Mars
- Ovaj članak je o planeti. Za ostala značenja pogledajte Mars (višeznačna odrednica).
Mars je četvrta planeta Sunčevog sistema po udaljenosti od Sunca. Dobila je ime po rimskom bogu rata Marsu. Takođe se naziva i crvenom planetom zbog svog crvenkastogog izgleda kada se gleda sa Zemlje.
Mars je udaljen 1.52 AJ ili 227 940 000 km od Sunca, ima prečnik 6794 km i masu 6,4219×1023 kg.
Oko Marsa kruže dva mala prirodna satelita nepravilnog oblika, Fobos i Deimos.
Kako je Mars je bio rimski bog rata, a grčko ime za Mars je Ares, za pojmove vezane uz Mars koristi se prefiks areo- umesto geo-, npr. umesto geografska širina koristimo pojam areografska širina.
Sve do prvog leta do Marsa letelice Mariner 4 1965, mislilo se da na površini planete postoji tečna voda. Ovo je bilo zasnovano na opažanju periodičnih varijacija u boji površine, posebno na polarnim širinama, koje su ličile na mora i kontinente, dok su neki posmatrači tumačili dugačke i tamne brazde kao kanale za navodnjavanje. Kasnije se ispostavilo da ovakve prave linije ne postoje i da su optičke iluzije. Ipak, od svih planeta u Sunčevom sistemu osim Zemlje, na Marsu je najveća verovatnoća da postoji tečna voda i možda život.
Sadržaj |
[uredi] Fizičke karakteristike
Mars ima poluprečnik približno jednak polovini Zemljinog i samo deseti deo njene mase, pošto mu je gustina manja, ali je njegova površina tek nešto manja od površine kopna na Zemlji.[1] I dok je Mars veći i masivniji od Merkura, Merkur je gušći. Ovo je posledica jače gravitacione sile na površini Merkura. Crvenkasto-narandžast izgled površine Marsa je posledica gvožđe(III) oksida, poznatijeg kao rđa.[2]
[uredi] Areografija (geografija Marsa)
Mars je terestrička planeta sa retkom atmosferom, a na njenoj površini se nalaze krateri kao na Mesecu i vulkani, doline, pustinje i polarne ledene kape kao na Zemlji. Na Marsu se nalazi Olimpus Mons, najviša poznata planina u Sunčevom sistemu (27 Km) i Dolina Marinera (lat. Vallis Marineris), najdublji kanjon. Uz geografske osobine, period rotacije i smena godišnjih doba su slični onima na Zemlji.
Mars trenutno nema magnetsko polje, ali posmatranja pokazuju da su delovi planetne kore bili magnetizirani i da su prošlosti postojale promene polariteta magnetskog dipola.
Trenutni modeli planetne unutrašnjosti indiciraju jezgro od oko 2960 Km prečnika koje se sastoji uglavnom od gvožđa sa oko 14-17% sumpora. Jezgro od gvožđe-sulfida je delimično u tečnom stanju, i ima dvostruko višu koncentraciju lakih elemenata nego jezgro Zemlje. Jezgro je okruženo silikatnim omotačem koji je u prošlosti bio izvor vulkanske aktivnosti na Marsu. Prosečna debljina planetne kore je oko 50 Km, a najveća oko 125 Km, dakle oko 3 puta deblja od planetne kore na Zemlji.
[uredi] Atmosfera i klima
Marsova atmosfera je primetno drugačija od Zemljine, a sastoji se uglavnom od ugljen dioksida (95.32%), uz male mešavine drugih elemenata: azota (2.7%), argona (1.6%), kiseonika (0.13%) i neona (0,00025%). Takođe sadrži i vodenu paru (0.03%), a u polarnim krajevima je nađen ozon.
