Manuel de Falja

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Manuel de Falja

Manuel de Falja
Manuel de Falja

Puno ime Manuel Marija de los Dolores Falja i Mateu
Informacije
Datum rođenja 23. novembar 1876.
Mesto rođenja Kadiz (Španija)
Datum smrti 14. novembar 1946.
Mesto smrti Alta Grasija (Argentina)
Dela
Dela Kratak život, Noći u vrtovima Španije, Ljubav čarobnica, Trorogi šešir, Lutkarsko pozorište majstora Pedra, Koncert za čembalo
Period romantizam, impresionizam, neoklasicizam
Uticaj na Falju: Felipe Pedrelj, Klod Debisi, Pol Dika, Moris Ravel, Isak Albeniz, Igor Stravinski

Manuel de Falja (šp. Manuel de Falla; Kadiz, 23. novembar 1876Alta Grasija, 14. novembar 1946[1]) bio je najugledniji španski kompozitor ranog 20. veka.[2] Uz Enrikea Granadosa i Isaka Albeniza jedan je od najznačajnijih predstavnika španskog muzičkog nacionalizma. Bio je jedan od prvih kompozitora iz te tradicije koji je postao poznat širom Evrope i Amerike, prekinuvši na taj način izolovanost španske muzike od 18. veka.[3]

U njegovom stvaralaštvu mogu se uočiti uticaji kako španske muzičke tradicije, tako i francuske muzike i evropske avangarde. Komponovao je balete: Ljubav čarobnica i Trorogi šešir; opere: Kratak život i Lutkarsko pozorište majstora Pedra; i instrumentalna dela, među kojima se ističu Betička fantazija za klavir i Koncert za čembalo. Njegovo delo za klavir i orkestar Noći u vrtovima Španije blisko je estetici impresionizma. Ostavio je za sobom nedovršenu scensku kantatu Atlantida na kojoj je radio poslednjih dvadeset godina života.

Nakon završetka Španskog građanskog rata emigrirao je u Argentinu i tamo umro 1946. godine.

Po ubeđenju i po temperamentu ja sam protivnik umetnosti koju bismo mogli nazvati sebičnom. Treba raditi za druge: jednostavno, bez sujetnih i oholih namera. Samo tako Umetnost može da ispuni svoju plemenitu i lepu društvenu misiju.[4]

Biografija[uredi]

Detinjstvo i mladost[uredi]

Falja prerušen u grofa Raula iz Mejerberovih Hugenota (1886)[5]

Manuel Marija de los Dolores Falja i Mateu [a] (šp. Manuel María de los Dolores Falla y Matheu) je rođen 23. novembra 1876. u porodičnom domu, u ulici Plasa de Mina broj 3 u Kadizu, od oca Hosea Marije Falje i Franka i majke Marije Hesus Mateu i Zabal. Prve lekcije iz solfeđa dobio je od svoje majke, pijanistkinje, kao i od svog dede. U devetoj godini je nastavio svoje muzičke studije s profesorkom klavira koja se zvala Eloisa Galjuzo. Osim toga, njegova dojilja ga je upoznala sa uspavankama i narodnim pesmama koje su ostavile traga na njemu. Godine 1889. nastavio je studije klavira kod Alehandra Odera i počeo da uči harmoniju i kontrapunkt kod Enrikea Broke. Kao petnaestogodišnjak prvenstveno se zanimao za književnost, pozorište i slikarstvo. Sa grupom prijatelja osnovao je književni časopis El Burlón (Šaljivdžija), a 1890. je sarađivao u drugom časopisu pod nazivom El Cascabel (Veseljak), gde je na kraju postao urednik.[6] Nakon što je 1893. godine u Kadizu prisustvovao izvođenju, između ostalih, dela Edvarda Griga, osetio je da je njegov konačni poziv muzika.[7][6]

Odlazak u Madrid[uredi]

Falja je upoznao Felipea Pedrelja 1901. u Madridu. Izvršio je snažan uticaj na kompozitora iz Kadiza probudivši u njemu interes za flamenko, a posebno za kante hondo.

Od 1896. godine počeo je da posećuje Madrid gde je pohađao Kraljevski muzički konzervatorijum.[6] Tamo je usavršavao sviranje klavira kod Hosea Traga, školskog druga Isaka Albeniza.[7] Godine 1897. komponovao je Melodiju, komad za violončelo i klavir, i posvetio je Salvadoru Vinijegri.[6] Falja je, naime, učestvovao u okupljanjima kamernog ansambla koja su organizovana u njegovoj kući.[5] Te godine se konačno preselio u Madrid, gde je naredne godine sa počastima završio studije na Konzervatorijumu. Naredne godine je, sa odličnim ocenama, vanredno položio prve tri godine solfeđa i pet godina klavira na Konzervatorijumu i komponovao Skerco u ce-molu. Godine 1899. okončao je zvanične studije na Nacionalnoj muzičkoj školi i jednoglasnom odlukom te obrazovne ustanove dobio prvu nagradu za klavir. Iste godine izvodi svoja prva dela: Romansu za violončelo i klavir, Nokturno za klavir, Melodiju za violončelo i klavir, Andaluzijsku serenadu za violinu i klavir, Kvartet u G-duru i Mireju. Mladi muzičar je u tom periodu dodao „de“ svom prezimenu, pod kojim će biti poznat.[6]

Godine 1900. komponovao je Pesmu za klavir i nekoliko vokalnih i klavirskih komada. Izveo je Andaluzijsku serenadu i Valcer-kapričo za klavir u madridskom Ateneumu. Stvorio je svoje prve sarsuele (španski muzički žanr sličan opereti) kao što su Huana i Petra ili Luda kuća.[6] Zbog nestabilne ekonomske situacije u porodici počeo je da drži časove klavira.[4]

