Marija Taljoni
Marija Taljoni | |
|---|---|
 Taglioni u litografiji iz 1839. godine | |
| Datum rođenja | 23. april 1804. |
| Mesto rođenja | Stokholm, Švedska |
| Datum smrti | 22. april 1884. (79 god.) |
| Mesto smrti | Marsej, Francuska |
| Državljanstvo | Švedsko |
| Zanimanje | Balerina |
| Aktivni period | 1824–1847 |
Marija Taljoni (ital. Marie Taglioni; Stokholm, 23. april 1804 — Marsej, 24. april 1884) je bila balerina iz ere romantičnog baleta i centralana ličnost u istoriji evropskog plesa. Ona je veći deo svog života provela je u Austrijskom carstvu i Francuskoj. Bila je jedna od najslavnijih balerina romantičnog baleta, koji je kultivisan prvenstveno u Teatru Njenog Veličanstva u Londonu i u Pozorištu Kraljevske muzičke akademije Baleta Pariske opere. Pripisuje joj se (iako nije potvrđeno) da je bila prva balerina koja je zaista plesala en pointe.[1][2][3]
Biografija[uredi | uredi izvor]
Rođena je u Stokholmu, Švedska, italijanskom koreografu Filipu Taglioniju i švedskoj baletskoj igračici Sofi Karsten, unuci po majci švedskog operskog pevača Kristofera Kristijana Karstena i poljske operske pevačice i glumice Sofi Stebnovske. Njen brat Pol (1808–1884) takođe je bio igrač i uticajni koreograf; nastupali su zajedno na početku svojih karijera.[4] Njen otac i učitelj Filipo Taljoni napravio je samo za nju balet Silfid (franc. La Sylphide) koji ju je proslavio kao igračicu.
Napustila je Pariski opera balet (franc. Paris Opera Ballet) 1837. kako bi prihvatila trogodišnji ugovor u Sankt Peterburgu u Marijinski baletu (Mariinsky Ballet). Nakon njenog poslednjeg nastupa u Rusiji, 1842. njene baletanke su prodate za dve hiljade rubalja.
U klasični balet uvela je pozu prekrštenih ruku, koju je prvi put izvela u baletu Žizela, jer je smatrala da joj je figura nesavršena i da će je prekrštenim rukama popraviti.
Profesionalnu karijeru balerine završava 1847. godine. Jedno vreme je boravila u Ca d'Oro na Grand Canal-u u Veneciji. Kada je balet Pariske opere reorganizovan na strožim, profesionalnijim osnovama, ona je bila nosilac njegovog duha. Zajedno sa direktorom novog Плесног конзерваторијума, Lisjenom Petipom (franc. Lucien Petipa) i koreografom Lujom Merantom (franc. Louis Mérante) je bila u šestočlanom žiriju na prvom godišnjem takmičenju Corps de ballet, održanom 13. aprila 1860.
Kasnije je držala časove standardnih plesova deci i damama. Takođe je uzela i mali broj baletskih učenika. Njeno jedino koreografsko delo je balet Leptir (franc. Le Papillon) za omiljenu učenicu Emu Livri.
Johan Štraus II (Johann Strauss II) je u njenu čast komponovao Polku Marija Taljoni koristeći muziku iz svih baleta u kojima je nastupala.
Brak[uredi | uredi izvor]
Marija je bila udata za grofa Ogista Žilbera de Voazena 1835,[5] ali se rastala 1836. Kasnije se zaljubila u Ežena Dezmaresa, vernog navijača, koji joj je branio čast u duelu. Desmares i Marija su imali (vanbračno) dete 1836. Tri godine kasnije Desmares je umro u nesreći u lovu. Godine 1842, rodila je svoje drugo dete. Ne zna se ko je otac iako je u izvodu iz matične knjige rođenih kao otac naveden Žilbera de Voazena. Marijanina deca su se zvala Žorž Filip Mari Žilber de Voazen i Ežen-Mari-Edvig Žilber de Voazen.[6]
Obuka[uredi | uredi izvor]
Marija se kao veoma mlada preselila u Beč sa porodicom gde je započela svoje baletsko usavršavanje pod upravom Žan-Fransoa Kulona i njenog oca. Nakon što je Filipo postavljen za balet majstora dvorske opere u Beču, doneta je odluka da Mari debituje u habzburškoj prestonici. Iako je Mari trenirala sa Kulonom, njena tehnika nije bila u skladu sa standardima koji bi impresionirali bečku publiku. Njen otac je potom stvorio rigorozan šestomesečni režim treninga za svoju ćerku, gde bi ona bila na pozicijama za 100 tačaka. Trening se odvijao svakodnevno i sastojao se od dva sata prepodne sa teškim vežbama koje su se fokusirale na njene noge i dva sata popodne sa fokusom na adađo pokrete koji bi joj pomogli da usavrši poze u baletu. Marija je imala zaobljena leđa zbog čega se naginjala napred i imala je blago izobličene proporcije. Naporno je radila da prikrije svoja fizička ograničenja povećavajući opseg pokreta i razvijajući svoju snagu. Ona je svoju energiju usredsredila na svoju formu, a manje na bravurozne trikove i piruete. U Beču je Marija plesala svoj prvi balet u koreografiji svog oca pod nazivom „Prijem mlade nimfe na dvoru Terpsihore”.[7]
