Maloletnička delinkvencija

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Sciences humaines.svg
Ovaj članak je deo projekta seminarskih radova na Fakultetu bezbednosti u Beogradu.
Datum unosa: mart - maj 2015.
Vikipedijanci: Ova grupa studenata će pisati članke u GIP-u, zato ne prebacujte ovaj članak u imenski prostor Vikipedije.
Slobodno možete uređivati ovaj članak i pomoći studentima u njegovoj izradi.

Maloletnička delinkvencija je prestupničko ponašanje specifično za populaciju maloletnika. U užem, strogo pravnom smislu, svi vidovi ponašanja mladih, starijih od 14, a mlađih od 21 godinu koji, prema zakonu, spadaju u krivična dela. Svi oblici delinkventnog ponašanja mladih mogu se svrstati u četiri kategorije: radnje destruktivno uperene protiv integriteta drugih ličnosti, radnje destruktivno uperene protiv vlasništva i materijalnih dobara drugih, radnje povlačenja i radnje samouništenja. Postoji i podela koja u oblike delinkvencije uključuje: prestupe krivično-pravnih normi, prestupe prekršajnih normi i prestupe moralnih normi.

Poremećaj ponašanja, vaspitna zapuštenost, subnormalne ili neuobičajne ličnosti, loše društveno ponašanje, asocijalnost, poremećaji karaktera, psihopatska ličnost i primarni poremećaji ponašanja sinonimi su za posledicu neprilagođenog ponašanja sa kojim se neretko susrećemo danas.

Pored standardnih uzroka, koji podstiču jednog maloletnika,kriminalitet uvek ima i svoje specifične korene koji su vezani za neku kulturnu i društvenu sredinu.

Najveći uticaj na društvene devijacije mladih imaju porodica, škola i društvo. Negativni uticaj kombinacije ova tri faktora dovodi do delikventskog ponašanja osoba mlađih od 18 godina.

Uvod[uredi]

Delikvencija je kršenje određenih društvenih normi tj. sve negativne dispozicije omladine za koje su zakonom predoređene sankcije. Konstantan bes, ljutnja i mnogo puta ponovljeni neuspesi koji dovode do agresije, a potom i delinkvencije zahtevaju veliku pažnju okoline i stručnjaka kao i naporan rad na suzbijanju istih. Da bi dim nestao treba najpre ugasiti vatru, što će reći da je ključna stvar u suzbijanju pojava otkrivanje i otklanjanje uzroka istih.[1]

Problem maloletničke delikvencije se može posmatrati kroz više naučnih disciplina, kao što su pedagogija, psihologija, sociologija, itd, ali sa moje tačke gledišta, sociološki aspekt je najverodostojniji. Razlog tome jeste to što smatram da se sociologija, kao i istorija, može nazvati učiteljicom života, jer ona govori o realnoj slici sadašnjosti, dok istorija opisuje događaje koji su prošli, a filozofija stanje stvari kakvo bi trebalo da bude.

Delikvencija[uredi]

Vaspitna zapuštenost dece korak je ispred delinkvencije. Pod tim terminom podrazumeva se oblik učestalog devijantskog ponašanja sa takvim intenzitetom da negativno deluje na prilagođavanje tj. potkrepljuje teškoću prilagođavanja omladine. Utvrđeno je da je loše prilagođavanje vaspitno zapuštene dece posledica trajnije, a u nekim slučajevima i duboke disharmonije odnosa između njihove ličnosti i sredine u kojoj se nalaze, a uzrok nastaka maloletnih delinkvenata.[1].

Pojam delinkvencija može se posmatrati u užem i širem smislu. Širi smisao ovog termina podrazumeva kršenja društvenih normi za koja su zakonom predviđene kazne što će reći da u to spadaju sve negativne dispozicije omladine za koje su propisane odgovarajuće sankcije.

Za bliže i dodatnije pojašnjenje ovog poremećaja ponašanja, koristi se definicija u užem smislu, tačnije delinkvencija predstavlja kršenje zakonskih propisa od strane nepunoletnih lica tj. podrazumeva sve prestupe omladine u koje spadaju fizičko nasilje, uništavanje društvene i privatne imovine, krađe, provale, razbojništva, huliganstvo kao i ostali oblici ispoljavanja devijantnog ponašanja.

