Marička bitka

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Marička bitka
Deo Otomanskog osvajanja Balkana

Pravac kretanja srpske vojske septembra 1371. godine
Vreme26. septembar 1371.
Mesto
na reci Marici kod Černomena,
današnja Grčka
Ishod odlučujuća osmanska pobeda[1]
Sukobljene strane
 Srpsko carstvo  Osmansko carstvo
Komandanti i vođe
Vukašin Mrnjavčević †
Uglješa Mrnjavčević †
Gojko Mrnjavčević		 Lala Šahin
Jačina
10.000-15.000[2]
20.000[3]
70.000[3][4][5][6][7]		 10.000[2]
800[3][8]
Žrtve i gubici
veliki gubici
hiljade vojnika su se utopili[9]		 nepoznati
Oblast kralja Vukašina Mrnjavčevića i despota Jovana Uglješe uoči Maričke bitke (1371. godine).

Marička bitka ili boj kod Černomena, odigrala se na reci Marici u petak 26. septembra/9. oktobra po novom kalendaru 1371. između snaga Osmanskog carstva pod vođstvom rumelijskog beglerbega Lala-Šahina i srpskih snaga koje su brojale oko 60.000 ljudi (70.000 po Halkokondilu). Srpsku vojsku predvodili su kralj Vukašin i njegov brat despot Jovan Uglješa. Obojica su poginuli u bici.

Pojedini istoričari navode 1367. ili čak i 1363. za godinu bitke, ali svi zajedno tvrde da se bitka odigrala kod Černomena, danas grčki Ormenio u oblasti Evros, na polju koje Turci navodno dan danas zovu Sirf sindigi, pogiblje Srba.

Vukašina nasleđuje njegov sin Marko, poznatiji kao Marko Kraljević, ali ne uspeva da održi srpske zemlje i nedugo posle bitke postaje turski vazal.

Ova bitka predstavlja početak osmanlijskih osvajanja teritorija kojima je vladao srpski car Dušan.

Bitka se dogodila na praznik Svetog Jovana Bogoslova, pa je u znak sećanja na nju udovica Jefimija Mrnjavčević dala da se oslika ikona Bogorodice Katafigi (Utočište) na kojoj je prikazana sa Svetim Jovanom Bogoslovim.[10] Ikona se kasnije nalazila u manastiru Poganovo, a u Prvom svetskom ratu su je Bugari odneli u Hram Sv. Aleksandra Nevskog u Sofiji.[10]

Od Maričke bitke počele su velike seobe srpskog i šire balkanskog stanovništva.[11]

Opis vojski[uredi | uredi izvor]

U Maričkoj bici radilo se o prvom većem sudaru dve potpuno suprotne vojske. Srpska vojska bila je pretežno pod Vizantijskim uticajem naoružana hrišćanskom opremom, od čega pravim mačem, kopljem, lukom, strelom i buzdovanom, bogatiji ratnici su imali krljušt oklop[12], većina šlem, od kojih je najčešći bio obični konasti šlem, takođe su ratnici tipično za vojske pod Vizantijskim uticajem preko krljušt oklopa nosili braon traku pektorarion usvojenu od vizantijske varijaške garde. Neki od ratnika imali su i plaštove. Turska vojska je s druge strane imala drugačiju opremu, pre svega sablju i jatagan, i većina običnih vojnika je nosila turbane, jeleke i janjičarske bork kape, dok su bogatiji vojnici nosili turski šlem. Takođe boje su se razlikovale. Dok su kod Srba preovladale za bogatije vojnike plava, a obične smeđa boja usled korišćenja konoplje i lana za odeću [13], kod Turaka su preovladavala odela od svile zelene i crvene boje.[traži se izvor]

Povod[uredi | uredi izvor]

Najstariji srpski izvor, „Zapis monaha Isaije“ kao povod za početak sukoba između Srba i Turaka navodi nameru despota Uglješe, da zajedno sa svojim bratom kraljem Vukašinom istera Turke iz Makedonije (tj. Romanije (Vizantije) ili po sadašnjem Trakije).

Prema nemačkom istoričaru Cinkajzenu, koji su poziva na turske izvore, rat između Srba i Turaka izbio je zbog zauzeća grada Plovdiva. Prema njemu, zapovednik grada je uspeo da izbegne kralju srpskom i da ga privoli da pokrene vojsku protiv Turaka.