Polarne kape zimi se prošire do 40-50° areografske širine. Sonda Viking Lender 2 je na 47° severne širine snimila tanak sloj inja. Severna polarna kapa se za vreme severnog leta smanji na prečnik od oko 800 km, a južna za južnog leta na oko 400 km. Osim ugljen dioksida (suvi led), polarne kape sadrže i smrznutu vodu jer je uočeno da sublimacijom CO2 kape ne nestaju, a temperatura je uvek ispod 273 K (0°C). Ova smrznuta voda je izmešana sa česticama prašine.
[uredi] Temperaturne razlike i nastanak oluja
Prosečna izmerena temperatura na Marsovoj površini je 210 K (-63°C), s maksimumom od 293 K (20°C) i minimumom od 130 K (-143°C). Najtoplija su područja oko ekvatora i u subsolarnoj tački zato što temperatura tla zavisi od ugla upada sunčevih zraka i često varira jer je retka atmosfera slab toplotni rezervoar.
Na polovima temperatura zimi ne prelazi 160 K (-133°C), a pada i do 120 K (-153°C) što je dovoljno da se CO2 kondenzuje. Tada deo atmosferskog CO2 prelazi u polarnu kapu što dovodi do naglog pada pritiska na tom području i vazduh sa čitavog globusa struji prema tom polu.
Temperaturne razlike između svetlijih i tamnijih područja, odnosno tla i atmosfere, uslovljavaju mešanje atmosfere. Vetrovi, koji su pri tlu brzine 10 m/s, podižu čestice prašine do 50 km uvis i prenose ih na udaljenosti od više hiljada kilometara. Vetrovi dostižu brzine do 100 m/s, izazivajući godišnje stotinak peščanih oluja koje, kada je Mars u perihelu, a vetar i temperatura u svom maksimumu, mogu prekriti celu planetu prašinom.
Peščane oluje dovode do zanimljivog efekta „anti-staklenika“ - velike količine prašine u atmosferi ne dopuštaju sunčevoj svetlosti da neoslabljena prodre do površine, a propuštaju toplotno zračenje Marsove površine koja se hladi, dok se viši delovi atmosfere zagrevaju.
[uredi] Oblaci
Iako atmosfera sadrži samo jedan hiljaditi deo vodene pare koja se nalazi u Zemljinoj atmosferi, voda se uspeva kondenzovati i formirati oblake koji lebde na velikim visinama. Oblaci su redovna pojava na Marsu uprkos maloj količini vodene pare u atmosferi.
Čestice prašine stalno prisutne u atmosferi daju joj narandžastu nijansu.
[uredi] Prirodni sateliti
 |
Za više informacija pogledajte članak Prirodni sateliti Marsa |
Mars ima dva mala prirodna satelita nepravilnog oblika, Fobos i Deimos. Fobos ima prečnik oko 11 km i masu 1,08×1016 kg, dok Deimos ima prečnik oko 6 km i masu 1,80×1015 kg. Putanje koje opisuju oko Marsa su različite. Mereći od središta Marsa, Fobos kruži na 9.000 km od središta Marsa, dok Deimos kruži na 23.000 km.
[uredi] Istraživanje Marsa
Nekoliko desetina satelita, „orbitera“ (satelita koji kruže u orbiti oko planete) i „lendera“ (satelita koji se spuštaju na planetu) je poslato na Mars. Zemlje koje su poslale satelite uključuju SAD, SSSR, Evropu i Japan.
Otprilike dve trećine svih misija je završilo neuspehom. Na primer, nijedan lender iz SSSR-a nije uspeo da pošalje podatke sa površine Marsa duže od nekoliko sekundi. SAD su prošle nešto bolje, ali čitav niz njihovih letelica je isto bio neuspešan. To je dovelo do šale o Velikom galaktičkom duhu ("Great Galactic Ghoul") u NASA-i.
[uredi] Prošle misije
Prva uspešna misija, snimanje dela površine planete, je bila Mariner 4, godine 1965. Snimci su bili slabog kvaliteta i mogli su se razaznati jedino krateri i površina slična Mesečevoj.
Prvo spuštanje na planetu su izvele sovjetske sonde Mars-2 i Mars-3, ali par sekundi po spuštanju veza je prekinuta, pretpostavlja se zbog velike peščane oluje koja je tad bila u toku.
