Marko Polo

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Marko Polo
Portret Marka Pola
Datum rođenja1254.
Mesto rođenjaVenecija ili Korčula
Datum smrti8. januar 1324.(1324-01-08) (69/70 god.)
Mesto smrtiVenecija
 Mletačka republika

Marko Polo (ital. Marco Polo; 1254 — 1324) je bio venecijanski trgovac i istraživač, koji je, sa ocem i stricem bio jedan od prvih Evropljana sa zapada koji su putovali Putem svile do Kine.[1][2][3][4][5] Svoja putovanja Polo je hronološki izložio u knjizi „II Milione“ (Putovanja Marka Pola). Polovi su u Kini živeli 17 godina pre nego što su se vratili u Veneciju. U pomorskoj bici između Venecije i Đenove, Marko je bio uhvaćen i odveden u zatvor, gde je svoju knjigu izdiktirao Rustičelu da Pizi. Zbog svega ovoga, Marka Pola neki smatraju jednim od najvećih svetskih istraživača, dok ga neki skeptičniji pre vide kao najvećeg svetskog pripovedača priča.

On je naučio trgovačku profesiju od oca i strica, Nikola i Mafea, koji su putovali kroz Aziju i upoznali Kublaj-kana. Godine 1269, oni su se vratili u Veneciju i sreli sa Markom po prvi put. Njih troje su započeli epsko putovanje kroz Aziju, s koga su se vratili nakon 24 godine. Po povratku su zatekli Veneciju u ratu sa Đenovom. Marko je bio zatvoren i diktirao je svoje priče osobi sa kojom je delio zatvorsku ćeliju. On je pušten na slobodu 1299, postao bogat trgovac, oženio se, i imao je troje dece. On je umro 1324. i bio je sahranjen u crkvi San Lorenco u Veneciji.

Marko Polo nije bio prvi Evropljanin koji je dospeo do Kine (pogledajte Evropljani u srednjovekovnoj Kini), ali je bio prvi koji je ostavio detaljnu hroniku svojih iskustava. Njegova knjiga je inspirisala Kristofera Kolumba[6] i mnoge druge putnike. Postoji znatna količina literature bazirane na Polovim zapisima; on je isto tako imao uticaja na evropsku kartografiju, što je dovelo do uvođenja fra Maurove mape.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Porodično poreklo[uredi | uredi izvor]

Korte del Milion još uvek nosi ime po Polovom nadimku, „Il Milione”.

Marko Polo je rođen 1254. godine u Veneciji, glavnom gradu Mletačke republike.[7][8][9] Porodica njegovog oca Nikola je živela u Veneciji kada je Nikolo, zajedno sa svojim bratom Mafeom, pošao u Aziju, i ostavio Markovu majku u drugom stanju. Njihov povratak u Italiju sa ciljem da "odu u Veneciju i posete svoju porodicu" je opisan u knjizi „II Milione“ ovim rečima: "... pošli su iz Akre pa preko Eubeje, a od Eubeje sve do Venecije. Nakon dolaska u Veneciju, gospar Nikolo je saznao da je njegova žena umrla a da je iza nje ostao sin, petnaest godina star, čije je ime bilo Marko".[10]

Andrea, Markov deda, je živeo u Veneciji, u kraju grada koji se je zvao San Feliče, i imao tri sina: Marka "starijeg", Mafea i Nikola (Markovog oca).[11][12] Neki stariji Venecijanski izvori tvrde da su Markovi preci bili Dalmatinci.[13][14][15]

Prvo putovanje[uredi | uredi izvor]

Sedamnaest godina[uredi | uredi izvor]

Otac Nikolo i stric Mateo bili su trgovci koji su išli po istoku. Njih dvojica su krenuli put Azije i stigli u Kinu 1266.-došli su do Kanbalika u blizini Pekinga. Kada su se vratili kući, doneli su pismo za papu: pismo je bilo od tamošnjeg vladara Kublaj-kana (unuk Džingis-kana), u kojem je on zamolio da učeni ljudi dođu kako bi podučavali u njegovom carstvu. Mateo i Nikolo Polo su sa papinim odgovorom krenuli do Kublaj-kana 1271. godine. Ovoga puta, Nikolo je poveo i svog sina Marka. Mladić je ubrzo postao miljenik, a zatim i savetnik Kublaj-kana. Tokom 17 godina službovanja Kublaj-kanu, Marko Polo se upoznao sa velikim prostranstvima Kine i brojnim dostignućima ove civilizacije, od kojih su mnoga bila ispred onoga što je do tada otkriveno u Evropi. Prema priči, tokom boravka u Kini Marko Polo je tri godine bio i guverner kineskog grada Jangkoua.