Ondašnji turski izvori pak tvrde da je cilj srpske vojske bio da se zauzme Drinopolje i da se turske snage na Balkanskom poluostrvu, pod komandom beglerbega Lala-Šahina proteraju iz Rumelije (Istočno rimsko carstvo) u Anadoliju (Mala Azija).

Savremeni istoričari smatraju da nije postojao konkretan povod za izbijanje neprijateljstava. Prema njima, Despot Uglješa, čija država se prva nalazila na pravcu turskog napredovanja, shvatio je opasnost koju su predstavljala turska osvajanja na Balkanskom poluostrvo. Iako su turske teritorije na Balkanu u to vreme bile neznatne Turci su osvojili nekoliko dobro utvrđenih gradova kao što je Drinopolje i na taj način stvorili mostobran za dalja osvajanja u Evropi. Uglješa je u svojoj mudrosti izabrao idealan trenutak za napad. Sultan Murat se sa vojskom nalazio u Maloj Aziji držeći pod opsadom grad Bigu dok je u Drinopolju bio manji turski garnizon pod komandom Lala Šahina.

Učesnici[uredi | uredi izvor]

Levo: Kralj Vukašin Mrnjavčević
Desno: Lala Šahin

Zasigurno se zna da su na srpskoj strani pored vojske Despota Uglješe učestvovale i snage kralja Vukašina. Sporno pitanje je da li su i koji srpski velikaši takođe učestvovali u pohodu na Turke.

Turski izvori navode da su pored despota, kralja i „kraljevih nevernika“ u bici učestvovali vojvode i vlastela Bosne, Ugarske i Vlaške. Grčki pisac iz XV veka, Laonik Halkokondil pominje samo Uglješu i Vukašina dok se u zapisima monaha Isaije kaže da je Uglješa digao „sve srpske i grčke vojnike i brata svojega Vukašina kralja“ kao i „mnoge druge velmože,... negde do šestideset tisušt izabrani vojski“.

Prema Stojanu Novakoviću, „srpske velmože“ koji su se pridružili Uglješi i Vukašinu najverovatnije su bili Dejanovići i vojvoda Bogdan. Severna srpska vlastela u ovom boju nije učestvovala. Balšići, koji su bili u dobrim odnosima sa Vukašinom najverovatnije nisu učestvovali u bici jer su ubrzo nakon poraza srpskih snaga oteli Prizren od Vukašinovog sina; Nikola Altomanović takođe nije mogao da učestvuju u bici jer je bio u ratu sa Vukašinom; Lazar i Brankovići nisu imali interesa da učestvuju u bici i na taj način učvrste Vukašinov položaj kao kralja i naslednika caru Urošu čiju su vlast, makar i formalno, još uvek poštovali.

Na osnovu raspoloživih izvora može se zaključiti da su srpsku vojsku dale srpske zemlje oko Šar-planine, kao i sve južne srpske zemlje oko Vardara i Strume, zajedno sa grčkim krajevima južne Makedonije (među Vardarom i Strumom), Drame, Mosinopolja i Vodena. Nepoznato je da li je velikaš Radoslav Hlapen učestvovao u boju jer je preživeo bitku, a nakon toga je nastavio da vlada Berom, Vodenom i Kosturom i to ne kao vazal. U bici je skoro sigurno učestvovao bugarsko-srpski plemić Aleksandar Komnin Asen, oblasni gospodar Valone sa svojom vojskom.

Turske snage kojima je zapovedao rumelijski beglerbeg Lala-Šahin bile su četiri puta slabije od srpskih i uglavnom su se svodile na posadu utvrđenog grada Drinopolja. Halkokondil čak navodi da su snage sa kojima je Lala-Šahin napao srpsku vojsku brojale jedva 800 ljudi.

Najčešće zabune u vezi sa učesnicima boja na Marici[uredi | uredi izvor]

Romantičarska slika Maričke bitke na kojoj je kralj Vukašin prikazan sa Mađarskim grbom

Na osnovu izvora koje smo naveli može se zaključiti da je u Maričkoj bici učestvovala hrišćanska koalicija sastavljena od Srba, Ugara i Vlaha. Takođe, u engleskoj literaturi se navodi da je u bici sa srpske strane učestvovala koalicija sastavljena od Srba, Bugara i Grka.

U prvom primeru korišćeni su uglavnom turski izvori. Stoga nije čudno što se u njima navodi da su se na srpskoj strani nalazili velikaši i iz Ugarske, Bosne i Vlaške. Na ovaj način turski istoričari su želeli da uveličaju značaj pobede koja je predstavljala trijumf islama nad hrišćanstvom oličenim u predstavnicima svih većih hrišćanskih država na Balkanu.