Za ovaj vid ponašanja, slobodno se može reći da je dvostruko neprilagođen: kao primarni deo iznosi se društvena neprilagođenost (društvo ga osuđuje i progoni), a istovremeno se javlja oblik lične neprilagođenosti (konstan strah od kazne). Počinioci prestupa nazivaju se delinkventima.

Uzroci delinkvencije[uredi]

Uzroci nastanka ove vrste poremećaja ponašanja od krucijalnog su značaja za pomoć pri otklanjanju i suzbijanju istog. Upravo to predstavlja razlog, zašto se, kao i po pitanju najprikladnije i odgovarajuće terminologije pri definisanju prestupništva, kada je reč o uzrocima nastanka istih, vode mnogobrojne rasprave i polemike.

Evidentno je da uzrok ne može biti samo jedan, tačnije da je nemoguće čak ni da postoji samo jedna vrsta uzroka, mada su u ranijim teorijama zabeležena i takva tumačenja. Ipak, kada govorimo o razlogu nastanka maloletnih prestupnika, naglašavamo da je u pitanju čitav kompleks uzroka kao i mnogobrojnih uzročno-posledičnih veza tj. sagledavanje spleta okolnosti sa biološko-psihološko-socijalnog aspekta.

U savremenom svetu prihvaćeno je mišljenje da ne postoji takozvani „prestupnički tip“, već da je delinkvent obično dete, nevažno kojeg pola, koje predstavlja produkt svoje sredine i uticaja iste na njegovu ličnost tj. spoj spoljašnjih i unutrašnjih faktora.

Socijalizacija[uredi]

Spoljašnji uzroci delinkvencije u prvom redu predstavljaju uticaj socijalnih faktora na razvoj ličnosti. Socijalizacija se ogleda u kontinuiranom menjanju ponašanja socijalnih faktora. Činioci socijalizacije su: porodica, škola, vršnjaci, društvene organizacije, masovni mediji, a u izvore spadaju kultura i društveni sistemi. Sve to ima ogroman uticaj na tok i razvoj ličnosti.

Učenje na osnovu kontakta sa drugim ljudima u sebi sadrži sledeće grupe sadržaja socijalnog učenja: znanje, veštine, navike, način življenja, motive, stavove i norme opšte prihvaćene i okarakterisane kao ispravne i pravilne od strane društva, a ujedno i neophodne za pristup istom. Socijalno učenje može da formira i negativne crte ličnosti ukoliko su faktori i izvori socijalizacije defektni.


Uticaj porodičnog faktora[uredi]

Presudan uticaj na formiranje ličnosti ima porodica, tačnije roditelji uz naznaku pojedinaca da rano detinjstvo određuje ličnost odraslog čoveka. U prilog tome govore statistički podaci koji naglašavaju da rasturanje porodice, vanbračno rođenje, niska školska sprema kao i loše zrdavstveno stanje roditelja, siromaštvo imaju skoro pa presudan značaj u vaspitnoj zapuštenosti i maloletničkom prestupništvu.

Život u takvoj sredini svakako ostavlja dubok trag u razvoju jednog pojedinca i ima negativne posledice na formiranje njegove ličnosti zato što porodica, a prvensteveno roditelji, treba da budu osnovna, besuslovna i najbitnija podrška i oslonac detetu.

Opšti porodični kontekst je povezan sa socio-materijalnim osujećenostima i siromaštvom. Devijantsko ponašanje maloletnika je na neki način povezano sa finansijskom situacijom roditelja. Za roditelje koji imaju mala primanja, na šta se najčešće nadovezuju i ostale životne poteškoće, biti rodtelj nije ni malo lak zadatak.

Nedostatak novca i materijalna anksioznost predstavljaju određeni splet uzroka koji dovode do porodičnih konflikata:

Pažnja sa roditeljstva se preusmerava na pitanja životnog opstanka, pri čemu se stvara psihičko osećanje isključenja iz okoline, fizički i emocionalni resursi roditeljstva se umanjuju, a kriterijum vaspitnih metoda opada. Siromaštvo nije jedini, niti glavni uzrok koji dovodi do ovog problema, ali postoji jasna veza koja pokazuje da uslovi socijalne nemaštine imaju značajan uticaj na ispoljavanje prestupničkog ponašanja.

