Manić (riba)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Za druge upotrebe, pogledajte Manić (višeznačna odrednica).

Manić
Naučna klasifikacija uredi
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Actinopterygii
Red: Gadiformes
Porodica: Lotidae
Rod: Lota
Oken, 1817
Vrsta:
L. lota
Binomno ime
Lota lota
Sinonimi
Spisak
    • Gadus lota Linnaeus, 1758
    • Enchelyopus lota (Linnaeus, 1758)
    • Molva lota (Linnaeus, 1758)
    • Gadus lacustris Walbaum, 1792
    • Gadus maculosus Lesueur, 1817
    • Lota maculosa (Lesueur, 1817)
    • Molva maculosa (Lesueur, 1817)
    • Gadus compressus Lesueur, 1817
    • Lota compressa (Lesueur, 1817)
    • Lota vulgaris Fitzinger, 1832
    • Lota fluviatilis Perty, 1832
    • Lota marmorata Koch, 1840
    • Lota inornata DeKay, 1842
    • Lota brosmiana Storer, 1842
    • Lota communis Rapp, 1854
    • Lota linnei Malm, 1877

Manić (lat. Lota lota) je slatkovodna riba koja samo na prvi pogled podseća na soma, pripada porodici Lotidae. Takođe je poznat kao burbot,[2] marijah, kusk,[3] slatkovodni bakalar,[4] slatkovodni ling, slatkovodni kusk, šišarkasta riba, lingkod,[5] i jilpaut. Ova vrsta je blisko srodna morskoj pastrmki i kasku. Jedini je pripadnik roda Lota. Tokom dela godine, burbot živi pod ledom, a za razmnožavanje su mu potrebne niske temperature.[6]

Opšte karakteristike[uredi | uredi izvor]

  • Lokalni nazivi: žabar, derača, menka, menjka
  • Maks. dužina: 1 m.
  • Maks. masa: od 25 do 30 kg.
  • Vreme mresta: od decembra do marta

Opis i građa[uredi | uredi izvor]

Manić, za razliku od soma ima srazmerno manje vilice i zašiljenije, naročito ako se posmatraju odozgo i na donjoj vilici se nalazi jedan karakterističan brk. Leđno peraje je dugo i proteže se do repnog koje je polukružnog oblika. Analno peraje, po dužini je slično kao kod soma. Koža je prekrivena sitnim krljuštima preko koje je sloj prilično vodenaste sluzi. To je uticalo da dobije i lokalni naziv „žabar“.

Navike, stanište, rasprostranjenost[uredi | uredi izvor]

Manić spada u porodicu bakalara - Lotidae - koji su najzastupljeniji u severnim morima, a naseljavaju i reke i jezera od Skandinavije do Japana. Neke morske vrste dostižu težinu i do 50 kg. Za vreme leta mu se aktivnost bitno smanjuje, slabo se kreće i hrani se nastojeći da se zadrži na najdubljim mestima gde je voda najhladnija.

Manić je, kao izrazita riba dna, dosta lenj. Preko dana retko napušta svoja skrovišta osim kada ga na to ne primoravaju visoke vode. Aktivan je isključivo noću i tada se lovi, najčešće u blizini skrovišta od koga se ni tada mnogo ne udaljava.

Manić je neobična, vrlo interesantna i retka riba, u Srbiji naseljava vode sliva Dunava. Krajnja južna tačka njenog areala su pastrmske vode oko Plavskog jezera i reka Lim u Crnoj Gori. Manića tamo nazivaju „deraća“ i tu dostiže i više od 2 kg težine.

Manić je, početkom ovog veka, bio nastanjen u gornjem toku Velike Morave. Lovljeni su primerci težine do 3 kg. Stari ribari tvrde da ga je bilo mnogo kao i soma. Međutim, ni izdaleka nije bio cenjen kao som. Od tog vremena, a naročito posle Drugog svetskog rata, brojnost manića je stalno opadala, najverovatnije zbog povećane zagađenosti vode.

Manić ima cirkumpolarnu distribuciju iznad 40 °C. Populacije su kontinuirane od Francuske preko Evrope i Azije do Beringovog moreuza. U Severnoj Americi, manić se kreće od poluostrva Sjuard na Aljasci do Nju Brunsvika duž atlantske obale. Manić je najčešći u potocima i jezerima Severne Amerike i Evrope. Oni su prilično česti u jezeru Iri, ali se takođe nalaze u drugim Velikim jezerima.[7] Nedavna genetička analiza sugeriše da geografski obrazac manića može ukazivati na više vrsta ili podvrsta, što ovaj pojedinačni takson čini pomalo varljivim.[8]

Ujedinjeno Kraljevstvo[uredi | uredi izvor]

