati s njima. Sad popusti i sam kralj i zapovedi onom ostatku povlašćenih staleža, da ide i da zasedava u Narodnoj Skupštini.

Osvojenje Bastilje.[uredi | uredi izvor]

Vlada u stvari nije htela da popusti pošto je još imala uza se silu. Ona je mogla upotrebiti vojsku, da rastera Skupštinu; kraljeve su pristalice (roajalisti) to i savetovale Luju XVI, i pristalice Revolucije bojale su se da se po tom savetu i ne postupi. Vlada doista naredi, da vojska dođe u Bepsaj, a po tom je htede dovesti i u Pariz, gde je bio najveći nered.

Žetva 1788. godine bila je vrlo rđava; Pariz je bio pun izgladnelih bednika i gomila raznih zločinaca, koji su bili došli iz okoline; radnici iz dva predgrađa, Sent-Antoana i Sent-Marsoa, bejahu stali na stranu protiv vlade.

Parižani se bojahu kakvoga nasilnoga vojničkoga udara, i ne dadoše kraljevim trupama da uđu. Po tom se spremiše i urediše za odbranu. Kralj je u Parizu imao, na ulasku iz predgrađa Sent-Antoana, tvrđavu Bastilju, koja je služila kao državna tamnica. Tu su se zatvarali ljudi koji su hapšeni na osnovu tajnih pisama (lettre de cachet); tu je više pisaca tamnovalo. U to doba vlade Luja XVI zatočenika je tu bilo malo, a nije bilo ni druge posade osim invalida i nekoliko Švajcaraca. Ali zbog uloge, koju je ova tvrđava imala, bejaše postala neobično mrska kao simbol samovoljne i despotske vlasti.

Parižani kad čuše da je Neker oteran i prognan, čim nabaviše oružja, napadoše na Bastilju. Cela je pariska vojska bila svedena na dva puka; jedan od njih, tako zvana francuska garda, budući još odavno nastanjen između Parižana, umesto da se bije s gomilom sveta, on se s njom izmeša. Tako parisko stanovništvo mogade opsesti jednu kraljevu tvrđavu, a jedan od zapovednika koji su upravljali napadom bio je neki podoficir iz kraljeva puka francuske garde.

Gomila sveta razgrabi oružnice i puškarske radnje, pa napadn Bastlju (nekadašnji zamak i potom zatvor i političkih-krivaca). Zapovednik tvrđave predade se 14. jula; Bastilja bi zauzeta i odmah razrušena i narod je igrao na tom mestu.

Da bi stalo na put već započetom pljačkanju a i napadanju kraljevske vojske, pariski se građani takođe naoružaju i obrazuju narodnu gardu, izabravši za njena starešinu Lafajeta, plemićskoga poslanika. Ovim je narodna skupština spasena od dvorskih namera, a Luj XVI opet je popustio. On čak siđe u Pariz, gde se pokazivao narod s trobojnom narodnom značkom na šeširu (crvena i plava — pariska, a bela kraljeva; 1792. usvojena je i trobojna zastava).

Zauzimanje Bastilje samo po sebi nije imalo nikakve važnosti, ali je ono pozdravljeno od pristalica Revolucije kao velika pobeda. Ono je kazivalo da je pariski narod silom pobedio kraljevsku vladu. Kralj doista oseti da je pobeđen; on je 14. jula bio u Versaju sa Skupštinom; sutradan on lično dođe u Skupštinu i izjavi joj ovo: „Računajući na vernost svojih podanika, ja sam svojim trupama izdao zapovest da se udalje iz Pariza i Verzalja. Ja vas ovlašćujem, pa vas šta više i pozivam, da u prestonici obznanite ove naredbe”. Za tim se udali, a Skupština ustade i otprati ga čak do zamka, usred radosnih usklika iskupljena sveta; muzika stade svirati ariju: „Qui peut-on être mieux qu'au sein de sa famille?” („Gde čoveku može biti prijatnije nego usred svoga roda”, — stih iz Marmontelove zajedljive opere Lucilije, za koju je muziku udesio kompozitor Gretri.)

Kralj se ne htede svojom vojskom poslužiti protiv Pariza i Skupštine. U isto doba se i Parižani naoružaše i urediše kao narodna garda, pod komandom privrženika Narodne Skupštine Lafajeta. Sila, dakle, prelažaše od kralja na stranu Skupštine.

Skupština, pod zaštitom Parižana, postade jedini pravi gospodar. Zbog toga se zauzimanje Bastilje i smatra kao zvanični datum početka Revolucije, i uzeto je da od 14. jula 1789. počinje I godina slobode.

Noć 4. avgusta.[uredi | uredi izvor]

Posle zauzimanja Bastilje kraljevska je vlast bila potpuno rastrojena u celoj Francuskoj; nije više bilo policije, da održava red, i gomile ljudi su išli po zemlji, da pljačkahu; stanovnici pojedinih gradova urediše se kao narodna garda radi odbrane. Po selima, a naročito na istočnoj strani, seljaci slušajući kako se govori da je Narodna Skupština proglasila slobodu, nastadoše da je na svoj način uvedu u život. Najteži im tereti bejahu one dažbine i kuluci, pošto su ih morali davati svojim senjerima (vlasteli), tako zvane feudalne dažbine. Oni stadoše napadati zamkove i oduzimati dažbinske knjige (terriers, t. j. vlastelinske knjige u kojima su bile zapisane sve dažbine i obaveze seljaka prema vlastelinu) i arhive, te ih spaljivati; na mnogim je mestima zamak opljačkan, a vlastelin zlostavljan ili izložen opasnosti.

Kad Skupština bi izveštena o ovim neredima, odredi jedan odbor, da napiše projekt zakona za bezbednost kraljevine. Ovaj je zakonski predlog pretresan u sednici, koja je počela rad 4. avgusta u 8 časova u veče. Govorilo se o „stišavanju uzrujanosti u oblastima, o obezbeđenju političke slobode i utvrđenju vlasnika imanja u njihovim istinskim pravima”. Neki su plemići predlagali da se objavi, da će feudalna prava otkupiti opštine, a. da će se kuluci i lično ropstvo ukinuti bez ikakve naknade. Jedan poslanik iz Bretanje reče, da je narod spalio zamkove, da bi tim uništio i feudalne isprave, i da treba priznati „nepravednost tih prava, stečenih još u doba neznanja i mraka”. Ovaj govor oduševi Skupštinu, i više članova povlašćenih staleža jedan za drugim ponudiše da žrtvuju svoje povlastice.

Skupština oduševljeno primi ove ponude i jedno za drugim reši da se ukidaju nejednakosti između pojedinih građana i između državnih oblasti. Tako se ukidoše povlastice na državnu službu, vlastelinski sudovi, plemićska prava na lovljenje i podizanje golubinjaka, prava na nasleđe obamrle sebarske imovine, desetak, povlastice nekih oblasti, gradovi i sela, prodavanje činovničkih položaja, razna udruženja (esnafi) itd.

Bi skovana i jedna medalja „da ovekoveči uspomenu na prisno ujedinjenje svih staleža, na napuštanje svih povlastica i na vatreno požrtvovanje svih duša zarad narodne sreće i mira”.

Noć 4. avgusta pa jedanput uništi sve one ustanove koje su održavale podvojenost društvenih staleža i omogući da se stvara novo društvo na načelu jednakosti.

Načelna rešenja, koja su ove noći donesena, biše sređena i napisana u jednom dekretu, koji se počinjao ovako: „Narodna Skupština potpuno uništava feudalni režim”.

Izbeglice; nova buna; klubovi[uredi | uredi izvor]

U ovo je vreme narodna skupština već radila na novom uređenju francuske države. Ona se još na nekoliko dana pre zauzimanja Bastija nazvala Ustavotvornom (Assemclée nationale constituante), uzimajući pravo da za državu propiše novo uređenje. U dvoru se pak nije mislilo ni na kakva popuštanja, a međutim za onih nereda prilikom zauzimanja Bastija, nasta bekstvo plemića, u čijem je broju prvi bio mlađi brat kraljev D'Artoa. Otišavši za granicu, izbeglice su radile kod tuđih dvorova da ih i vojskom pomognu protiv Ustavotvorne skupštine i naroda. U samom Versalju nisu gubili nadu na vojnički prevrat, i premda Luj XVI, posle zauzimanja Bastija, obeća da neće skupljati vojsku u Pariz, ipak u Versalj stizahu novi pukovi. Kada pak u Parizu, na jednoj oficirskoj zabavi, u prisustvu kralja i njegove porodice, oficiri zbaciše sa sebe trobojne značke, pariski se građani po drugi put uzbune, a ogromna se gomila sveta, u kojoj je bilo mnogo žena i u prvim redovima s oružjem i vikom: „Hleba! hleba!“ uputi na Versalj, prodre u sam dvor i zahte od kralja da se preseli u Pariz (5 i 6. oktobra). Ovo zahtevanje Luj XVI izvrši, a zbog toga se i Ustavotvorna skupština preseli u Pariz. Prvom je bunom (14. jula) skupština sačuvana od vojne sile, a drugom je (5 i 6. oktobra) lišena slobode u sredini uzbuđenoga stanovništva pariskoga, koje je svoju volju nametalo predstavnicima celoga naroda. Nu, u svakom je slučaju sada Ustavotvorna skupština bila najmoćnije telo u Francuskoj, čije su naredbe slušane. Međutim uz skupštinu poniče jedna druga snaga.

Pariz, kao prestonica onako ujedinjene Francuske, zadobi gotovo neograničeni uticaj na pokrajine preko osnovanih političkih klubova, koji se takođe zanimahu pitanjima o novom uređenju i savremenim događajima. jedan od takvih klubova, koji dobi naziv Jakobinski (prvo le club des Amis de la Constitution; nastanili ce u starom manastiru Jakobinaca, po čemu su od protivnika nazvani i čije je ime odjekivalo kroz celu revoluciju), steče najveći značaj, i to iz ovoga razloga: u njemu bejahu najomiljeniji poslanici, mnogi su članovi njegovi imali veliku moć kod pariskog stanovništva i on otvori svoje klubove po svima znatnijim gradovima francuskim. Po ovim klubovima zavladaju krajnja mišljenja, koja obuhvate i političke novine. Što se pak ranije osećao jači pritisak, tim se sada oštrije i drskije izražavahu protivnici staroga poretka.