Knjiga svetskih čudesa[uredi | uredi izvor]

Marko je za 17 godina službe kod Kublaj-kana obišao mnoge zemlje Dalekog istoka, sve do Današnje Burme i Vijetnama. Godine 1292. Marku, njegovom ocu i stricu se pružila prilika da se vrate natrag. 1295. nakon tri godine putovanja stižu u Veneciju. Preko 25.000 pređenih kilometara i 24 godine putovanja u Veneciju su donijeli svoju legendarnu „odiseju“ Knjiga svetskih čudesa

Il Milione[uredi | uredi izvor]

Po povratku iz Kine 1295. godine, porodica Polo se nastanila u Veneciji gdje su postali senzacija i svojim pričama o dalekoj Kini privlačili gomile slušalaca. Ipak, malo im je ko verovao. U međuvremenu, nemirni duh odveo je Marka u pomorsku bitku 1298. godine, kod današnje Korčule gde je bio zarobljen. Tokom sukoba, on je bio kapetan venecijanske galije. Nekoliko meseci koje je proveo u zatvoru Marko je iskoristio tako što je izdiktirao detaljan opis svojih putovanja u nepoznate delove Dalekog istoka. Njegova knjiga "Il Milione“ uskoro je prevedena na mnoge evropske jezike. Međutim, problem s tom knjigom nastaje u narednom periodu-original je izgubljen, a do naših vremena stiglo je nekoliko verzija koje su često protivrečne, zbog togs što štampa nije postojala u Evropi, pa je bilo razlika u transkripciji. U svakom slučaju, originalna knjiga je postigla veliki uspeh u svoje vreme-prosto neverovatno dostignuće za period kada štamparska tehnika još nije bila poznata u Evropi.

Nadahnuće[uredi | uredi izvor]

Markova knjiga Il Milione je imala presudan značaj u doba velikih geografskih otkrića. Geografske karte Dalekog istoka su vjekovima pravljene po njegovim putopisima. Njemački kartograf Johan Šener je 1533. godine zapisao iza Sinae i Ceresa(mitskih gradova središnje Azije)otkrića mnogih zemalja zasluga su Marka pola... obale tih zemalja nedavno su oplovili Kolumbo i Amerigo Vespuči Kasnije će se ispostaviti da Kristifor Kolumbo nije stigao do prijedela koje je opisao Marko Polo, jer ga je na tom putu zaustavilo kopno koje će kasnije biti prozvano Amerika. Poznato je da je Kolumbo posjedovao jedno latinsko izdanje Markove knjige i bilješkama koje je pravio tokom putovanja upoređivao vlastita otkrića sa mjestima koja je Marko opisao.

Smrt[uredi | uredi izvor]

Godine 1323, Polo je bio vezan za krevet, usled bolesti.[16] Dana 8. januara 1324, uprkos napora lekara, Polo je bio na samrti.[17] Da bi napisao i sertifikovao testament, njegova porodica je pozvala Điovanija Giustinijanija, sveštenika iz San Prokola. Njegova žena, Donata, i njegove tri ćerke je imenovao konasledincama.[17] Crkva je po zakonu imala pravo na deo njegove imovine; on je to odobrio i naredio da se dodatna suma isplati samostanu San Lorenco, mestu gde je želeo da bude sahranjen.[17] On je isto tako dao slobodu Piteru, tatarskom slugi, kojeg je doveo iz Azije,[18] i kome je Polo zaveštao 100 lira venecijanskih denara.[19]

On je podelio ostatak svog poseda, uključujući nekoliko nekretnina, među individuama, religioznim institucijama, i svakim cehom i bratstvom kojima je pripadao.[17] On je takođe otpisao više dugova uključujući 300 lira koje mu je njegova zaova dugovala, i druge za samostan San Điovani, San Paolov red propovednika, i klerik pod imenom Benvenuto.[17] On je naredio da 220 soldi bude plaćeno Điovaniju Giustinijaniju za njegov rad kao notar i njegove molitve.[20]

Polo nije potpisao testament, ali je dokument bio potvrđen tada relevantni „signum manus” pravilom, po kome je ostavljalac morao jedino da dodirne dokument da bi ga učinio pravno validnim.[19][21] Usled venecijanskog zakona koji navodi da se dan završava na zalasku sunca, tačan datum smrti Marka Pola ne može se odrediti, ali prema nekim naučnicima to je bilo između zalaska sunca od 8. do 9. januara 1324. godine.[22] Biblioteka Markijana, u kojoj se čuva originalna kopija njegovog testamenta, datira testament na 9. januar 1323, i daje datum njegove smrti u junu 1324.[21]

Misterija[uredi | uredi izvor]

