Madam Pompadur

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Madam Pompadur
Madam Pompadur, portret uradio Fransoa Bušer oko 1750.
Datum rođenja(1721-12-29)29. decembar 1721.
Mesto rođenjaPariz, Kraljevina Francuska
Datum smrti15. april 1764.(1764-04-15) (42 god.)
Mesto smrtiPariz, Kraljevina Francuska

Madam Pompadur (franc. Madame de Pompadour; Pariz, 29. decembar 1721 — Pariz, 15. april 1764) bila je kurtizana i ljubavnica francuskog kralja Luja XV i bila je prva osoba u Versaju koja nije bila „plave krvi”.[1] Rođena je kao Žana Antoaneta Poason.[2] Imala je ogroman uticaj na kralja Luja XV, toliko da se mešala u veliki broj tema, od vojnih pitanja do spoljnjih poslova. Smatrali su je odgovornom i zbog Sedmogodišnjeg rata.

Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor]

Rođena je kao Žana Antoaneta Poason 29. decembra 1721. u Parizu.[3] Sumnjalo se da je njen biološki otac bio bogati finansijer Le Norman de Turnehem, koji je postao njen legalni staralac, kada je njen službeni otac bio prinuđen 1725. da napusti zemlju nakon jednog skandala.[4] Njen mlađi brat je Abel Fransoa Poason de Vandijer, koji je kasnije postao markiz od Marinjija. Bila je inteligentna, lepa i dobro obrazovana. Naučila je da pleše, gravira i svira na klavikordu.

U dobi od devetnaest godina udala se 1741. za Šarla Gijoma le Norman Detjola, nećaka od njenog staratelja. Sa njim je imala dvoje dece: dečaka, koji je umro godinu dana nakon rođenja (1742) i devojčicu Aleksandrinu Žanu, rođenu 10. avgusta 1744. Savremenici su bili mišljenja da je ona bila poprilično lepa. Inače suprug je ubrzo postao lud za njom, a ona je vladala modnim svetom Pariza.

Mladi kralj Luj XV je Žanu Poason uočio 1745. godine.[5] Grupa dvorskih službenika, uključujući i njenog svekra namamili su je da bude kurtizana kralja Luja XV, koji još nije prežalio smrt svoje druge ljubavnice vojvotkinje od Šatoroa. Žana Antoaneta je februara 1745. bila pozvana na kraljevski maskenbal, kojim se proslavljalo venčanje kraljevog sina. Do marta 1745. postala je redovni posetilac dvora, a kralj joj je namestio mesto u Versaju. Kupio joj je Pompadur, prvu od šest rezidencija. U julu 1745. kralj ju je proglasio markizom. Ona se legalno rastala od supruga, a 14. septembra 1745. već je i formalno predstavljena na dvoru.

Madam Pompadur, pastel od Moris Kventin de la Tur, prikazan na pariskom salonu 1755. (muzej Luvr)

Politička uloga[uredi | uredi izvor]

Suprotno popularnom verovanju i mišljenju savremenika, ona nikad nije imala mnogo direktnog političkog uticaja. Ona je podržavala Bel Il i podupirala je vojvodu Šuasela kod kralja. Ipak ona je u pozadini držala veliku moć, što je posebno došlo do izražaja, kada je jedna druga kraljeva ljubavnica Mari Lujza O‘Marfi nastojala da je zameni 1754. Mlađa i neiskusnija O‘Marfi je uterana u brak sa jednim plemićem nižeg ranga i uspešno je izgurana iz kraljeva kruga.

Njen značaj je bio toliki da joj je 1755. pristupio austrijski diplomata grof Vencel Anton Kaunic i zamolio je da interveniše tokom pregovora, koji su doveli do Versajskog sporazuma 1756. Bio je to početak diplomatske revolucije, kojom je okončan dug antagonizam Austrije i Francuske. Taj savez doprineo je Sedmogodišnjem ratu sa svim njegovim katastrofama, bitkom kod Rozbaha i gubitkom Nove Francuske (Kanade). Nakon poraza Francuske u Rozbahu 1757. madam Pompadur je navodno rekla:

Posle nas potop. (franc. 'après nous, le déluge')

Francuska je iz rata izašla sa umanjenim teritorijima i gotovo je bankrotirala. Ipak madam Pompadur je nastavila sa svojom politikom. Dovela je Šoasela na položaj, zahtevala je da se smanji uticaj jezuita, da se sprovede pakt sa Španijom.

Pozicija na dvoru[uredi | uredi izvor]

Madam Pompadur je obožavala rokoko enterijer. Zanimala se za književnost. Poznavala je Voltera još od ranije. Osim toga diskretno je podržala i Didroov projekt enciklopedije. Nakon rata za austrijsko nasleđe, ekonomija Francuske je bila jako krhka, a madam Pompadur je nastavljala da pravi ogromne troškove. Njen uticaj na kralja Luja XV je tokom 50-ih godina 18 veka postao tako velik da se mešala u veliki broj pitanja od vojske do spoljnjih poslova.

Planirala je sa svojim bratom urbanizam Pariza poput Plas de la konkord i palate kao što je Mali Trijanon. Zaposlila je stilske zanatlije i trendovske trgovce, koji su pretvarali mnoge umetnine u još vrednije u rokoko stilu. Zaposleni su bili mnogi umetnici i zanatlije, koji su pravili nameštaj i unutrašnju dekoraciju.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ J. Stanković (2021-12-29). „Madam Pompadur - prva osoba u Versaju koja nije plave krvi”. Dnevni list Danas. Pristupljeno 2024-01-28. 
  2. ^ „Jeanne-Antoinette Poisson, marquise de Pompadour | French aristocrat”. Encyclopedia Britannica (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-02-02. 
  3. ^ Milosavljević 2005, str. 40–41
  4. ^ Antoine, Louis XV, Fayard, Paris (1989), pp. 493–95.
  5. ^ Hooper-Hamersley, The Hunt, 64 and Gere and Vaizey, Great Women Collectors, 46.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Milosavljević, Ljubisav (2005). Žene koje su menjale svet. Novi Sad : MK Panonia : CIPRI. str. 40—41. ISBN 978-86-7568-040-6. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Madam Pompadur na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мадам_Помпадур&oldid=27600546”