Mirabo i narodna skupština[uredi | uredi izvor]

Za ovoga se vremena u Ustavotvornoj skupštini počnu osnivati političke stranke. O čuvanju staroga poretka mišljaše mali broj predstavnika viših staleža, a ogromna je većina skupštinska bila za ustavnu monarhiju, pa čak i docniji republikanci, ne slažući se samo u glavnim tačkama pitanja o sastavu i pravima narodnoga predstavništva. Niko pak nije jasnije i trezvenije pojmio tadašnje događaje kao Mirabo. Među poslanicima se on u jedan mah izdigao na prvo mesto. Mirabo je imao um pravoga državnika: vladao je dobrim teoriskim i istorijskim znanjem u politici; imao je veliku podobnost da se brzo nađe u najsloženijim predmetima i da u isti mah radi pa rešavanju različnih pitanja, a ujedno je bio i prvi govornik u skupštini, u kojoj beše cvet tadašnje prosvećenosti francuske, te je umeo potčiniti svojem raspoloženju čak i take ljude, koji nisu delili njegovo mišljenje. Osetiv sam vlasničku samovolju i dopav jedno vreme zatvora, Mirabo posta vatreni zaštitnik lične slobode. I ako je bio poreklom plemić i ponosio se svojim precima, on ipak priđe narodnom pokretu tadašnjem, tražeći zaštitu narodnih prava i građansku jednakost. Nu Mirabo postavi sebi zadatak da utvrdi ono što se revolucijom do tada zadobilo, jer ga za ove tekovine s jedne strane plašahu dvorske i plemićske spletke, a s druge strane narodno uzbuđenje, koje je moglo preći u bezvlašće. Stoga htede da oslobodi kralja od uticaja njegove okoline i da narodnu skupštinu učini nezavisnom od pariskoga stanovništva, koje je rukovođeno klupskim demagozima. Po njegovu mišljenju, kralj je morao pristati na izvršene promene i ne pokušavati na povratak staroga poretka, a slogu između njega i narodnoga predstavništva trebalo je izvesti sastavljanjem ministarstva od najviđenijih članova narodne skupštine po primeru engleske parlamentarne vlade. On je bio protivan deljenju zakonodavne skupštine na dva doma i želeo je da kralj ima veto za skupštinske odluke, da se ne bi skupština učinila neograničenom i opasnom za vladaočevu slobodu. Mirabo ne privede u život ove svoje zamisli, jer je protiv njegovih saveta bio i dvor i narodna skupština, koja se razložno bojala da ve se kralj moći koristiti svojim veto i pri zaštićavanju staroga stanja.

Uskoro posle druge pobune pariske (oktobarske) Mirabo stupi u tajne odnose s dvorom, savetujući kralju da se izmiri s tadašnjim stanjem i da premesti narodnu skupštinu u mirnije mesto. Luj XVI i Marija Antoaneta čitahu njegove sastave, u kojima on izlagaše svoje misli, i čak ga nagrađivahu za te savete, ali ga nisu ni mislili slušati, jer su dobro pamtili njegov postupak u početku revolucije, a nisu ni poimali suštinu njegovih ideja. I narodna Skupština nije poimala Mirabove težnje a nije mu ni verovala, naročito od kada se ču da je u tajnim odnosima s dvorom, koji mu takođe nije verovao i nagrađivaše ga uostalom samo zato da mu ne bude neprijatelj. U svom je domaćem životu Mirabo imao gotovo neugledan primer čoveka od prekomerna uživanja, koji se sputavao dugovima i nije birao sredstva za dobivanje novaca. Stoga su poslanici mislili da se on toliko zauzimao za kralja, što je od neprijatelja revolucije potkupljen velikim novcem, a u klubovima i po novinama počnu ga za to čak i okrivljavati. Nu usred svojih planova umre posle kratke bolesti (2. aprila 1791). Veliki je tribun svečano sahranjen, kojom prilikom učestvovaše dvor, više duhovništvo, narodna skupština, narodna garda, klubovi i mnogo naroda. Svi su tada osećali da je s Mirabom sišla u grob velika politička snaga.

Kraj staroga režima[uredi | uredi izvor]

Stari je režim bio obeležen trima crtama koje jako padaju u oči:

1., kralj je imao potpunu vlast, bez ikakva nadzora i bio je neograničeni gospodar;

2., Stanovništvo kraljevine bilo je podeljeno na staleže s nejednakim pravima;

3., Upravljalo se prema starim, složenim, zapletenim i nečovečnim uredbama.

Skupština, oduzevši kralju vlast i ukinuvši povlastice, uništi kraljevo neograničeno gospodarstvo i nejednakost među stanovnicima. Za tim preduze da celu upravu preuredi po prostom i jednoobraznom planu.

Ona stavi sebi u dužnost da „preporodi” kraljevinu. Svoj rad otpoče ona uništavanjem stare Francuske; ona hoćaše da, pre nego što otpočne novo podizanje, najpre očisti zemljište, da uništi stare ustanove a da ih ne preuređuje. Sva ona stara običajna prava, koja su u skupštinskim knjigama (cahier) označena kao zloupotrebe, biše ukinuta. Na čelu novoga ustava bi istaknuta ova izjava:

„Narodna Skupština, želeći da francuski ustav zasnuje na načelima koja je priznala, nepovratno ukida ustanove koje vređaju slobodu i pravnu jednakost.

„Nema više ni plemstva, ni perskoga dostojanstva, ni naslednih ni staleških razlika, ni feudalnoga uređenja, ni vlastelinskih sudova, niti ikakve titule ili naziva i povlastica, koje su od tud poticale, niti ikojega viteškoga reda.... niti kakve druge nadmoćnosti osem preimućstva državnih činovnika u vršenju njihove službe.

„Nema više ni kupovanja, ni nasleđivanja kakve bilo državne službe.

„Nema više ni za koji deo naroda, ni za koje lice, nikakvih povlastica, niti kakva izuzetka od prava, koje je opšte za sve Francuze.

„Nema više ni esnafa niti kakvih udruženja po zanimanju, umetnostima i zanatima.

„Zakon ne priznaje ni verskoga zaveta, ni ikoje druge obaveze, koja bi bila protivna prirodnim čovečjim pravima ili ustavu”.

Od 1790. godine stare ustanove, kao kraljev savet, državni savet, intendanti, parlamenti, sudovi, zakupci poreza i dr. bejahu prestali da rade. Svešteničke zemlje biše proglašene za narodna dobra. Nije ništa više zaostalo od staroga režima.

Objava ljudskih prava[uredi | uredi izvor]

Prva Zakonodavna Skupština, pre nego što bi propisala zakone za preuređenje „preporođene“ Francuske, reši, po Lafajetovu zahtevu, da objavi narodu načela na kojima misli zasnivati novo društvo. I to postade predmetom Objave čovečanskih prava (Déclaration des droits de l’homme), koja je obnarodovana u oktobru 1789. godine, posle dugotrajnih prepiraka i pretresanja. Ovo su joj glavne tačke:

„Ljudi se rađaju i ostaju slobodni i u pravima jednaki...
„Ta su prava: sloboda, svojina, bezbednost i otpor ugnjetavanju. Sloboda se sastoji u tom, da čovek može raditi sve ono što drugom ne škodi.
„Izvor najviše vlasti (suvereniteta) je u narodu.
„Zakon je izraz opšte volje. Svi građani imaju prava da lično, ili preko svojih predstavnika, sudeluju u njegovu građenju. On mora biti jedan isti za sve ljude.
„Pošto su svi građani pred zakonom jednaki, to svi oni bez razlike mogu dobivati počasna zvanja i državnu službu, svaki prema svojim vrlinama i sposobnostima.
„Nijedan čovek ne može biti optužen, zatvoren ni zatočen do u onim slučajevima koje je zakon predvideo, i to samo onako kako je zakonom propisano.
„Niko ne treba da bude uznemiravan zbog svoga mišljenja, pa čak ni verskoga, samo ako njegovo javno iskazivanje ne narušava državni poredak koji je zakonom utvrđen. Svaki građanin može slobodno govoriti, pisati i spise štampati.
„Opšti porez mora biti podjednako raspoređen na sve građane, srazmerno njihovu bogatstvu.
„Budući je svojina jedno neprikosnoveno i sveto pravo, to niko ne može biti nje lišen, osem ako to opšta narodna potreba, zakonitim putem dokazana, očigledno iziskuje, pa i to pod pogodbom da se odšteta pravedno i prethodno nadoknadi.“

Osnovno je načelo Francuske Revolucije to: da je narod vrhovni gospodar (suveren), da su svi njegovi članovi ravnopravni, da su svi slobodni i da treba da budu lično i materijalno obezbeđeni, čak i od same vlade. Njena je deviza: Sloboda, Jednakost i Bratstvo.

Prvi je znatniji posao Ustavotvorne skupštine bila ova Deklaracija čovečjih prava, koja je na predlog Lafajetov objavljena posle dužeg pretresanja (12-VII-1789) i koja sadrži glavna načela o uređenju novoga društva i države. U deklaraciji je najbolje istaknuto načelo o slobodi ličnosti i o vrhovnoj vlasti narodnoj. Ona je glasila da se ljudi rađaju i da žive slobodni i jednaki u pravima, a prava su: sloboda, svojina, bezbednost i otpor ugnjetavanju. Načelo se cele vrhovne vlasti nalazi u narodu. Zakon je izraz opšte volje, i svi građani imaju prava učestvovati u izdavanju zakona i u određivanju poreza, pred čim su svi jednaki. Društvena je ili državna vlast za sreću svih članova, a ne za ličnu korist onih kojima je poverena, a društvo ima prava tražiti računa od svakoga javnoga i odgovornoga vršioca svoje uprave. Država u kojoj nema jemstva za prava i podeljene vlasti, nema ustava. Osim toga, Deklaracija obezbeđuje vršenje državnih i društvenih dužnosti svima podobnim ličnostima, a ujedno objavljuje slobodu ličnosti od samovoljnoga zatvaranja, slobodu verskog mnjenja, slobodu reči, štampe i bezbednost privatne svojine. U svima se ovim izjavama Deklaracije prava pojavljuju samo težnje političkih pisaca osamnaestoga stoleća, poglavito Monteskija i Rusa, a sve se mogu ukratko izraziti revoluciskom lozinkom: sloboda, jednakost, bratstvo, što je poslužilo za osnovicu pri izradi novog ustava.

