Manojlo I Veliki Komnin

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Manojlo I
Srebrni asper Manojla I
Lični podaci
Datum rođenja1218.
Mesto rođenjaTrapezunt,
Datum smrtimart 1263
Porodica
SupružnikRusudan od Gruzije, Ana Ksilaloja, Irina Sirikena
PotomstvoTeodora Velika Komnina, Jovan II Veliki Komnin, Andronik II Veliki Komnin, Đorđe Veliki Komnin
RoditeljiAleksije I Veliki Komnin
Teodora Aksuhina
DinastijaVeliki Komnini
Trapezuntski car
Period1238 — 1263.
PrethodnikAleksije I Veliki Komnin
NaslednikAndronik II Veliki Komnin

Manojlo I Veliki Komnin (grč. Μανουήλ Α΄ Μέγας Κομνηνός) je bio trapezuntski car od 1238. do 1263. iz dinastije Velikih Komnina. Bio je sin Aleksija I i njegove žene Teodore. Za vreme Manojlove vladavine Trapezuntsko carstvo je obuhvatalo teritoriju koja se protezala duž cele obale Crnog mora. O njegovoj vladavini postoji vrlo malo zapisa, a Manojlovu vladavinu je obeležio i katastrofalni požar koji je pogodio Trabzon januara 1253. godine. Spoljni izvori navode da je za vreme njegove vladavine, tačnije 24. juna 1254. godine povraćen i grad Sinop koji je bio izgubljen 40 godina pre toga od strane Rumskog sultanata. Tokom godina kojih je Manojlo držao ovaj lučki grad seldžuci su bili bez izlaza na more, što je Trapezuntsko carstvo ponovo postavilo kao glavnu pomorsku silu u Crnom moru.

U pisanim izvorima se takođe navodi da je 1243. godine Trapezuntska vojska pomagala Turcima Seldžucima i Nikejskom carstvu protiv Mongola u Persiji.

Manojlo je umro marta 1263. godine, a pre smrti je imenovao najstarijeg sina Andronika kao njegovog naslednika.

Manojlo I Veliki Komnin (grč. Μανουηλ Κομνηνος; umro u martu 1263) je bio car Trapezuntskog carstva od 1238. do svoje smrti. Bio je mlađi sin cara Aleksija I i njegove žene carice Teodore. U vreme vladavine cara Manojla I, Trapezuntsko carstvo je obuhvatalo teritoriju koja se protezala duž južne obale Crnog mora. Iako Mihajlo Panaret, trapezuntski hroničar iz 14. veka, cara Manojla I naziva „najvećim generalom i najsrećnijim“ i navodi da je vladao „virtualno u očima Boga“, jedini događaj koji dokumentuje za Manojlovu vladavinu je katastrofalni požar koji je pogodio grad Trapezunt, januara 1253. godine.[1] Glavni događaji njegove vladavine poznati su iz spoljnih izvora, od kojih je najvažniji oporavak Sinope 1254. godine, koja je bila izgubljena pre četrdeset godina u korist Rumskog sultanata.

Car Manojlo I i Mongoli[uredi | uredi izvor]

Godine 1243. zabeleženo je da je Trapezuntska vojska pomagala Turcima Seldžucima, zajedno sa odredom Nikejskog carstva, protiv Mongola u Persiji u bici kod Kese Daga.[2] Uprkos tome, seldžučke snage su bile razbijene, a i Seldžuci i njihovi saveznici morali su da priznaju svoju potčinjenost pobedničkim Mongolima. Car Manojlo I je lično posetio dvor velikog kana Gujuka još 1246. godine; ovo je bio važan čin, kako primećuje Rustam Šukurov, jer se lična poseta vazalnog vladara kanovom dvoru smatrala neizostavnom ceremonijom; doveo je ove osobe u „porodicu“ Velikog kana.[3] „Seldžučka Anadolija je bila pod strogom kontrolom Mongola“, piše Šukurov. „Svaka ozbiljna promena u društvenom i političkom životu (uključujući imenovanja na ključne funkcije) zahtevala je mongolsko odobrenje i sankcije, što je bilo oličeno, posebno, u iarlightsu.“[4]

Dana 24. juna 1254. godine, car Manojlo I je ponovo zauzeo Sinopu i postavio Gadrasa za arhonta crnomorske luke.[5] Kurškanski sugeriše da je car Manojlo I dobio jarlik pre ovog napada, iako priznaje da to ne bi bilo u skladu sa praksom trapezuntskih careva.[6] Tokom godina dok je car Manojlo držao ovu luku, Turci Seldžuci su bili bez izlaza na more, što je Trepezunt ponovo učinilo glavnom pomorskom silom u Crnom moru.

