Mario Vargas Ljosa

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Mario Vargas Ljosa
Mario Vargas Ljosa
Lični podaci
Puno imeHorhe Mario Pedro Vargas Ljosa
Datum rođenja(1936-03-28)28. mart 1936. (88 god.)
Mesto rođenjaArekipa, Peru
ObrazovanjeNational University of San Marcos,
Complutense University of Madrid,
Leoncio Prado Military Academy
Književni rad
PeriodXX vek
Uticaji odOnore de Balzak, Šarl Bodler, Mari Anri Bel Stendal
Najvažnija delaGazde, Grad i psi, Zelena kuća, Avanture nevaljale devojčice
NagradeNagrada Servantes (1994)
Nobelova nagrada za književnost (2010)
Potpis
Zvanični veb-sajt
www.mvargasllosa.com

Horhe Mario Pedro Vargas Ljosa, markiz de Vargas Ljosa (šp. Jorge Mario Pedro Vargas Llosa; Arekipa, 28. mart 1936), poznatiji kao Mario Vargas Ljosa, peruanski je romanopisac, novinar, esejista, profesor na više univerziteta i dobitnik Nobelove nagrade. Rođen je u Arekipi, u Peruu 28. marta 1936. godine. Pre nego što je postao poznati književnik radio je kao voditelj i novinar. Diplomirao je književnost na Univerzitetu San Markos u Limi i doktorirao na Univerzitetu u Madridu 1959. godine.

Ljosina posvećenost društvenim promenama ogleda se u njegovim ranim romanima, esejima i dramama. Na njegova dela najveći uticaj je imao njegov život u Peruu. Tokom svog odrastanja četrdesetih godina 20. veka otkriva svoju naklonost ka pisanju, a inspiraciju je video u diktaturi koja je ograničavala osnovna ljudska prava. Iako je u Pjuri izvedena jedna njegova drama i objavljena zbirka priča Šefovi (Los jefes), postao je poznat tek posle objavljivanja kontroverznog romana Grad i psi (La ciudad y los perros) 1963. godine u kome je detaljno opisivao politiku u svojoj zemlji, adolescente koji se bore za opstanak u neprijateljskom okruženju vojne škole i korumpiranost. Nakon toga, 1965. godine izlazi roman pod nazivom Zelena kuća (La casa verde), za koji dobija Međunarodnu nagradu Romulo Galjeos, a potom i Razgovor u Katedrali (Conversacion en la Catedral) o diktaturi Manuela Odrije. Pored toga, napisao je komedije, istorijske i političke romane. Godine 1994, dobija značajnu, Servantesovu nagradu (ugledna nagrada koja se dodeljuje za literaturu na španskom jeziku). 2010. godine dobija Nobelovu nagradu za književnost. On je dobitnik i drugih značajnih književnih nagrada, od već spomenutih do nagrade Princa Asturije, nagrade „Don Kihot“, koju mu je uručio španski kralj Huan Karlos, i mnoge druge.

Godine 2006. izlazi njegov najpoznatiji ljubavni roman Avanture nevaljale devojčice (Travesuras de la niña mala) koji je postigao milionski tiraž. Kao i većina latinoameričkih pisaca, aktivno se bavio politikom. Kandidovao se za predsednika Perua 1990. godine. Neka njegova dela kao što su Panteleon i posetiteljke (Pantaleón y las visitadoras) i Jarčeva fešta (La Fiesta del Chivo), roman o diktaturi generala Rafaela Leonidasa Truhilja u Dominikanskoj republici, adaptirana su u filmove.

Mario Vargas Ljosa je jedan od najznačajnijih i najuticajnijih savremenih latinoameričkih književnika koji je uvek i jedino bio veran samo svom vremenu od revolucionarnih šezdesetih prema ultrakonzervativnom kraju milenijuma što se odražava u njegovim delima.