Osnovna načela novoga društva[uredi | uredi izvor]

Svih je nejednakosti nestalo, i zakon ne pravi više nikakve razlike između Francuza. On više ne priznaje ni povlastice u poreskim pitanjima, ni prava prvorođenja, ni prava jednoga vlasnika imanja nad kojim drugim. Plemstvo se više zakonom ne priznaje Sve su službe otvorene svima bez razlike. (po rođenju) i većina ih je data građanima. I u samoj stvari, većina onih ljudi koji su u XIX stoleću upravljali Francuskom nisu bili ni plemići, pa čak ni ljudi iz viših redova gradskoga stanovništva (buržoazije).

Seljačkim zemljama poraste vrednost otkako se oslobodiše vlastelinskih dažbina i prostačkoga danka (talja); opšta narodna dobra, obrazovana od svešteničkih baština, ustupljenih 1789. god., i od baština koje su emigrantima oduzete, biše rasprodata; jedna trećina zemalja u Francuskoj prešla je u ruke malih vlasnika. (Može biti da danas u Francuskoj ima toliko isto velikih privatnih imanja koliko i pre 1789. god., ali su se ona po nova stvorila posle 1800. godine.) — Radinost je postala potpuno slobodna, i svaki može proizvoditi što hoće i kako hoće. — Trgovina je slobodna, i nema više ni monopola ni zabranjivanja prodaje. — Porez je podjednako raspoređen na sve stanovnike prema njihovu imanju. Zakonodavna je Skupština prostački porez zamenila porezom na nepokretno imanje (foncier), koji pada na sve zemlje i kuće bez obzira na vlasnike njihove, — glavnicu (capitation) ličnim porezom i porezom na pokretno imanje tj. prihode (mobilier). Ona je ukinula posredne poreze na piće (aides), a Napoleon ih je po novo zaveo pod imenom droits-reunis, to jest ujedinjenih posrednih poreza, ali ih država ne daje više privatnim licima pod zakup, nego ih sama kupi preko svojih činovnika. Budžet se svake godine unapred određuje, tako da se rashodi mogu dovoditi u ravnotežu s prihodima. Nikakvu sumu ne može državna blagajna isplatiti bez uredne uputnice. Državnim je poveriocima obezbeđeno uredno primanje kamate na svoj novac; svi su državni dugovi upisani u Glavnu Knjigu državnih dugova (Grand Livre de la Dette publique); ona je ustanovljena 1793. godine, da se više ne bi mogli razlikovati dugovi koje je učinila republika od dugova „despotizma.“

Revolucija je postavila načelo, da je sam narod najviši gospodar (suveren). Ali kako narod ne može sam upravljati, to su iz toga načela proizišli vrlo različiti oblici vladavine, prema tome, da li je narod, kao gospodar, predao vladu samo jednom kralju, kome će pomagati parlamenat, ili samoj skupštini, ili imperatoru. (Napoleon I, najneograničeniji imperator kakvoga je ikad bilo u Francuskoj, uzeo je naziv imperatora (cara), tek pošto je učinio apel na narod, da mu taj naziv ište; ta vrsta monarhije nije bila protivna načelima Revolucije).

Revolucija je uvela podelu vlasti: jedan isti činovnik, ili jedno isto telo (nadleštvo), ne treba da ima više od jedne vlasti (da propisuje zakone, da sudi, ili da naređuje).

Revolucija je stvorila uređenu upravu kao kakvu mašinu. Svaka se grana državnih poslova završuje ministarstvom, kojem se šalju sva saopštenja, i koje izdaje sva naređenja. Broj ministarstava se menja, pošto se neki poslovi čas odvajaju, a čas se opet sastavljaju pod upravom samo jednoga ministra, ali su same struke nepromenljive. To su: upravljanje, pravosuđe, finansije, spoljašnji poslovi, ratovanje, mrnarstvo, vera i crkva, prosveta, umetnosti, državno građevinarstvo, trgovina i zemljoradnja. Ko god vrši kakvu službu u Francuskoj, taj zavisi od onoga ministra, u čijem je delokrugu njegova služba. — Da bi podela vlasti bila pravilnija, stvoren je jedan sistem jednolikih krugova, koji vrede za sve vrste državne službe. Cela je Francuska izdeljena na veće okruge, okruzi na srezove, srezovi na kantone, a kantoni na opštine. Svaki činovnik primenjuje svoju vlast u granicama ovih krugova; svaki okrug ima svoga načelnika (prefekta), svoga blagajnika i svoj okružni krivični sud (cour d’ assises (To je neka vrsta mešovitog suda, sastavljenoga od sudija i privatnih građana kao porotnika. On sudi krivična dela. Protiv njegove presude nema prava žalbe.)); srez ima svoga sreskoga načelnika (podprefekta), svoga poreznika i svoj sud (tribunal). — Sve su vrste službe potpuno usredsređene na jednom mestu i uređene no jednom, potpuno jednolikom planu. Prava i dužnosti državnih činovnika potpuno su jednake u celoj Francuskoj; činovnici se mogu premeštati s jednoga kraja zemlje na drugi; jedne iste im se naredbe daju u vidu cirkulara. Nema dakle više nikakve razlike u upravi među raznim pokrajinama Francuske, i najmanje sitnice može jednoobrazno urediti ministarstvo čije je sedište u Parizu. Na taj je način potpuno dovršena ona centralizacija, koju su kraljevi započeli. Nijedna zemlja na svetu nije ovim putem išla tako daleko kao Francuska.

Skupština je administraciju predala izabranim odborima (conscils); svaka je opština imala svoju opštinsku upravu (municipalité), svaki srez i svaki okrug imao je svoj upravni savet (directoir).

Pravosuđe je preuređeno. Zadržat je običaj iz vremena pređašnje vladavine, da se suđenje predaje kakvom telu (svaki se sud sastoji najmanje iz tri sudije). Ali sudije nisu više vlasnici svoje dužnosti, nego su samo njeni vršioci (kao činovnici). — Skupština je odredila da se oni narodom biraju na nekoliko godina. — Namesto malih vlastelinskih sudova ustanovljen je u svakom kantonu po jedan primiritelni sud (justice de paix), čija je dužnost da parničare miri i da im po mogućstvu, ne da da se parniče. — Suđenje za krivice bilo je oduzeto od tih sudova, pa su krivične sporove presuđivali u svakom okrugu krivični sudovi (cour d’ assises), koji su uređeni bili po obrascu engleske porote; 12 porotnih sudija, uzetih iz reda građana dotičnoga okruga, rešavaju da li je okrivljeni kriv, a jedan činovnik rukovodi pretresom i izriče kaznu. — Po novo je u život vraćeno javno i usmeno suđenje, kao što je bilo u Srednjem Veku; okrivljenom je dato pravo da uzme pravozastupnika, da ga brani pred sudom. — Skupština je ukinula sva posebna običajna prava pojedinih oblasti. U svima se sudovima pravda mora izricati po jednim istim propisima. — Suđenje je postalo besplatno: tim neće da se kaže da parničenje ne košta ništa, nego samo da sudije ne treba ništa da primaju od parničara.

Revolucija je promenila i same odnose između države i crkve. Skupština je donela građansko uređenje svešteničkoga reda, kojim se ukidoše dijeceze, a uvede se biranje vladika. Skupština ukide hrišćansku crkvu i htede ustanoviti službu Najvišem Biću. Po tom ona postavi načelo slobodnoga veroispovedanja i potpunoga odvajanja crkve od države. „Niko ne može biti sprečen, da u granicama zakona, ispoveda veru koju je izabrao; niko ne može biti primoran da sudeluje u podnošenju troškova ma koje vere. Republika nijednu od njih ne plaća“.

Narodno raspoloženje i praznik federacije[uredi | uredi izvor]

Kada je umro Mirabo, već je druga godina revolucije bila na izmaku, ali se ipak onaj zatalasali pokret od prvih dana revoluciskih produžio za sve ovo vreme, i ogromna je većina narodna bila raspoložena i oduševljena. Još o jeseni prve godine revoluciske počeše ustanovljavati praznike u čast slobodi po mnogim mestima u zemlji, a od osobitoga je značaja bio praznik federacije, koji je kao početan nove budućnosti narodnoga jedinstva proslavljen na Marsovom polju pariskom po navršetku godine od zauzimanja Bastija (14. jula 1790). U proslavi je učestvovao kralj, narodna skupština, narodna garda iz cele Francuske i na stotine hiljada naroda. Nu ovo se raspoloženje narodno poče već menjati u trećoj godini (1791) i narod se već stade plašiti za sudbinu učinjenih promena. Najveća je plašnja bila od izbegličkih spletaka kod tuđih dvorova, naročito kada se doznalo da izbeglice čak skupljaju vojsku u pograničnim oblastima nemačkim.

Pisani ustavi[uredi | uredi izvor]

Privrženici Revolucije najviše su zamerali starom načinu vladavine zbog samovolje. Oni su hteli da ubuduće vladina vlast bude utvrđena pisanim zakonom, nalik na one zakone kojima se određuju odnosi između privatnih lica. U knjižicama staleških skupština (cahier) zahtevan je pisan ustav; poslanici su smatrali da im je stavljeno u dužnost da taj ustav napišu i Skupština se nazva Ustavotvornom (Konstituanta).

Englez Jung, koji je tada putovao po Francuskoj, nalažaše da je zamisao praviti Ustav vrlo smešna. „Oni misle da ima nekakvoga recepta za građenje ustava, kao što se gradi kobasica“. Jung je, međutim, bio naviknut da u Engleskoj gleda kako politički ustav, kao građanski zakon, počiva na starini, ukorenjenim običajima, koje svi Englezi poštuju. Ali u Francuskoj nije bilo jake tradicije. I pisana je uredba bila jedina brana, koja se izmisli protiv vladine samovolje.

Od prvoga ustava (od 1791) Francuska je često menjala oblik vladavine, ali nikad nije ostajala bez pisanoga ustava, i malo po malo pa su svi obrazovani narodi (osem Engleske) usvojili taj običaj da pišu svoj ustav.

Ustav od 1791. godine[uredi | uredi izvor]

Narodna Skupština bejaše se zaklela da se ne razilazi, dok ne napiše ustav. Ona je na tom poslu radila dve godine i ustav obnarodova 1791. godine, a kralj se zakle, da će ga poštovati.