Career[uredi | uredi izvor]
Pre nego što se pridružila Pariskoj operi, Marija je plesala i Minhenu i u Štutgartu, a sa 23 godine debitovala je u drugom baletu u koreografiji njenog oca pod nazivom „Sicilijanka“ koji je ubrzao njenu baletsku karijeru. Marija je stekla slavu kao primabalerina u Pariskoj operi kada je njen otac za nju kreirao balet La Sylphide (1832). Dizajnirana kao izlog Marijinog talenta, bio je to prvi balet u kojem je ples en pointe imao estetsko obrazloženje i nije bio samo akrobatski trik, koji je često uključivao negraciozne pokrete ruku i napore, kao što je to bio pristup plesača kasnih 1820-ih.[8]
Ne četiri[uredi | uredi izvor]
Godine 1837, Taglioni je napustila Balet Pozorišta Njenog Veličanstva da bi potpisala trogodišnji ugovor u Sankt Peterburgu sa Carskim baletom (danas poznatim kao Balet Kirov/Marinski). Upravo u Rusiji posle njenog poslednjeg nastupa u zemlji (1842) i na vrhuncu „kulta balerine“, par njenih špica prodat je za dvesta rubalja. Navodno su skuvane, i služene sa sosom ih je pojela grupa baletomana.[9]
U julu 1845, plesala je sa Lusil Gran, Karlotom Grisi i Fani Kerito u Pas de Quatre Žila Peroa, baletu koji je predstavljao Marijine eterične kvalitete koji je zasnovan na litografskim otiscima Alfreda Edvarda Šalona.[10] Pas de Quatre je prvobitno bio koreografiran da bude predstavljen kraljici Viktoriji, koja je prisustvovala trećem izvođenju.[10]
Penzionisanje, poslednje godine i smrt[uredi | uredi izvor]
Marija se povukla iz nastupa 1847; jedno vreme se nastanila u Ka d'Oro na Velikom kanalu u Veneciji. Kada je balet Pariske opere reorganizovan na strožijim, profesionalnijim linijama, ona je bila njegov duh vodilja. Sa direktorom novog Konzervatorijuma za ples, Lusijenom Petipom, i Petipinim bivšim učenikom, koreografom Lujem Meranteom, bila je u šestočlanom izabranom žiriju prvog godišnjeg takmičenja za kor de balet, održanog 13. aprila 1860. godine.
Njen jedini koreografski rad bio je Leptir (1860) za njenu učenicu Emu Livri, koja je zapamćena po smrti 1863. godine kada je njen kostim zapalila gasna lampa koja se koristila za osvetljenje pozornice. Johan Štraus II je komponovao „polku Marija Taljoni“ (op. 173) u čast nećakinje Marije Taljoni, Marije „Pol“ Taljoni, takođe poznate kao „Marija mlađa“. Ove dve žene, koje su imale isto ime, često su mešane, ili poistovećivane jedna sa drugom.[7][8] Kasnije u Engleskoj, predavala je društveni i balski ples deci i društvenim damama u Londonu; uzimala je i ograničen broj đaka baleta. Živela je na Konota trgu br. 14 u Londonu od 1875. do 1876. godine.
Smrt[uredi | uredi izvor]
Marija je umrla u Marseju 22. aprila 1884,[8] dan pre svog 80. rođendana.[11] Njeno telo je preneto u Pariz. Postoji određena rasprava o tome da li je ona sahranjena na Monmartru ili u Per Lašezu, ili da li grobnica na Monmartru pripada njenoj majci. Lokalni plesači su počeli da ostavljaju svoje pohabane špic cipele na grobu na Monmartru kao počast i zahvalnost prvom plesaču u špicma.[12]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Wells, John (3. 4. 2008). Longman Pronunciation Dictionary (3rd izd.). Pearson Longman. ISBN 978-1-4058-8118-0.
- ^ Yang, Raissa. „Understanding Pointe”. Understanding Pointe. Weebly.com. Pristupljeno 11. 4. 2016.