Ljosini poznati citati su: „Reči su dela... Preko pisanja možemo da promenimo istoriju“[1] i „Pisati romane je čin protiv pobune stvarnosti, protiv Boga, protiv Božijih tvorevina“[2].

Detinjstvo, mladost i obrazovanje[uredi | uredi izvor]

Mario Vargas Ljosa rođen je u Arekipi , u Peruu, 28. marta 1936. godine. Detinjstvo je proveo u Kočabambi, u Boliviji, sa svojom majkom i njenim roditeljima koji su držali fabriku pamuka. Ljosa se ubrzo vraća u Peru gde pohađa osnovnu versku školu (Colegio Salesiano). Oca je prvi put video u Limi, kada je imao deset godina. Roditelji koji su do tada bili rastavljeni obnavljaju svoju vezu, a Ljosa pohađa i hrišćansku srednju školu Colegio La Salle u Limi. Sa četrnaest godina otac ga šalje na Vojnu akademiju. Međutim Ljosa odlazi odatle i počinje da se bavi žurnalistikom radeći za lokalne novine -šp. La industria-[3].

Ljosa 1953. godine pohađa univerzitet u San Markosu gde se bavi pravom i književnošću. Sa svojih devetnaest godina se ženi deset godina starijom Julijim Urkidi[4]. Svoju karijeru je započeo 1957. kada je izdao svoju prvu kratku priču „Šefovi“, -šp. (Los jefes) i „Deda“ -šp. (El abuelo). Kasnije odlazi sa ženom u Pariz, ali se i razvodi 1964. godine. Međutim već godinu dana kasnije ponovo se ženi, i to svojom rođakom Patricijom Ljosom sa kojom dobija troje dece.

Prvi radovi[uredi | uredi izvor]

Mario Vargas Ljosa 1982. godine

Vargas Ljosa objavio je svoj prvi roman Gazde (Los jefes, 1959.) sa svega dvadeset i dve godine. Sa svojim romanom Grad i psi (La ciudad y los perros) objavljen 1962, stekao je značajan ugled među latinoameričkim piscima ali i celim svetom[5]. U ovom romanu, Ljosa piše o svojim iskustvima i odrastanju na Vojnoj akademiji koju je pohađao u Limi. Ipak, njegova surova i oštra kritika vojne strukture dovela je do kontroverzi u Peruu. Nekoliko peruanskih kritičara napalo je Ljosin roman, tvrdeći da je potplaćen od strane Ekvadora kako bi potkopao prestiž peruanske vojske.

Svoje sledeće delo napisao je 1965. pod nazivom Zelena kuća (La casa verde). Roman je odmah postao široko prihvaćen, potvrđujući Vargasa Ljosu kao jednog od najznačajnijih romano-pisaca Latinske Amerike. Neki kritičari i dalje smatraju da je Zelena kuća Vargasa Ljose njegovo najbolje i najvažnije dostignuće[6]. Latinoamerički književni kritičar Džerald Martin ukazuje na to da je Zelena kuća, jedan od najvećih romana koji su potekli sa prostora Latinske Amerike.

Vargas Ljosa je svoj treći roman, Razgovor u katedrali (Conversacion en la Catedral), objavio je 1969, kada je imao trideset i tri godine. Ovaj roman je u stvari priča o Santijagu Zaveli, sinu ministra vlade, i Ambroziju, njegovom šoferu. Sreću se u obližnjem baru pod imenom „Katedrala“. U toku njihovog susreta, Zavala traga za istinom o učešću svoga oca u ubistvu peruanskog kriminalca. Posle objavljivanja romana Razgovor u katedrali, Ljosa se odrekao pisanja ozbiljnijih tema koje su vezane za politiku i socijalna pitanja[7].