Ustav od 1791. godine delo je stranke koja je proizvela Revoluciju; njegovi tvorci ne htedoše ukidati kraljevstvo, ali nisu više imali vere u one vlasti, koje su dotle upravljale društvom i državom; oni su se bojali aristokrata, to jest svih onih naslednih društava i despotizma, to jest kraljevske vlasti; pored toga oni su uzimali kao pravilo onu teoriju o podeli vlasti, koju je Monteskije uveo u običaj. Ova teorija počiva na nepotpunom poznavanju engleskoga ustava. Monteskije, idući za engleskim pravnicima, mišljaše da je u Engleskoj vlast stvarno podeljena između parlamenta i kralja, i da kralj ima izvršnu, a parlamenat zakonodavnu vlast. Tim je vlastima dodao i sudsku vlast, koju je smislio po podobiju francuskih parlamenata.

Postavljeno je dakle ono osnovno načelo da „najviša vlast pripada narodu“. (To je značilo rušenje temelja stare monarhije, gde je kralj bio jedini gospodar). Ali „narod, od koga potiču sve vlasti, može te vlasti vršiti samo s pomoću prenošenja vlasti na drugoga“.

Celokupna se dakle vlast vrši preko predstavnika; usvoji se i to: da kralj predstavlja ceo narod po naslednom pravu i da on ima prava da bira sebi ministre. Sve ostale vlasti moraju biti sa izbornim predstavnicima. Ali se ne htede dati biračko pravo svima stanovnicima, nego bi rešeno, da ko hoće da bude birač, mora plaćati porez, koji se ravnja s trodnevnom njegovom zaradom; tako se građani nađoše podeljeni na dve klase, na građane aktivne, to jest na birače, i na građane pasivne, to jest oni koji nemaju biračkoga prava.

Po Monteskijevoj teoriji behu ustanovljene tri vrste vlasti: zakonodavna, izvršna i sudska. Sudska je vlast prenesena na sudije, koje bira narod na izvesno vreme. Izvršna je vlast bila „predata kralju s tim, da je pod njegovom vrhovnom vlašću primenjuju ministri“. Zakonodavna je vlast data skupštini, sastavljenoj od izabranih narodnih predstavnika.

Dva su pitanja vatreno pretresana: 1. Da li zakonodavnu vlast treba dati dvema skupštinama, kao u Engleskoj, ili samo jednoj, i — 2. Treba li ministre uzimati iz skupštinske sredine, kao u Engleskoj, ili izvan skupštine.

Stogodišnje je iskustvo pokazalo, da jedna skupština, kad je sama, u trenutku oduševljenja, može da preduzme nešto zbog čega se posle kaje, i sve obrazovane države zaustavile su se na sistemu dvogube skupštine. Ali na kraju XVIII stoleća još nije bilo toga iskustva, i izgledalo je nekako čudnovato stvarati jednu vlast s dve glave; najznatniji američki državnik Franklin terao je sprdnju s tim sistemom: „Jedna je zmija, veli, imala dve glave, pa je htela ići da pije vode. Ali vode je bilo sa obadve strane, i jedna je glava htela ići na jednu, a druga na drugu stranu, te zmija ostade na mestu i crče od žeđi.“ Osem toga, oni koji su hteli i drugu skupštinu, zamišljali su je čisto u vidu jednoga naslednoga aristokratskoga tela, kao Dom Lordova, a Ustavotvorna Skupština nije htela stvarati novu aristokratiju, pošto je oborila staru. Stoga ona usvoji onaj oblik samo s jednom skupštinom (jednodomi sistem).

Isto tako iskustvo je pokazalo, da ministarstvo, koje je uzeto izvan skupštine, nema onoga uticaja koji je potreban za upravljanje i da se između vlade i skupštine stvaraju beskrajni sukobi, dok ministri, uzeti iz skupštinske većine, prirodno imaju njeno poverenje i potporu. Ali je 1789. godine doktrina o razdvojenosti vlasti sprečavala da se uprava da predstavnicima narodnim; to bi izgledalo kao da se u jednim istim rukama spaja izvršna i zakonodavna vlast. Takav je ogled izvršen u Engleskoj i nalazilo se da taj sistem valja odbaciti; mnogi su Englezi parlamentarnu korupciju, koja je tada vladala u njihovoj zemlji, pripisivali toj praktici; ministri su, da bi očuvali potporu većine, potkupljivali poslanike svojom blagonaklonošću i poklonima, a kralj je mogao pasti u iskušenje da kupi vođe opozicije tim, što će im ponuditi ministarski položaj. U zalud je Mirabo preklinjao Ustavotvornu Skupštinu da kralju ne oduzima pravo, da ministre može uzimati iz Skupštine; to je bio jedan razlog više da se reši, da se ministri ne mogu birati između narodnih poslanika, jer su se bojali da Mirabo ne postane ministar i poče se sumnjati u njegove odnose s kraljem. Da bi se potpuno izvršilo razdvajanje vlasti, reši se, pored toga, i da ministri nemaju prava govoriti u skupštini, osem o pitanjima koja se odnose na njihovo ministarstvo.

Mnogo se pretresalo pitanje o udelu koji treba kralj da ima u zakonodavnoj vlasti. Hoće li on imati prava da odbije kakav zakon koji je skupština izglasala? — Rojalisti su za njega zahtevali apsolutno veto, to jest pravo da zakon poništi, a protivnici kraljevske vlasti ne htedoše kralju dati nikakvu zakonodavnu vlast. Učini se sporazum i Ustavotvorna Skupština dade kralju suspenzivno veto, to jest pravo, da kakav zakon zadrži za vreme od dve skupštinske periode.

Na taj je način uprava predana trima vlastima, koje su bile tako uređene, da svaka posebice bude potpuno nezavisna od onih drugih. Ustavotvorna je Skupština htela da se poštuje doktrina o podeli vlasti, ali se bojala grabljivosti izvršne vlasti, to jest bojala se kralja, koji je bio naviknut na despotizam, i gledala je da ga oslabi i da ga zatvori u dobro određene granice. Kao posledica toga došlo je to, da je ministarstvu oduzeta svaka akcija, a skupština je ostala kao jedina prava vlast.

Što se tiče same administracije, Ustavotvorna Skupština dade biračima svakoga okruga posebice da sami biraju svoje administratore (to jest upravljače). Ali kako je narod mnogo pretrpeo. od silnih činovnika (intendanata i njihovih pomoćnika), to skupština ne htede više stvarati činovnike, koji bi u svom nadleštvu bili sami, nego na svakom stepenu vlast bi predana po jednom zvaničnom telu ili društvu: u opštinama opštinskom veću, a u srezovima i okruzima sreskom i okružnom odboru. Pored ovih tela, koja su imala izvršnu vlast, ustanovi ona i savetodavna tela ili savete. Tim mesnim vlastima Skupština dade pravo ne samo da uređuju stvari svojega okruga, nego i da razrezuju i skupljaju porez i da sazivaju narodnu gardu (vojsku). Ona na taj način stvori od francuskih opština toliko isto malih, gotovo nezavisnih republika.

Ustavotvornoj je Skupštini najviše brige zadavala bojazan od ugnjetavanja, koje bi dolazilo od kralja ili ministara. Ona stoga uredi upravu tako, da skupštini obezbedi nadmoćnost nad izvršnom vlašću i da stvori oblasti skoro nezavisne naspram središta. Tako ustav od 1791. godine stvori jednu središnu vladu, koja je bila do krajnosti slaba, i mesne vlasti, koje su bile jake do anarhije. Osem toga Ustavotvorna Skupština, rešivši da se nijedan od njenih članova ne može po novo izabrati u skupštinu, primora birače da šalju u skupštinu neiskusne predstavnike.

Svršetak i nedostaci u radu skupštine[uredi | uredi izvor]

Pri ovakvim okolnostima Ustavotvorna skupština završi svoj posao. Novi je ustav iznesen Luju XVI, kome je ostavljeno: ili da ga primi ili da se odreče krune. On prista na prvo i zakle se na ustav, te bude oslobođen straže. Međutim Luj XVI van zemlje saopšti da je njegov pristanak na ustav iznuđen. Ovo već nije obećavalo stalnosti novom uređenju državnom. Novom pak ustavu nije dugovečnost ujamčena ni odlukom Ustavotvorne skupštine, kojom ustavovci spreče sebi izbor za Zakonodavnu skupštinu, koja se morala sastati po ustavu. Ova je odluka bila velikodušna, ali je nju savetovalo netačno poimanje demokratske jednakosti i ona se u primeni pokazala kao nerazumna. Članovi su Ustavotvorne skupštine pogrešno mislili da je dugo bavljenje u sastavu narodnoga predstavništva protivno građanskoj jednakosti i nisu mogli unapred videti da novi ljudi u Zakonodavnoj skupštini neće imati dovoljno iskustva i da neće s voljom čuvati njihovo svršeno delo.

Za skoro dve godine Ustavotvorna skupština svrši ogromni posao preuređenja svega državnoga i društvenoga života u Francuskoj. Može se reći da se stari poredak, koji je odavno trebalo preurediti, odmah srušio čim je dodirnut, i Ustavotvorna skupština morade sve iznova stvarati. U svojem neraspoloženju naspram pređašnjega poretka, ona se trudila da uništi sve ostatke starine, ne razmišljajući suviše o tome, šta je sasvim rđavo i šta bi se moglo popraviti ili zadržati. Pogreške su se u ovako složenom poslu mogle uvećati i zbog toga, što radnici, koji staviše sebi zadatak da preurede Francusku, u primeni behu malo poznati s pređašnjim stanjem, što nisu imali iskustva u državnim poslovima i što se suviše povedu za neostvarljivim mišljenjima, koja se nisu slagala s načelnim pogodbama stvarnosti. Sama je politička filozofija osamnaestoga stoleća bila više posledica čisto neostvarljivoga razmišljanja, nego zaključak iz posmatranja društvenog života. Uopšte, rad je Ustavotvorne skupštine: pokušaj preuređenja države i društava na osnovi učenja filozofije prirodnoga prava a po načelima slobode i jednakosti. Ogroman se pak značaj rada Ustavotvorne skupštine ogleda u tom, što se tadašnje francuske težnje raširiše i van Francuske.