Još jedan od uzroka lošeg porodičnog faktora jesu fizičke i psihičke bolesti roditelja, kao i odsustvo ,,roditeljske topline. Pri naučnim istraživanjima, javili su se sledeći rezultati:

  1. Zdravstveno stanje roditelja bilo je na veoma niskom nivou (samo 40% bilo je zdravo). Najčešće bolesti bile su plućne, stomačne i srčane, a bilo je i 9% nervnih bolesnika. 20% očeva i 22% majki (maćeha) bilo je zavisno o alkoholnim sredstvima. 42% dece je iz nepotpunih porodica, dok 22% su vanbračno rođena deca.
  2. Najveći broj roditelja bio je samo sa osnovnim obrazovanjem dok je čak 67% bilo nepismeno.
  3. Čak 82% dece je bežalo od škole ili je ponovilo razred.

Život u takvoj sredini, kao i prisustvo ovih faktora, ostavlja dubok trag u razvoju jednog pojedinca i ima negativne posledice na formiranje njegove ličnosti. Ti maloletnici, koji kasnije odrastu, imaju teškoće u stvaranju individualnih odnosa, i teško kontrolišu emocije. Javlja se nedostatak sposobnosti i motivacije za napredkom u školovanju, i poremećen sistem vrednosti.

Uticaj škole i vršnjaka[uredi]

Po mnogim istraživanjima pokazano je da deca devijantskog ponašanja ne vole svoje profesore ili nastavnke, čak 82% njih. Devijantsko ponašanje kod maloletnika je nastalo zbog nekog vida diskriminacije u njihovoj prošlosti, te nastavak toga samo pospešuje razvoj istog.

Kako bivaju izopšteni i ismejani iz društva, počinju sa još gorim ponašanjem ne bi li privukli pažnju svojih drugova. Kako to često ne urodi plodom, oni se onda povezuju sa drugim maloletnicima ili, vrlo često i starijim društvom van svoje škole koji imaju slične probleme i na taj način obrazuju neke vrste bandi.


Razvoj dece u psihološkom smislu – psihološki uzroci[uredi]

Formiranje ličnosti se prvenstveno odvija u porodici, koja predstavlja prvo i osnovno ljudsko mesto u kojoj se pojedinac susreće sa uslovima društveno-kulturnog života, koji mu određuje okolina u kojoj se može razvijati kao ličnost. Porodica predstavlja zajednicu u kojoj se razvoj ličnosti ostvaruje kroz složene procese kultivisanja, socijalizacije, kao i individualizacije, na osnovu čega će dete postati samostalna ličnost koja se izgrađuje naspram kulturnog nasleđa i društvenog života koje, pre svega, upoznaje u svojoj porodici.

Razvoj svakog pojedinca predstavljaju stalni procesi koji se odvijaju od začeća do zrelosti, tj. Kroz čitav period trajanja njegovog života.

Naučna ispitivanja su pokazala da deca u različiti dobima starosti ispoljavaju takozvane opšte forme razvoja, po kojima se svako doba razlikuje od prethodnog, i od nadolazećeg.

Na razvoj svakog pojedinca utiču tri međusobno povezana faktora:

  1. Nasleđe
  2. Okolina
  3. Aktivnost pojedinca

Ovi faktori utiću na formiranje bitnih i neponovljivih karakteristika svakog pojedinca. Smatra se da su maloletni delinkventi socijalno, emocionalno i intelektualno nezrela deca.

Od ta tri oblika nezrelosti najviše se značaja pridaje emocionalnom delu. Nezrelost po pitanju emocija nastaje kao posledica protesta prema sredini i niske frustracione tolerancije, koji vremenom prerastaju u stalan osećaj nesigurnosti, koji može i često dovodi do anksioznog stanja.

Socijalni oblik nezrelosti je u uskoj vezi sa ovim emocijama što pokazuje da maloletni delinkventi sve ono što žele, žele odmah i na način na koji su oni to zamislili, a ukoliko se to ne ispuni počinju da se ponašaju agresivno i bivaju veoma frustrirani.

Intelektualna nezrelost tj. manja inteligencija ove dece u odnosu na ostalu decu je veoma labilan argument i kao antiteza tome iznosi se da postoji velika mogućnost da su manje inteligentna deca uhvaćena, a da ona sa prosečnom ili nadprosečnom inteligencijom još uvek nisu.