U drugom primeru pogrešno je navedeno da su grčke snage takođe učestvovale u ovoj bici. Međutim, u pitanju su snage Uglješe i Vukašina i drugih srpskih velikaša čija se državna teritorija protezala i na grčke zemlje (uključujući i oblast Makedoniju kao deo Grčke). Grci, tj. tadašnja vizantijska država ni na koji način nije pomogla Uglješu i Vukašina već je iskoristila srpski poraz da proširi svoju teritoriju.

Što se Bugara tiče, oni se ne spominju ni u jednom od istorijskih izvora koje je koristio Stojan Novaković.

Ono što se sa sigurnošću može tvrditi jeste da su u Maričkoj bici učestvovale srpske snage sastavljene od vojske Uglješe i Vukašina i nekih srpskih velikaša. Ukoliko su u bici učestvovale i snage neke od prethodno navedenih država, onda su one bile toliko zanemarljive da tadašnji istorijski izvori nisu smatrali za potrebno da ih posebno navedu.

Bitka[uredi | uredi izvor]

Uglješa i Vukašin postavili su sebi zamašan cilj: isterati Turke iz Evrope, a momenat je bio dobro izabran - kad je Murat I bio zabavljen ratom u Maloj Aziji. Trebalo je još uvek napregnuti sve snage, ali su oba brata zajedno, prema veličini zemalja i drugih vojski onog vremena, mogli skupiti svega 10.000 - 15.000 ljudi. To je bila feudalna vojska dignuta sa područnih zemalja braće Mrnjavčevića (severne Makedonije, Kosova i Metohije i Serske despotovine između Strume i Marice, južno od Rodopskih planina), dakle, sastavljena pretežno od Srba i makedonskih Slovena, sa nešto Grka, Uglješinih podanika. Može se pretpostaviti da su se vojske dva brata srele negde u dolini Marice kod današnjeg Dimitrovgrada, a zatim krenule nizvodno ka Jedrenu.[2]

U Jedrenu se nalazio Lala Šahin, rumelijski (evropski) beglerbeg, koji je mogao skupiti najviše 10.000 boraca, pouzdano slabijeg kvaliteta od hrišćanske vojske, jer su najbolje turske trupe bile uz Murata u Aziji. Lala Šahin se našao u teškoj situaciji: Jedrene, nova turska prestonica, bilo je praktično neutvrđeno, bitku na otvorenom polju nije smeo primiti, a još manje odstupiti. On se rešio na prepad: noću 25/26. septembra 1371, verovatno pred zoru, napao je hrišćanski logor kod Černomena, na desnoj obali Marice, nekih 40 km uzvodno od Jedrena, i potpuno ih razbio. Može se smatrati da je Lala Šahin u svojim redovima imao ljude koji su dobro poznavali oblast oko Černomena i koji su mu objasnili gde i kako da napadne. Takođe Turci su sigurno Srbe napali sa tri strane, ostavljajući četvrtu stranu ka reci Marici otvorenu za Srbe da pokušaju da pobegnu.[14] Oba Mrnjavčevića su poginula. Turski izvori naglašavaju da u logoru hrišćana nije bilo ni reda, ni opreznosti.[2]

Svedočanstvo patrijarha Pajsija o Maričkoj bitci[uredi | uredi izvor]

Opis Maričke bitke ostavio je patrijarh Pajsije u delu „Život cara Uroša”:„A kesar Uglješa u gradu Serezu, čuvši o prelazu Ismailjićana, posla ka kralju Vukašinu, da mu javi ovo: Pozdrav bratu mome kralju Vukašinu i gospodaru, svagda zdravstvuj mi na mnogo leta! I neka ti je znano da su Agareni prešli u Kalipolje i otud u Drenopolj i tako čujem spremaju se i na srpske zemlje.” Vukašin zapovedi da se ubrzo sakupi vojska i posla ka bratu Uglješi da bude spreman i odredi mesto gde će se obojica sastati. I kad se vojska sakupi i bi trčanja i vapaja, da se zemlja tresla, konjanika i pešaka i dođoše do mesta Črmenski Lugovi, blizu Adrijanopolja dan hoda i više, zvano Mostar, a posle se nazva Mustafa pašina Ćuprija. I tu se sastadoše obojica, ovi od srpske zemlje, a Uglješini od grčkih predela i bilo je dovoljno vojnika i popisaše ih koliko će ih se boriti sa Agarenima i nađoše da će biti oružanih konjanika oko 70.000 i više. I bi veliko veselje i radosti i piće vina i jela i svako neupravljanje i neuređenje. A Agarenski načelnik čuvši za dolazak kralja Vukašina sa velikom silom i behu u velikoj nedoumici i ne malom užasu i dogovoriše se da daju danak i pošalju posrednike kralju Vukašinu sa rečima:„Ostavi nas da ovde ostanemo i mi ćemo ti biti kao sluge i daćemo danak kakav hoćeš.” I dođoše posrednici kao uhode i videše gde leže pijani kao vojska bez glave ikakvog upravljanja. I ubrzo se natrag vratiše svom načelniku, i pripovedahu mu sva neupravljanja i rekoše: „Danas će biti naše.” I podigoše se jednodušno svi Agareni i dođoše do mesta gde vojska beše i iznenada napadoše na njih. To je bilo rano ujtru i razbiše srpsku vojsku.”[15]