Šukurov raspravlja sa Kurškanskim da li je car Manojlo I dobio jarlik od Ilhanskih Mongola da povrati Sinopu, i dalje tvrdi da je to učinjeno da bi se osramotila Zlatna Horda, koji su bili gospodari Turaka Seldžuka; Guverner Sinope u vreme kada je car Manojlo I zauzeo luku bio je Rais al-Bahr Šuja al-Din Abd al-Rahman, seldžučki pomorski komandant, koji je učestvovao u seldžučkoj diplomatskoj misiji kod Batu Kana, vladara Zlatne Horde 1253. godine, gde je dobio Batuov jarlik dajući mu upravu nad gradom.[7] Nekoliko godina kasnije, u oktobru 1256, jednog od trojice braće koji su nasledili Seldžučki sultanat Rum, sultana Kejkavusa II, je porazio mongolski guverner Persije, Bajdžu Nojan, sultan je nakon poraza pobegao, a utočište je pronašao u Nikejskom carstvu, ovom pobedom Anadolija prelazi iz sfere uticaja Zlatne Horde u sferu uticaja Ilhanata.[8]

Car Manojlo I Veliki Komnin je umro u martu 1263. godine, „preporučivši i odabravši“ — da upotrebimo Panaretove reči — svog najstarijeg sina Andronika za svog naslednika.

Diplomatska misija kod kralja Luja IX Svetog od Francuske[uredi | uredi izvor]

Car Manojlo I je 1253. godine poslao izaslanike francuskom kralju Luju IX, koji je tada bio u Sidonu nakon poraza u bici kod Fariskura, tražeći da oženi ćerku francuskog kralja. „Kralj nije imao francuske princeze sa sobom u krstaškom ratu“, piše Vilijam Miler, „ali je preporučio caru Manojlu I da sklopi bračni savez sa Latinskim carstvom u Carigradu, što bi bila korisna pomoć „tako velikog i bogatog čoveka“. protiv Vataca, cara Nikejskog carstva.“[9] Žan de Žoenvil svedoči o Manojlovom bogatstvu, navodeći da je kralj Luju IX poslao „poklon od raznih dragulja, a takođe, između ostalog, i nekoliko lukova od drenovog drveta. Zarezi za osovine su bile uvrnuti u lukove, a kada su se ove osovine olabavile, videlo se da su veoma oštre i dobro napravljene.“[10]

Iako Miler ne uspeva da ponudi razlog za Manojlovo poslanstvo upućeno kralju Luju IX, dva novija pisca jesu, a oni nisu isključivi. Kuršanski je istakao da bi tajming diplomatske misije imao smisla ako je prva žena cara Manojla I, trapezuntska plemkinja carica Ana Ksilaloja, umrla pre te godine a car Manojlo I smatrao je da bi mu bračni savez sa francuskim kraljem koristio; a nakon što je kralj Luji IX odbio prdlog, car Manojlo I se oženio Irinom Sirikenom. Ako je ovo tačno, to predstavlja preko potrebnu tačku sidrišta u hronologiji Manojlovog života.[11] Drugi mogući razlog sugerisao je Rustam Šukurov: poznato je da su Manojlovi mongolski gospodari bili naklonjeni hrišćanstvu, i možda je cara Manojla I ta naklonost ohrabrila da traži vezu sa „neospornim vođom krstaškog pokreta i neumornim ratnikom protiv islama".[12]

Novac cara Manojla I[uredi | uredi izvor]

Manojlova vladavina je značajna po tome što je bio prvi car Trapezunta koji je izdao veliki broj novčića. Ovo je važno iz dva razloga: prvi je da se izdavanje kovanica od plemenitog metala, kao što su srebro ili zlato, obično smatra demonstracijom suvereniteta od strane vladara; drugi je da se obim kovanog novca koji je izdao vladar često koristi kao pokazatelj ekonomske aktivnosti. Iako je utvrđeno da neki bakarni skifati potiču iz kovnice cara Andronika I Gida,[13] prema Otu Retovskom, tada je iskovano više od 200 vrsta srebrnih aspri — karakterističnog novčića Carstva, više nego bilo koji drugi vladar Trapezunta - dodatak drugoj srebrnoj i bronzanoj valuti. (Car Jovan II je drugi, sa oko 138 vrsta aspri tokom svoje vladavine.)[14] Trapezuntski novčići su cirkulisali van carstva, posebno u Gruziji.[15] Njegovi novčići su tamo postali toliko uobičajeni da je njegovo ime postalo opšta reč na gruzijskom za novac; kirmanojlo je izvedeno od "kuros Manojlo" ili "Cezar Manojlo".[16]

