Mario Puzo

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Mario Puzo
Mario Puzo
Lični podaci
Puno imeMario Đanluiđi Puzo
Datum rođenja(1920-10-15)15. oktobar 1920.
Mesto rođenjaNjujork, SAD
Datum smrti2. jul 1999.(1999-07-02) (78 god.)
Mesto smrtiBej Šor, SAD
ObrazovanjeCity College of New York
Književni rad
Najvažnija delaKum
Potpis
Zvanični veb-sajt
mariopuzo.com

Mario Đanluiđi Puzo (engl. Mario Gianluigi Puzo; Njujork, 15. oktobar 1920 — Bej Šor, 2. jul 1999) bio je američki pisac poznat po svojim knjigama o mafiji, naročito knjizi Kum. Dobio je Oskara za Najbolji adaptirani scenario za prvi film 1972. i za drugi deo 1974. Puzo je takođe napisao originalni scenario za film o Supermenu iz 1978. i njegov nastavak iz 1980. godine. Njegov poslednji roman, Porodica, objavljen je posthumno 2001.[1]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Puzo je rođen u siromašnoj porodici sicilijanskih imigranata u Paklenoj Kuhinji, četvrti Menhetna, u Njujorku, u kojoj je i odrastao. Nakon što je diplomirao na gradskom koledžu u Njujorku, pristupio je američkoj vojnoj avijaciji u Drugom svetskom ratu. Međutim, zbog slabog vida, vojska mu nije dozvolila da učestvuje u vojnim operacijama, već je bio raspoređena na mesto oficira za odnose sa javnošću u Nemačkoj. Nakon rata pohađao je njujoršku Novu školu za društvena istraživanja u Univerzitet Kolumbija.

Najpoznatijem Puzovom romanu, Kum, prethodila su dela Mračna Arena i Srećni Hodočasnik, koja nisu promakla budnom oku kritike. Kum je objavljen 1969. godine, nakon što je Puzo slušao anegdote o mafijaškim organizacijama tokom vremena dok se bavio novinarstvom.

Kum je kasnije pretvoren u trilogiju filmova koje je režirao Frensis Ford Kopola, a koji su objavljeni 1972, 1974. i 1990. godine. Iako su prva dva filma bila izuzetno popularna i veoma cenjena, treći nije imao takav uspeh i bio je slabo primljen, kako od kritike, tako i od publike.

Pored toga što je bio koscenarista, zajedno sa Kopolom, u sva tri filma Kum (film), Puzo je napisao i prvu verziju scenarija za film katastrofe Zemljotres, iz 1974, na kojem nije mogao dalje raditi zbog obaveza oko filma Kum II. Takođe Puzo je bio i koscenarista za film Supermen iz 1978. godine.

Poslednji roman, koji je Puzo za života objavio, bio je Poslednji Don, iz 1996. po kojem je snimljena i uspešna mini-serija.

Puzo nije doživeo objavljivanje svoje pretposlednje knjige Zakon Ćutanja, koja je izašla 1999, ali tekst je već bio dovršen i tako je ova knjiga postala njegovo poslednje delo. Isti slučaj je bio i sa njegovom poslednjom knjigom Porodica, na kojoj je radio poslednje dve decenije svog života, a koja je objavljena 2001. Međutim, ovu knjigu je dovršila Puzova dugogodišnja saputnica Kerol Đino.

Mario Puzo je preminuo 2. jula 1999. godine u svom domu u Bej Šoru, na Long Ajlendu. Ceo svoj život, Puzo je smatrao da je njegova knjiga Srećni Hodočasnik njegovo najbolje delo. U jednom od svojih poslednjih intervjua, izjavio je da je ožalošćen činjenicom da je Kum, fikcija koju nije nikada voleo, nadmašila priču o poštenoj borbi njegove majke, kao imigranta u Americi, da zavredi poštovanje, i o njenoj hrabrosti i ljubavi, što je opisano u Srećnom Hodočasniku.

