Marija Terezija

Ovaj članak je dobar. Kliknite ovde za više informacija.
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Za druge upotrebe pogledajte stranicu Marija Tereza.
Marija Terezija
Marija Terezija, portret iz 1759. godine.
Lični podaci
Datum rođenja(1717-05-13)13. maj 1717.
Mesto rođenjaBeč, Habzburška monarhija
Datum smrti29. novembar 1780.(1780-11-29) (63 god.)
Mesto smrtiBeč, Habzburška monarhija
Porodica
SupružnikFranc I, car Svetog rimskog carstva
PotomstvoMarija Elizabeta, Marija Ana Austrijska, Marija Karolina, Josif II Habzburški, Marija Kristina Tešinska, Marija Elizabeta Austrijska, Karlo Jozef Austrijski, Marija Amalija Austrijska, Leopold II, car Svetog rimskog carstva, Marija Karolina, Marija Ivana Gabrijela Austrijska, Marija Jozefa Austrijska, Marija Karolina Austrijska, Ferdinand Este-Austrijski, Marija Antoaneta, Maksimilijan Franc Austrijski
RoditeljiKarlo VI
Elizabeta Kristina od Braunšvajg-Volfenbitela
DinastijaHabzburg
Kraljica Ugarske
Period1740—1780
PrethodnikKarlo VI, car Svetog rimskog carstva
NaslednikJozef II Habzburški
Potpis

Marija Terezija[a] (nem. Maria Theresia Walburga Amalia Christina; Beč, 13. maj 1717 — Beč, 29. novembar 1780) bila je jedini ženski vladar habzburških poseda i poslednji član dinastije Habzburg. Vladala je kao nadvojvotkinja Austrije, kraljica Ugarske, Češke, Hrvatske, Slavonije, Galicije i Lodomerije, kao vojvotkinja Mantove, Milana, Parme, Pjačence i Gvastale i kao vladarka Austrijske Nizozemske i brojnih grofovija. Brakom je bila carica Svetog rimskog carstva nemačkog naroda, nemačka kraljica, velika vojvotkinja Toskane i kratko vojvotkinja Lotaringije.

Početak vladavine[uredi | uredi izvor]

Postala je vladarka nakon smrti svoga oca, cara Karla VI, u oktobru 1740. godine. Otac joj je Pragmatičkom sankcijom iz 1713. godine omogućio da nasledi njegove teritorije koje su se inače mogle nasleđivati samo po muškoj liniji i od strane muškaraca. Po njegovoj smrti Saksonija, Pruska, Bavarska i Francuska, koje su Karlu VI obećale da će podržati Mariju Tereziju pri nasleđivanju njegovih kruna, povukle su svoja obećanja. Pruska je napala Austriju, što je izazvalo osam godina dug sukob poznat kao Rat za austrijsko nasleđe.

Marija Terezija je podsticala i sprovodila raznovrsne i mnogobrojne reforme uz pomoć svojih ministara. Reformisala je obrazovanje i finansiranje, podsticala trgovinu i razvoj poljoprivrede, što je značajno ojačalo Austriju. Ipak, nije dopustila versku toleranciju, a putopisci iz 18. vijeka njen su režim smatrali netolerantnim i praznovernim. Za vladavinu Marije Terezije svojstvena su apsolutistička i centralistička nastojanja povezana s germanizacijom. Oduzela je jezuitima školske poslove i cenzuru. S druge strane, torturu i parnice protiv veštica stavila je pod svoju kontrolu, što je ubrzo dovelo i do konačne likvidacije tog srednjovjekovnog krvavog nasleđa. Nastojala je pod pritiskom novoga doba sprečiti prekomerno iskorišćavanje kmetova, određujući maksimum njihovih obaveza prema gospodarima, tako da feudalac nije više smio da traži od svojih podanika namet prema vlastitom nahođenju, već je morao da se drži urbara Marije Terezije. Uvela je opštu školsku obavezu, tako da su sva deca od 6 do 14 godina morala ići u školu. Podsticala je razvoj manufaktura u Austriji.

Iako se od nje očekivalo da vlast prepusti mužu Francu I, a kasnije sinu Jozefu, koji su formalno bili njeni savladari u Austriji i Češkoj, Marija Terezija je bila apsolutni vladar svojih poseda. Kritikovala je i nije odobravala mnoge Jozefove odluke. Opirala se podjeli Poljske, ali je bila prisiljena odobriti je. Imala je šesnaestoro djece među kojima su bili francuska kraljica, napuljska kraljica, parmanska vojvotkinja, i dva cara Svetog rimskog carstva. Marija Terezija nije posedovala intelekt svojih sinova, ali su je ipak karakterisale osobine cijenjene kod monarha: dobrodušnost, razumnost, odlučnost, te, najvažnije od svega, spremnost da prizna svoju grešku i mentalnu superiornost svojih savjetnika. Kao mlada vladarka koja je morala voditi dva dinastička rata, verovala je da njen interes mora biti interes njenih podanika; kao iskusna vladarka shvatila je da interes njenih podanika mora biti njen interes.[1][2]

Od njene dece sinovi Jozef II i Leopold II bili su neposredni naslednici prestola, a kći Marija Antoaneta završila je pod giljotinom kao žena francuskog kralja Luja XVI.

Detinjstvo[uredi | uredi izvor]

Drugo, ali najstarije preživelo dete Karla VI, cara Svetog rimskog carstva, i Elizabete Kristine od Braunšvajg-Volfenbitela, Marija Terezija se rodila rano u jutro 13. maja 1717. godine, nedugo nakon smrti svoga jedinog brata Leopolda. Rođenje ženskog deteta izazvalo je veliko razočarenje kod cara i stanovnika Beča.[3][4] Istoga dana krštena je kao Marija Terezija Valpurga Amalija Kristina (nem. Maria Theresia Walburga Amalia Christina). Opisi njenog krštenja ističu da je novorođenče imalo prednost nad svojim rođakama, Marijom Jozefom i Marijom Amalijom, kćerkama Karlovog starijeg brata i prethodnika Jozefa I, što je potvrđivalo da će careva novorođena kćerka preuzeti mesto prestolonaslednice, iako je car Karlo VI sa svojim bratom i ocem potpisao sporazum kojim je obećao da će prednost pri nasleđivanju, u slučaju izumiranja muške linije, imati kćerke Karlovog starijeg brata Jozefa.[3]

Marija Terezija je ličila na svoju majku i mlađu sestru, Mariju Anu. Bila je krupna i snažna, krupnih plavih očiju, svijetle kose i širokih usta.[2][3]