Godine 1901. upoznao je Felipea Pedrelja koji će značajno uticati na njegovu kasniju karijeru jer je u njemu probudio interes za flamenko, a posebno za kante hondo (duboki napev).[8] Komponovao je dela za klavir kao što su Povorka patuljaka i Serenada, kao i danas izgubljene i zaboravljene sarsuele poput Inesinih ljubavi i Ljubavne milostinje.[6]

Sarsuela Inesine ljubavi izvedena je 12. aprila 1902. u madridskom Teatro Komiko.[9] Te godine je upoznao Hoakina Turinu, a Udruženje autora je objavilo partiture Valcera-kapriča i Andaluzijske serenade. Naredne godine je komponovao Koncertni alegro i predstavio ga na takmičenju koje je organizovao Konzervatorijum u Madridu. Pobedu je odneo Enrike Granados, a Udruženje autora je objavilo dela Tvoja crna oka dva i Nokturno. Iste godine je u saradnji sa Amadeom Vivesom započeo sarsuele Ratni zarobljenik, Vojna truba i Malteški krst, od kojih su sačuvani samo neki fragmenti.[6]

Izvođač: Keri Rehkopf

Problemi kod slušanja ove datoteke? Vidi medija pomoć.

Godine studiranja u španskoj prestonici kulminirale su 1904. godine komponovanjem opere Kratak život, u saradnji sa Karlosom Fernandezom Šoom, koja je dobila prvu nagradu da takmičenju koje je organizovala Kraljevska akademija lepih umetnosti San Fernando.[7] Iako su pravila takmičenja predviđala da pobednički rad bude predstavljen u madridskom Kraljevskom teatru, Falja je morao da čeka osam godina na izvođenje ovog dela, i to ne u Madridu već u Nici.[10] Kako još uvek nije poznavao Granadu, grad u kojem se odvija radnja ove opere, Falja je informacije tražio od svog prijatenja Antonija Aranga. Iz ovog perioda su Napevi za Badnje veče.[6]

Aprila 1905. godine dobio je nagradu za klavir od preduzeća Ortiz i Kuso.[4] U madridskom Ateneumu, 15. maja iste godine, izveo je Koncertni alegro. Akademija lepih umetnosti uručila mu je 13. novembra nagradu za operu Kratak život.[6]

Pariska faza[uredi]

Pol Dika, s kojim se Manuel de Falja upoznao u Parizu, uticao je na španskog kompozitora za vreme njegovog boravka u francuskoj prestonici.[11]

Naredna faza u Faljinom formiranju odvijala se u Francuskoj. Na savet Hoakina Turine i Viktora Mireckog Laramata, 1907. se nastanio u Parizu i tamo stupio u vezu sa Klodom Debisijem, Morisom Ravelom, Polom Dikaom, Isakom Albenizom, Aleksisom Rolan-Manuelom, Florenom Šmitom, Rikardom Vinjesom i Pablom Pikasom.[8][6] Teško je znati koje životno iskustvo može da promeni pravac umetničkog senzibiliteta, ali veza koju je Falja održavao sa ovim muzičarima u Parizu presudno je uticala na njegovu muziku u narednom periodu. Na primer, Klod Debisi, koji je se divio umetnosti flamenka u Španiji, savetovao mu je da tu muziku uzme kao izvor inspiracije.[8] Falja je taj savet imao u vidu prilokom komponovanja dela Noći u vrtovima Španije, u kojem se savremeni impresionizam koristi skoro kao potpora za harmonije, ritmove i zvukove flamenka.

Zahvaljujući posredovanju Isaka Albeniza, španski kralj Alfonso XIII mu je 1908. dodelio stipendiju kako bi mogao da nastavi boravak u Parizu i završi Četiri španska komada. U januaru te godine krenuo je u obilazak severne Španije zajedno sa violinistom Antonijem Fernandezom Bordasom i violončelistom Viktorom Mireckim.[6] U tom periodu je gutao velika dela francuske književnosti, ostavši pod snažnim uticajem dela Viktora Igoa.[8] Delo Sa osećanjima ushićenja i radosti, inspirisano Igoovim romanom Jadnici, završio je 23. marta.[6] Pol Milije je preveo na francuski libreto Kratkog života kako bi bilo moguće izvođenje dela u Francuskoj.[4][12]

Na koncertu u Société Nationale de Musique, 27. marta 1909. godine, premijerno su izvedena Četiri španska komada u interpretaciji Rikarda Vinjesa, koja je kasnije objavio izdavač Žak Diran na preporuku Dikaa, Debisija i Ravela. Ovo delo predstavlja prvi Faljin veliki uspeh.[13] Te godine je počeo da komponuje Noći u vrtovima Španije i suštinski je revidirao orkestraciju Kratkog života. Sopran Ada Adini Milije je 4. maja 1910. godine u Nezavisnom nacionalnom društvu izvela, sa Faljom za klavirom, Tri melodije komponovane na tekstove Teofila Gotjea. Te godine se prvi put susreo sa Igorom Stravinskim i upoznao Žorža Žan-Obrija, Ignasija Zuloagu, Hoakina Nina i Vandu Landovsku. Godinu dana kasnije prvi put je posetio London i u martu održao nekoliko recitala.[6]

Godine 1912. putovao je u Švajcarsku i Italiju. U Milanu je sa Titom Rikordijem ugovorio objavljivanje Kratkog života. Rikardo Vinjes je 30. novembra u Madridskom filharmonijskom društvu predstavio Faljina Četiri španska komada. U Opštinskom klubu u Nici 1. aprila 1913. izveden je Kratak život, a 30. decembra je u pariskom Nacionalnom teatru Opere-Komik održana generalna proba uz prisustvo publike i kritike. Delo je u tom pozorištu zvanično izvedeno 7. januara 1914. Maks Ešig je objavio partituru i postao Faljin izdavač. Te godine je upoznao Gregorija Martineza Sijeru i njegovu ženu Mariju Leharagu.[6]

Godine 1914. komponovao je Sedam španskih narodnih pesama.[14] Po izbijanju Prvog svetskog rata, Falja se vratio u rodnu zemlju i ponovo se nastanio u Madridu.[7] Kratak život je 14. novembra predstavljen u Teatru de la Sarsuela, a narednog meseca završava Molitvu majki sa decom u naručju.[6]

Povratak u Madrid[uredi]

Izvođač: Džon Mičel

Izvođač: Džon Mičel

Problemi kod slušanja ovih datoteka? Vidi medija pomoć.