Novo uređenje po novom ustavu[uredi | uredi izvor]

Novi je ustav (od 1791) bio osnovan na načelu narodne prevlasti (Ruso) ali s vladaocem i deobom vlasti (Monteskije). Vladalac je predstavnik narodni, a sve druge vlasti zavise od narodnoga izbora. Zakonodavnu vlast i opšte upravljanje državnim poslovima vrši zakonodavno telo, čiji su članovi (750) birani na dve godine. Narod se deli na aktivne i pasivne građane; političkim se pravima koriste samo aktivni građani, čiji je najmanji porez morao biti jednak trodnevnoj zaradi, što se kosilo s Deklaracijom prava. Prema zakonodavnom telu kralj ima veto, ali ako neka odluka, koju kralj ne odobri, prođe kroz tri naizmenična zakonodavna tela, ona dobiva zakonsku silu i bez kraljeve saglasnosti. Prema ovome je glavni značaj kraljev bio u izvršivanju vlasti. Kraljeva se ličnost priznaje za svetu i neprikosnovenu, ali se ukidanje i menjanje ustava smatra kao odricanje prestola. Kralj vrši vlast samo preko odgovornih ministara pred skupštinom, a ministri ne mogu biti skupštinski članovi. U stvari, ni kralj ni njime naimenovani ministri nisu imali mogućnosti upravljati državom, jer činovnici nisu zavisili od njih. Ustavotvorna je skupština ukinula deljenje Francuske na provincije, koje su istorijski i geografski postale, i razdelila zemlju na osamdeset tri departmana, koji su izdeljeni na distrikte i komune, pri čem se rukovodilo čisto neprimenjenim načelima geometrijske i aritmetičke jednakosti. Prema načelu narodne vrhovne vlasti, uprava je komuna (seoskih i gradskih), distrikata i departmana morala biti izborna, što je činilo potpuno nezavisnom od središne vlasti. Departmanska je uprava bila od trideset i šest članova, čija je polovina obnavljana posle dve godine, a deljena je na savet, koji zasedava mesec dana u godini, i stalnu direktoriju od osam članova. Distriktska uprava beše od dvanaest članova, koji zasedavaju petnaest dana u godini i od kojih četvorica čine distriktsku direktoriju. Po jedan je izabrani prokurator generalni pridavan na četiri godine svakoj direktoriji. Opštinska (komunska) je uprava bila od saveta i mera. Za staroga poretka Francuska nije bila vična samoupravi čak ni u poslovima mesnim, a sada su i državni poslovi došli u ruke izabranih organa mesne samouprave. Pored uprave, i sudovi su bili izborni,, a prema ugledu je na Englesku uvedena i porota.

Isto je načelo narodne vlasti uvedeno i u ovako nazvano građansko uređenje duhovništva, čemu je prethodila izmena njegova položaja. Duhovničke su povlastice bile ukinute a tako isto i desetina. Zemlja je crkvena oduzeta i zajedno je s kraljevskim posedom činila narodno imanje, kojim je obezbeđen državni dug, a kaluđerstvo objavljeno kao protivnost ličnoj slobodi. Duhovništvo je obezbeđeno državnom platom kao i činovništvo. Sve je ovo izmenilo spoljni položaj duhovništvu u društvu, ali nije diralo unutrašnje uređenje crkveno. Načelo je verske slobode tražilo da se svetovna vlast ne meša u unutrašnji život crkveni, ali je Ustavotvorna skupština gledala na crkvu kao na državnu ustanovu i stade je prilagođavati novim načelima. Po građanskom uređenju duhovništva, francuska se crkva učini nezavisnom od pape; granice se pojedinih episkopija moradoše poklapati s departmanskim granicama, a ukinu se nazivi arhiepiskopa, abata, kanonika i dr. I sveštenici su i episkopi birani, a pri njihovu su izboru mogli učestvovati i nekatolici. Donošenjem ovakoga uređenja skupština učini dosta neprilika, jer isprva pri oduzimanju crkvenih imanja i ukidanju desetine, čim se ranije koristilo uglavnom više duhovništvo, gotovo je sve niže sveštenstvo bilo na strani skupštinskoj; ali sada većina toga sveštenstva bejaše nezadovoljna novim uređenjem, koje je diralo verska ubeđenja, a po mnogim se mestima i pastva povede za duhovnim vođama svojim. Ovo proizvede u Francuskoj verski raskol i izazva tadašnju državnu vlast na gonjenje ljudi, koji se ne htedoše potčiniti novom uređenju verskom.

Novi se ustav i građansko uređenje crkveno nije održalo u Francuskoj. Međutim postanu stalnim odluke skupštinske s one noćne sednice (4. avgusta) o ukidanju staleških, pokrajinskih, feudalnih i vlasničkih prava. Ukidanje pak ovih prava donese građansku jednakost, te su se svi Francuzi dužni bili nazivati građanima, jer su uništeni svi plemićski činovi s njihovim nazivima i grbovima. U pravima su izjednačene i sve veroispovesti. Ukidanjem cehova objavljena je sloboda proizvodnje i rada, pri čem se rukovodilo fiziokratskim učenjem.

Ustav od 1793. godine[uredi | uredi izvor]

Ustav od 1791. godine još zadrža kralja i ministre. Ma koliko da su oslabljeni, oni ipak pokušaše da protestuju protiv Zakonodavne Skupštine, koja je htela imati svu vlast. Osobito su u pitanju bili sveštenici i emigranti; Skupština ih je smatrala kao neprijatelje i propisivaše protiv njih zakone, prema kojima kralj istače svoje veto. Za vreme te borbe stvori se jedna republikanska stranka, istina malobrojna, ali koja se, uz pripomoć pariskih predgrađa, dočepa Tiljerija i primora Skupštinu, da oglasi, da je kralj zbačen s prestola, i da sazove novu skupštinu, takozvani Konvenat (10. avgusta 1792).

Konvenat uze upravu u svoje ruke, i vršio ju je pomoću odbora, koji su izabrani iz sredine njegovih članova. On je imao da po novo izradi ustav, no sad bez kraljevskoga dostojanstva. To je ustav od 1793. godine, koji je na brzu ruku spremio jedan odbor, a Konvenat izglasao bez dugoga pretresanja.

Njegovi su tvorci bili učenici Rusovljevi; oni su polazili od osnovnoga načela, da je sam narod suveren i da on taj svoj suverenitet treba da primenjuje neposredno. Narod su sačinjavali svi ljudi od 21. godine. (Razlika između aktivnih i pasivnih građana ukinuta je 1792. godine). Birači su se morali skupljati u prvostepene skupštine, ne samo da biraju svoje predstavnike, nego i da većaju o zakonima.

Skupština bi zamenjena jednim zakonodavnim odborom, koji se bira samo na godinu dana i koji nije imao prava da izdaje zakone, nego samo da ih predlaže, a usvajale su ih prvostepene skupštine (smatralo se da su zakoni primljeni, kad u polovini i jednom okrugu-departmanu više — nema na svakih 10 skupština po jedna koja je protivna). Umesto ministarstva ustanovi se Izvršni Odbor od 24 člana, koje postavlja zakonodavno telo, po spisku što ga sastave prvostepene skupštine.

Ovim se ustavom ukidala u isti mah i središna uprava i narodna skupština, i građani su pozvani da se opiru zakonitim vlastima. „Kad vlada vređa narodna prava, pobuna je, kako za ceo narod tako i za svaki njegov deo, najsvetije pravo i najpreča dužnost.“

Kako Francuska u to doba bejaše poplavljena vojskama cele Evrope, i bejaše joj potrebna jaka vlada za odbranu, to bi rešeno da se taj ustav uvede u život tek po svršetku rata. On ne dobi vremena da stupi u život, jer je rat još trajao kad ona stranka, koja je napisala ovaj ustav, bi oborena s vlasti.

Bekstvo Luja XVI i posledice[uredi | uredi izvor]

Mirabo je za života odvraćao kralja od veza s emigrantima i pozivanja u pomoć vojne sile tuđih država. Posle smrti Mirabove Luj XVI s porodicom tajno ostavi Pariz (u junu 1791) u nameri: da se dohvati istočne granice, gde je bilo više vojske, i da pomoću Leopolda II, brata Marije Antoanete, povrati stari poredak. Ovaj mu pokušaj ne ispade za rukom, jer bude zadržan na putu (u Varenu) i brzo vraćen u Pariz. Skupština ga stavi pod stražu i odluči od vlade do primanja novoga ustava. U taj se mah ustav dovršavao, a bekstvo Luja XVI učini da se kraljevska vlast više ograniči od stranke koja je to želela i da se među stanovnicima pariskim počne raditi o zbacivanju njegovu. U ovom je smislu bila sastavljena peticija skupštini i izložena na potpis narodu na Marsovu polju (na „Oltaru domovine“). Pariski mer Baji i Lafajet dođu s narodnom gardom, da to spreče, ali iz gomile skupljenoga naroda polete kamenice na njih, na što narodna garda odgovori oružjem, te mnogi budu ubijeni i ranjeni (17. jula 1791). U isto se vreme u jakobinskom klubu stanu iskazivati republikanske misli i od njega se odvoji (16. jula) ustavno-monarhiski klub fejanski (Lafajet, Baji, Sije i dr.). Stanje pak Luja XVI izazva Leopolda II da predloži svima vladaocima zajednički rad u korist francuskoga kralja, i u tom je smislu sastavljen proglas, koji je potpisao Leopold II i pruski kralj Fridrih Vilhelm II. Ovo je tako pogoršalo položaj Luja XVI da ga tek sada počnu okrivljavati za dogovor s tuđincima protiv otadžbine.