Pitanje nasledstva[uredi | uredi izvor]

Marija Terezija kao jedanaestogodišnja devojčica. Cveće koje nosi u svojoj podignutoj haljini predstavlja njenu plodnost i očekivanje da rodi mnogo dece u budućnosti.[5][5]

Dinastija Habzburg, koja je još u 17. veku brojala mnogo članova, bila je u opasnosti od izumiranja u trenutku rođenja Marije Terezije. Njen otac je bio posljednji muški član dinastije Habzburg, čiji je stariji (španski) ogranak izumro 1700. godine. Međutim, Karlu sin nije bio potreban samo da bi spasio dinastiju; habzburški posedi su se ravnali prema salijskom zakonu koji je sprečavao žene i potomke u ženskoj liniji da naslijede prijesto. Car Karlo VI je stoga četiri godine pre rođenja Marije Terezije izdao Pragmatičku sankciju, kojom je želeo da osigura presto svojoj najstarijoj kćeri u slučaju izumiranja loze po muškoj liniji. Ženskoj lozi je nasleđivanje hrvatskog trona bilo dozvoljeno već 1712. godine.[6] Većina evropskih država priznala je valjanost sankcije i pravo Marije Terezije na tron, ali neke će povući svoju odluku nakon Karlove smrti.

U mladosti, Marija Terezija je uživala u pevanju i streličarstvu. Otac joj je branio jahanje, ali je naučila osnove za potrebe svog krunisanja u Ugarskoj. Careva porodica je uživala u izvođenju opera, uključujući i Mariju Tereziju.[7] Obrazovali su je jezuiti. Njeno poznavanje latinskog jezika bilo je smatrano dobrim, ali njeno obrazovanje je generalno bilo loše. Slabo obrazovanje imalo je za posledicu nedostatak manira i formalnog govora kojima su se odlikovali njeni prethodnici. Naime, govorila je, a često i pisala, bečkim nemačkim koji su govorile njene dvorjanke i sluškinje.[8] Razvila je blizak odnos s groficom Marijom Karolinom fon Fuks-Molard, koja ju je učila bontonu. Iako je proveo celu svoju vladavinu trudeći se da osigura svojoj kćerki habzburški presto, car Karlo VI se do kraja života nadao da će dobiti sina i nikada nije pripremio Mariju Tereziju za ulogu vladara.[3][9]

Brak[uredi | uredi izvor]

Marija Terezija s mužem, carem Francom I, 1746. godine.

Pitanje braka Marije Terezije bilo je od izuzetne važnosti. Od izbora njenog muža zavisilo je koja će dinastija naslediti dinastiju Habzburg. Njen prvi verenik bio je lotarinški princ Klement, koji je trebalo da dođe na carski dvor 1723. godine. Umesto Klementa, na dvor su stigle vijesti o njegovoj smrti od velikih boginja. Klementov stariji brat, princ Franc Stefan, bio je pozvan na carski dvor, ali car je i dalje razmatrao druge mogućnosti, poput udaje kćeri za Karla, mlađeg sina španskog kralja Filipa V i njegove uticajne supruge Elizabete, pre nego što je objavio veridbu Marije Terezije i Franc Stefana.[3]

„Ona je vrlo ponosna princeza koja očeve gubitke smatra i svojim gubicima. Ona uzdiše i žudi za svojim lotarinškim vojvodom celi dan i celu noć. Ako spava, spava da bi ga sanjala, a ako se probudi, probudi se da bi govorila o njemu sa svojom dvorjankom.”

Zapisi britanskog ambasadora.[3]

Dana 12. februara 1736. godine udala za lotarinškog vojvodu Franca Stefana, koji je od svoje petnaeste godine živeo na dvoru cara Karla VI. Franc Stefan je pristao da po venčanju vojvodstvo Lotaringiju zameni za veliko vojvodstvo Toskanu, koje je trebalo da dobije posle smrti poslednjeg člana dinastije Mediči, kako bi se postigla ravnoteža u Evropi nakon Rata za poljsko nasljeđe. Za razliku od mnogih osoba svoga vremena, Marija Terezija je uistinu bila zaljubljena u svoga supružnika, ali brak je patio zbog Francove nevere.[3]

Marija Terezija je postala velika vojvotkinja Toskane 9. jula 1737. godine kada je njen muž nasledio to veliko vojvodstvo. Sledeće godine, po otpustu Franca iz vojske, car Karlo VI poslao je kćerku i zeta u Firencu kako bi trijumfalno ušli u grad. U Firenci su ostali kratko, pošto ih je Karlo VI ubrzo pozvao nazad, bojeći se da ne umre dok je njegova prestolonaslednica miljama daleko.[7] U leto iste godine, Austrija je trpela poraze tokom Rusko-turskog rata. Osmanlije su povratile teritorije koji je Austrija dobila u Srbiji, Vlaškoj i Bosni. Stanovništvo Beča se bunilo protiv rata zbog njegove skupoće, a Franc Stefan je bio preziran.[7]

Dolazak na vlast[uredi | uredi izvor]

Procesija Marije Terezije kroz Beč, 22. novembar 1740. godine. Trudna kraljica je na putu za Katedralu svetog Stefana gde će prisustvovati misi pre nego što je plemstvo prizna za vladarku.[8]

Car Karlo VI umro je 20. oktobra 1740. godine u Beču. Veruje se da je umro od trovanja gljivama.[b] Ostavio je Austriju u teškom stanju. Državna blagajna bila je prazna zbog nedavnog rata s Osmanlijama i Rata za poljsko nasleđe. Vojsku je činilo samo 80.000 vojnika, od kojih većina nije bila plaćena mesecima, ali ipak bila izuzetno verna i odana Mariji Tereziji kao svom novom suverenu.[10]

Marija Terezija se, kao novi monarh, našla u teškoj situaciji. Nije znala dovoljno o državničkim poslovima i nije bila svesna slabosti očevih ministara. Odlučila je da posluša očev savet da zadrži njegove savetnike, a ostatak poslova poveri mužu kojeg je smatrala iskusnijim. Obje odluke, iako razumljive, će se pokazati lošim. Deset godina kasnije, Marija Terezija se, pišući svoj Politički testament, ogorčeno prisećala okolnosti pod kojima je nasledila očeve krune:

Našla sam se bez novca, nepriznata, bez vojske, iskustva i vlastitog znanja, te na kraju i bez ijednog savetnika, budući da je svaki od njih u početku želio čekati i videti kako će se stvari razvijati.[9]

Prvo iskazivanje autoriteta nove vladarke predstavljao je formalno priznavanje njene vlasti od strane austrijskih zemalja 22. novembra 1740. godine. Bio je to detaljno isplaniran javni događaj koji je služio kao formalno priznanje Marije Terezije kao zakonitog vladara Austrije. Istog dana je u Hofburgu položena zakletva na vernost Mariji Tereziji.[8] Za kralja Češke krunisana je 25. juna 1741. godine u Katedrali svetog Martina, tradicionalnom mestu krunisanja čeških monarha.