Uspešna američka Mariner 9 misija je snimila iz orbite veliku površinu Marsa sa visokom rezolucijom od 1971. godine.
Sledile su Viking 1 i Viking 2 misije, izuzetno uspešne i prvi uspešni „lenderi“ na površini Marsa. Viking 1 je slao podatke 6 godina od 1976. do 1982, A Viking 2 od 1976. do 1979. godine. Obe sonde su poslale obilje korisnih podataka i slika u boji sa površine. Pronalaženje mikroba u tlu Marsa nije dalo jasne rezultate, zato jer je netipično Marsovsko tlo proizvodilo gasove koji su mogli da budu protumačeni i anorganskom hemijskom aktivnošću uzoraka.
Sovjetske sonde Fobos 1 i Fobos 2 su bile delimično ili potpuno neuspešne 1988. Neuspeh je pogodio i sledeću američku misiju Mars Observer (Mars Observer) 1992.
Mars global survejor (Mars Global Surveyor) je lansiran iz SAD 1996, i postao je izuzetno uspešna misija koja je snimala Mars iz orbite sve do 2006, pet godina duže nego je planirano. Takođe 1996, Mars Patfajnder (Mars Pathfinder) lender vozilo je lansirano i uspešno je obavljalo zadatke na površini Marsa.
Misija koja se spustila 2008. je Feniks Polar Lender (Phoenix Polar Lander) koja je stigla na region severnog pola Marsa 25 Maja 2008. Sonda je otkopala uzorke tla za koje je potvrđeno da sadrže led. Feniks je slao podatke do novembra 2008.
[uredi] Sadašnje misije
Godine 2001. SAD su lansirale Mars Odisej satelit, koji je u orbiti oko Marsa i sad, 2008. Odisej je otkrio velike zalihe vodonika u gornjem metru Marsovog tla, i pretpostavlja se da je to vodonik iz zamrznute vode u tlu.
ESA je lansirala Mars Ekspres 2003., sa orbiterom i lenderom. Lender po imenu Bigl 2 je otkazao prilikom spuštanja u februaru 2004.
Također 2003., NASA je poslala Spirit i Oportjuniti (Opportunity) rovere (vozila) na Mars. Oba su se spustila 2004. i u 2008. i dalje obavljaju zadatke. Na oba mesta spuštanja su nađeni dokazi o postojanju vode na površini Marsa u prošlosti.
2005. godine Mars rekonesans orbiter (Mars Reconaissance Orbiter) je lansiran sa zadatkom da snima površinu planete iz orbite. Stigao je u orbitu 2006. i sada snima površinu u veoma visokoj rezoluciji da bi bilo lakše pronaći buduća mesta za spuštanje satelita. Ova misija je snimila i prve lavine na Marsu blizu severnog pola, kao i prve dokaze o sezonskoj tekućoj vodi na površini.
U novembru 2011. godine NASA je lansirala Marsovu naučnu laboratoriju, rover koji će tražiti za dokazima o prošlom ili sadašnjem životu na Marsu. Napajanje je nuklearno tako da neće biti problema sa nakupljanjem prašine kao kod prethodnih rovera, a naučne operacije će moći da se odvijaju u svako doba dana i u svim vremenskim uslovima.
[uredi] Izvori
- ^ David R. Williams (1. 9. 2004.). Mars Fact Sheet. National Space Science Data Center. NASA. Pristupljeno na dan 24. 6. 2006.
- ^ Peplow, Mark. How Mars got its rust. Pristupljeno na dan 10. 3. 2007.
| Sunčev sistem |
 |
| Zvezda: Sunce Planete: Merkur | Venera | Zemlja (Mesec) | Mars | Jupiter | Saturn | Uran | Neptun Patuljaste planete: Cerera | Pluton | Haumea | Makemake | Erida |
| Pojas asteroida | Kajperov pojas | Ortov oblak |