Raimond L. Vilijams, specijalista u Latinoameričkoj književnosti, opisuje ovu fazu Ljosine književne karijere kao „otkriće humora“. Prvi plodovi ove epohe bili su romani Panteleon i posetiteljke (Pantaleón y las visitadoras) 1973) i Tetka Hulija i piskaralo -({La tía Julia y el escribidor}-), 1977. koji je delimično zasnovan na njegovom braku sa Julijom Urkuidi, njegovom prvom suprugom. U 1981. pojavljuje se delo Kraj Prvog svetskog rata (La guerra del fin del mundo), njegov prvi istorijski roman i jedan je od najvažnijih. Ovaj roman pokrenuo je radikalne promene prema temama kao što su mesijanizam. Nakon perioda intenzivnih političkih aktivnosti, Vargas Ljosa se ponovo posvećuje literaturi i 1993. godine objavljuje svoj autobiografski roman Kao riba u vodi (El pez en el agua), roman Lituma na Andima (Lituma en los Andes) - koji osvaja nagradu Planeta, i pozorišni komad Ludak sa balkona (El loco de los balcones). Četiri godine kasnije objavljuje erotski roman Don Rigobertove beleške (Los cuadernos de don Rigoberto). Kasnije su usledili romani Jarčevo slavlje (La Fiesta del Chivo) i Raj sa drugog ugla (El paraíso en la otra esquina, 2003.). U maju 2006. on je predstavio svoj roman Avanture nevaljale devojčice (Travesuras de la niña mala).

Kasniji život i politička angažovanost[uredi | uredi izvor]

Poput mnogih drugih latinoameričkih intelektualaca, Mario Vargas Ljosa je u mladosti bio marksista i pristalica kubanske revolucionarne vlade Fidela Kastra. Verovao je da je Socijalizam lek za socijalnu nepravdu i eksploataciju koje su tada vladale širom Latinske Amerike[4]. Vremenom je počeo da gubi veru u kubanski socijalizam, smatrajući da kubanska vlast ne poštuje osnovna ljudska prava. Nakon afere Padilja, kada je kubanska vlada uhapsila pesnika Heberta Padilju, mnogi latinoamerički intelektualci okreću se protiv Kastra, među njima i Mario Vargas Ljosa. 1971. godine kada se desila ta afera on se strogo protivi svim autoritarnim režimima, bili oni levičarski ili desničarski. U svom govoru prilikom dodele Nobelove nagrade Nobelove nagrade kaže: “Diktatorski režim predstavlja apsolutno zlo za zemlju, izvor brutalnosti, korupcije i dubokih rana kojima treba dugo da zarastu, on truje budućnost Nacije i stvara štetne navike koje traju generacijama i odlažu demokratsku rekonstrukciju.“ Od odricanja socijalizma, Mario Vargas Ljosa sebe vidi kao neoliberala i zalaže se za širenje liberalne demokratije. Liberalna demokratija u Latinskoj Americi za njega označava politički pluralizam, koegzistenciju, toleranciju, ljudska prava, uvažavanje kritike, legalnost, slobodne izbore, smenu vlasti i sve ostalo što nas izvlači iz divljaštva. Godine 1987, učestvovao je u formiranju Pokreta Sloboda i takođe postaje lider tog pokreta. Sledeće godine je njegova stranka ušla u koaliciju sa još dve stranke i formirala tropartijsku koaliciju Demokratski front (Frente Democrático-FREDEMO). Godine 1990, Mario Vargas Ljosa kandidovao se za predsednika Perua. On je predložio drastični ekonomski program štednje koji je isprepadao većinu siromašnih u zemlji. Ovaj program je istakao potrebu za privatizacijom, slobodnu trgovinu, a što je najvažnije, širenje privatnog vlasništva. Iako je pobedio u prvom krugu sa 34% glasova, Vargas Ljosa je poražen od tada nepoznatog inženjera Alberta Fudžimorija u naknadnom krugu[8]. Od tog poraza Mario Vargas Ljosa se fokusirao na pisanje sa samo povremenim političkim angažovanjem. Razočaran narodom Perua zbog podrške Alberta Fudžimorija od devedesetih godina Vargas Ljosa uglavnom živi u Madridu a u Peruu provodi samo tri meseca godišnje kako bi posetio porodicu i prijatelje.