Nova vladarka nije računala na to da bi ostale evropske zemlje mogle pokušati zauzeti njenu teritoriju. Odmah je započela sebi da pribavlja carsku titulu. Pošto je, kao ženu, nisu mogli izabrati za cara Svetog rimskog carstva, trudila se da osigura carsko prestolje mužu, kojeg je već bila učinila svojim zvaničnim savladarom u Austriji i Češkoj 21. novembra 1740. godine. Najveća pretnja ovom planu zauzimanja carskog prestola, kao i njenim nasleđenim krunama, bio je bavarski vojvoda Karlo Albert, muž njene starije rođake Marije Amalije.[9]

Rat za austrijsko nasleđe[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Rat za austrijsko nasljeđe
Krunisanje Marije Terezije kao češkog kralja.

„Kao što već znate, ona gaji veliku mržnju prema Francuskoj i s tom nacijom joj je najteže biti u miru, ali obuzdava ove osjećaje osim kada smatra da bi joj koristilo iskazivanje istih. Prezire Vaše veličanstvo, ali priznaje Vaše sposobnosti. Ne može zaboraviti gubitak Šleske ni prestati žaliti za vojnicima koje je izgubila u ratu s Vama.”

Pismo pruskog ambasadora pruskom kralju Fridrihu II.[v]

Fridrih II, kralj Pruske (onaj zli čovjek, kako ga je nazivala Marija Terezija[11]), bio je doživotni i najveći neprijatelj Marije Terezije.

Fridrih II, kralj Pruske, čiji je otac priznao Pragmatičku sankciju, uveravao je Mariju Tereziju da su njegove namere u potpunosti časne. Njenom mužu Francu je čak napisao pismo kojim mu je obećao svoj glas pri biranju cara. U decembru je poslao izaslanike u Beč sa zahtevom da mu Marija Terezija prepusti Šlesku, rudama bogatu austrijsku teritoriju koja se graničila s Pruskom. Marija Terezija je odbila bez razmišljanja. Pruska je do tada već bila zauzela Šlesku (Šleziju). Velika Britanija je Mariji Tereziji ponudila 12.000 vojnika u slučaju da svi mirovni pregovori propadnu. Austrijske trupe koje su se borila protiv pruske vojske brojale su 6.000 vojnika, a predvodio ih je general Maksimilijan Uliz Broun.[7]

Budući da je Austriji falilo iskusnih vojnih komandanata, Marija Terezija je oslobodila maršala Vilhelma Rajnharda fon Niperga, kojeg je njen otac zatvorio zbog njegovog slabog učinka u ratu s Osmanlijama. Niperg je preuzeo komandu nad austrijskom vojskom u martu. Uz podršku kraljice Marije Terezije baron Franc Trenk osniva 1741. godine Trenkove pandure. Austrijanci su pretrpeli veliki poraz aprila iste godine. Francuska je za to vreme planirala uništavanje austrijske države i podjelu njene teritorije između Pruske, Bavarske, Saksonije i Španije. Beč je bio u panici pošto nijedan od savjetnika Marije Terezije nije očekivao da će ih Francuska izdati. Džordž II, kralj Velike Britanije, i sam Franc molili su Mariju Tereziju da pregovara s Pruskom, na što je ona nevoljno pristala. Britanski kralj je ponudio Glogov, Svjebođin i Grinberg, za šta Marija Terezija nije znala. Fridrih je odbio ovu ponudu i ušao u alijansu s Francuskom u junu.[7]

Do jula su propali svi pokušaji da se spreči rat. Moris Saksonski je već bio prešao Rajnu i ušao u Sveto rimsko carstvo, a Saksonija je napustila Austriju i pridružila se Francuskoj. Palatinat se udružio s Kelnom i Bavarskom, a britanski kralj Džordž II je svoj Braunšvajg-Lineburg proglasio neutralnim.

Marija Terezija se krunisala za ugarskog kralja 25. juna 1741. godine nakon nekoliko meseci provedenih u pregovorima s ugarskim plemstvom i učenja jahanja koje je bilo potrebno za ceremoniju. Kako bi zadovoljila one koji su njen ženski pol smatrali najvećom preprekom vladanju, Marija Terezija je nosila titule muškog roda. Tako je zvanično bila nadvojvoda Austrije (a ne nadvojvotkinja), kralj Ugarske (a ne kraljica) i kralj Češke (a ne kraljica). Nijedan pisac iz 18. veka nije ovakvu upotrebu titula nazvao neprimerenom ili nemogućom.[5][9] Dana 26. oktobra iste godine, bavarski vojvoda Karlo Albert je osvojio Prag i proglasio se kraljem Češke. Prodao je pruskom kralju Fridrihu II grofoviju Glac po sniženoj ceni u zamenu za njegov glas pri izborima za cara, te je bio izabran za cara Svetog rimskog carstva 24. januara 1742. godine. Istog dana vojska Marije Terezije je zauzela Minhen, carev glavni grad. Dana 11. juna 1742. godine u Berlinu je potpisan sporazum kojim je okončan sukob Austrije i Pruske. Francuske trupe su napustile Češku u zimu iste godine. Dana 12. maja 1743. godine Marija Terezija se krunisala za kralja Češke u Katedrali svetog Vita.[7][12]

Planovi Francuske su propali kada je Karlo Albert umro u januaru 1745. godine. Francuzi su pregazili Austrijsku Holandiju u maju, a 13. septembra Franc je izabran za cara Svetog rimskog carstva, te je Marija Terezija tako postala carica. Pruska je priznala Franca za cara, a Marija Terezija je priznala gubitak Šleske u decembru 1745. godine. Rat se nastavio još tri godine, a okončan je sporazumom 1748. godine kojim je ponovo priznat austrijski gubitak Šleske, a Marija Terezija je još morala predati Parmu.