Madridski Ateneum je 15. januara 1915. godine odao počast Hoakinu Turini i Manuelu de Falji.[8] Tada je izvedeno Sedam španskih narodnih pesama u interpretaciji soprana Luise Vele, koju je sam Falja pratio na klaviru. U madridskom Hotelu Ric je 8. februara održan koncert Nacionalnog muzičkog društva na kom je sopran Hosefina Reviljo po prvi put izvela Molitvu majki sa decom u naručju.[6] Prva verzija Ljubavi čarobnice prikazana je 15. aprila u Teatru Lara. U ulozi Kandele je bila Pastora Imperio, čuvena flamenko igračica.[15][16] Orkestrom je dirigovao Hose Moreno Baljesteros. Krajem marta i početkom aprila obišao je Granadu, Rondu, Alhesiras i rodni Kadiz u društvu Marije Leharage. Nedugo zatim prešao je u Barselonu sa bračnim parom Martinez Sijera i tamo ostao skoro pola godine. Santijago Rusinjol ga je pozvao da provede nekoliko dana u Sitgesu. Tamo je intenzivno radio na Noćima u vrtovima Španije. Sekstet Hosea Medija-Vilje je 23. septembra u Portugaliji izveo verziju Ljubavi čarobnice, u realizaciji samog Falje. Delo Hleb iz Ronde sa ukusom istine, zasnovano na tekstu Marije Leharage, završio je 18. decembra.[6]

Madridski simfonijski orkestar je pod dirigentskom palicom Enrikea Fernandeza Arbosa 28. marta 1916. izveo prvu koncertnu verziju Ljubavi čarobnice u madridskom Hotelu Ric. Isti orkestar je 9. aprila u Kraljevskom teatru premijerno izveo Noći u vrtovima Španije. Dirigent je ponovo bio Fernandez Arbos, a klavir je svirao Hose Kubiles. Sa bračnim parom Martinez Sijera počinje da radi na pantomimi Guverner i mlinarka, zasnovanoj na romanu Trorogi šešir Pedra Antonija Alarkona. U aprilskom broju časopisa Revista Musical Hispano-Americana objavljen je Faljin tekst „Enrike Granados, evokacija njegovog dela“, a 5. juna u časopisu La Tribuna „Veliki muzičar našeg doba: Igor Stravinski“.[6] Falja je stupio u kontakt sa Igorom Stravinskim i Sergejem Djagiljevim, čija se slavna baletska kompanija Ballets Russes u to doba nalazila u Madridu, i krenuo na putovanje po jugu Španije u društvu Djagiljeva i baletana Leonida Masina.[8] Tokom tog proleća i leta održano je nekoliko koncerata u Sevilji, Kadizu i Granadi. Falja sa madridskim simfoničarima, pod dirigentskom palicom Artura Sako de Valjea, 26. juna izvodi Noći u vrtovima Španije u Palati Karlosa I u Granadi. Pored toga, napisao je prolog za delo Savremena francuska muzika Žorža Žan-Obrija, a u decembarskom broju časopisa Revista Musical Hispano-Americana objavio je novi članak pod naslovom „Uvod u proučavanje nove muzike“.[6]

Manuel de Falja je 1916. stupio u kontakt sa Igorom Stravinskim i Sergejem Djagiljevim (na slici), čija se slavna baletska kompanija Ballets Russes u to doba nalazila u Madridu, i s njim krenuo na putovanje po jugu Španije.

Orkestar sačinjen od profesora Madridskog filharmonijskog društva, kojim je dirigovao Hoakin Turina, izveo je 7. aprila 1917. godine u Teatru Eslava delo Guverner i mlinarka.[17] Madridski simfonijski orkestar, kojim je dirigovao Enrike Fernandez Arbos, izveo je 29. aprila u Kraljevskom teatru koncertnu verziju za mali orkestar Ljubavi čarobnice. Te iste godine Falja je napisao prolog za „Kratku muzičku enciklopediju“ Hoakina Turine, a u junskom broju časopisa „Música“ objavio je tekst „Naša muzika“. Tokom leta ponovo je krenuo na putovanje po Španiji sa Djagiljevim i Masinom, a 8. oktobra je u Fuentetodosu prisustvovao otkrivanju spomenika u čast Fransiska Goje. Pred kraj te godine ponovo je krenuo u obilazak severne Španije u društvu soprana Age Laovske.[6]

Godine 1918. počeo je da komponuje komičnu operu Varljiva svetlost prema libretu Marije Leharage, ali koja nije izvedena na pozornici.[18] Falja je 27. aprila u madridskom Ateneumu održao predavanje pod nazivom „Duboka umetnost Kloda Debisija“ u čast francuskog kompozitora koji je umro mesec dana ranije.[6] Po narudžbini princeze Edmon de Polinjak komponuje Lutkarsko pozorište majstora Pedra koje je izvedeno u njenom pariskom salonu.[19]