Takođe, kao unutrašnji uzrok mogu se istaći i crte temperamenta, kao što su visok nivo aktivnosti, povišena reaktivnost i nizak prag odgovora na spoljne draži.

Karakteristike maloletnih presupnika[uredi]

Svako razdoblje života čoveka je jedna posebna i svrsishodna celina, a razvoj starenja se, kao proces sastoji od prelaženja sa nižih na više stepene. Uslovi socijalne sredine, u kojima se neprekidno odvija proces psihološkog razvoja deteta, su se menjali zavisno od objektivnih okolnosti i od njih ispoljenog kulturnog stava detetove okoline prema deci i mladima.

Osobine deteta, formirane u uslovima njegovog postojanja, uticale su da mu položaj u društvenoj zajednici bude potčinjen. Zavisnost dece se ogleda u tome što odrasli zajedno donose odluke o spremnosti prilagođavanja svojih potreba potrebama i zahtevima deteta u svakom od perioda formiranja i sazrevanja.

Začeci asocijalnosti se mogu javiti u najranijim godinama života. Fizičke i psihičke osobine dece u periodu pre puberteta utiču na ispoljavanje devijantnog ponašanja, a svakako najosetljiviji period emocionalnog sazrevanja jeste doba adolescencije, u kome se svaka faza odlikuje izvesnim psihičkim karakteristikama.


Kada govorimo o fizičkim osobinama maloletnih delinkvenata prva stvar koju treba naglasiti jeste ta da ne postoji znatna razlika između njih i ostale dece u tom pogledu. Veliki procenat njih mokrio je u krevet, a javljaju se i noćni strah, frasovi i anemija. Navodi se i to da su preležali razne dečije bolesti poput boginja, bolesti disajnih organa i stomačnih oboljenja. Neki značajniji uticaj ovih osobina nije potvrđen.

Intelektualne osobine maloletnih lica delikventnog ponašanja u prvi red stavljaju polemiku o inteligenciji ove dece. Dolazi do velikih nesuglasica naučnika, a uzrok tome jesu korišćenja različitih testova i testiranje različitih populacija. Ranija istraživanja su pokazala da je 50%-75% ove dece mentalno zaostalo, dok novija istraživanja daju rezultate da je 70%-90% te dece prosečne inteligencije, a čak 10%-20% nadprosečnih intelektualnih mogućnosti i sposobnosti, a svega 35% mentalno zaostala deca.

Iznose se mišljenja da ih odlikuje oskudan rečnik, niska verbalna inteligencija, manja kreativnost, slabija fantazija, ne tako visoke numeričke sposobnosti i manja sposobnost posmatranja.

Emocionalne osobine maloletnih delinkvenata[uredi]

Po mišljenju mnogih psihologa, emocionalni problemi su glavni uzrok nastanka maloletnika problematičnog ponašanja. Po pitanju fizičkih, intelektualnih i socijalnih osobina delinkvenata mišljenja stručnjaka su podeljena, ali kada je reč o emocionalnim osobinama najveći broj zastupa i ističe mišljenje da su maloletni prestupnici emocionalno nezrele osobe bez mogućnosti kontrolisanja emocija u odnosu na socijalne zahteve na društveno prihvatljive načine.

To su deca koja žele sve i odmah i kako nisu u stanju da odlože ili na pravi način kanališu svoje želje svojim ponašanjem dovode do sukoba potreba i zadovoljenja iz čega se kao zaključak nameće da jeprva karakteristika maloletnih delinkvenata burno reagovanje u frustacionim situacijama.

Takođe, nešto što karakteriše vaspitno zapuštenu decu jeste poremećen sistem vrednosti. Posledica poslednje dve karakteristike jesu česti seksualni prestupi ili veliki broj kratkotrajnih emotivnih veza sa različitim partnerima koje ne zahtevaju nikakvu dozu odgovornosti.

Često bivaju u situaciji da zbog novca ili dokazivanja u društvu budu primorani na laži i krađe. Istraživanja su pokazala da pri izvršenju krivičnih dela, ova deca osećaju konstantan strah i napetost koji za posledicu daju prisilnu neurozu. Uz često puto ponovljenu prisiljenu neurozu, neskladan razvoj ličnosti i neprilagođen odnos sa okolinom često nastaju teži i lakši oblici duševnih poremećaja zbog čega je rad sa delinkventima izuzetno težak, rezultati neretko slabi, gotovo nikakvi.