Sedmogodišnji rat[uredi | uredi izvor]

Srpske privilegije: potvrdna diploma iz 1743. godine
Glavni članak: Sedmogodišnji rat

Fridrihov napad na Saksoniju u avgustu 1756. godine započeo je Sedmogodišnji rat. Marija Terezija je planirala da u ratu povrati izgubljenu teritoriju Šleske. Marija Terezija je ušla u savez s Francuskom i Rusijom, a komandu nad svojom vojskom prepustila je Maksimilijanu Braunu. Nakon jedne nepresudne bitke 1756. godine zamenila ga je svojim deverom i zetom (bratom svoga muža i udovcem svoje sestre), lotarinškim princom Karlom Aleksandrom.[7] Sledeća bitka je predstavljala veliku pobjedu Austrije.

Marija Terezija je otvoreno žalila za gubicima francuske vojske 1758. godine. Austrija, potpomognuta Rusijom, je dobijala bitke sve dok, 1762. godine, nije umrla ruska carica Jelisaveta, koja je, kao i carica Marija Terezija, bila veliki neprijatelj pruskog kralja Fridriha II. Njena smrt je poznata kao "čudo porodice Brandenburg" jer je spasila Fridrihovu dinastiju; njen sestrić i naslednik, car Petar III Romanov, se divio Fridrihu i poništio odluke svoje tetke vezane za rat, te ukinuo rusku podršku Mariji Tereziji. Pruska je nakon toga izbacila Austrijance iz Saksonije i Francuze iz Hesen-Kasela. Pošto je sada postala opravdana opasnost da Fridrih napadne Austriju i Francusku, obe države su se predale. Dok je Francuska izgubila veliki broj svojih američkih kolonija, granice Austrije su ostale nepromenjene.[13]

Porodični život[uredi | uredi izvor]

Marija Terezija s porodicom 1754. godine.

U rasponu od 20 godina Marija Terezija je rodila 16 dece od kojih je 13 preživelo detinjstvo. Prvo dete, Marija Elizabeta (1737—1740), rodilo se malo pre prve godišnjice braka Marije Terezije i Franc Stefana. Detetov pol je opet uzrokovao veliko razočarenje, a razočarenja će uzrokovati i sledeća dva rođenja, pošto su nakon Marije Elizabete usledile još dve devojčice, Marija Ana i Marija Karolina (1740—1741). Car Karlo VI nije dočekao rođenje unuka koji se rodio dok se Marija Terezija borila da sačuva svoje teritorije. Svoje prvo muško dijete, Jozefa, nazvala je po svetom Jozefu, kojem se tokom trudnoće molila za sina. Najdraže dete Marije Terezije, Marija Kristina, rodila se na njen 25. rođendan, četiri dana pre pobede nad austrijskom vojskom kod Hotusice. Još petoro dece se rodilo tokom Rata za austrijsko nasleđe: Marija Elizabeta, Karlo Jozef, Marija Amalija, Leopold i Marija Karolina (1748—1748). Tokom ovoga perioda za Mariju Tereziju nije bilo odmora; rat i rađanja su se morali odvijati istovremeno. Petoro dece se rodilo tokom primirja između Rata za austrijsko nasleđe i Sedmogodišnjeg rata: Marija Ivana, Marija Jozefa, Marija Karolina, Ferdinand i Marija Antoaneta. Svoje poslednje dete, Maksimilijana Franca, rodila je tokom Sedmogodišnjeg rata, u 39. godini života. Marija Terezija je često izjavljivala da želi da ide u bitke, ali je bivala sprečena neprestanim trudnoćama.[11][14]

Majka Marije Terezije, carica Elizabeta Kristina, umrla je 1750. godine. Četiri godine kasnije umrla je grofica Marija Karolina von Fuchs-Molard, učiteljica Marije Terezije. Marija Terezija je iskazala svoju zahvalnost grofici Fuks tako što je naredila da bude sahranjena u Carskoj kripti zajedno s Habzburgovcima kao jedina osoba koja nije pripadala toj dinastiji.[3]

Nedugo nakon što je završila rađanje mlađe dece, Marija Terezija se suočila sa zadatkom pronalaženja bračnih partnera za stariju decu. Bračne pregovore je vodila zajedno s ratnim kampanjama i državnim poslovima. Decu je tretirala s ljubavlju, ali ih je koristila kao pijune u dinastičkim igrama, a njihovu sreću je žrtvovala za dobrobit države.[2] Bila je brižna majka i pisala je svojoj deci najmanje jednom sedmično, te je verovala da ima autoritet nad njima, makar oni bili carevi i kraljice.[14]

Marija Terezija s porodicom kao udovica, 1776. godine.

Marija Terezija je teško obolela od velikih boginja kratko poslije svoga 50. rođendana. Marija Terezija je preživela, ali njena snaha, Marija Jozefa Bavarska, koja ju je zarazila, nije.[7] Marija Terezija je prisilila svoju kćerku, nadvojvotkinju Mariju Jozefu, da se moli s njom na nezapečaćenom grobu carice Marije Jozefe. Nadvojvotkinja Marija Jozefa, koja se spremala poći u Napulj i udati se za napuljskog kralja, dobila je simptome boginja dva dana kasnije i ubrzo umrla. Mlađa sestra, Marija Karolina, ju je zamijenila i postala napuljska kraljica. Marija Terezija je sebe krivila za kćerkinu smrt do kraja života budući da tada nije bio poznat koncept produžene inkubacije, te se verovalo da se Marija Jozefa zarazila boginjama pored nepropisno zatvorenog groba bratove supruge.[g]

U aprilu 1770. Marija Terezija je udala svoju najmlađu kćerku, Mariju Antoniju (kasnije poznatu kao Marija Antoaneta), za budućeg francuskog kralja Luja XVI. Obrazovanje Marije Antonije bilo je u velikoj meri zanemareno, pa se Marija Terezija trudila da obrazuje kćerku što je moguće bolje kada je francuski dvor izrazio interesovanje za nju. S Marijom Antoanetom je bila u konstantnom kontaktu i insistirala je da zna za sve aktivnosti svoje kćerke, te ju je često kritikovala zbog njene lenjosti i nemogućnosti da začne. Nije volela povučenost sina Leopolda, a Ferdinanda je kritikovala zbog neorganizovanosti, Mariju Amaliju zbog slabog poznavanja francuskog jezika i oholosti, te Mariju Karolinu zbog njene političke aktivnosti. Jedino dete koje nije konstantno kritikovala bila je Marija Kristina, koja je uživala majčino potpuno poverenje, ali koja ipak nije uspela zadovoljiti majčina očekivanja u jednom pogledu: nije rodila nijedno dete osim kćerke koja je umrla nedugo nakon rođenja. Jedna od najvećih želja carice Marije Terezije bila je imati što je više moguće unučadi, a u trenutku smrti imala je tek oko 20 unučadi, od kojih su sve najstarije preživele kćerke bile nazvane po njoj.[d]