Dok je Marko Polo ležao na samrtnoj postelji, porodica ga je molila da prizna da je izmislio svoje priče. Odbijajući tu molbu on je navodno rekao: „rekao sam samo polovinu onoga što sam video“. Dok većina istraživača veruje da je Marko Polo stigao do Kine, nedavno su se pojavila mišljenja da on zapravo nije stigao toliko daleko i da je samo prepričavao informacije koje je čuo od drugih. Skeptici naglašavaju, među brojnim greškama, da Marko Polo nije pomenuo kinesko pismo (veoma različito od bilo kog evropskog), štapiće za jelo, čaj, a da se ne govori o tome što nije pomenuo veliki Kineski zid. Takođe, kineske zabeleške iz tog vremena ga uopšte ne pominju, uprkos činjenici što je Marko tvrdio da je bio u službi Kublaj-kana- što je zbunjujuće, imajući u vidu da se u Kini beležilo sve što se dešavalo na dvoru. S druge strane, Marko opisuje druge aspekte života na Dalekom istoku u mnogo detalja- papirni novac, veliki kanal, strukturu mongolske armije, tigrove, imperijalni poštanski sistem. Takođe Japan naziva kineskim imenom Cipang. Taj pomen Japana smatra se prvom pojavom te zemlje u zapadnoj literaturi.

Zanimljivosti[uredi | uredi izvor]

Legende kažu da je Marko Polo upoznao Italiju sa nekim proizvodima iz Kine među kojima su sladoled, pinjata i pasta, a naročito špageti. Međutim, ove legende se dovode u pitanje, pošto postoje dokazi da je pasta u Italiji poznata još iz starog veka.

Venecija je u znak sećanja na Marka Pola, dala njegovo ime svom međunarodnom aerodromu, a dva satelita koje je britanska kompanija BSB lansirala 1989 i 1990 nose ime slavnog putnika.

Napomene[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Marco Polo - Exploration - HISTORY.com”. Pristupljeno 09. 01. 2017. 
  2. ^ „Marco Polo - New World Encyclopedia”. Pristupljeno 09. 01. 2017. 
  3. ^ „BBC - History - Historic Figures: Marco Polo (c.1254—1324)”. Pristupljeno 09. 01. 2017. 
  4. ^ William Tait, Christian Isobel Johnstone (1843), Tait's Edinburgh magazine, Volume 10, Edinburgh 
  5. ^ Hinds, Kathryn (2002), Venice and Its Merchant Empire, New York 
  6. ^ Landström 1967, str. 27
  7. ^ „Marco Polo | Biography, Travels, & Influence”. Encyclopedia Britannica. 
  8. ^ William Tait, Christian Isobel Johnstone (1843), „A Popular History of British India, Commercial Intercourse with China, and the Insular Possessions of England in the Eastern Seas”, Tait's Edinburgh Magazine, sv. 10, str. 131 
  9. ^ Hinds, Kathryn (2002), Venice and Its Merchant Empire, New York 
  10. ^ Polo, Marco. The Travels of Marco Polo. Translated by Henry Yule. Edited and Annotated by Henri Cordier. John Murray: London, 1920.
  11. ^ Bergreen 2007, str. 25 (online copy pp. 24–25)
  12. ^ Polo, Marco; Lazari, Vincenzio; Pasini, Lodovico (13. 7. 1847). „I viaggi di Marco Polo Veneziano”. Venezia [Tipi di P. Naratovich] — preko Internet Archive. 
  13. ^ Peklić, Ivan (2011). „Marko Polo – Svjetski Putnik” [Marco Polo – The World Traveler]. Metodički Ogledi (na jeziku: hrvatski). 17 (1–2): 50. „Birthplace of Marco Polo is archivally undetermined, but it is assumed that his ancestors came from Dalmatia. There are many scientific discussions on the subject in which as the birthplace mention Korčula, Venice or Constantinople...” 
  14. ^ Puljiz-Šostik 2015, str. 5–16.
  15. ^ Bettinelli, Giuseppe (1780). Dizionario Storico-Portatile Di Tutte Le Venete Patrizie Famiglie [Historical Dictionary Of All-Portable Venetian Patrician Families] (na jeziku: italijanski). Venice. str. 126. „Vennero dalla Dalmazia” 
  16. ^ Bergreen 2007, str. 339.
  17. ^ a b v g d Bergreen 2007, str. 340.
  18. ^ Britannica 2002, str. 573.
  19. ^ a b Bergreen 2007, str. 341.
  20. ^ Bergreen 2007, str. 340–341.
  21. ^ a b Biblioteca Marciana, the institute that holds Polo's original copy of his testament. Venezia.sbn.it
  22. ^ Bergreen 2007, str. 342.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Marko Polo na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Марко_Поло&oldid=27548394”