Godine 1919. umiru njegovi roditelji ‒ otac 12. februara, a majka 22. jula.[6] Djagiljevljeva baletska trupa je 22. jula premijerno izvela Trorogi šešir u Alhambra Teatru u Londonu. Izvođenjem je dirigovao Ernest Ansermet. Koreografiju je osmislio Leonid Masin, a dekor i kostime Pablo Pikaso.[20] Ovo delo je postalo deo stalnog repertoara ruske kompanije.[6] Po narudžbini Artura Rubinštajna počinje da komponuje Betičku fantaziju.[21] Otpočeo je pregovore o potpisivanju ugovora sa Dž. i V. Česterom, koji su postali njegovi glavni izdavači. Umetnički centar u Granadi trebalo je da mu oda počast 15. septembra, zbog čega je Falja otputovao u grad u društvu svoje sestre Marije del Karmen i bračnog para Vaskez Dijaz. Tokom boravka u gradu odseo je najpre u Pansionu Alhambra, gde mu je prijatelj iz Pariza, Anhel Barios, rezervisao sobe, a zatim u Pansionu Karmona, prema svedočenju njegovog prvog biografa, Džona B. Trenda, s kojim se upoznao na tom putu. Oba pansiona su se nalazila u ulici Kalje Real de la Alhambra.[8] Tu je vodio povučen život, okružen grupom prijateljima među kojima se nalazio i pesnik Federiko Garsija Lorka.[22]

Granadska faza[uredi]

U Parizu su 4. januara 1920. izvedene Noći u vrtovima Španije. Orkestrom je dirigovao Enrike Fernandez Arbos, a na mestu soliste je bio Hoakin Nin.[23] Tog meseca Ballets Russes su sa velikim uspehom izveli Trorogi šešir u Pariskoj nacionalnoj operi.[24] Artur Rubinštajn je 20. februara u Njujorku premijerno izveo Betičku fantaziju.[21] Falja je u avgustu završio svoje prvo delo u Granadi – Na grobu Kloda Debisija za gitaru. Sredinom narednog meseca odlučio je da se nastani u tom gradu, u istoj sobi u kojoj je ranije boravio Danijel Vaskez Dijaz, u Pansionu Karmona. Sredinom leta 1921. preselio se u vilu Santa Engrasija u ulici Kalje Real de la Alhambra broj 40. U decembru je objavio članak „Klod Debisi i Španija“ u La Revue Musicale.[6]

Premijera Na grobu Kloda Debisija održana je 24. januara 1921. u Parizu. Na harfi-lauti je svirala Mari-Luiz Anri Kasadesi. Migel Ljobet je mesec dana kasnije, tokom obilaska Španije, izveo verziju za gitaru. U tom periodu Falja je bio aktivno uključen u kulturni život Granade i održavao je prijateljstvo sa ljudima kao što su Migel Seron, Fernando de los Rios, Ermenehildo Lanz, Manuel Anheles Ortiz i, pre svih, Federiko Garsija Lorka.[8] U maju je otputovao u Pariz i London, grad u kojem je, u Kvins Holu, svirao klavirski deo Noći u vrtovima Španije.[23] Po povratku u Španiju susreo se u prestonici sa Igorom Stravinskim koji je u Kraljevskom Teatru dirigovao izvođenjem svog baleta Petruška.[8] Godinama je održavao uske prijateljske i profesionalne veze sa bračnim parom Martinez Sijera koje su prekinute usled neslaganja tokom priprema dela pod nazivom Don Huan od Španije. Posle tog prekida počeo je da priprema dve svite iz Trorogog šešira. Završava Praznične fanfare po porudžbini časopisa Fanfare iz Londona, čija će partitura biti objavljena u prvom avgustovskom broju.[6]

Manuel de Falja je bio aktivno uključen u kulturni život Granade i održavao je prijateljstvo sa ljudima kao što su Migel Seron, Fernando de los Rios, Ermenehildo Lanz, Manuel Anheles Ortiz i, pre svih, Federiko Garsija Lorka (na slici).

Početkom 1922. godine definitivno se nastanio u vili Antekeruela Alta broj 11. Diplomata Rikardo Baeza, Faljin prijatelj, poverio mu je da komponuje Pesmu veslača na Volgi u čast ruskih izbeglica.[6] Putovao je u Sevilju za vreme Strasne sedmice. Tamo je upoznao Segismunda Romera i Eduarda Toresa, s kojima će u budućnosti učestvovati u formiranju Betičkog kamernog orkestra koji će se predstaviti 11. juna 1924. koncertom u seviljskom Teatru Ljorens.[25] Povezao se sa Migelom Seronom, Federikom Garsija Lorkom, Ermenehildom Lanzom, Ignasijem Zuloagom i drugima radi promovisanja stvaranja „Takmičenja u Kante Hondu“ (šp. Concurso de Cante Jondo) sa ciljem da se „primitivni andaluzijski napev“ spase od zaborava. Pomenuto takmičenje koje je organizovao Umetnički centar održano je 13. i 14. juna na Trgu Bazena Alhambre (šp. Plaza de los Aljibes de la Alhambra).[7][8][6]

Manuel de Falja, Ermenehildo Lanz i Federiko Garsija Lorka su 6. januara 1923. godine napravili lutkarsko pozorište u Lorkinoj kući i predstavili dela Migela de Servantesa i samog Lorke, kao i Misteriju mudraca sa istoka, religijsku dramu iz 13. veka za koju je Falja napisao scensku muziku.[6][7] Časopis La Revue Musicale je objavio dva Faljina članka: „Felipe Pedrelj (1841-1922)" i „Vanda Landovska u Granadi“, koji je detaljno opisivao posetu pomenute čembalistikinje Granadi u novembru prethodne godine.[6] Koncertna verzija Lutkarskog pozorišta majstora Pedra javno je izvedena 23. i 24. marta u seviljskom Teatru San Fernando. Delo je postavljeno na scenu u vili princeze de Polinjak u Parizu. Dekor i kostime je osmislio Manuel Anheles Ortiz, a marionete s glavama i geometrijskim figurama Ermenehildo Lanz. Putovao je u Francusku, Belgiju i Italiju, a u Madridu je upoznao Ernesta Halftera. Počeo je da komponuje Koncert za čembalo i pet instrumenata na zahtev Vande Landovske, a Kraljevska akademija lepih umetnosti u Granadi je 12. decembra predložila Manuela de Falju i Anhela Bariosa za akademike. Jednoglasno su primljeni za akademike 21. februara naredne godine.[8]