Verska uverenja i verska politika[uredi | uredi izvor]

Marija Terezija s porodicom slavi dan svetog Nikole 1762. godine, delo nadvojvotkinje Marije Kristine, omiljene kćerke Marije Terezije, koje prikazuje udobnost carskog doma.[15]

Kao i svi članovi dinastije Habzburg, Marija Terezija je bila rimokatolkinja i to vrlo pobožna. Verovala je da je jedinstvo u veri neophodno za miran život društva i kategorično odbijala ideju verske tolerancije. Bez obzira na svoju religioznost, Crkvi nikada nije dozvolila da se meša u stvari koje je ona smatrala prerogativom monarha, a Rim je držala na pristojnoj udaljenosti. Kontrolisala je izbor nadbiskupa, biskupa, i opata.[3]

Njena pobožnost se razlikovala od pobožnosti njenih prethodnika budući da su na nju uticale jansenističke ideje. Aktivno je podržavala prelazak stanovništva na rimokatoličanstvo tako što je obezbeđivala penzije preobraćenicima. Međutim, deo srpskog stanovništva nezadovoljan preobraćivanjem se iselio u Rusiju u oblasti Nova Srbija i Slavenosrbija. Protežirala je grkokatolike i isticala njihovu jednakost s rimokatolicima.[3][7][16]

Pored svoje predanosti hrišćanstvu, Marija Terezija je bila poznata i po svom asketskom načinu življenja, pogotovo tokom svog 15 godina dugog udovištva.[10]

Jezuiti[uredi | uredi izvor]

Njen odnos s jezuitima (isusovcima) je bio vrlo složene prirode. Članovi ovoga reda su je obrazovali, služili kao njeni ispovednici i kao odgajatelji njenog najstarijeg sina. Jezuiti su bili moćni i uticajni u prvim godinama vladavine Marije Terezije. Međutim, ministri Marije Terezije su je uspeli uveriti da oni predstavljaju opasnost njenom autoritetu. Uz oklijevanje i žaljenje, Marija Terezija je izdala naredbu kojom je uklonila jezuite iz svih institucija monarhije, te se potrudila da se naredba strogo izvršava. Zabranila je publikaciju bule pape Klementa XIII, u kojoj je bila izražena podrška jezuitima, te je vrlo brzo izvršila konfiskaciju njihove imovine kada je papa Klement XIV ukinuo taj red.[3]

Jevreji i protestanti[uredi | uredi izvor]

Marija Terezija, bakropis iz 19. veka

Iako je na kraju odustala od pokušaja da preobrati svoje nekatoličke podanike na rimokatoličanstvo, Marija Terezija je Jevreje i protestante smatrala opasnim za državu i trudila se ukloniti ih.[17] Marija Terezija je verovatno bila monarh s najviše predrasuda prema Jevrejima, pošto je nasledila sve tradicionalne predrasude svojih predaka i razvila nove. Ova njena izrazita osobina bila je produkt radikalne religioznosti i nije bila skrivana za vreme njenog života. Godine 1777. napisala je o Jevrejima:

Ne poznajem veću kugu od ove rase, koja svojim prevarama, kamatarenjem i pohlepnošću tera moj narod na prosjačenje. Zbog toga Jevreji treba da budu držani što je dalje moguće i izbegavani.[10]

Vršila je veliki pritisak na svoje jevrejske podanike dižući izrazito visoke poreze. U decembru 1744. godine svojim ministrima je predložila protjerivanje svih Jevreja iz svojih naslednih teritorija. Ona je nameravala proterati ih do 1. januara, ali je prihvatila savet svojih ministara koji su, zabrinuti zbog broja budućih izbjeglica, smatrali da je bolje rok podužiti do juna. Protestante je iz Austrije preselila u Transilvaniju, te srezala broj verskih praznika i monastičkih redova. Godine 1777. odustala je od namere da protera moravske protestante nakon što je njen sin, Jozef II, car Svetog rimskog carstva, zapretio da će abdicirati i kao car i kao njen savladar. Na kraju je bila prisiljena obezbediti im neku vrstu tolerancije tako što im je dozvolila da se samostalno mole na svoj način. Jozef je majčinu versku politiku smatrao nepravednom, štetnom, i protivnom veri.[3][11]

U trećoj deceniji svoje vladavine, potaknuta Abrahamom Mendelom Thebenom, svojim „dvorskim Jevrejem“ kojeg je voljela i rado slušala, Marija Terezija je izdala edikte kojim je osigurala neku vrstu zaštite Jevrejima. Zabranila je prisilno pokrštavanje jevrejske dece 1762. godine. Sledeće godine je zabranila katoličkom kleru iznuđivanje novca od Jevreja, a 1764. godine je naredila puštanje Jevreja koji su bili zatvoreni zbog optužbi da su ubili hrišćanskog dečaka i njegovu krv koristili u svojim ritualima. Bez obzira na svoj izraženi antisemitizam, Marija Terezija je podržavala industrijsku i trgovačku aktivnost Jevreja u svojim državama.[18][19]

Reforme[uredi | uredi izvor]

Carica Marija Terezija 1762. godine.

Marija Terezija je bila konzervativna po pitanju državnih stvari kao i po pitanju verskih, ali je svoja lična uverenja stavila po strani i po savetu svojih ministara učinila značajne reforme koje su ojačale austrijsku vojnu i birokratsku efikasnost.[20] Zadužila je grofa Fridriha Vilhelma fon Haugvica za modernizovanje carstva. Haugvic je okupio vojsku od 100.000 ljudi koji su bili plaćeni novcem ubiranim od svake zemlje carstva. Centralna vlast je bila odgovorna za vojsku. Haugvic je Mariji Tereziji predložio oporezivanje plemstva koje nikada do tada nije moralo plaćati porez, što je ona prihvatila.[7]

Marija Terezija je uspjela udvostručiti državni prihod između 1754. i 1764. godine iako su njeni pokušaji da oporezuje kler i plemstvo bili samo delimično uspešni.[20] Ove finansijske reforme su značajno popravile ekonomiju.[7]