Socijalne osobine maloletnih delinkvenata[uredi]

Kod socijalnih osobina polazi se od pretpostavke da su oni socijalno nezrele osobe koje nisu sposobne za profesionalno osposobljavanje ili rad. Postavljanju ove teze doprineli su mnogobrojni slučajevi u kojima su socijalno nezrele osobe i loši učenici. Ovo mišljenje bi bilo sveopšte prihvaćeno da se kao antiteza nisu suprotstavili malobrojni primeri odličnih učenika koji takođe svojim prestupima prelaze na drugu stranu zakona.

Sinteza ove dve suprotstavnjene stvari ogleda se u tome da kada se maloletni prestupnici uključe u zajednicu i rad iste, postaju socijalno veoma uspešni. Ovo nam kao zaključak nameće da gotovo sve zavisi od našeg prihvatanja i pružanja prijateljske ruke. Ključna stvar je u tome da se fokus sa disharmioničnog odnosa sa spoljašnjom sredinom premesti na preispitivanje sposobnosti, interesovanja i sklonosti maloletnih delinkvenata za profesionalno osposobljavanje. Kao i njihovi vršnjaci najbolje mogu da napreduju u oblasti koja ih interesuje.

Kao zaključak se može istaći da su socijalne osobine bitne, ali ne i ključne kod maloletnih prestupnika jer se mogu menjati na gore objašnjen način.


Socijalni strah[uredi]

Socijalno nasilje mladih u Srbiji jednim delom predstavlja i pobunu pojedinih muškaraca na osećaj gubitka životnih šansi, i povratku tzv, muških tradicija, koje uključuju i nasilje. Fizički obračuni su često deo ,,dokazivanja muškosti , čime pojedinci pokazuju da su vredni poštovanja i pri tome osećaju visok nivo socijalne frustriranosti.

Neki maloletnici nasilnim ponašanjem žele da nadvladaju osećaj srama koji može biti potkan bezazlenom uvredom, sukobom oko devojke, ili sličnom situacijom.

Fizički napad na nekoga nastaje u ,,odbrani časti, čime se stiče trenutni ali takođe i lažni osećaj ponosa. Upotreba alkohola i drugih opijata se takođe smatra muškom stvari, iz koje, nažalost, proizilazi veliki broj teških krivičnih dela.

S druge strane se javlja kriza ,,tradicionalne muškosti, pri čemu muškarac više nije jedini hranitelj u porodici, što dovodi do podele uloga, pa usled sve većeg prisustva ženske radne snage, nastaje nesigurnost kod pojedinca. Neka tržišta favorizuju tradicionalne ženske kvalitete, pri čemu na neki način ukidaju šanse mladim muškarcima. Oni se tada okreću tradiciji muškosti, i predaju se alkoholu ili nasilju uz sportske događaje.

Protestna muškost je karakteristična za nezaposlene mladiće i ona predstavlja pokušaj ponovnog ,,rađanja napuštenog koncepta muške uloge.


Ličnost (profil) maloletnog prestupnika[uredi]

Bez obzira što ne postoji utvrđeni profil maloletnog delinkventa, mišljenje mnogih stručnjaka je da svaki od njih sadrži neku od ovih osobina:

Profil ličnosti maloletnog prestupnika

Kako često bivaju odbačeni od strane nedelikventnih vršnjaka svoje okoline, vremenom postaju manje spremni na saradnju sa drugima što dovodi i do potpune asocijalnosti. Asocijalnost sa sobom nosi i kulturnu zaostalost i često se delinkventi karakterišu kao neobrazovani, nevaspitani i socijalno zaostali.

Ubeđeni da nikome nije stalo do njih imaju manji osećaj krvice i minimalan strah od neuspeha. Krivicu i neuspeh sami snose te vremenom pod pritiskom često dolazi do gubljenja samokontrole.

Drugi, takođe navedeni uzrok može biti direktan odgovor maloletnika na frustracije. Podsticaj tome daje učešće vršnjaka u određenim kriminalnim delima. Imajući podršku od strane svojih vršnjaka koji žive isti ili sličan život oni stiču veliki otpor prema bilo kakvim autoritetima smatrajući da je bespotreban.