Uzrok ove iznenadne eksplozije obima valute nije jasno poznat. Sigurno nisu svi poticali od Manojlovih srebrnjaka. I Rot i Retovski su identifikovali određeni broj kovanica iskovanih kao imitacije u Gruziji da bi zadovoljili tamošnju potražnju.[17] Mišel Kuršanski je sugerisao da su neki od ovih tipova iskovani tokom vladavine Manojlovih naslednika — cara Andronika II i cara Georgija — zato što su im njihovi mongolski gospodari zabranili da kouju srebrne novčiće na svoja imena.[6] Ipak, zbog toga je velika većina novčića sa njegovim imenom iskovana tokom njegove vladavine.

Neki pisci pripisuju ovaj veliki broj aspri promeni rute Puta svile tokom Manojlove vladavine. Uništenje Bagdada od strane Hulagu Kana 1258. godine oživelo je trgovački put koji je vodio na sever od Jermenije i doline gornjeg Eufrata do Erzeruma, a zatim preko prevoja Zigana do Trapezunta, umesto do Sredozemnog mora.[18] Međutim, Entoni Brajer ističe da je obim trgovine na ovoj ruti bio minuskulan, a porezi i dažbine izvučeni iz robe koja je prolazila kroz Trapezunt (poznata kao komerkion) bi iznosila najviše 30% ukupnih prihoda Carstva u prometu godine, a češće 6%.[19] Drugi autor je istakao da su rudnici srebra u regionu Gumushane bili u granicama Trapezuntskog carstva tokom 13. veka, i da su mogli da budu sirovina za ove novčiće;[20] ali dalja istraživanja su pokazala da ovi rudnici srebra tokom 13. veka; nisu bili u velikoj meri eksploatisani pre 18. veka.[21] Kuršanski je sugerisao da ovi novčići predstavljaju danak koji su izvlačili dominantni Mongoli u Persiji, iako to ne objašnjava brigu koja se vodila oko kovanja svih ovih novčića: većina ovog danaka bi, nakon što je isporučena mongolskim gospodarima, bila pretopljena i koristi se za proizvodnju drugih novčića ili nakita.[22]

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Car Manojlo I je obnovio manastir Sveta Sofija u Trapezuntu između 1250. i 1260. Istmond opisuje Manojlovu crkvu kao „najbolji preživeli vizantijski carski spomenik svog perioda.“ [23] Kada je car Mihailo VIII Paleolog ponovo zauzeo Konstantinopolj od Latinskog carstva 1261. godine, car Manojlo I je u potpunosti zahtevao da ga opozove. napusti svoje pravo na titulu „Car i autokrata Rimljana“, onu koju su obično koristili vizantijski carevi.[24]

Porodica[uredi | uredi izvor]

Car Manojlo I je bio drugi sin cara Aleksija I, prvog cara Trapezuntskog carstva; njegov stariji brat, car Jovan I Aksuh, bio je njegov prethodnik. Tokom opsade Sinope, jedan od izvora navodi da car Aleksije I ima „u Trapezuntu odrasle sinove koji su sposobni da vladaju“, pa je verovatno da je car Manojlo I rođen pre 1214. godine.[25]

Car Manojlo I je imao decu od tri različite žene; posle njega carovaše četvoro njegove dece. Stariji naučnici, poput Milera i Finlaja, pretpostavljali su da su sve tri žene njegove žene,[26] ali je nedavno Mišel Kuršanski tvrdio da su samo dve bile njegove žene, a da je Rusudan od Gruzije jednostavno bila njegova ljubavnica.[11]

Prva supruga mu je bila, Ana Ksilaloja, trapezuntske plemkinja, sa njom je imao jedno dete:

Druga supruga je, Rusudan Bagration, Gruzijska princeza, imali su jedno dete :

Treća supruga je Irina Sirikena, trapezuntska plemkinja, sa njom je imao četvoro dece:

  • Đorđe, kasnije postao car;
  • Ćerka nepoznatog imena, udala se za kralja Gruzije, Demetrijus II;
  • Ćerka nepoznatog imena;
  • Jovan II, kasnije postao car.