Početkom 1924. završio je delo Psiha prema tekstu Žorža Žan-Obrija, a premijera je održana 9. februara sledeće godine u Muzičkoj dvorani u Barseloni. Imenovan je 10. decembra za počasnog akademika Kraljevske hispanoameričke akademije nauka i umetnosti u Kadizu. U junu pomenute godine predstavljen je Betički kamerni orkestar, na čemu je radio oko dve godine. Orkestarska revizija Debisijevog Preludijuma za popodne jednog fauna, koju je Falja komponovao za pomenuti orkestar, premijerno je izvedena 10. decembra u seviljskom Tetru San Fernando, a na mestu dirigenta je bio Ernesto Halfter.[6]

Libreto za Lutkarsko pozorište majstora Pedra inspirisan je jednom epizodom iz drugog dela Don Kihota.

Sledeće godine je prihvatio položaj akademika u Kraljevskoj akademiji lepih umetnosti u Granadi. Konačna verzija baleta Ljubav čarobnica izvedena je 22. maja u pariskom Trianon Lyrique. Falja je dirigovao orkestrom, a u ulozi Kandele i Karmela su nastupili Antonija Merse „La Arhentina“ i Visente Eskudero.[7][20] Betičkim orkestrom, koji je 20. novembra u seviljskom Teatru San Fernando tumačio Faljinu orkestarsku reviziju uvertire iz opere Đoakina Rosinija Seviljski berberin, dirigovao je Ernesto Halfter. U Njujorku su Filharmonijski simfonijski orkestar, Vanda Landovska i Viljem Mengelberg na mestu dirigenta 29. decembra izveli Lutkarsko pozorište majstora Pedra. Imenovan je za člana Hispanic Society of America.[8]

Godine 1926. učestvovao je u odavanju počasti Luisu Bagariji u organizaciji Umetničkog centra iz Granade. Lutkarsko pozorište majstora Pedra sa uspehom je izvedeno u Amsterdamu 26. aprila (Luis Bunjuel je bio scenograf, a Viljem Mengelberg dirigent)[26] i u Cirihu 20. juna na Festivalu Nacionalnog društva za savremenu muziku. Završio je komponovanje Koncerta za čembalo koji su u Muzičkoj dvorani u Barseloni izveli Vanda Landovska i grupa profesora okupljenih u Orkestru Pau Kasalsa, pod dirigentskom palicom samog Falje.[27] Odata mu je počast povodom pedesetog rođendana. Dobio je titulu „usvojenog sina“ Sevilje 20. marta i titulu „omiljenog sina“ grada Kadiza u aprilu.[8]

Počasti su se nastavile 1927. godine. Proglašen je „usvojenim sinom“ grada Gvadiksa 28. februara. Pre toga, 8. i 9. februara, održani su koncerti Betičkog kamernog orkestra u Koliseju Olimpija u Granadi kojima su dirigovali, jedan za drugim, Ernesto Halfter i sam Falja. U Barseloni je 17. marta održan „Festival Falja“ u prisustvu kompozitora. Sledećeg meseca Falja je prisustvovao odavanju počasti nemačkom kompozitoru Ludvigu van Betovenu u granadskom Ateneumu. Falja je komponovao muziku za Sonet Kordobi Luisa de Gongore radi obeležavanja tristote godišnjice od piščeve smrti.[7] Delo su 14. maja u pariskoj Sali Plejel premijerno izveli Madlen Gresl i kompozitor za klavirom. U tom periodu je počeo da priprema scensku muziku za religijsku dramu Pedra Kalderona de la Barke Veliko svetsko pozorište koja je prikazana na Trgu bazena Alhambre 27. juna (iako je predstava prvobitno planirana za 18. jun, odložena je zbog tehničkih problema) u organizaciji granadskog Ateneuma i Skupštine Počasnih i zaslužnih Dama. U toj predstavi su, između ostalih, učestvovali Antonio Galjego Burin kao umetnički direktor, Ermenehildo Lanz kao scenograf i Anhel Barios kao dirigent. U Madridu je 5. novembra održan „Festival Falja“ na kom je sam kompozitor izveo svoj Koncert. Njegovi nastupi su okončani 11. decembra te godine odavanjem počasti Domeniku Skarlatiju, čijih je 14 sonata izveo u granadskom Ateneumu.[6]

Preuzeo je položaj akademika u Kraljevskoj akademiji lepih umetnosti u Granadi 30. januara 1928. godine. U martu je otputovao u Pariz kako bi nadgledao produkciju baleta Ljubav čarobnica. Glavnu ulogu je tumačila Antonija Merse „La Arhentina“, a dekor i kostime je osmislio Gustavo Bakarisas. U Nacionalnom teatru Opere Komik izvedeno je Lutkarsko pozorište majstora Pedra, a orkestrom je dirigovao Ignasio Zuloaga. Odlikovan je Ordenom Legije časti 14. marta. U septembru je otputovao u Sijenu, u društvu prijatelja Huana Gisberta Padroa, kako bi nastupio kao solista na jednoj probi svog Koncerta, a 29. oktobra imenovan je za člana Švedske muzičke akademije u Stokholmu. Tih dana posetio ga je u Granadi Moris Ravel.[6]

U decembru 1930. godine, tokom rada na Atlantidi, Manuel de Falja je posetio Ostrvo Svetog Petra.