Evropska geografska rasprostranjenost manića

U Ujedinjenom Kraljevstvu, manić je verovatno izumro. Poslednje zabeleženo hvatanje bio je primerak težine 0,48 kg (1,1 lb), u julu 1970, od strane Stivena Mekindera, sa kanala Great Uz Relif, u Denveru, Norfolk.[9] Oktobra 1970. opisan je u Ginisovoj knjizi rekorda kao „najređa britanska riba“ koja je „skoro izumrla“, te je „dogovoreno da nijedan zapis za ovu vrstu ne bude objavljen, barem do 1974. godine, u interesu očuvanja“.[10] Manić bi još uvek mogao da preživi u Velikoj Britaniji. Čini se da su okrugi Kembridžšir, Norfolk[11] i Jorkšir (posebno reke Dervent ili Jorkširski Uz) najverovatniji kandidati za područja u kojima bi vrsta još mogla da preživi. Planovi da se ovaj slatkovodni član porodice bakalara ponovo uvede u britanske vode su pod istragom.[4]

Razmnožavanje[uredi | uredi izvor]

Manić, zbog svog porekla, je jedina riba u Srbiji koja se mresti i aktivna je zimi. Tačnije, mresti se od decembra do marta. Plodnost je 5 000 000 jaja. Jaja su sitna, imaju u prečnika oko 1 mm. I pored velike plodnosti, samo mali broj manića uspe da se izvede iz ikre. Mnoga mlađ strada kako od samih roditelja tako i od drugih grabljivica, ili ne nađe odgovarajuće uslove za život. Ženka polaže ikru na peščanim mestima, gde je rečni tok mirniji.

Ekologija[uredi | uredi izvor]

Stanište[uredi | uredi izvor]

Manić živi u velikim, hladnim rekama, jezerima i akumulacijama, prvenstveno preferirajući slatkovodna staništa, ali je u stanju da uspeva u boćatim sredinama za mrešćenje. Tokom leta, obično se nalaze u hladnijoj vodi ispod termokline. U jezeru Superior, manić može da živi na dubinama ispod 300 m (980 ft).[8] Kao bentoske ribe, oni tolerišu niz tipova supstrata, uključujući blato, pesak, šut, kamene gromade, mulj i šljunak, za ishranu.[12] Odrasli grade velike jame u supstratu za sklonište tokom dana. Manići su aktivni krepuskularni lovci.[8] Populacije manića su adfluvijalne tokom zime i migriraju na priobalne grebene i plićake da bi se mrestile,[8] preferirajući mrestilišta peska ili šljunka.[12]

Životna istorija[uredi | uredi izvor]

Manići dostižu polnu zrelost u uzrastu između četiri i sedam godina.[13] Sezona mresta se obično odvija između decembra i marta, često pod ledom na ekstremno niskim temperaturama u rasponu između 1 i 4 °C. Tokom relativno kratke sezone koja traje od dve do tri nedelje, manić se mresti više puta, ali ne svake godine.[8]

Kao nosioci mresta, manići nemaju eksplicitno mesto za gnežđenje, već puštaju jaja i spermu u vodeni stub da bi bili odneti i slegniti. Kada se mreste, mnogi mužjaci manića okupljaju se oko jedne ili dve ženke, formirajući kuglu za mrest. Previjajući se u otvorenoj vodi, mužjaci i ženke istovremeno oslobađaju spermu i jaja. U zavisnosti od temperature vode, period inkubacije jaja traje od 30 do 128 dana. Oplođena jaja se zatim spuštaju dok se ne slegnu u pukotine i šupljine u podlozi.[13]

U zavisnosti od veličine tela, plodnost ženke manića kreće se od 63.000 do 3.478.000 jaja za svaki mrest.[8] Brzina rasta, dugovečnost i uzrast polne zrelosti manića su u snažnoj korelaciji sa temperaturom vode; velike, starije jedinke proizvode više jaja od malih, mlađih pojedinaca. Jaja su okrugla sa velikom globulom ulja, oko 1 mm (0,039 in) u prečniku i imaju optimalan opseg inkubacije između 1 i 7 °C (34 and 45 °F).[8]

Novoizlegle larve manića su pelagične, pasivno lebde u otvorenim vodama. Staništa blizu 4 °C (39 °F) su optimalna za maniće i preferiraju temperature vode od 12 °C (54 °F) i niže.[13] Noću su mladi aktivni, danju se sklanjaju ispod kamenja i drugog debrisa. Brzo rastući u svojoj prvoj godini, manić dostiže između 11 and 12 cm (4,3 and 4,7 in) ukupne dužine do kasne jeseni.[8] Tokom svoje druge godine života, manić u proseku naraste još 10 cm (3,9 in).[14]

Manić prelazi iz pelagičnih staništa u bentoško okruženje kada dosegne odraslo doba, oko pete godina. Prosečna dužina manića po zrelosti je oko 40 cm (16 in), sa blagim polnim dimorfizmom.[14] Maksimalne dužine se kreću između 30 i 120 cm (12 i 47 inča), a težine od 10 do 12 kg (22 do 26 lb).