Lični život[uredi | uredi izvor]

Puzo je rođen u četvrti Hels kičen u Njujorku u porodici italijanskih imigranata iz Pitradefuzija, provincija Avelino, Kampanija.[2] Kada je Puzo imao 12 godina, njegov otac, koji je radio kao železnički radnik za Njujoršku centralnu železnicu, odveden je u Pilgrim Stejt psihijatrijsku bolnicu zbog šizofrenije,[3] a njegova žena Marija je ostala sama da odgaja njihovo sedmoro dece.[4] U Drugom svetskom ratu služio je u vazdušnim snagama američke vojske u Nemačkoj, a kasnije je diplomirao na Gradskom koledžu u Njujorku.[4] Puzo se oženio Nemicom Erikom, sa kojom je imao petoro dece.[5] Kada je Erika umrla od raka dojke u 58. godini života 1978. godine, njena medicinska sestra, Karol Džino, postala je Puzov kompanjon.[4][5]

Karijera[uredi | uredi izvor]

Godine 1950, njegova prva kratka priča „Poslednji Božić“ objavljena je u američkom Vangardu. Posle rata napisao je svoju prvu knjigu Tamna arena, koja je objavljena 1955. godine.[4]

Brus Džej Fridman je 1960. godine angažovao Puza kao pomoćnika urednika grupe muških pulp časopisa sa naslovima kao što su Male, Men. Pod pseudonimom Mario Kleri, Puzo je napisao avanturističke priloge iz Drugog svetskog rata za časopis True Action.[6][7]

Godine 1969, objavljeno je Puzoovo najpoznatije delo Kum. Puzo je naveo da je ova priča nastala iz istraživanja organizovanog kriminala, a ne iz ličnog iskustva, i da je nastojao da napiše nešto što će se svideti masama.[4][8] Roman je ostao na listi najprodavanijih Njujork Tajmsa 67 nedelja i prodat je u preko devet miliona primeraka za dve godine.[9] Knjiga je kasnije razvijena u film Kum (1972), koji je režirao Frensis Ford Kopola. Paramaunt pikčers je prvobitno saznao za Puzov roman 1967. kada je književni skaut kompanije kontaktirao tadašnjeg potpredsednika Paramounta za produkciju Pitera Barta u vezi sa Puzovim nedovršenim rukopisom od šezdeset stranica.[10] Bart je verovao da je delo „mnogo više od priče o mafiji“ i ponudio je Puzu opciju od 12.500 dolara za rad, uz opciju od 80.000 dolara ako se gotovo delo preslika u film.[10][11] Uprkos tome što Puzu njegov zastupnik savetovao da odbije ponudu, Puzo je bio očajan za novcem i prihvatio je ponudu.[10][11] Robert Evans iz Paramounta priča da je, kada su se upoznali početkom 1968, on je ponudio Puzu ugovor od 12.500 dolara za rukopis od 60 stranica pod nazivom Mafija nakon što mu je autor poverio da mu je hitno potrebno 10.000 dolara da otplati kockarske dugove.[12] Film je dobio tri nagrade u 11 nominacija za Oskara, uključujući Puzovog Oskara za najbolji adaptirani scenario.

Kopola i Puzo su zatim sarađivali na nastavcima originalnog filma, The Godfather Part II (1974) i The Godfather Part III (1990). Kopola i Puzo su više voleli naslov Smrt Majkla Korleona za treći film, ali je Paramaunt pikčers smatrao da je to neprihvatljivo.[13] U septembru 2020, za 30. godišnjicu filma, najavljeno je da će nova verzija filma pod nazivom Kum Marija Puza, Koda: Smrt Majkla Korleona, imati ograničeno prikazivanje u bioskopima u decembru 2020. praćeno digitalnim i blu-rajom.[14] Kopola je rekao da je film verzija koju su on i Puzo prvobitno zamislili i da „dokazuje” svoj status među trilogijom.[15]

Godine 1991, objavljena je Puzoova spekulativna fikcija Četvrti K; usredsređuje se na izmišljenog člana dinastije porodice Kenedi koji postaje predsednik Sjedinjenih Država početkom 2000-ih.[16]

Puzo nije dočekao objavljivanje svoje pretposlednje knjige, Omerta, mada je rukopis završen pre njegove smrti, kao i rukopis za Porodicu. Međutim, u recenziji koja je prvobitno objavljena u San Francisko Hroniklu, Džules Sigel, koji je blisko sarađivao sa Puzom u Kompaniji za upravljanje časopisima, spekulisao je da je Omertu možda završio „neki netalentovani hak“. Sigel je takođe priznao iskušenje da se „racionalizuje izbegavanje onoga što je verovatno ispravna analiza — da je [Puzo] to napisao i to je užasno“.[17]

Smrt[uredi | uredi izvor]

Puzo je preminuo od srčane insuficijencije 2. jula 1999. u svojoj kući u Bej Šoru u Njujorku, u 78. godini.[4]

U popularnoj kulturi[uredi | uredi izvor]