Posledice[uredi | uredi izvor]

Posledice maričke bitke bile su izvanredno teške. Za nepune dve decenije sav centralni i istočni deo Balkana dospeo je posredno ili neposredno pod vlast Turaka. Vizantijski i bugarski car postali su turski vazali. To je snašlo i srpske dinaste u Makedoniji ukoliko su ih Turci zadržali.[2]

Galerija[uredi | uredi izvor]

  • Dijagram Maričke bitke
    Dijagram Maričke bitke
  • Oružje srednjovekovne Srbije
    Oružje srednjovekovne Srbije
  • Mač korišćen od strane srpskih vitezova i vojnika tokom Maričke i Kosovske bitke
    Mač korišćen od strane srpskih vitezova i vojnika tokom Maričke i Kosovske bitke
  • Turski oklop tokom Maričke bitke
    Turski oklop tokom Maričke bitke
  • Sablja korišćena od strane turskih vojnika tokom Maričke i Kosovske bitke
    Sablja korišćena od strane turskih vojnika tokom Maričke i Kosovske bitke
  • Reka Marica
    Reka Marica

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Sedlar 1994, str. 385.
  2. ^ a b v g d Nikola Gažević, Vojna enciklopedija knjiga 5, Vojnoizdavački zavod, Beograd 1972, str. 285
  3. ^ a b v Boskovic, Vladislav (2009). King Vukasin and the disastrous Battle of Marica. GRIN Verlag. str. 11. ISBN 978-3-640-49264-0. 
  4. ^ The New Encyclopædia Britannica: Micropaedia. Encyclopædia Britannica. 1993. str. 855. ISBN 978-0-85229-571-7. 
  5. ^ Grumeza, Ion (2010). The Roots of Balkanization: Eastern Europe C.E. 500-1500. University Press of America. str. 93. ISBN 978-0-7618-5134-9. 
  6. ^ Julius Emil DeVos: Fifteen hundred years of Europe, O'Donnell Press, 1924, page 110.
  7. ^ Otto Kaemmel: Spamer's Illustrierte Weltgeschichte: mit besonderer Berücksichtigung der Kulturgeschichte, O. Spamer, 1902, page 740. (jezik: nemački)
  8. ^ Veiter, Theodor (1971). Volkstum zwischen Moldau, Etsch und Donau: Festschrift für Franz Hieronymus Riedl : Dargeboten zum 65. Lebensjahr. W. Braumüller. str. 294. ISBN 978-3-7003-0007-6. 
  9. ^ Rossos 2008, str. 40.
  10. ^ a b „Srpsko kulturno nasleđe u Bugarskoj”. Pirot vesti (na jeziku: engleski). 2015-07-15. Pristupljeno 2022-10-13. 
  11. ^ Spremić, Momčilo (2005). Prekinut uspon: srpske zemlje u poznom srednjem veku. Beograd: Zavod za udžbenika i nastavna sredstva. str. 443. 
  12. ^ Dr Miloš Blagojević, Srbija u doba Nemanjića, od kneževine do carstva 1168-1371, str. 44, 46
  13. ^ https://www.novosti.rs/vesti/reportaze/955443/nemanjici-krojili-modu-tekstilnu-industriju-istoricar-umetnosti-bojan-popovic-otkriva-nepoznatu-istoriju-odevanja-srba
  14. ^ Džordž T. Denis Strategikon, str. 95, 96
  15. ^ Živan Milisavac,Stara srpska književnost 3.Život cara Uroša od Patrijarha Pajsija, str. 396, 397

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Маричка_битка&oldid=27549705”