Godine 1760. Marija Terezija je osnovala državni savet kojeg su čini državni kancelar, tri člana visokog plemstva i tri viteza. Državni savet je služio kao skup iskusnih ljudi čiji je zadatak bio savetovati monarha. Iako državni savet nije imao nikakvu izvršnu ili zakonodavnu vlast, predstavljao je važnu razliku u strukturi vlade Austrije, kojom je vladala nadvojvotkinja Marija Terezija, i Pruske, kojom je vladao kralj Fridrih II; za razliku od Fridriha, Marija Terezija nije bila autokrat koji je vladao isključivo po svojoj želji. Pruska će ovakvu strukturu vlade usvojiti tek nakon 1807. godine.[11]

Godine 1775. Marija Terezija je uspela balansirati budžet Austrije po prvi put u istoriji.[7]

Reforme Marije Terezije uspostavljaju bakrorez kao važnu umetniku formu. Pored predstavljanja religijskih motiva i portreta, bakrorezi su korišteni u svrhe političke propagande.[21]

Medicina[uredi | uredi izvor]

Marija Terezija s pozorišnom maskom 1744. godine. Teatar je smatrala izvorom razonode i nacionalnog ponosa, te je insistirala na posebnim pravilima čiji je zadatak bio naglašavanje moralnog tona.[4]

Gerard van Sviten, kojeg je Marija Terezija pozvala iz Holandije nakon smrti svoje sestre Marije Ane, osnovao je najveću bolnicu u Evropi i služio kao lični lekar Marije Terezije.

Infantilni mortalitet bio je veliki problem u Austriji. Svitena je zadužila da prouči problem, a zatim se pokazala izuzetno mudrom izdavši dekret koji je autopsije svih bolesnika koji umru u bolnicama učinila obaveznim. Ovaj zakon, koji je i danas važi, rezultovao je nastankom najvažnijih i najpotpunijih podataka o autopsijama na svetu. Marija Terezija je na taj način doslovno ubrzala razvoj medicine u celom svetu.[22]

Njena odluka da podvrgne svoju decu inokulaciji nakon epidemije boginja 1767. godine, u kojoj je i sama bila zaražena i koja je odnela život njene kćerke, bila je odgovorna za promenu negativnog mišljenja ljekara o inokulaciji.[14][23] Marija Terezija je lično uvela inokulaciju u Austriju tako što je u svojoj palati Šenbrun ugostila i lično posluživala prvih 65-oro dece podvrgnutih inokulaciji.[24]

Građanska prava[uredi | uredi izvor]

Među ostalim reformama bio je i Codex Theresianus, započet 1752. godine i završen 1766. godine, koji je definisao građansko pravo. Godine 1776. u Austriji je zabranjen lov na veštice i mučenje, te je, po prvi put u istoriji Austrije, smrtna kazna ukinuta i zamijenjena radom. Marija Terezija se protivila ukidanju mučenja kao metode ispitivanja osumnjičenih, po čemu se drastično razlikovala od sina Jozefa, u čemu ju je podržavalo sveštenstvo. Marija Terezija, rođena i odgojena između baroka i rokokoa, nikada nije bila u stanju u potpunosti prevazići nasleđene i stečene predrasude. Bilo joj je izuzetno teško uklopiti se u intelektualnu sferu prosvetiteljstva, te je zbog toga sporo pratila reforme građanskih prava na kontinentu.[1]

Crkva[uredi | uredi izvor]

„Ona je neobično ambiciozna i želi učiniti svoju dinastiju slavnijom nego što je ikada bila.”

Pismo pruskog ambasadora pruskom kralju Fridrihu II.[3]

„Uspesi te žene su uspesi velikog čovjeka.”

Zapisi pruskog kralja Fridriha II.[25]

Glavne reforme vezane za Rimokatoličku crkvu su bile sprovedene za vrijeme vladavine Marije Terezije, dok su reforme za vreme vladavine njenog sina Jozefa bile u vezi s njihovim nekatoličkim podanicima. Crkvena politika Marije Terezije, kao i crkvene politike njenih prethodnika, bila je bazirana na superiornosti vlade u odnosima Crkve i države, ali se nisu ticale crkvene organizacije.[1] Zabranila je stvaranje novih groblja bez prethodnog dopuštenja vlade, te je tako prekinula nehigijenske i nezdrave načine sahranjivanja koji su bili pospešivali epidemije.[7]

Obrazovanje[uredi | uredi izvor]

Marija Terezija kao udovica 1773. godine. Mir drži krunu od maslinovih grančica iznad njene glave, potvrđujući tako njen vladarski status. Ovo je bio poslednji naručeni portret Marije Terezije.[5]

Marija Terezija je bila svesna neadekvatnosti birokratije, a znala je i da se poboljšanje ne može očekivati ako se ne odgaji nova svest društva i ne reformiše obrazovanje, što je i učinila 1775. godine. Sva deca, bez obzira na pol, od šeste do dvanaeste godine morala su pohađati školu. Novi sistem obrazovanja bio je baziran na pruskom sistemu obrazovanja. reforme obrazovanja su bile dočekane s pobunama u mnogim selima; Marija Terezija je ove pobune ugušila naređivanjem hapšenja svih onih koji su odbijali da školuju svoju decu. Iako je njena ideja bila dobra, reforme nisu bile uspešne kao što je trebalo da budu; u nekim delovima Austrije polovina stanovništva je još uvijek bila nepismena u 19. veku.[11][26]

Nekatolicima je dozvolila da pohađaju univerzitete i dozvolila uvođenje sekularnih predmeta (poput prava) u univerzitete, zbog čega je došlo do pada teologije kao glavnog osnova univerzitetskog obrazovanja.[7][20]

Udovištvo i odnos sa sinom[uredi | uredi izvor]

Franc I, car Svetog rimskog carstva, umro je 18. avgusta 1765. godine dok je s dvorom bio u Inzbruku na svadbi njihovog drugog sina Leopolda. Marija Terezija je bila devastirana. Njihov najstariji sin Jozef je izabran za cara Svetog rimskog carstva. Marija Terezija je prestala nositi svaku vrstu nakita, ošišala kosu, obojila sobe u crno i oblačila se u crninu do kraja života. Potpuno je napustila dvorski život, javne događaje i teatar. Kroz celo udovištvo mesec avgust i osamnaesti dan svakog meseca je provodila sama u svojoj sobi, što je negativno uticalo na njeno mentalno zdravlje.[5][7] Svoje duševno stanje po Francovoj smrti je opisala rečima:

Sada se jedva poznajem. Postala sam poput životinje bez pravog života ili razuma.[7]