Na početku je, da ne bi ulazio u raspravu sa Konradom del Kampom, koji je godinama pripremao izbor Falje za člana Kraljevske akademije San Fernando, odbio poziv koji su sastavili članovi akademije kako bi popunili upražnjeno mesto nakon smrti Manuela Manrikea de Lare. Nakon pritisaka akademika, Falja je jednoglasno izabran za člana, mada nikada nije pročitao pristupnu besedu. Džon B. Trend objavio je prvu monografiju o Falji u Njujorku pod naslovom „Manuel de Falja i španska muzika“. U to doba je u potpunosti bio obuzet Antlantidom i nadao se da će uspeti da prikaže delo na Univerzalnoj izložbi u Barseloni ili na Iberoameričkoj izložbi u Sevilji koje su se održavale te godine.[6]

Krajem januara 1930. godine posetio ga je Alfredo Kasela koji je boravio u gradu održavajući koncerte sa Italijanskim triom. U junu je u Parizu snimio Koncert i nekoliko svojih pesama, prateći na klaviru Mariju Barijentos. U decembru je otputovao u Kadiz kako bi dirigovao koncertom u teatru koji danas nosi njegovo ime. Iskoristio je boravak u rodnoj zemlji da poseti, inspirisan radom na Atlantidi, Ostrvo Svetog Petra, mesto na kom bi navodno trebalo da se nalaze ruševine Herkulovog hrama.[6]

Godine 1931. poslednji put je posetio London kako bi dirigovao izvođenjem Lutkarskog pozorišta majstora Pedra koje je prenosio Bi-Bi-Si.[8] Mesec dana nakon proglašenja Druge španske republike, 14. maja, zajedno sa prijateljima iz Granade pisao je predsedniku republike Nisetu Alkala Zamori i svom prijatelju Fernandu de los Riosu, ministru pravde, i tražio od njih da preduzmu sve raspoložive mere u zaustavljanju paljenja i pljačkanja crkava, kao i rastućeg procesa „deevangelizacije“ Španije. Iste godine je imenovan za člana tek oformljene Nacionalne muzičke skupštine.[6]

Tokom 1933. godine neko vreme provodi na Majorki sa sestrom Marijom del Karmen i radi na Baladi o Majorki i na scenama iz Atlantide u vezi sa Mediteranom. U februaru 1934. po drugi put boravi u Palma de Majorki i komponuje Fanfare u Arbosovo ime koje će postati deo Svite Omaži. U decembru 1935. godine u Granadi završava klavirsko delo Na grobu Pola Dikaa. Te godine je načinio scensku muziku za religijsku dramu Lopea de Vege Povratak iz Egipta koja je predstavljena na Univerzitetu u Granadi.[7]

U julu 1936. godine izbija Španski građanski rat. Počinje period okrutne represije u Granadi. U avgustu je ubijen Federiko Garsija Lorka. To je bio veliki udarac za Manuela de Falju od kojeg se nikada nije oporavio. Tokom 1937. zdravlje mu se pogoršalo. Iako je nastojao da se distancira od politike, Fransisko Franko ga je bez prethodne saglasnosti postavio za predsednika tek osnovanog Španskog instituta. Na kraju je uspeo da podnese ostavku na to mesto.[7]

Egzil u Argentini i smrt[uredi]

Manuel de Falja je 28. septembra 1939. godine, po završetku Španskog građanskog rata i na početku Drugog svetskog rata, izbegao u Argentinu, a vlade Fransiska Franka bezuspešno su pokušavale da ga privole da se vrati u Španiju, nudeći mu penziju.[8] Godine 1940. proglašen je plemićem Reda Alfonsa X Mudrog.[28] U egzilu u Argentini, uz pomoć nekoliko mecena (među kojima i porodice Kambo), živeo je povučeno u planinskoj kući. Tu se o njemu brinula sestra jer je stalno bio bolestan. Umro je 14. novembra 1946. godine od posledica srčanog zastoja, dva dana nakon što se od njega oprostila jedna od njegovih omiljenih saradnica i velika prijateljica, pevačica Končita Badije, koja je odlazila iz egzila.[8] „Mora da je to sudbina“, rekla mu je pre polaska. „Sudbinu ne treba izazivati“, uzvratio joj je Falja. „Ja ću nastaviti da živim ovde ili u bilo kom delu Amerike. Zbogom, Končita. Do sledećeg viđenja. Ako do njega ne dođe, vidimo se u večnosti.“[29] Ostavio je nedovršenu scensku kantatu Atlantida na kojoj je radio poslednjih dvadeset godina svog života. Završio ju je njegov učenik Ernesto Halfter. Premijerno je izvedena 1976. godine.[4]

Njegovi posmrtni ostaci preneti su brodom Marte iz Buenos Ajresa u rodni grad Kadiz. Dočekali su ih njegova porodica, Hose Marija Peman i različiti crkveni, građanski i vojni autoriteti, među kojima se nalazio ministar pravde, Rajmundo Fernandez-Kuesta, u svojstvu predstavnika šefa države Fransiska Franka. Pogrebna povorka se sa pristaništa uputila u Katedralu Santa Kruz u Kadizu gde je održana svečana sahrana. Uz odobrenje pape Pija XII posmrtni ostaci su položeni u kriptu katedrale, gde se i danas nalaze.[30]

Muzički stil[uredi]

Na Konzervatorijumu u Madridu jedan od njegovih najznačajnijih profesora bio je Felipe Pedrelj. Njegov uticaj je bio presudan u stvaranju Faljine estetike. On ga je upoznao sa španskom autohtonom muzikom koja će biti od velikog značaja u njegovoj zreloj produkciji.[3]