Neki sunarodnici su ga optužili da je izdajnik i zamalo što nije izgubio državljanstvo jer je tokom poslednjeg diktatorskog režima u Peruu jer je od demokratskih vlada sveta tražio da kazne peruanski režim diplomatskim i ekonomskim sankcijama, pa je 1993. dobio špansko državljanstvo, međutim uspeo je i da sačuva peruansko.Španiju vidi kao svoju drugu zemlju i voli je isto koliko i Peru jer te dve zemlje vidi kao dve strane istog novčića.

Godine 1994, izabran je za člana Španske kraljevske akademije (Real Academia Española), a 4. februara 2011. godine postao je deo španskog plemstva[5]. Sada već star čovek Ljosa se bavi pisanjem, i novinarstvom i fikcijom, mnogo putuje, predaje kao gostujući profesor na raznim uglednim univerzitetima i prati svoj omiljeni sport fudbal.

Posetio je Srbiju 22-23. juna 2015. godine.[9][10][11]

Nobelova nagrada i govor[uredi | uredi izvor]

Mario Vargas Ljosa 2011. godine

Mario Vargas Ljosa je dobio Nobelovu nagradu za celokupno ostvarenje u književnosti. Dodeljena mu je 7. decembra 2010. na Švedskoj akademiji u Stokholmu i on je prvi južnoamerički dobitnik Nobelove nagrade za književnost od 1982. godine, kada je nagrađen Gabrijel Garsija Markes. U obrazloženju Švedske Akademije navodi se da se nagrada Ljosi dodeljuje „Zbog kartografski preciznih prikaza struktura moći i jetkih slika otpora, revolta i poraza pojedinca.“[12] U svom govoru on kaže da nije bilo lako pisati priče jer pretvorene u reči, ideje i slike bi izbledele i zato se uvek pitao kako ih oživeti. Ne krije da je dosta pisaca uticalo na njega i da im duguje za otkrivanje tajni pripovedačkog zanata.

Bez obzira na to što je u njegovoj zemlji bilo teško obrazovati se i biti pismen, on nije posustajao. I sam kaže: „Uvek sam nastavljao pisati čak i tokom perioda kada je zarađivanje za život oduzimalo većinu mog vremena.“[13] Ljosa smatra da bismo bili gori nego što jesmo bez dobrih knjiga koje smo pročitali, veći konformisti, a kritički duh ne bi ni postojao. Međutim :„Hteli oni to ili ne, svesno ili nesvesno, kada izmišljaju priče, pisci podstiču nezadovoljstvo, demonstrirajući da je svet loše napravljen i da je život fantazije bogatiji od života naše svakodnevnice. Ova činjenica čini građane težim za manipulisanje, manje spremnim da prihvate laži tamničara koji bi hteli da ih nateraju da veruju da iza rešetaka vode sigurnije i bolje živote.“[13] Mario Vargas ističe da književnost spaja ljude bez obzira na različitosti, predrasude, jezike. Sam Ljosa kaže da :„Književnost stvara bratstvo među različitim ljudima i ruši brane koje su među muškarcima i ženama podigli neznanje, ideologije, religije, jezici ili glupost.“[13]

Kao dečak je sanjao da ode u Pariz jer je, očaran francuskom književnošću, verovao da bi mu, da živi tamo i udiše vazduh koji su udisali Balzak, Stendal, Bodler, i Prust, to pomoglo da postane pravi pisac. Saopštava da iako je živeo u raznim delovima sveta učvrstilo vezu sa zemljom u kojoj je rođen i kaže da ljubav prema zemlji ne treba biti obavezna već kao i svaka druga ljubav, spontani čin srca. Ali se takođe zahvaljuje i Španiji jer bez nje ne bi postao to što jeste jer su tamo objavljene sve njegove knjige, dobio veliko priznanje i prijatelje, drugo državljanstvo :„Nikada nisam osetio ni najmanju nekompatibilnost između toga što sam Peruanac i što imam španski pasoš, jer sam uvek osećao da su Španija i Peru dve strane istog novčića.“[13] Književnost je za njega način da se odupre nevolji, beg, razlog da živi. Kao svetlost na kraju tunela. Književnost je varljiva predstava života koja nam, pomaže da ga bolje razumemo, da se orijentišemo u lavirintu u kom se rađamo, kroz koji prolazimo i u kome umiremo. A sam život je vredan truda, ako ni zbog čega drugog, onda makar zbog toga što bez života ne bismo mogli čitati ili smišljati priče.