Produženje revolucije[uredi | uredi izvor]

Uopšte, ova je francuska revolucija imala demokratsko obeležje, ali je buržoazija u njoj glavnu ulogu igrala i glavne koristi od nje dobila. Deljenje je građana na aktivne i pasivne oduzelo politička prava skoro trećini odraslih Francuza, koji tim, razume se, nisu bili zadovoljni. Koliko su oduzeta politička prava siromašnijim građanima, vidi se po tom, što se i za učestvovanje u departmanskim skupštinama tražilo prilično bogatstvo. Na ovaj se način buržoazija učini prvim redom društvenim, a, pored toga, ona se i obogati kupovanjem crkvenog imanja, za koje je skupština rešila da se prodaje u korist otplate državnoga duga. Revolucija se pak ne svrši uvođenjem u život novoga ustava. Rđavo je imovno stanje narodno bilo stalan izvor za nerede, ali je i glavni uzrok i daljem pokretu bio u glasovima o dvorskim namerama, izbegličkim spletkama, namerama tuđih dvorova, u nezadovoljstvu gotovo većine građanstva zbog oduzimanja političkih prava siromašnijim redovima i zbog teških pogodaba za otkup feudalnoga prava, kao i o mešanju vlasti u verske poslove. Nemirno je raspoloženje i razdraženje narodno obezbeđivalo uspeh jakobincima, koji su imali jako uređenje u celoj zemlji i odlikovali se dobrim stranačkim redom. Oni su nalazili da revolucija još nije svršena i težili da se potpuno ostvare načela Rusova.

Zakonodavna skupština[uredi | uredi izvor]

Čim Ustavotvorna skupština presta, njeno mesto zauze Zakonodavna skupština (od 1. oktobra 1791 do 21. septembra 1792), za koju su izabrani novi i još manje iskusni ljudi. U ovoj se skupštini osnuju ovake stranke: desnu stranu u skupštinskoj dvornici zauzeše ustavni monarhisti (fejanci), sredinu ljudi bez jasno opredeljenih pogleda, a levu su stranu činile dve stranke: žirodinci i montanjari. Prva je od ovih dveju („levica“) bila sastavljena od veoma podobnih ljudi i imala nekoliko odličnih govornika, a dobi ime po žirondskom departmanu, odakle joj behu vođe. Najznatniji su njeni predstavnici: Vernjo, Briso i Kondorse, matematičar i filozof. Njihov uticaj na skupštinu i narod sprečavahu montanjari, koji dobiju ime zauzimanjem gornjih klupa u amfiteatralnoj dvornici skupštinskoj („brdo“) i čija glavna snaga beše u jakobinskom klubu. Glavni su montanjarski predstavnici, koji i ne behu u skupštini, ovi: vlastoljubivi i jednostrani Robespier, najžustriji član jakobinskog kluba, daroviti ali poročni Danton, osnivač kordelierskoga kluba demokratskog; i pomamni Marat, koji dobi naziv Prijatelj narodni po svojim novinama i koji propovedaše potpuno istrebljenje revoluciskih neprijatelja. Takmičenje se između žirondinaca i jakobinaca poče u prvim mesecima Zakonodavne skupštine i posta jednim od glavnih činilaca unutrašnje povesnice ustaničke.

Spoljna politika[uredi | uredi izvor]

Za vreme revolucije ponikoše nesporazumi i sukobi s tuđim državama. Uništavanje feudalnih prava nekim nemačkim knezovima u Elzasu, Lotaringiji i Franškontiji izazva nezadovoljstvo u Nemačkoj, a izgnanje papskih činovnika iz njegova Avinjona, koji je pridružen Francuskoj, veoma razdraži papu. Austrija je pak bila nezadovoljna tim, što su Francuzi pomagali belgijski ustanak, koji je izazvao Josif II svojim reformama. Među Francuzima je opet sve više rasla misao: da se revolucija ne može ograničiti samo na njihovu otadžbinu, već da se mora širiti i po ostalim zemljama. Sve je ovo spremalo sukob revolucionarne Francuske s Evropom, ali za ovaj mah (u 1791) Francuzi još nisu mislili o napadanju susednih zemalja i više su se bojali tuđinačkoga mešanja u njihove unutrašnje stvari a u korist staroga pokreta. Međutim, prvih godina revoluciskih Austrija, Pruska i Rusija behu zauzete deobom Poljske, a osim toga Austrija i Rusija ratovahu s Turcima, Rusija vojevaše sa Švedskom i Austrija umirivaše Belgiju i Mađarsku. Ovo je i zadržalo mešanje evropskih država u francuske poslove, što, razume se, nije bilo po volji izbeglicama i okolini Luja XVI.

Ustavotvorna skupština ostavi u nasleđe Zakonodavnoj borbu s najvećim neprijateljima revolucije: s izbeglicama, koji su u tuđini radili protiv Francuske, i s duhovnicima, koji nisu priznali crkvene reforme (nezakleti sveštenici). Zakonodavna skupština odluči da se oduzmu izbeglicama imanja a da se nepokorni duhovnici liše građanskih prava i. da se čak i zatvore. Luj XVI ne hte potvrditi skupštinske odluke o izbeglicama i nezakletom sveštenstvu, što proizvede veliko nezadovoljstvo kod naroda. Ujedno s ovim, na kralja se sve više sumnjalo da ima tajne odnose s tuđim dvorovima. Žirondinci i u skupštini, i u klubovima, i po novinama, na izazivačko ponašanje tuđih vlada, propovedahu potrebu da se odgovori ratom naroda protiv kraljeva i okrivljavahu ministre za izdajstvo. Luj XVI najzad uze ostavku od ministarstva i naimenuje novo ministarstvo od žirondinskih jednomislenika („Ministarstvo g-đe Rolan“: jer ova žena ministra unutrašnjih poslova iz svoga salona, kao političkog središta, imađaše veliki uticaj). Žirondinsko ministarstvo objavi rat Austriji (u aprilu 1792), gde tada vladaše sin Leopolda II Franja II (1792-1835). U savez s Austrijom stupi i Pruska, i to bi početak revoluciskih ratova, koji imađahu velikoga uticaja na celu Evropu. Uskoro, međutim, Luj XVI uze ostavku i od ovoga ministarstva, što izazva narodni ustanak u Parizu (20. juna 1792). Gomila ustanka ovlada kraljevim dvorcem i gonjaše Luja XVI da potvrdi skupštinske odluke o izbeglicama i duhovnicima i da povrati žirondinsko ministarstvo. Tek pred veče kralja oslobodi od ove gomile pariski mer Petion.

Sukob između Francuske Revolucije i evropskih država[uredi | uredi izvor]

Godine 1789. Francuska je bila u miru sa svima evropskim državama. Tada je bilo pet velikih sila: dve na zapadu, Francuska i Engleska, — dve u sredini, Austrija i Pruska, i jedna na istoku, Rusija. Sve su bile razdvojene malim i slabim državicama, koje su te velike sile radile da prisvoje ili da u njima gospodare.

Austrija je htela zauzeti Bavarsku u zamenu za Belgiju, a Pruska joj je htela to sprečiti.

Rusija je htela da gospodari Poljskom, a Austrija i Pruska željahu da je podele.

Austrija i Rusija bejahu se sporazumele da podele Tursku Carevinu, a Pruska nije htela dopustiti da se Austrija uvećava.

Engleska je htela da gospodari na moru; ona je tvrdila, da u vreme rata ima prava da hvata na moru brodove neutralnih država i da ih primorava da se podvrgnu pregledu radi uverenja, da li na njima nema sakrivene robe neprijateljske države. Ova ju je pretenzija dovodila u sukob sa severnim pomorskim državama, Danskom, Švedskom i Rusijom, koje su, zajedno s Francuskom i Španijom, zahtevale da more bude slobodno.

Tako je između svih velikih sila bilo uzroka za sukob i sve su jedne s drugim već ratovale u toku XVŠ stoleća. Izdeljene tako svojim posebnim interesima, one nisu imale nikakvoga zajedničkoga načela koje bi ih ujedinjavalo. Svaka je birala sebi saveznike prema savremenim interesima. — Onaj sistem starih saveza bio je porušen Sedmogodišnjim Ratom, u kojem je Francuska pomagala svojoj staroj neprijateljici Austriji protiv svojega negdašnjega saveznika, pruskoga kralja. Nikakav se drugi sistem nije mogao obnoviti; države ne verovahu jedne drugima, i ne mogahu se ujediniti za kakvu zajedničku radnju.

Francuska se pak nalazila u vrlo povoljnom položaju: ona nije bila upletena ni u jedan od onih glavnih sukoba; ona je imala državnu oblast dovoljno prostranu i potpuno jednostavnu; ona je na svima svojim granicama imala samo male i slabe državice (Belgiju, nemačke izborne kneževine, kraljevinu Sardiniju i Španiju), koje nisu bile kadre s njom ratovati, a međutim služile su joj kao neki odbojnici prema velikim državama. Njoj je dakle bilo lako održavati mir. To je bila politika Veržena, Lujeva ministra spoljnih poslova, a takva je bila i politika Miraboa i Taljerana, Nju je usvojila i Ustavotvorna Skupština (Konstituanta) posle dostojanstvenoga pretresanja; 12. maja 1790. god. ona usvoji ovu izjavu: „Francuski se narod odriče preduzimanja ma kakvoga rata u nameri da osvaja, i nikad peće upotrebiti svoju vojsku protiv slobode ijednoga naroda.“

Ova izjava bi unesena i u ustav od 1791. godine.

Ali održanje sporazuma i mira sa evropskim vladama nije zavisilo od skupštine. Revolucija je sama po sebi bila jedan neprijateljski čin protiv neograničenih monarhija. Ona čovečanska prava, što ih je Ustavotvorna Skupština proglasila, nisu bila samo prava Francuza, nego svih ljudi. Francuska je dala primer kako ih ona priznaje svojim građanima, pa je očekivala da i drugi narodi učine kao ona. Ona nije htela upotrebljavati svoju snagu protiv slobode naroda, ali joj je bilo teško da narodima odrekne svoju pomoć zarad uvođenja slobode. U susednim zemljama podanici, nezadovoljni svojim vladama, počeše se nadati oslobođenju, a i mnogi su ih Francuzi hrabrili, ne videći nikakva razloga zašto da se carstvo slobode zaustavi na granicama Francuske.

Prvi se sukob izrodi s papom zbog stanovnika avinjonskih,(Avinjon je grad sa okolinom u južnoj Francuskoj (Provans). Godine 1348. kupio ga je papa, te se od tada sve do Francuske Revolucije (do 1791) smatrao kao deo papine države.) koji se bejahu pobunili i zahtevahu ujedinjenje s Francuskom; a drugi s nemačkim carem zbog nemačkih knezova, vlasnika feudalnih baština u Elzasu, koji su protestovali protiv ukidanja vlasteoskih prava. Ustavotvorna Skupština popusti u avinjonskom pitanju ali ostade pri tom da elzaski podanici imaju prava da se oslobode svojih gospodara. „Elzaski se narod, veli se u izveštaju koji je skupštini podnesen, sjedinio s francuskim narodom stoga, što je on to hteo; ujedinjenje je dakle ozakonila sama njegova volja, a ne ugovor u Minsteru.“ To je značilo zasnivanje državnoga prava na jednom novom načelu, na volji suverenoga naroda; dok su međutim druge vlade priznavale samo nasleđe i ugovore između vladalaca, bez obzira na volju podanika.

