Maks Bekman

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Maks Bekman

Pošalji fotografiju

Informacije
Datum rođenja 12. februar 1884.
Mesto rođenja Lajpcig (Nemačko carstvo)
Datum smrti 27. decembar 1950.
Mesto smrti Njujork (SAD)
Dela

Maks Bekman (nem. Max Beckmann, *12. februar 1884, Lajpcig— † 27. decembar 1950, Njujork) je bio nemački slikar, grafičar i pisac. Zajedno sa Ernstom Ludvigom Kirhnerom smatra se najznačajnijim nemačkim slikarem 20. veka.

Biografija[uredi]

U svom životu, koji je trajao od kraja 19. do polovine 20. veka, Maks Bekman je bio svedok velikih evropskih i svetskih tragedija.

Posle obrazovanja u Umetničkoj školi u Vajmaru, karijeru je započeo u Berlinu.

Za vreme Prvog svetskog rata služio je kao bolničar i na istočnom i na zapadnom frontu (u Flandriji). Smatrao je da je ovaj rat nacionalna nesreća i jednom prilikom zapisao:

Vikicitati „Na Francuze ne pucam, od njih sam toliko toga naučio. Na Ruse, takođe ne, Dostojevski je moj prijatelj”
({{{2}}})

Tokom 1920. često je boravio u Baden-Badenu, banji i kockarskoj meki na jugu Nemačke, zajedno sa svojom drugom suprugom Kvapi. Do 1933. predavao je u Frankfurtu, dok mu nije bilo oduzeto mesto predavača. Umoran i depresivan, bio je zabrinut zbog uspona nacizma, što se vidi iz pisama supruzi.

Preselio se u Berlin, gde je slikao pejzaže Švarcvalda u oluji, sa počupanim drvećem i srušenim putevima. Kao posledica stavova Adolfa Hitlera o umetnosti, njegova umetnot je klasifikovana kao degenerisana, tako da je sa suprugom morao napustiti Nemačku i nastaniti se u Amsterdamu. Tu je doživeo period nesigurnosti i usamljenosti. U Holandiji je boravio tokom nacističke okupacije ove zemlje.

Posle rata naselio se u SAD, gde je živeo do smrti 1950.

Delo[uredi]

Bekmanovo delo je refleksija radikalnih promena u društvu i umetnosti vremena u kome je živeo. Njegove slike prikazuju teme od užasa rata do dekadencije glamura kulture kabarea u Vajmarskoj republici. Od tridesetih godina, njegovi radovi sadrže mitološke reference koje su često metafora za brutalnosti nacističkog režima. Bekman je bio veoma upućen u filozofiju i blizak misticizmu. Svojim delima pokušavao je da se bavi univerzalnim temama užasa, iskupljenja, večnosti i sudbine.

Za razliku od većine savremenika, Maks Bekman je odbacivao apstraktno slikarstvo. Divio se i inspirisao slikarima: Sezanom, Van Gogom, Rembrantom, Rubensom i slikarima rane severne Renesanse.

Stvorio je ličnu i autentičnu verziju modernizma, začinjenu mitologijom i fantazijom, slikajući portrete, pejzaže i mrtve prirode. Obnovio je srednjovekovnu tradiciju slikanja triptiha. Svoje triptihe je smatrao ogledalima modernog društva. Tokom celog života slikao je autoportrete, slično kao Rembrant ili Pikaso.

Slikarstvo Maksa Bekmana izmiče klasifikacijama, ali se najčešće svrstava u slikarstvo ekspresionizma.

Spoljašnje veze[uredi]