Postoji više problema identifikacije maloletnih delinkvenata. Nemogućnost ma kakve identifikacije – Kod ovih osoba spoljni faktori imaju minimalnu ulogu pri činjenju kriminalnih dela. Uzrok nemogućnosti identifikacije je konstantan osećaj usamljenosti koji ih konstantno vraća ponavljanjem kriminalnih radnji.


Pozitivna identifikacija sa socijalno negativnom grupom – Takođe pod pritiskom jakog osećaja usamljenosti i najčešće veoma loših porodičnih odnosa ova deca bi sve dala da ih neko voli tj.sve bi dali za svoje drugove pa iz tog razloga čine i kriminalna dela.

Ambivalentna identifikacija sa žrtvama – Najčešće deca koja su imala teško detinjstvo ili mladost imaju ovaj vid identifikacije. Veliki broj njih imao je loše navike: upotrebu duvana, alkohola, prostituisanje, čestu pojavu bekstva od kuće

Uzroci i karakteristike maloletnih prestupnika mogu se videti i na primeru da su ta deca nesposobna da izbalansiraju sposobnosti i ambicije te se kao posledice javljaju neprilagođenost i inferirornost što podrazmeva osećaj nemoći i nesposobnosti tj.u nekim slučajevima komplekse niže vrednosti. Naime, ti njihovi neostvareni ciljevi zbog kojih sebe smatraju manje vrednima nisu veliki snovi kao kod ostale dece već osnovni uslovi normalnog života kao na primer ostvarenje normalnih odnosa sa roditeljima.

Veliku razliku predstavlja i način na koji mladi prestupnici teže da reše svoje probleme. U odnosu na ostalu decu oni su znatno direktniji i konkretniji u rešavanju istih. Kako ne umeju da kanališu probleme na društveno prihvatljive načine oni često emocionalne tenzije rešavaju ekstrovertnim izražavanjem u koje spadaju agresija i napadi (verbalni i fizički) na svoju okolinu.

Svi ti napadi na okolinu jesu posledica života u porodici u kojoj nema kontrole i gde je naklonost među članovima na minimalnom nivou. Došavši iz takvog okruženja, maloletni prestupnici često bez griže savesi povređuju neke osobe ili im otimaju nešto. Korak dalje od klasičnih maloletnih prestupnika jesu psihopati maloletni prestupnici. Karakterišu ih okrutno, agresivno, prkosno, egocentrično, hladnokrvno i osvetoljubivo ponašanje, što je posledica toga da su ova deca nevoljena, neželjena i odbačena.

Preventivne mere i kazne[uredi]

Kako se kreće od teze da su maloletni delinkventi intelektualno, fizički, emocionalno, socijalno, radno, fizički nezrele osobe, da bi došlo do pravilnog razvoja potrebno je zadovoljiti njihove potrebe i obezbediti im određene uslove.

  1. Fizički uslovi, obezbeđivanje fizičkog zdravlja vrši se pomoću ishrane, telesnih aktivnosti, odmor, spavanje i ostale fiziološke potrebe;
  2. Emocionalni uslovi tačnije zdrava emocionalna klima, osećaj sigurnosti, prihvatanja, uzajamna ljubav, razumevanje od strane vaspitača, davanje mogućnosti da dožive uspehe, umanjivanje osećaja krivice;
  3. Zdrav socijalni razvoj i nastavak školovanja što u sebi sadrži pripadanje grupi, integritet, poštovanje i uvažavanje ličnosti, društveno odobravanje, disciplinovano, kanalisano socijalno prihvatljivo ponašanje, vođenje i nadzor tj.interesovanje odraslih za njihov život i postupke i ostale socijalne probleme.

Ove uslove u obavezi su da obezbede vaspitne ustanove namenjene prevaspitavanju maloletnih delinkvenata, kod nas su to kazneno popravni domovi.

Opšte odlike kriminaliteta maloletnika u Srbiji[uredi]

Između optuženih, prijavljenih, i krivično sankcionisanih maloletnika postoji bitna razlika čije razloge treba tražiti u okolnostima da se pri razmatranju prijava određeni broj istih odbacuje ili se postupak obustavlja, kao i pri kašnjenju donošenja odluka o prijavama. U Srbiji se, u pojedinim godinama, na statistici pojavio veći broj optuženih nego prijavljenih delikvenata.