Ishrana i predatori[uredi | uredi izvor]

U fazi larve, jednomesečni manić počinje egzogeno hranjenje, konzumirajući hranu kroz usta i varenje u crevima. Manić u fazi larve i u juvenilnom stadijumu se hrani beskičmenjacima na osnovu veličine. Ispod 1 cm (0,39 in), manići jedu kopepode i kladocerane, a iznad 1—2 cm (0,39—0,79 in), zooplankton i amfipode. Kao odrasli, oni su pre svega ribožderi, loveći lampuge, bele ribe, lipljene, mlade severne štuke, čučunovke, koljuške, pastrmke i smuđeve.[8] Povremeno, manić takođe jede insekte i druge makrobeskičmenjake, a poznato je da jedu žabe, zmije i ptice. Tako široka ishrana je takođe povezana sa njihovom sklonošću da grizu mamce, što ih čini veoma lakim za hvatanje. Plen su severne štuke, muskelunge i neke vrste lampuga.

Komercijalni značaj[uredi | uredi izvor]

Ilustracija Aleksandra Fransisa Lajdona iz 1879. godine.

Jedna knjiga napisana 1590. godine u Engleskoj beleži da su manići bili toliko česti da su korišćeni za ishranu svinja.[15]

Manić je jestiv. U Finskoj, njegova ikra i džigerica su veoma cenjeni kao delikatesi, kao i sama riba. Godišnji turnir u podvodnom ribolovu održava se u blizini Roblina, Manitoba. Jedan od vrhunaca turnira je pečenje riba, gde se dnevni ulov servira pržen. Kada se kuva, meso manića ima ukus veoma sličan američkom jastogu, što dovodi do nadimka manića „sirotinjski jastog“.

Tokom 1920-ih, apotekar iz Minesote Teodor „Ted“ H. Rovel i njegov otac, Džozef Rovel, komercijalni ribolovac na Jezeru u šumama, koristili su manića kao hranu za lisice na njinovoj farmi plavih lisica. Otkrili su da manić sadrži nešto što je poboljšalo kvalitet krzna lisica; ovo su potvrdili i kupci krzna, koji su komentarisali da su ova krzna superiornija od ostalih krzna koje su videli. Ted Rovel je smatrao da je uzrok prisustvo neke materije u maniću, te je izvukao malo ulja i poslao ga na analizu. Rezultat testa bio je da jetra manića ima tri do četiri puta veći sadržaj vitamina D i četiri do deset puta više vitamina A od „dobrog” ulja iz jetre bakalara. Njihov sadržaj vitamina varira od jezera do jezera, gde njihova ishrana može imati neke varijacije. Pored toga, jetra čini oko 10% ukupne telesne težine ribe, a njegova jetra je šest puta veća od one slatkovodne ribe slične veličine. Ulje je manjeg viskoziteta i brže se vari i asimiluje od većine drugih ulja riblje jetre. Rovel je osnovao kompaniju Burbot Liver Products, koja je kasnije postala Rovel laboratorije, Ink.

Ribolov[uredi | uredi izvor]

Bacvanski zaliv, jezero Superior

IGFA priznaje svetski rekord manića uhvaćenog na jezeru Difenbejker, Saskačevan, Kanada, od strane Šona Konrada 27. marta 2010. Riba je bila teška 25 lb 2 oz (11,4 kg).[16]

Manić je istrajan grabežljivac, koji ponekad napada druge ribe skoro iste veličine, i kao takav može biti smetnja ribama u vodama u kojima nije autohton. Nedavna otkrića manića u Grin reci akumulaciji Flaming Gordž u Juti zabrinula su biologe divljih životinja, koji strahuju da bi manić mogao da desetkuje populaciju sportskih riba u onome što je priznato kao jedna od najvećih ribolovnih staništa potočne pastrmke na svetu, jer se često hrani jajima drugih riba u jezeru, kao što je crveni losos. Ministarstvo za lov i ribolov Jute uvelo je propis „bez puštanja“ „uhvati i ubij“ za manića na vodenim trasama Jute.[17] Međutim, utvrđeno je da su propisi u velikoj meri neprimenljivi.

Grad Voker u Minesoti svake zime održava međunarodni Festival jegulja na jezeru Lič.[18] Festival je privukao nacionalnu pažnju 4. marta 2011. godine, kada je dopisnik Večerašnjeg šoa sa Džejem Lenom napravio segment o događaju.