Dela[uredi | uredi izvor]

Romani[uredi | uredi izvor]

Eseji[uredi | uredi izvor]

  • Garsija Markes: istorija jednog bogoubistva (šp. García Márquez: historia de un deicidio; Arekipa, 28. mart 1936)
  • Tajna istorija romana (šp. Historia secreta de una novela) (1971)
  • Neprekidna orgija: Flober i Madam Bovari (šp. La orgía perpetua: Flaubert y «Madame Bovary»; 1975)
  • Istina o lažima: Eseji o modernom romanu (šp. La verdad de las mentiras: Ensayos sobre la novela moderna; 1990)
  • Pismo o borbi za Tiranta Belog (šp. Carta de batalla por Tirant lo Blanc; 1991)
  • Izazovi slobodi (šp. Desafíos a la libertad; 1994)
  • Arhaična utopija. Hose Marija Argedas i indijanska fikcija (šp. La utopía arcaica. José María Arguedas y las ficciones del indigenismo; 1996)
  • Pisma jednom romanopiscu (šp. Cartas a un novelista; 1997)
  • Jezik strasti (šp. El lenguaje de la pasión; 2001)
  • Izazov nemogućeg (šp. La tentación de lo imposible; 2004)

Pozorište[uredi | uredi izvor]

Autobiografija[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Mario Vargas Llosa - IMDb
  2. ^ „Vreme 1032 - Mario Vargas Ljosa – Knjizevna biografija: Kao riba u vodi”. Vreme.com. Pristupljeno 5. 12. 2013. 
  3. ^ „Mario Vargas Llosa - Facts”. Nobelprize.org. 28. 3. 1936. Pristupljeno 5. 12. 2013. 
  4. ^ a b „Mario Vargas Llosa - Biographical”. Nobelprize.org. Pristupljeno 5. 12. 2013. 
  5. ^ a b „Biografia de Mario Vargas Llosa”. Biografiasyvidas.com. Pristupljeno 5. 12. 2013. 
  6. ^ Editorial Planeta; number 18 edition (2004)
  7. ^ Nueva historia de la literatura hispanoamericana, Castalia Publishing Company (October 2003)
  8. ^ Wiles, Andrew (10. 9. 2010). „Mario Vargas Llosa and the relationship between politics and journalism | Sounds and Colours”. Soundsandcolours.com. Arhivirano iz originala 03. 12. 2013. g. Pristupljeno 5. 12. 2013. 
  9. ^ Ljosa: Nacionalizam je veliko zlo (B92, 23. jun 2015)
  10. ^ Nikolić i Ljosa o Ćele kuli, Turcima i Kosovu (B92, 23. jun 2015)
  11. ^ Nezapamćena gužva na potpisivanju Ljosinih knjiga (B92, 24. jun 2015)
  12. ^ „Blic Online | Mario Vargas Ljosa dobitnik Nobelove nagrade za književnost”. Blic.rs. Pristupljeno 5. 12. 2013. 
  13. ^ a b v g Centar za informativnu dekontaminaciju mladih Banjaluka. „BUKA Magazin www.6yka.com”. 6yka.com. Pristupljeno 5. 12. 2013.  Tekst „ Developed by Promotim (www.promotim.ba) ” ignorisan (pomoć)

Izvori[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Марио_Варгас_Љоса&oldid=25770083”