Za ovakav podatak postoji objašnjenje da se sankcionisanjem maloletnika vode različite institucije kao što su policija, tužilaštvo i sud, kao i razlog zakasnelo donetih odluka o slučajevima iz prethodnih godina koji su 1999. i 2000. godine procesuirani. Minulih godina u Srbiji je prosečno optuženo bilo čak 92% prijavljenih maloletnika, od čega je 63% bivalo krivično sankcionisano. Učešće takvih optuženika u broju je veće i prosečno iznosi i do 68%. U Srbiji se, na godišnjem nivou, prosečno osudi oko 36 000 punoletnih i 2350 maloletnih osoba.

Broj punoletnih izvšilaca krivičnih dela pokazuje relativnu stabilnost, naročito u poslednjim godinama, dok su oscilacije krivično sankcionisanih maloletnih lica nešto izraženije.Zastupljenost maloletnih počinioca krivičnih dela kod nas iznosi preko 6%. Kiminalitet maloletnika najčešće je imovinskog karaktera i izvršioci ovakvog krivičnog dela, u ukupnoj masi krivično sankcionisanih učestvuju čak sa 79%.

Hapšenje maloletnika

Drugu grupu po učešću čine krivična dela protiv života i tela. Ovakva dela su znatno povećana u ukupnom kriminalitetu jednog devijanta. Krivična dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja zauzimaju treće mesto po učestalosti jer iznose celih 3.1%. Grupa krivičnih dela protiv javnog reda i mira takođe blago osciluje u poslednjim godinama i iznosi od 0.6 do 2.9% devijanata. Krivična dela protiv polne slobode su poslednja po učestalosti i iznose manje od 1%.

Kriminalitet maloletnika u Srbiji je najčešće nasilničkog tipa. Statistika kaže da je skoro 60% maloletnika krivično sankcionisano zbog vršenja krivičnih dela koja su u sebi imala primese nasilja. Nasilničko ponašanje je važna tačka maloletne delikvencije u Srbiji, i ovakva vrsta kriminaliteta je znatno prisutnija u populaciji krivično sankcionisanih maloletnika, nego njegovo učešće u ukupnom kriminalitetu.

Zaključak[uredi]

Nasilje kao posledica agresije i danas normalno prihvaćen vid ponašanja, sa starijih biva prenet na najmlađe stanovnike ove Zemlje. Poprimajući taj model ponašanja i odrastajući u tako nezdravoj sredini deca kreću pogrešnim putem i obično to biva uočeno tek kada se nađu u ambisu tj. lošem društvu i kada već postanu maloletni delinkventi. Uzroci ovih pojava kriju se u najbanalnijim stvarima, svakodnevnim prepirkama i treba misliti o tome.

Maloletni delinkventi po mom mišljenju nastaju na takav način. Kako to nije njihova krivica, smatram da je kažnjavanje, ako izumemo i to da nema neki efekat, nepravedan način reagovanja na tu pojavu jer je njihova krivica samo površinska.

Najčešće ako problemi ne potiču iz porodice, njihov izvor je u školi, okolini tj. društvu. Koliko god maloletni delinkventi na prvi pogled izgledali kao hladne i flegmatične osobe, njih mnoge stvari pogađaju. Nešto što ih najviše boli jeste odbacivanje od strane društva i njihovih vršnjaka. Kada se dete oseti odbačeno u svom odeljenju, ono, tražeći ljubav i pažnju lutajući upadne u loše društvo.

Delinkventi su najbolji ljudi i najveći prijatelji. Oni su u stanju da prihvate sve odbačene i nikada im ne okrenu leđa. Bez obzira koliko zvučelo čudno i nemoguđe maloletne prestunike boli odbačenost i etiketiranost od strane njihovih predavača. Profesori, vaspitači, nastavnici, predavači, treba da budu to što jesu po pozivu i da se prema svoj deci ophode isto.[1][2][3]

Reference[uredi]

  1. 1,0 1,1 1,2 D.Đorđević, Pedagoška psihologija, Dečije novine, Gornji Milanovac 1981.
  2. Aleksandar L. Jugović, Zoran Ilić, pregledni članak, Fakultet za edukaciju i rehabilitaciju, Beograd
  3. Miomira Kostić, pregledni članak, Pravni fakultet, Niš
  • Ovaj članak, ili jedan njegov deo, izvorno je preuzet iz knjige Ivana Vidanovića „Rečnik socijalnog rada“ uz odobrenje autora.

Vidi još[uredi]