Konzervacijski status[uredi | uredi izvor]

Populacije manića je teško proučavati, zbog njihovih dubokih staništa i razmnožavanja pod ledom. Iako je globalna distribucija manića široko rasprostranjena i obilna, mnoge populacije su ugrožene ili istrebljene. Ihtiolozi i taksonomisti snažno savetuju da se ispita stara taksonomska zbog novih genetskih uvida da postoje dve vrste manića: evropski manić (Lota lota) i severnoamerički pramen (Lota maculosa).[19] Pošto maniću nedostaje popularnost u komercijalnom ribolovu, mnogi regioni čak i ne razmišljaju o planovima upravljanja. Čini se da su zagađenje i promena staništa, kao što je pregrađivanje reka, primarni uzroci smanjenja populacije rečnog manića, dok zagađenje i štetni efekti invazivnih vrsta imaju najveći uticaj na populacije jezera. Upravljanje manićom je na niskom prioritetu, jer ga u nekim regionima nema.[20]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ NatureServe (2013). „Lota lota”. Crveni spisak ugroženih vrsta IUCN. IUCN. 2013: e.T135675A18233691. doi:10.2305/IUCN.UK.2013-1.RLTS.T135675A18233691.en Slobodan pristup. Pristupljeno 19. 11. 2021. 
  2. ^ „Archived copy”. Arhivirano iz originala 2. 11. 2012. g. Pristupljeno 20. 9. 2012. 
  3. ^ „Cusk: Species Information: Fisheries: Fish & Wildlife: Maine Dept of Inland Fisheries and Wildlife”. www.maine.gov. Pristupljeno 2021-08-23. 
  4. ^ a b Barkham, Patrick (6. 3. 2020). „Return of the burbot: 'great lost fish' to be reintroduced to UK”. The Guardian. 
  5. ^ Onions, C. T. (1973). The Shorter Oxford English Dictionary (3 izd.). str. 420. 
  6. ^ „The decline of the 'disgusting' burbot”. BBC News. British Broadcasting Corporation. 2015-07-07. Pristupljeno 7. 7. 2015. 
  7. ^ Record Burbot Comes from Lake Michigan Waters (December 10, 2020) Chicago Sun Times
  8. ^ a b v g d đ e ž z „Archived copy” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 2010-11-25. g. Pristupljeno 2012-05-04. 
  9. ^ „Stephen beats the burbot hunters”. Angling Times. 23. 7. 1970. 
  10. ^ The Guinness Book of Records seventeenth edition, published October 1970, page 227
  11. ^ „Angling: Burbot – little devils may be lurking in East Anglia”. Bury Free Press. 2008-01-31. Arhivirano iz originala 3. 1. 2014. g. Pristupljeno 20. 3. 2015. 
  12. ^ a b http://www.michigandnr.com/PUBLICATIONS/PDFS/ifr/ifrlibra/special/reports/sr37/SR37_app02_pp108_thru_119.pdf
  13. ^ a b v „Archived copy”. Arhivirano iz originala 2010-06-21. g. Pristupljeno 2012-05-04. 
  14. ^ a b Bailey, Merryll M. (1972). „Age, Growth, Reproduction, and Food of the Burbot, Lota lota (Linnaeus), in Southwestern Lake Superior”. Transactions of the American Fisheries Society. 101 (4): 667—674. doi:10.1577/1548-8659(1972)101<667:AGRAFO>2.0.CO;2. 
  15. ^ „10 fishy facts about burbots”. bbc.co.uk. British Broadcasting Corporation. Pristupljeno 7. 7. 2015. 
  16. ^ „IGFA World Records”. www.igfa.org. Arhivirano iz originala 26. 2. 2012. g. Pristupljeno 6. 4. 2018. 
  17. ^ „Ugly, invasive fish spreads into Green River - KSL.com”. ksl.com. Pristupljeno 6. 4. 2018. 
  18. ^ "Annual International Eelpout Festival." Annual International Eelpout Festival. 26 April 2008. 29 May 2008 [1] Arhivirano 13 mart 2018 na sajtu Wayback Machine
  19. ^ Kottelat, M. and J. Freyhof, 2007. Handbook of European freshwater fishes. Publications Kottelat, Cornol and Freyhof, Berlin. 646 pp.
  20. ^ Stapanian, Martin A (2010). „Worldwide status of burbot and conservation measures”. Fish and Fisheries. 11: 34—56. doi:10.1111/j.1467-2979.2009.00340.x. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Manić na Vikimedijinoj ostavi.
Vikivrste imaju više informacija o članku Manić (riba).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Манић_(риба)&oldid=27413376”