U aprilu 2022, Paramount+ je počeo da prikazuje The Offer, dramatičnu mini seriju od 10 epizoda koja govori o izmišljenoj priči o stvaranju The Godfather, uključujući Puzovu odluku da napiše prvu knjigu u onome što je postalo serijal. Patrik Galo igra Puzoa. Viktorija Keleher igra njegovu ženu Eriku.[18]

Radovi[uredi | uredi izvor]

Novele[uredi | uredi izvor]

Serije[uredi | uredi izvor]

  1. The Godfather (1969)
  2. The Sicilian (1984) - odvija se između 6. i 7. knjige The Godfather

Nefikcija[uredi | uredi izvor]

Kratke priče[uredi | uredi izvor]

Sve kratke priče, osim „Poslednjeg Božića”, pisane su pod pseudonimom Mario Kleri.

  • "The Last Christmas" (1950)
  • "John 'Red' Marston's Island of Delight" (1964)
  • "Big Mike's Wild Young Sister-in-law" (1964)
  • "The Six Million Killer Sharks That Terrorize Our Shores" (1966)
  • "Trapped Girls in the Riviera's Flesh Casino" (1967)
  • "The Unkillable Six" (1967)
  • "Girls of Pleasure Penthouse" (1968)
  • "Order Lucy For Tonight" (1968)
  • "12 Barracks of Wild Blondes" (1968)
  • "Charlie Reese's Amazing Escape from a Russian Death Camp" (1969)

Scenariji i filmske adaptacije[uredi | uredi izvor]

Adaptacije video igrica[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Sharp, Michael D. (2006). Popular Contemporary Writers (na jeziku: engleski). Marshall Cavendish. str. 1141. ISBN 9780761476092. 
  2. ^ Homberger, Eric (July 5, 1999). "Mario Puzo: The author of the Godfather, the book the Mafia loved", The Guardian. Accessed August 10, 2009.
  3. ^ „Mario Puzo at 100”. Independent.co.uk. 15. 10. 2020. 
  4. ^ a b v g d đ „Mario Puzo, Author Who Made 'The Godfather' a World Addiction, Is Dead at 78”. The New York Times. 3. 7. 1999. 
  5. ^ a b Paglia, Camille (8. 5. 1997). „It All Comes Back To Family”. The New York Times. 
  6. ^ „Two new exhibits at the Heckscher Museum of Art”. theislandnow.com. 12. 8. 2019. 
  7. ^ Flamm, Matthew (June 2, 2002). "A Demimonde in Twilight", New York Times. Accessed March 15, 2009.
  8. ^ Larry King Live on CNN (August 2, 1996). "Mario Puzo Interview" transcript. Accessed September 2, 2014 – via MarioPuzo.com.
  9. ^ „"The Godfather" Turns 40”. CBS News. CBS Interactive Inc. 15. 3. 2012. Arhivirano iz originala 17. 7. 2014. g. Pristupljeno 15. 7. 2014. 
  10. ^ a b v Jones 2007, str. 10.
  11. ^ a b Lebo 2005, str. 6.
  12. ^ Phillips 2004, str. 88.
  13. ^ „'The Godfather: Part III' makes a little more sense in the streaming era”. sfchronicle.com. 26. 12. 2019. Arhivirano iz originala 27. 12. 2019. g. Pristupljeno 28. 12. 2019. 
  14. ^ „Adam Beach's 'Monkey Beach' to Open Hybrid Vancouver Film Fest”. hollywoodreporter.com. 3. 9. 2020. 
  15. ^ Ryan Parker (3. 12. 2020). „Francis Ford Coppola Says 'Godfather: Part III' Recut Vindicates Film, Daughter Sofia”. The Hollywood Reporter. Pristupljeno 3. 12. 2020. 
  16. ^ "Mario Puzo", in "Obituaries", in Newsmakers: The People Behind Today's Headlines, 2000, Issue 1, Farmington Hills, MI: Gale.
  17. ^ Siegel, Jules (9. 7. 2000). „The computer wrote it”. San Francisco Chronicle. Arhivirano iz originala 08. 07. 2011. g. Pristupljeno 10. 2. 2015 — preko Book@arts. 
  18. ^ „"The Flight Attendant" Victoria Kelleher On Working With Kaley Cuoco And "The Offer" – New Scene Magazine”. newscenemagazine.com. Pristupljeno 2022-06-01. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Moore, M. J. (8. 3. 2019). Mario Puzo: An American Writer's Quest. ISBN 9781942762638. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Марио_Пузо&oldid=27553614”