Između ova dva suprotna nanela nije moglo biti izmirenja, ali je trebalo bližih uzroka, pa da se dođe do rata. Velika masa francuskoga naroda nije rat želela, a evropskim je monarhijama bilo potrebno da se među sobom izmire, pre nego što bi štogod zajednički preduzele protiv revolucionara; međutim, godine 1790. pruski kralj bejaše skupio vojsku u Šleskoj, da napadne na Austriju.

Ratovanje[uredi | uredi izvor]

Trebalo je da prođu dve godine, dok se zapodede rat između Francuske Revolucije i Evrope. Dve stranke, obe francuske, pripremiše taj rat. Jedan deo francuskih plemića, nezadovoljan tim prevratom, iseli se u Nemačku pa je odatle radio kod vladâ, da ih nagovori da pošlju vojsku u Francusku, te da oslobode Luja XVI, koji je bio u zatočenju kod pariskoga naroda i skupštine. Pristalice republike opet sa svoje strane naginjahu ratu, da bi nekako izigrali Luja XVI, za kojega mišljahu da je tajni saveznik stranih vladalaca.

Car Leopold, kojega iseljenici najpre pokušaše da pridobiju, nije želeo rata, ali nije hteo otvoreno raskinuti veze s francuskim iseljenicima, kojima se bejaše istakao za vođa sam grof Artojac, brat Luja XVI. On se bavio u zamku Pilnicu, u Saksonskoj, s pruskim kraljem i saksonskim izbornim knezom, kad mu grof Artojac dođe, da moli za pomoć, i predstavi jedan ratni plan protiv Francuske. Vladaoci rešiše da se ne upuštaju u to vratolomno preduzeće, ali radi zadovoljenja iseljenika pristadoše da izdadu jedan proglas u korist povraćanja reda i monarhijske uprave u Francuskoj (27. avgusta 1791). Tu je kazano, da se imperator i pruski kralj nadaju, da ni ostale evropske sile neće odreći svoju pomoć u ovom uspostavljanju. „Tada i u tom slučaju, dodaju oni, Njihova Veličanstva, imperator i pruski kralj, rešeni su da rade brzo i sporazumno s potrebnim silama, da bi postigli zajednički postavljenu svrhu.“ — Ova su dva vladaoca dobro računala, da druge sile neće pristati da se mešaju, i da će prema tome i oni sami biti razrešeni od svakoga mešanja, pošto su obećali da rade samo u slučaju, kad bi i drugi radili. One reči: „tada i u tom slučaju za mene su Zakon i Proroci“, pisao je Leopoldo. — Taj pilnički proglas bio je dakle samo jedna „preuzvišena komedija“, kao što veljaše Male-Dipan. Ali se iseljenici postaraše da ga predstave kao istinsko obećanje. Pusti se u javnost i jedno pismo ovih vladalaca, u kom se veli: „Sile, od kojih su oni tražili pomoći, rešene su da u tom sudeluju sa svojom vojskom, a imperator i pruski kralj ugovoriće uzajamne obaveze odnosno upotrebe vojske.“

Pristalice Revolucije hvatahu se za reči u izjavama iseljenika francuskih i uobraziše, da su evropski vladaoci sklopili savez, da primoraju Francusku, da povrati pređašnji oblik vladavine. Od 1791. godine skupština je radila na pojačavanju vojske, koja je od 1789. godine bila prestala dobivati nove vojnike; pored starih vojnika, koji zadržaše belu uniformu, ustanoviše se i dobrovoljci (volonteri) s plavom uniformom.

U Zakonodavnoj Skupštini, sastavljenoj jednim delom iz mladih poslanika, na skoro preovlada republikanska stranka (Žirondinci i pariski Kordiljerski Klub), koja je želela rat, da bi oborila kraljevstvo. „Jednom narodu, govorio je Briso, koji je posle desetovekovnoga robovanja zadobio slobodu, potreban je rat, da bi utvrdio svoju slobodu, da bi se očistio od poroka despotizma, da bi iz svojih nedara izbacio ljude koji bi ta mogli kvariti.“

Iseljenici (emigranti) tada bejahu nastanjeni na levoj obali reke Rajne, u državi kelnskoga izbornoga kneza, gde su bili obrazovali i omanju vojsku s glavnim stanom u Koblencu. Skupština zahte od Luja XVI da poradi, da se odatle iseljenici prognaju. Sam pak Luj XVI i njegov ministar vojni Narbona nisu se plašili jednoga neznatnoga rata protiv kelnskoga izbornika, koji bi se tim koristio, te pojačao svoju vojsku. Ali se oni obratiše imperatoru sa zahtevom, da on pozove izbornike sa crkvenih oblasti da uklone iseljenike. Imperator to odbi, a Zakonodavna mu Skupština objavi rat.

Tako Francuska prva otpoče rat protiv evropskih vladalaca, ma da nije bila neposredno ugrožena kakvom neprijateljskom poplavom. Ali je izvesno, da su vladaoci revolucionarnu Francusku gledali kao kakvu opasnost za Evropu i da bi voleli da vide, da se tamo vaspostavlja stari poredak. 7. februara 1792. imperator i pruski kralj bejahu potpisali jedan ugovor „o prijateljstvu i o savezu za odbranu“, a 17. pišu oni francuskom kralju: „Evropa bi pustila da se (u Francuskoj) preuređenje mirno izvrši, da napadi na sve božanske i čovečanske zakone nisu primorali evropske sile, da se sporazumeju za održanje opštega narodnoga spokojstva, kao i za bezbednost i čast krŷnâ.“

U ovom prvom ratu od 1792. godine Francuska je još imala protiv sebe samo nemačkoga imperatora, pruskoga kralja, nemačke knezove, sardinskoga kralja i švedskoga kralja Gustava III, koji su Revoluciju smatrali kao uvredu za sve vladaoce.

Ratne su operacije bile dosta bedne na obe strane. Francuska vojska, rastrojena, demoralisana, pod rđavim starešinama, dade se u bekstvo na prvi sudar i ostavi granicu otvorenu.

Pruska je vojska mogla doći čak u Šamnanju, ali je ona operisala s toliko obazrivosti, da nije smela ići na Pariz, nego se vrati protiv francuske vojske, koju Dimurije bejaše postavio pozadi njega, a po tom se povuče i bez boja. Tada Francuzi pređoše u napad, te zauzeše Belgiju, levu obalu reke Rajne, Savoju i grofovstvo Nicu.

Pogubljenje Luja XVI učini, te se ovaj rat proširi i postade opšti. Godine 1793. Francuska, postavši republikom, imala je protiv sebe, osem onih saveznika iz godine 1792, još i Englesku, Holandiju, Španiju, Portugaliju i talijanske državice, to jest celu Evropu, izuzimajući Švajcarsku, Dansku i Mletačku. (Ruska carica Katarina izjasnila se protiv Revolucije, ali ne htede slati vojsku; ona je, veli, čuvala svoje vojnike da se bori s „poljskim Jakobincima“. Švedska bejaše istupila iz saveza).

To je bila neka vrsta krstaškoga rata protiv francuskih republikanaca, neprijatelja kraljevstva i crkve, krstaški rat radi uspostavljanja kraljevske i svešteničke vlasti. Ali se saveznici htedoše i koristiti tom prilikom, da svoja pritežanja uvećaju na račun Francuske, i kao što govoraše austrijski car Franja II, „da sebi pribave svu naknadu koju s pravom zahtevaju“. Svaki je smerao da osvoji po jednu oblast i da se u njoj utvrdi. To je bio uzrok, te ovaj savez nemade uspeha. — Oružana sila na jednoj i drugoj strani bila je vrlo nejednaka. Francuska je vojska bila rastrojena; većina starih oficira bejaše otišla iz Francuske, a nije se imalo vremena, da se novi obrazuju; dobrovoljci još ne bejahu postali pravi vojnici. Za prvih osam do deset meseci godine 1792. Francuzi su uvek pobeđivani, te su ustupali na svima granicama. Ali savezničke vojske, umesto da, udružene ili podvojene, idu pravo na Pariz, one se zadržavahu oko osvajanja pojedinih oblasti, koje su strani vladaoci smerali da prisvoje; vojskovođe, naučene da manevrišu po pravilima, ne htedoše ići napred, dok ne budu zauzete sve strategijske tačke, i zadržavahu se oko opsedanja svakoga utvrđenoga mesta.

Francuska vojska[uredi | uredi izvor]

Revolucija je bila rastrojila francusku vojsku, većina je oficira bila iz plemićskoga reda, i izbegla iz zemlje. Kad je Francuska imala da izdrži rat protiv saveznih sila, vlada je najpre pokušala da vojsku prikupi dobrovoljnim upisom, kao na priliku 1791. godine, apelujući na rodoljube. Zakonodavna Skupština objavi da je otadžbina u opasnosti; otvoriše se kancelarije za dobrovoljno upisivanje: u Parizu ih je bilo osam na javnim mestima, po jedan je činovnik, s trobojnom ešarpom, sedeo na jednom uzvišenju i zapisivao imena. Oni koji se upišu sami su sebi birali oficire. Mislilo se da će se na taj način, umesto vojnika najamnika, koji ratuju, stoga što im je to zanat, imati vojnici građani, koji će ratovati po dužnosti. Ali dobrovoljaca iz 1792. godine nije bilo dovoljno, da bi se njima podmirila potreba vojske. Godine 1792. ratovali su staroisluženi vojnici i dobrovoljci iz godine 1791.