- ^ Brandt, Amy. „Am I Ready for Pointe?”. DanceSpirit Magazine. Dance Media, LLC. Arhivirano iz originala 23. 06. 2016. g. Pristupljeno 9. 4. 2016.
- ^ Profile, abitofhistory.net; accessed 18 February 2016.
- ^ Wurzbach 1881.
- ^ Murray 2013, str. 1122
- ^ a b Chisholm 1911.
- ^ a b v Seccombe 1898.
- ^ Kassing, Gayle (2007). History of dance: an interactive arts approach
. Human Kinetics. str. 131. ISBN 9780736060356.
- ^ a b Moore, Lillian (1965). Images of the dance : historical treasures of the Dance Collection 1581-1861. New York Public Library. OCLC 466091730.
- ^ Marie Taglioni, the Italian Ballerina, lifeinitaly.com; accessed 18 February 2016.
- ^ Ballet shoe tributes at Montmartre, 1, 2, 3
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Wells, John (3. 4. 2008). Longman Pronunciation Dictionary (3rd izd.). Pearson Longman. ISBN 978-1-4058-8118-0.
- Ovaj članak uključuje tekst iz publikacije koja je sada u javnom vlasništvu: Chisholm, Hugh, ur. (1911). „Taglioni, Maria”. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski). 26 (11 izd.). Cambridge University Press.
- Šablon:BLKO
This article incorporates text from a publication now in the public domain: Secccombe, Thomas (1898). „Taglioni, Marie”. Ur.: Lee, Sidney. Rečnik nacionalne biografije. 55. London: Smith, Elder & Co.- Homans, Jennifer. Apollo's Angels: A History of Ballet, Random House, 2010.
- Madison U. Sowell, Debra H. Sowell, Francesca Falcone, Patrizia Veroli, Icônes du ballet romantique. Marie Taglioni et sa famille, Gremese, 2016.
- Marie Taglioni, Souvenirs. Le manuscrit inédit de la grande danseuse romantique, édition établie, présentée et annotée par Bruno Ligore, Gremese, 2017.
- Brooks, Lynn (2007). Women's Work: Making Dance in Europe Before 1800. University of Wisconsin Press. ISBN 978-0-299-22530-8.
- Calame, Claude (2001). Choruses of Young Women in Ancient Greece: Their Morphology, Religious Role, and Social Functions. Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-7425-1525-3.
- Drinker, Sophie (1995). Music and Women: The Story of Women in Their Relation to Music. Feminist Press at CUNY. ISBN 978-1-55861-116-0.
- Guest, Ivor (1976). Le Ballet de l'Opéra de Paris: trois siècles d'histoire et de tradition. Théâtre national de l'Opéra.
- Lexová, Irena (2012). Ancient Egyptian Dances. Courier Dover Publications. ISBN 978-0-486-14870-0.
- Varadpande, Manohar Laxman (2006). Woman in Indian Sculpture. Abhinav Publications. ISBN 978-81-7017-474-5.
- Spencer, Patricia. „Female Dance in Ancient Egypt” (PDF). The Raqs Shardi Society. Arhivirano iz originala (PDF) 29. 08. 2017. g. Pristupljeno 4. 4. 2014.
- „Pre-History & Archaeology”. National Museum, Janpath, New Delhi. Arhivirano iz originala 6. 1. 2019. g. Pristupljeno 4. 4. 2014.
- Gouet, Elisabeth. „Les grands courants de la danse” (PDF) (na jeziku: francuski). Académie de Bordeaux. Arhivirano iz originala (PDF) 01. 07. 2021. g. Pristupljeno 2. 4. 2014.
- „Dance in classical Greece”. Encyclopædia Britannica. Pristupljeno 6. 4. 2014.
- Landry, Michel. „La Danse au fil des âges” (na jeziku: francuski). CÉGEP du Vieux Montréal. Arhivirano iz originala 16. 12. 2014. g. Pristupljeno 2. 4. 2014.
- Calame, Claude (1. 1. 2001). Choruses of Young Women in Ancient Greece: Their Morphology, Religious Role, and Social Functions. Rowman & Littlefield. str. 35—. ISBN 978-0-7425-1525-3.
- „Terpsichire”. Encyclopædia Britannica. Pristupljeno 6. 4. 2014.
- „History of Dance: Dance and Music”. History World. Pristupljeno 4. 4. 2014.
- Edward I. Bleiberg, ur. (2005). „Women in Ancient Music: Arts and Humanities Through the Eras”. Gale: Student Resources in Context. Pristupljeno 6. 4. 2014.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Marie Taglioni (1804–1884): A life on toe tip Arhivirano na sajtu Wayback Machine (28. maj 2019) (web presentation of the Taglioni collection in the Netherlands Music Institute)
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
| Ljudi | |
| Ostale | |