Nakon što je doživeo neuspeh kao kompozitor sarsuela, Manuel de Falja je otišao u Pariz gde je proveo sedam godina (1907‒1914). Tamo je upoznao Pola Dikaa, Morisa Ravela i druge muzičare koji su imali presudnu ulogu u njegovom muzičkom razvoju. Otkriće Debisijevog dela bilo je od fundamentalnog značaja za njegovo buduće stvaralaštvo jer je uticalo na Faljino usvajanje impresionističkog jezika sa karakterističnim španskim akcentom.[31] Uticaj pomenutih kompozitora posebno je uočljiv u Noćima u vrtovima Španije, delu u kom je, uprkos neporecivoj španskoj aromi koju ispoljava, latentno prisutan određeni impresionizam u instrumentaciji.[3]

Faljina stvaralačka zrelost počela je nakon njegovog povratka u Španiju 1914. godine. To je trenutak u kojem komponuje svoja najpoznatija dela: pantomimu Ljubav čarobnica i balet Trorogi šešir (komponovan po narudžbini slavne baletske kompanije Ballets Russes Sergeja Djagiljeva), Sedam španskih narodnih pesama za glas i klavir i Betičku fantaziju za klavir.[3] Njegov muzički stil se razvijao od folklornog nacionalizma prisutnog u pomenutim kompozicijama, nadahnutim andaluzijskim i kastiljskim temama, melodijama, ritmovima i frazama, prema jednoj vrsti nacionalizma koji je svoje nadahnuće tražio u muzičkoj tradiciji španskog Zlatnog veka i kojem pripadaju lutkarska opera Lutkarsko pozorište majstora Pedra, jedno od njegovih najhvaljenijih dela, i Koncert za čembalo i pet instrumenata.[3] U ovim delima je uticaj folklorne muzike manje vidljiv od određene vrste neoklasicizma u stilu Igora Stravinskog.[32] Dok se u svojim ranijim delima razmetao širokom zvučnom paletom, neposredno nasleđenom od francuske škole, u ovim poslednjim kompozicijama njegov stil postaje jednostavniji i sažetiji, posebno u slučaju Koncerta.[3]

Poslednjih dvadeset godina života Manuel de Falja je proveo radeći na kompoziciji koju je smatrao delom svog života: scenskoj kantati Atlantida, zasnovanoj na poemi Hasinta Verdaguera na katalonskom jeziku koja ga je opsedala od detinjstva, i u kojoj su se odražavala sva njegova filozofska, religiozna i humanistička interesovanja. Smrt ga je sprečila da je završi. To je učinio njegov učenik Ernesto Halfter na osnovu skica koje je Falja ostavio iza sebe.[3]

U popularnoj kulturi[uredi]

Novčanica od 100 pezeta s likom Manuela de Falje.

Španska narodna banka je 19. novembra 1965. godine, kao počast umetničkom delu Manuela de Falje, pustila u štampu novčanicu od 100 pezeta sa njegovim portretom.[4] Ova novčanica je bila u opticaju sve do 1982. godine kada je, usled inflacije, odlučeno da postane kovanica. Tada su banke počele da povlače novčanicu od 100 pezeta sa njegovim likom, mada je i dalje bila legalno sredstvo plaćanja sve do uvođenja evra.[33]

Muzička dela[uredi]

Scenska dela[uredi]

  • Los amores de la Inés („Inesine ljubavi“), sarsuela, 1901–1902.
  • La vida breve („Kratak život“), lirska drama, 1904–1913.
  • El amor brujo („Ljubav čarobnica“), hitanerija, 1915.
  • El corregidor y la molinera („Guverner i mlinarka“), pantomima, 1916–1917.
  • El sombrero de tres picos („Trorogi šešir“), balet, 1917–1919.
  • Fuego fatuo („Varljiva svetlost“), komična opera (nedovršena), oko 1918–1919.
  • El retablo de maese Pedro („Lutkarsko pozorište majstora Pedra“), lutkarska opera, 1919–1923.
  • El amor brujo („Ljubav čarobnica“), balet, 1919–1925.
  • El gran teatro del mundo („Veliko svetsko pozorište“), scenska muzika, 1927.
  • La vuelta de Egipto („Povratak iz Egipta“), opera, 1935.
  • Atlántida („Atlantida“), kantata (nedovršena), 1927–1946.
Glavna tema iz Ritualne igre vatre.

Orkestarska dela[uredi]

  • Noches en los jardines de España („Noći u vrtovima Španije“), za klavir i orkestar, oko 1909–1916.
  • El amor brujo („Ljubav čarobnica“), za orkestar, 1915–1916.
  • El amor brujo („Ljubav čarobnica“), za mali orkestar, 1917.
  • El sombrero de tres picos: Suite nr. 1 („Trorogi šešir: Svita br. 1“), za orkestar, 1919–1921.
  • El sombrero de tres picos: Suite nr. 2 („Trorogi šešir: Svita br. 2“), za orkestar, 1919–1921.
  • El amor brujo („Ljubav čarobnica“), za orkestar, 1925.
  • Suites Homenajes („Svite Omaži“), za orkestar, 1938–1939.

Horska dela[uredi]

  • Balada de Mallorca („Balada o Majorki“), 1933.

Dela za glas i prateći instrument[uredi]

  • Preludios („Preludijumi“), za glas i glavir, oko 1900.
  • Rima: Olas gigantes („Rima: Golemi talasi“), za glas i glavir, oko 1900.
  • Dios mío, qué solo se quedan los muertos („Bože moj, kako li umrli samuju“), za glas i klavir, oko 1900.
  • Tus ojillos negros („Tvoja crna oka dva“), za glas i glavir, 1902–1903.
  • Cantares de Nochebuena („Napevi za Badnje veče“), za glas i gitaru, 1903–1904.
  • Trois mélodies („Tri melodije“), za glas i klavir, 1909–1910.
  • Siete canciones populares españolas („Sedam španskih narodnih pesama“), za glas i klavir, 1914.
  • Oración de las madres que tienen a sus hijos en brazos („Molitva majki sa decom u naručju“), za glas i kvavir, 1914.
  • El pan de Ronda que sabe a verdad („Hleb iz Ronde sa ukusom istine“), za glas i klavir, 1915.
  • Soneto a Córdoba („Sonet Kordobi“), za glas i harfu (ili klavir), 1927.