Pad monarhije[uredi | uredi izvor]

Međutim, glavni zapovednik savezne austrisko-pruske vojske vojvoda od Braunšvajga dogovorno s izbeglicama izda proglas, u kojem zapreti Francuzima kaznama, spaljivanjem domova i rušenjem Pariza, ako se kralju učini štogod. Ovo izazva u prestonici nov ustanak (10. avgusta 1792), kojom prilikom bude pogubljena kraljeva straža od Švajcaraca i nekoliko dvorana, a kralj se s porodicom s spase bekstvom u dvornicu Zakonodavne skupštine. Tada skupština u kraljevu prisustvu donese odluku: da se on razreši od vlasti i da se stavi pod stražu, a za rešenje pitanja o novom uređenju Francuske sazvana je nova skupština pod nazivom Narodni konvenat (od 21. septembra 1792 do 26. oktobra 1795). Tada se ukide novi ustav (od 1791), a Zakonodavna skupština ustupi izvršnu vlast novom ministarstvu, u kojem ministar pravde posta Danton, jedan od glavnih pokretača poslednjega ustanka (od 10. avgusta). Cela je Francuska u to vreme preživljavala burne dane: unutra behu neredi, spolja je nastupao neprijatelj, vojska nepodobna, a vojskovođe nepouzdane. Posle ovoga prevrata u Parizu, Lafajet, koji zapovedaše jednim odeljenjem vojske, htede poći na prestonicu da uguši nered, ali ga vojnici ne poslušaše i on pobeže u Nemačku. U Parizu se samo govorilo o zaveri i izdajstvu, a razdraženje narodno pređe svaku granicu. Grad je bio u vlasti novoga opštinskoga saveta (komuna), koji zauze opštinsku zgradu prilikom poslednje pobune (noću 10. avgusta). Danton dobije od Zakonodavne skupštine dopuštenje da se mogu istraživati izbeglički rođaci, nezakleti sveštenici i druga sumnjiva lica. Agenti novih vlasti i najrevnosnije pristalice njene počnu tada hvatati sve na koje se moglo posumnjati, i kada se zatvori napuniše ljudima i ženama, starcima i decom, počnu ih prosto ubijati: u zatvor su ušle pijane čete ubica, sastavljene od društvenoga taloga, i tu su vršile svoju divlju presudu prvih dana meseca septembra („septembarski pokolj“). Izbori su za konvenat svršeni pod utiscima ovih užasa i neprijatnih vesti s istočne granice, koju pređe austrisko-pruska vojska, ali ova najezda neprijateljska na zemlju izazva burno oduševljenje kod francuskoga naroda i na granicu potrče gomile dobrovoljaca. Baš pred sam dan sastanka narodnoga konventa Dimurije odbi napad pruski kod Valmija (20. septembra 1792), posle čega Francuzi pređu u nastupanje i počnu osvajati.

Stranke u konventu[uredi | uredi izvor]

U narodnom su konventu žirondinci zauzeli desnu stranu, levu — jakobinci — montanjari, a središte — nerešljivi ljudi („ravnica“), koji su se neprestano kolebali između prvih dveju stranaka. I žirodinici su i jakobinici bili demokrati i republikanci, poklonici Rusovi i obožavaoci starih republika; alu su se pak razlikovali u svima važnijim tačkama. Žirondinci behu vatreni zaštitnici lične slobode i plašili su se svemoćnosti državne ma i u republikanskom obliku, a ujedno s tim nisu voleli nasilje narodne gomile. Prema ovom oni stupe u borbu s novim gradskim savetom i s Dantonom, koji su izvršili septembarski pokolj. Na protiv, montanjari behu za politiku straha („teror“), za neposredno delovanje narodne gomile protiv svih nejednomislenika, za državnu vlast s neograničenim punomoćstvom i za ugušivanje težnje ličnoj slobodi, u kojoj su gledali izvor svakom društvenom zlu. U stvari jakobinci u obliku republikanske diktature obnavljahu svu vlasničku primenu stare monarhije i to s većom odlučnošću i jačinom. I dok žirondici behu rastureni, jakobinska stranka beše odlično ujedinjena i uređena. Uostalom, sam francuski narod, starim poretkom spremljen, više je za potčinjavanje sili no za korišćenje slobodom, te najzad jakobinci i odnesu pobedu.

Proglašenje republike i suđenje kralju[uredi | uredi izvor]

Konventov je prvi posao bio proglašenje francuske republike (11. septembra 1792). Stoga žirondinci stave pitanje o suđenju kralju. Jakobinci se čvrsto uhvatiše za tu misao, pri čem Robespier izjavi da kraljevo delo nije za sud, nego će se protiv njega upotrebiti politička mera, i da Luj mora umreti, da bi živela republika. U samoj stvari, s pravnoga gledišta, nije bilo osnove za suđenje kralju, koji je po novom ustavu (od 1791) bio neodgovoran i s kojim se moglo razračunati samo odricanjem prestola. Žirondince je uplašila otvorena izjava jakobinska da Luj XVI mora umreti radi učvršćivanja republike, te su izmišljali sredstva za kraljevo spasenje i predlože da se konventska presuda narodu preda na potvrdu, čega se opet bojahu jakobinci. Najzad otpoče suđenje, pri čem se Luj XVI držao prilično dostojanstveno; ali žirondinci nisu imali dovoljno snage da ga spasu od kazne. Ogromnom je većinom glasova Luj Kapet proglašen za krivca kao zaverenik protiv narodne slobode i opšte bezbednosti državne. Pozivanje je na narod odbijeno takođe ogromnom većinom, pri čem glasaju i mnogi žirondinci. Međutim, za smrtnu kaznu glasa neznačajna većina. U broju, koji glasaše za ovakvu kaznu, bio je i kraljev rođak vojvoda Orleanski, koji se poče nazivati građanin Filip Egalite, hoteći s tim da spase od oduzimanja svoje veliko imanje. Presuda je nad kraljem uskoro izvršena (21. januara 1793). Ovaj je događaj proizveo strašan utisak za celu Evropu i protiv se revolucije sastavi veliki savez (ili prva koalicija 1799-95) sa zadatkom da se povrati u Francuskoj monarhija i pređašnji poredak.

Porodično stablo[uredi | uredi izvor]

16. Luj

8. Luj, vojvoda Burgundije

17. Marija Ana od Bavarske

4. Luj XV

18. Vitorio Amedeo II od Sardinije

9. Marija Adelaida Savojska

19. Ana Marija Orleanska

2. Luj Ferdinand, dofen Francuske

20. Rafal Lešćinski

10. Stanislav Lešćinski

21. Ana Jablonovska

5. Marija Lešćinska

22. Jan Karol Opalinjski

11. Katarina Opalinjska

23. Sofija Čarnkovska

1. Luj XVI

24. Johan Georg III, izbornik Saksonije

12. Avgust II Jaki

25. Ana Sofija od Danske

6. Avgust III od Poljske

26. Kristijan Ernst, markgrof od Brandenburg-Bajrojta

13. Kristijana Eberhardina od Brandenburg-Bajrojta

27. Sofija Lujza od Virtemberga

3. Marija Jozefa od Saksonije

28. Leopold I, car Svetog rimskog carstva

14. Jozef I Habzburški

29. Eleonora-Magdalena Nojburška

7. Marija Jozefa od Austrije

30. Johan Fridrih, vojvoda Braunšvajg-Lineburga

15. Vilhelmina Amalija od Braunšvajg-Kalenberga

31. Benedikta Henrijeta Palatinska

Porodica[uredi | uredi izvor]

Supružnik[uredi | uredi izvor]

ime	slika	datum rođenja	datum smrti
Marija Antoaneta		2. novembar 1755.	16. oktobar 1793.

Deca[uredi | uredi izvor]

ime	datum rođenja	datum smrti	supružnik
Marija-Tereza-Šarlota od Francuske	19. decembar 1778.	19. oktobar 1851.	Luj XIX
mrtvorođeno dete	1780.	1780.	umrlo na dan rođenja
Luj Žozef	22. oktobar 1781.	4. jun 1789.	umro u detinjstvu
mrtvorođeno dete	7. novembar 1783.	7. novembar 1783.	umrlo na dan rođenja
Luj XVII	27. mart 1785.	8. jun 1795.	umro u detinjstvu
Sofi Beatriz	9. jul 1786.	19. jun 1787.	umrla u detinjstvu

Reference[uredi | uredi izvor]

Literatura[uredi | uredi izvor]

Larousse.fr : encyclopédie et dictionnaires gratuits en ligne.
Luka, Zrnić (1927). Istorija novoga veka. Beograd: Državna štamparija Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca.
Senjobos, Šarl (1908). Istorija savremene civilizacije. Beograd: Srpska književna zadruga.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Luj XV	Francuski kraljevi (1774 — 1792)	Luj XVII (nije nikada vladao)

p r u Francuski vladari
Merovinzi	Hlodoveh I Hildebert I Hlotar I Haribert I Guntram Hilperik I Sigebert I Hildebert II Hlotar II Dagobert I Sigebert II Hlodoveh II Hlotar III Hilderik II Teuderik III Hlodoveh IV Hildebert III Dagobert III Hilperik II Hlotar IV Teuderik IV Hilderik III
Karolinzi, Robertini i Bozonidi	Pipin Karloman I Karlo I Luj I Karlo II Luj II Luj III Karloman II Karlo III Debeli Odo^R Karlo III Bezazleni Rober I^R Rudolf^B Luj IV Lotar Luj V
Kapeti	Igo Kapet Rober II Anri I Filip I Luj VI Luj VII Filip II Luj VIII Luj IX Filip III Filip IV Luj X Žan I Filip V Šarl IV
Valoa	Filip VI Žan II Šarl V Šarl VI Šarl VII Luj XI Šarl VIII Luj XII Fransoa I Anri II Fransoa II Šarl IX Anri III
Burboni	Anri IV Luj XIII Luj XIV Luj XV Luj XVI Luj XVII
Bonaparte (Prvo carstvo)	Napoleon I Napoleon II
Burboni (Restauracija)	Luj XVIII Šarl X Luj XIX Anri V
Orleani (Julska monarhija)	Luj-Filip I
Bonaparte (Drugo carstvo)	Napoleon III
Sporni vladari su iskošeni

Normativna kontrola
Međunarodne	FAST ISNI 2 VIAF
Državne	Norveška Španija Francuska BnF podaci Katalonija Nemačka Italija Izrael Belgija Sjedinjene Države Švedska Letonija Japan Češka Australija Grčka Holandija 2 Poljska Vatikan
Umetničke	KulturNav RKD Artists Te Papa (Novi Zeland) ULAN
Ljudi	Holandija Deutsche Biographie Rodovid Trove
Ostale	Enciklopedija Britanika RISM IdRef