Svog najstarijeg sina Jozefa je proglasila Francovim naslednikom na mestu svog savladara. Od tada pa nadalje, majka i sin su imali česte ideološke rasprave. Marija Terezija je u februaru 1766. godine pretrpela još jedan gubitak: umro je Haugvic. Sinu je prepustila apsolutnu kontrolu nad vojskom po smrti grofa Leopolda Josefa fon Dauna.[7]

Odnos između Marije Terezije i Jozefa bio je komplikovan zbog razlike u njihovim ličnostima. U poređenju s Marijom Terezijom, Jozef je bio intelektualno superiorniji, ali majčina dominanta ličnost je često izazivala Jozefovo povlačenje. Ponekad se otvoreno divila njegovim talentima i postignućima, a istovremeno ga kritikovala iza njegovih leđa.[14] Svojoj prijateljici je napisala:

Jedno drugo viđamo samo za večerom... Njegova ćud je gora i gora svakog dana... Molim te, spali ovo pismo... Samo želim izbeći javni skandal.[14]

Jozef, najstariji sin i savladar Marije Terezije 1775. godine.

U drugom pismu, upućenom istoj osobi, žalila se:

On me izbegava... Ja sam jedina osoba koja stoji između njega i krune, pa sam zbog toga prepreka i teret. Samo moja abdikacija može popraviti naš odnos.[14]

Naravno, na kraju je bila nagovorena da ne abdicira. Sam Jozef je često pretio da će abdicirati kao njen savladar i car Svetog rimskog carstva, ali i on je bio nagovoren da to ne uradi. Međutim, njene pretnje abdikacijom su retko bile smatrane ozbiljnim; bilo je poznato da Marija Terezija svoj oporavak od boginja 1767. godine smatrala znakom da Bog želi da ona vlada do smrti. U Jozefovom interesu je bilo da ona ostane na prijestolu do svoje smrti, jer je tako imao nadređenog kojeg je mogao okrivljavati za svoje neuspehe, te je tako izbegavao preuzimanje odgovornosti za svoje postupke.[14]

Jozef je s ministrima isplanirao podelu Poljske uprkos protivljenju Marije Terezije. Njen osjećaj za pravdu ju je terao da odbaci ideju podele države koja bi naštetila narodu te države. Jozef ju je uverio da je već kasno odbaciti planove. Uz to, Marija Terezija je sama pristala na podelu Poljske kada je shvatila da će pruski kralj Fridrih II Veliki i ruska carica Katarina II Velika podeliti Poljsku učestvovala Marija Terezija ili ne. Kao kraljica Ugarske, Marija Terezija je polagala pravo na Galiciju i Lodomeriju koju su ugarski vladari priželjkivali od 13. veka, te je na kraju i preuzela tu pokrajinu i postala kraljica Galicije i Lodomerije. Prema Fridrihovim rečima, "što je više plakala, više je uzela".[7][27][28]

Smrt[uredi | uredi izvor]

Marija Terezija i njen muž su sahranjeni u zajedničkom grobu čiju je izradu i ispisivanje Marija Terezija naredila za vrijeme svog života. Kada je umrla dodan je samo datum njene smrti.

„Nikada se ne brine za zdravlje i oslanja se samo na svoje kršno telo za snagu i izdržljivost. Nije zimogrizna, te čak i usred zime sedi pored otvorenog prozora. Njen lekar je ozbiljno opominje, ali ona se na to samo smeje.”

Pismo pruskog ambasadora pruskom kralju Fridrihu II, oko 1748.[3]

Malo je verovatno da se Marija Terezija ikada u potpunosti oporavila od velikih boginja koje je prebolovala 1767. godine, kao što su pisci iz 18. veka tvrdili. Patila je od kratkoće daha, hroničnog umora, kašlja, nekrofobije i nesanice, a kasnije je dobila i edem. Od smrti njenog muža pa do njene vlastite smrti pogoršavalo se i njeno mentalno zdravlje.[3]

Marija Terezija se razbolela 24. novembra 1780. godine, naizgled od prehlade. Njen lekar je bio svestan da je bolest teška. Dana 28. novembra kasnije tražila je bolesničko pomazanje, a sledećeg dana, u 21 sat, umrla je okružena svojom decom. S njom je umrla dinastija Habzburg. Jozef, koji je de iure vladao zajedno s majkom još od 1765. godine, njenom smrću je postao samostalni vladar.

Iza sebe je ostavila obnovljeno carstvo koje je uticalo na ostatak Evrope dugo nakon njene smrti. Njeni naslednici su se ugledali na njen primer i nastavili modernizovati carstvo. Pripajanje Kraljevine Galicije i Lodomerije je doprinelo stvaranju još jačeg multinacionalnog karaktera carstva koji će na kraju dovesti do njegovog uništenja.

Uvođenjem obaveznog školovanja kao metode germanizacije je na kraju izazvalo preporod češke kulture.[29][30]

Marija Terezija je sahranjena zajedno s mužem u Carskoj kripti, u grobnici čiju je izradu naredila za života.

Puna titula[uredi | uredi izvor]

Puna titula Marije Terezije nakon muževe smrti glasila je:

Marija Terezija, milošću Božijom, carica-udovica Svetog rimskog carstva, kraljica Ugarske, Češke, Dalmacije, Hrvatske, Slavonije, Galicije, Volinja, itd, nadvojvotkinja Austrije, vojvotkinja Burgundije, Štajerske, Koruške i Kranjske, velika vojvotkinja Transilvanije, markgrofica Moravije, vojvotkinja Brabanta, Limburga, Luksemburga i Gelderna, Virtemberga, Gornje i Donje Šleske, Milana, Mantove, Parme, Pjaćence, Guastale, Aušvica i Zatora, princeza Švabije, kneževska grofica Habzburga, Flandrije, Tirola, Enoa, Kiburga, Gorice, Gradiške i Namura, gospodarica Marka i Mehlina, vojvotkinja-udovica Lotaringije i Bara, velika vojvotkinja-udovica Toskane.[31][đ]

Porodično stablo[uredi | uredi izvor]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Ferdinand II, car Svetog rimskog carstva
 
 
 
 
 
 
 
8. Ferdinand III, car Svetog rimskog carstva
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Marija Ana od Bavarske
 
 
 
 
 
 
 
4. Leopold I, car Svetog rimskog carstva
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Filip III od Španije
 
 
 
 
 
 
 
9. Marija Ana od Španije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Margareta od Austrije
 
 
 
 
 
 
 
2. Karlo VI, car Svetog rimskog carstva
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Wolfgang Wilhelm, Count Palatine of Neuburg
 