Dela za kamerni ansambl ili grupu instrumenata[uredi]

  • Melodía para violonchelo y piano („Melodija za violončelo i klavir“), 1897.
  • Pieza en Do mayor („Komad u C-duru“), za violončelo i klavir, 1898.
  • Romanza para violonchelo y piano („Romansa za violončelo i klavir“), 1898.
  • El amor brujo („Ljubav čarobnica“), za sekstet, 1915.
  • Fanfare pour une fête („Praznične fanfare“), za 2 trube, timpan i doboš, 1921.
  • Concierto para clave y cinco instrumentos („Koncert za čembalo i pet instrumenata“), oko 1923–1926.
  • Psyché („Psiha“), za mecosopran, flautu, harfu, violinu, violu i violončelo, 1924.
  • Fanfare sobre el nombre de Arbós („Fanfare u Arbosovo ime“), za 4 trube, 3 trube i udaraljke, 1934.

Dela za solo instrument[uredi]

  • Nocturno („Nokturno“), za klavir, 1896.
  • Mazurka en Do menor („Mazurka u ce-molu“), za klavir, 1899.
  • Serenata andaluza („Andaluzijska serenada“), za klavir, 1900.
  • Canción („Pesma“), za klavir, 1900.
  • Vals-capricho („Valcer-kapričo“), za klavir, 1900.
  • Cortejo de gnomos („Povorka patuljaka“), za klavir, 1901.
  • Allegro de concierto („Koncertni alegro“), za klavir, 1903–1904.
  • Cuatro piezas españolas („Četiri španska komada“), za klavir, 1906–1909.
  • Fantasía bética („Betička fantazija“), za klavir, 1919.
  • Homenaje pour le tombeau de Claude Debussy („Na grobu Kloda Debisija“), za gitaru, 1920.
  • Canto de los remeros de Volga („Pesma veslača na Volgi“), za klavir, 1922.
  • Pour le tombeau de Paul Dukas („Na grobu Pola Dikaa“), za klavir, 1935.[34]

Napomene[uredi]

  1. ^ Svom prvom prezimenu dodao je rečcu „de“ oko 1900.

Izvori[uredi]

  1. ^ Olivera Đurić (2003). Vodič kroz istoriju muzike. Vojna štamparija, Beograd. ISBN 86-901471-8-7
  2. ^ Enciklopedija Britanika: Manuel de Falja
  3. ^ a b v g d đ e Biografija Manuela de Falje
  4. ^ a b v g d đ Modernizam 98 i 14: Manuel de Falja
  5. ^ a b Carol A. Hess (2005). Svete strasti: život i muzika Manuela de Falje. Oxford University Press, New York. ISBN 978-0-19-538358-4.
  6. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t ć u f h c č š aa ab av ag ad Hronologija: Manuel de Falja (zvanični vebsajt)
  7. ^ a b v g d đ e ž z i Život i delo Manuela de Falje
  8. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n Legat Manuela de Falje
  9. ^ Istorija izvođenja Inesinih ljubavi
  10. ^ Kratak život na kareol.es
  11. ^ Poznati ljudi: Manuel de Falja
  12. ^ Ronald Crichton. Kratak život. Grove Music Online ed. L. Macy. Pristupljeno 18. 06. 2009.
  13. ^ Elana Torres. Manuel de Falla’s works for piano – a life at the keyboard
  14. ^ Siete canciones populares españolas
  15. ^ Falla: Amor Brujo (El) / El Retablo De Maese Pedro
  16. ^ El amor brujo (Suite)
  17. ^ Ay Amor!, Fondazione Teatro „La Fenice“ di Venezia, pp. 94 (pdf)
  18. ^ Енрике Франко. „Извођење необјављеног дела Мануела де Фаље“. Ел Паис. Приступљено 28. 04. 2013.. 
  19. ^ Silvija Kahan (2003). Music's Modern Muse: A Life of Winnaretta Singer, Princesse de Polignac. Eastman Studies in Music, University of Rochester Press. ISBN 1-58046-133-6
  20. ^ a b Nancy Lee Harper (1998). Manuel de Falla: a bio-bibliography. Greenwood, Westport. ISBN 0-313-30292-8
  21. ^ a b Nensi Li Harper. Tumačenje Faljine Betičke fantazije
  22. ^ Fundación Federico García Lorca
  23. ^ a b Ivory Classics
  24. ^ Carol A. Hess (2001). Manuel de Falla and modernism in Spain, 1898-1936. стр. 271. ISBN 978-0-226-33038-9. 
  25. ^ Orquesta Bética Filarmónica de Sevilla
  26. ^ Luis Bunjuel (2013). Moj poslednji uzdah. Filmski centar Srbije, Beograd. ISBN 978-86-7227-077-8.
  27. ^ Elisa Rapado. El concierto de Manuel de Falla
  28. ^ Službeni list br. 200, iz 18. 07. 1940.
  29. ^ Alavedra, Joan (1975). Conxita Badia: una vida d'artista. стр. 254. 84-7306-143-8. 
  30. ^ Viniegra y Lasso de la Vega, Juan (2001). Лични живот Мануела де Фаље. стр. 271. ISBN 978-84-95388-38-4. 
  31. ^ Moderna muzika: Manuel de Falja
  32. ^ Manuel de Falja, izvrsni kompozitor i stvaralac
  33. ^ Manuel de Falja u popularnoj kulturi
  34. ^ Dela: Manuel de Falja (zvanični vebsajt) Pristupljeno 29. 05. 2013.

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]


Dobar članak Članak Manuel de Falja je izabran u kategoriju dobrih članaka.
Pozivamo Vas da ga unapredite i potom predložite kao kandidata za sjajan članak.