Porodično stablo[uredi | uredi izvor]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
8. Andronik I Komnin
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Manojlo Komnin
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Aleksije I Veliki Komnin
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
10. Giorgi III od Gruzije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Rusudan
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Manojlo I Veliki Komnin
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Jovan Komnin Debeli (?)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Teodora Aksuhina
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 


Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Panaretos, Chronicle, ch. 3. Greek text and English translation in Scott Kennedy, Two Works on Trebyzond, Dumbarton Oaks Medieval Library 52. . Cambridge: Harvard University. 2019. , p. 5
  2. ^ Sources in Rustam Shukurov, "Trebyzond and the Seljuks (1204-1299)", Mesogeios, 25-26 (2005), pp. 120f
  3. ^ Shukurov, "Trebyzond and the Seljuks", p. 121
  4. ^ Shukurov, "Trebyzond and the Seljuks", p. 122
  5. ^ Maria Nystazooulou, "La dernière reconquête de Sinope par les Grecs de Trébizonde (1254-1265)", Revue des études byzantines, 22 (1964), pp. 241-9; Shukurov, "Trebyzond and the Seljuks", p. 121
  6. ^ а б Kuršanskis, "L'empire de Trébizonde et les Turcs au 13e siècle", Revue des études byzantines, 46 (1988), p. 121
  7. ^ Shukurov, "Trebyzond and the Seljuks", pp. 116, 122
  8. ^ Shukurov, "Trebyzond and the Seljuks", p. 117
  9. ^ William Miller, Trebyzond (1969). The last Greek Empire of the Byzantine Era: 1204-1461, 1926. Chicago: Argonaut. , p. 25
  10. ^ Joinville, translated by M. R. B. Shaw, Joinville and Villehardouin:
  11. ^ а б Michel Kuršanskis, "L'usurpation de Théodora Grande Comnène", Revue des études byzantines, 33 (1975). pp. 198f
  12. ^ Shukurov, "Trebyzond and the Seljuks", p. 123
  13. ^ D.M. Metcalf & I.T. Roper: "A Hoard of Copper Trachea of Andronicus I of Trebyzond (1222-35)", Spink Numismatic Circular, 83 (1975), pp. 237-9
  14. ^ Retowski, Die Münzen der Komnenen von Trapezunt, 1911 (Braunschweig: Klinkhardt & Biermann, 1974). The coins of Manuel are described on pp. 17-69; those of John II on pp. 72-107
  15. ^ Miller 1969, стр. 26
  16. ^ Warwick Wroth, Catalogue of the Coins of the Vandals, Ostrogoths and Lombards ... in the British Museum. . London: British Museum. 1911. , p. lxxviii
  17. ^ Retowski, Die Münzen, pp. 22f, 66-68; Wroth, Catalogue, pp. 254-256
  18. ^ For example Miller 1969, str. 26
  19. ^ Bryer, "The Estates of the Empire of Trebyzond", Archeion Pontou, 35 (1978), p. 371 and note.
  20. ^ David Winfield, "A Note on the South-Eastern Borders of the Empire of Trebyzond in the Thirteenth Century", Anatolian Studies, 12 (1962), pp. 171f
  21. ^ A. A. M. Bryer, "The Question of Byzantine Mines in the Pontos: Chalybian Iron, Chaldian Silver, Koloneian, Alum and the Mummy of Cheriana", Anatolian Studies, 32 (1982), pp. 138-143
  22. ^ Kuršanskis, Monnaies divisionnaires en argent de l'Empire de Trébizonde, Revue numismatique, 6th series, 19 (1977), p. 105
  23. ^ A. Eastmond, Art and identity in thirteenth-century Byzantium: Hagia Sophia and the empire of Trebyzond, Burlington, VT: Ashgate, 2004
  24. ^ Miller 1969, str. 27
  25. ^ A. A. Vasiliev, "The Foundation of the Empire of Trebyzond (1204-1222)", Speculum, 11 (1936), p. 27
  26. ^ Finlay 1851, str. 436

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • William Miller, Trebyzond (1969). The last Greek Empire of the Byzantine Era: 1204-1461, 1926. Chicago: Argonaut. 
  • Finlay, George (1877). The History of Greece and the Empire of Trebyzond, (1204–1461). Edinburgh: William Blackwood. 
  • Miller, William (1969). Trebyzond: The last Greek Empire of the Byzantine Era: 1204–1461. Chicago: Argonaut. 
  • Vasiliev, A. A. (1936). „The Foundation of the Empire of Trebyzond (1204-1222)”. Speculum. 11 (1): 3—37. JSTOR 2846872. S2CID 263116706. doi:10.2307/2846872. 

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Манојло_I_Велики_Комнин&oldid=27699062”