 
 
 
 
 
 
10. Filip Vilhelm Palatinski
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Magdalena od Bavarske
 
 
 
 
 
 
 
5. Eleonora-Magdalena Nojburška
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Georg II od Hesen-Darmštata
 
 
 
 
 
 
 
11. Elizabeta Amalija od Hesen-Darmštata
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Sofija Eleonora od Saksonije
 
 
 
 
 
 
 
1. Marija Terezija
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Augustus II, Duke of Brunswick-Lüneburg
 
 
 
 
 
 
 
12. Anthony Ulrich, Duke of Brunswick-Wolfenbüttel
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Dorothea of Anhalt-Zerbst
 
 
 
 
 
 
 
6. Ludvig Rudolf od Braunšvajg-Volfenbitela
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Frederick, Duke of Schleswig-Holstein-Sønderburg-Norburg
 
 
 
 
 
 
 
13. Duchess Elisabeth Juliana of Schleswig-Holstein-Sønderburg-Norburg
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Eleanor of Anhalt-Zerbst
 
 
 
 
 
 
 
3. Elizabeta Kristina od Braunšvajg-Volfenbitela
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Joachim Ernest, Count of Oettingen-Oettingen
 
 
 
 
 
 
 
14. Albert Ernst od Etingena
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Anna Dorothea of Hohenlohe-Neuenstein
 
 
 
 
 
 
 
7. Kristina Lujza od Etingena
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Eberhard III, vojvoda od Virtemberga
 
 
 
 
 
 
 
15. Kristina Frederika od Virtemberga
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Anna Katherina of Salm-Kyrburg
 
 
 
 
 
 

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Kao vladar Ugarske i holandskih vojvodstava i grofovija, Marija Terezija se ponekad navodi kao Marija II Terezija, budući da je druga Marija koja je vladala tim prostorima (nakon Marije Anžujske i Marije od Valoa)
  2. ^ Gljive su bile Karlov posljednji obrok, a verovanje da su one uzrokovale njegovu smrt podstaklo je Voltera da napiše kako je tanjir gljiva promenio istoriju Evrope.
  3. ^ Po završetku Rata za austrijsko nasleđe, pruski kralj Fridrih II je poslao grofa Podevilsa na bečki dvor kao ambasadora. Podevils je pisao detaljne opise fizičkog izgleda Marije Terezije i njenog načina života.[3]
  4. ^ Potrebne su najmanje dve sedmice da se osip pojavi nakon što se osoba zarazi boginjama. Pošto se osip na Mariji Jozefi pojavio dva dana nakon kontakta sa grobom zaražene pokojnice, Marija Jozefa se morala zaraziti mnogo pre odlaska u kriptu.
  5. ^ Najstarije kćerke djece Marije Terezije bile su austrijska nadvojvotkinja Marija Terezija (od Jozefa), saksonska kraljica Marija Terezija (od Leopolda), ugarska i češka kraljica i carica Marija Terezija (od Marije Karoline), sardinska kraljica Marija Terezija (od Ferdinanda) i francuska kraljica Marija Terezija (od Marije Antoanete).
  6. ^ Na njemačkom: Maria Theresia von Gottes Gnaden Heilige Römische Kaiserinwitwe, Königin zu Ungarn, Böhmen, Dalmatien, Kroatien, Slavonien, Gallizien, Lodomerien, usw., Erzherzogin zu Österreich, Herzogin zu Burgund, zu Steyer, zu Kärnten und zu Crain, Großfürstin zu Siebenbürgen, Markgräfin zu Mähren, Herzogin zu Braband, zu Limburg, zu Luxemburg und zu Geldern, zu Württemberg, zu Ober- und Nieder-Schlesien, zu Milan, zu Mantua, zu Parma, zu Piacenza, zu Guastala, zu Auschwitz und Zator, Fürstin zu Schwaben, gefürstete Gräfin zu Habsburg, zu Flandern, zu Tirol, zu Hennegau, zu Kyburg, zu Görz und zu Gradisca, Markgräfin des Heiligen Römischen Reiches, zu Burgau, zu Ober- und Nieder-Lausitz, Gräfin zu Namur, Frau auf der Windischen Mark und zu Mecheln, Herzoginwitwe zu Lothringen und Baar, Großherzoginwitwe zu Toskana.


Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v Kann 1980
  2. ^ a b v Russell 1985, str. 410
  3. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n Mahan 2007
  4. ^ a b Morris 2007
  5. ^ a b v g d Levy 2003
  6. ^ „Hrvatska pragmatička sankcija iz 1712. godine”. Sabor.hr. Arhivirano iz originala 03. 12. 2010. g. Pristupljeno 30. 12. 2010. 
  7. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o Crankshaw 1969
  8. ^ a b v Spielman 1993
  9. ^ a b v g Browning 1995
  10. ^ a b v Saperstein 1996
  11. ^ a b v g d Holborn 1982
  12. ^ LeCaine 2004.
  13. ^ Lever 2002
  14. ^ a b v g d đ e Beales 1987
  15. ^ Fraser 2001.
  16. ^ Himka 1999.
  17. ^ Dawson, Beales; Edward, Derek. [2005 Enlightenment and reform in 18th-century Europe] Proverite vrednost parametra |url= (pomoć). I.B.Tauris. ISBN 978-1-86064-950-9. 
  18. ^ Patai 1996.
  19. ^ Penslar, Derek Jonathan (2001). Shylock's children: economics and Jewish identity in modern Europe. University of California Press. ISBN 978-0-520-22590-9. 
  20. ^ a b v Byrne 1997
  21. ^ Vlahovic, Ognjen. „Slika svakodnevnice srpskih graničara”. 
  22. ^ Langer 2000.
  23. ^ Cochrane 2007.
  24. ^ Hopkins 2002.
  25. ^ Fraser 2000.
  26. ^ Grell, Ole Peter; Porter, Roy. Toleration in Enlightenment Europe. 
  27. ^ Ingrao, Charles W. [2000 The Habsburg monarchy, 1618-1815] Proverite vrednost parametra |url= (pomoć). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-78505-1. 
  28. ^ Magocsi 1983.
  29. ^ Caroll 1969.
  30. ^ Glajar 2004.
  31. ^ Roider 1973.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Marija Terezija na Vikimedijinoj ostavi.


kraljica mađarske i nadvojvotkinja Austrije
1740—1780.
kraljica Češke
1740—1741.
kraljica Češke
1743—1780.

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Марија_Терезија&oldid=27550636”