Masakri na Markalama

Ova stranica je zaključana od daljih izmena anonimnih korisnika i novajlija zbog sumnjivog doprinosa istih, koji treba da se raspravi na stranici za razgovor
S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Masakri na Markalama su dva masakra nad sarajevskim civilima počinjena minobacačkim napadima tokom opsade Sarajeva za vreme rata u Bosni i Hercegovini.[1][2]

Masakri su se odigrali na pijaci Markale, koja se nalazi u centru Sarajeva. Prvi masakr se desio 5. februara 1994. kada je ubijeno 68 ljudi, a ranjeno 144. Drugi napad se desio 28. avgusta 1995. kada je ubijeno 37 ljudi, a ranjeno 90. Potonji napad je bio povod za vazdušne udare NATO-a na Republiku Srpsku, koji će na kraju dovesti do Dejtonskog mirovnog sporazuma i kraja rata u Bosni i Hercegovini. Prema sudskim presudama Haškog tribunala za oba slučaja je odgovorna Vojska Republike Srpske,[3][4] dok prema izveštaju nezavisne komisije iz 1995. godine, ne postoje jasni dokazi za to ko je odgovoran kod prvog napada na pijacu Markale, što je potvrdio lično i Jasuši Akaši, izaslanik generalnog sekretara UN za Balkan.[5] Postoje i svedočenja koja potvrđuju da je to planski učinila Armija BiH po naređenju muslimanskog vođe Alije Izetbegovića.[6] Zbog toga mnogi smatraju da su bošnjačke snage iscenirale, odnosno same izvršile oba napada na sarajevske civile kako bi izazvale NATO bombardovanje Republike Srpske.[7]

Nekadašnji specijalni izaslanik UN Jasuši Akaši izjavio je 2011. godine da je još uvek nejasno ko je počinio na pijaci Markale 1994. godine.[8] Jasuši Akaši je u vezi sa događajima na Markalama 1995. godine osnovao Odbor Ujedinjenih naroda od pet stručnjaka iz pet različitih zemalja, koji je na osnovu podataka utvrdio da je granata mogla biti ispaljena sa lokacije pod kontrolom Armije RBiH ili Vojske Republike Srpske.[9] Tako da je prema istraživanjima UN slučaj ostao nerazjašnjen.[9]

Prvi masakr

Prema izveštaju Bi-Bi-Sijevog novinara Džima Fiša,[10] prvi masakr na pijaci Markale se desio između 12.10 i 12.15 sati, kada je minobacačka granata promera 120 milimetara udarila u prepunu pijacu Markale. Spasilačke jedinice i osoblje Organizacije ujedinjenih nacija odmah su pritekli u pomoć brojim žrtvama.[11] Svi zapadni mediji su odmah naveli Srbe kao autore ovog napada.[12] Vlasti Republike BiH i Republike Srpske počele su međusobno da se optužuju za ovaj incident.[11] Kontroverze oko ovog događaja počele su kada je prvobitni izvještaj Unprofora naveo da je granata ispaljena sa pozicije pod kontrolom Muslimana.[13] Tadašnji komandant UNPROFOR-a, general Majkl Rouz je nakon incidenta izjavio da ne može da se utvrdi odakle je granata ispaljena.[14] Kasniji i temeljitiji izveštaj UNPROFOR-a je otkrio grešku u prvobitnim nalazima.[13] Organizacija ujedinjenih nacija je zaključila da je bilo nemoguće odrediti sa koje strane je granata ispaljena.[13] Republika Srpska je isti dan od UNPROFORA-a zatražila osnivanje istražnog tima u kome bi bili zastupljeni pripadnici Vojske Republike Srpske i Armije Republike BiH, međutim ovaj predlog je odbijen.[15] U januaru 2003. godine, u procesu protiv generala Stanislava Galića, Haški tribunal je zaključio da je su masakr počinile snage Vojske Republike Srpske.[16]

Drugi masakr

Drugi masakr se desio 18 meseci kasnije, oko 11 sati, 28. avgusta 1995. godine. Ovog puta bilo je ispaljeno pet granata, ali je broj žrtava bio manji — 37 mrtvih i 90 ranjenih. Srpski politički vrh je kao i u incidentu iz 1994. godine, negirao bilo kakvu odgovornost i optužio snage Vlade Bosne i Hercegovine da gađaju vlastiti narod, kako bi izazvali međunarodnu zajednicu i moguću intervenciju.[17] Za ovaj incident, dokazi su za UNPROFOR bili jasni — u povjerljivom izvještaju nedugo nakon incidenta, zaključeno je da je svih pet granata ispalila Vojska Republike Srpske.[13]

Sudski proces i presuda

Januara 2004. godine, tužioci u slučaju protiv Stanislava Galića, generala VRS koji je komandovao opsadom Sarajeva, pred Međunarodnim krivičnim sudom za zločine počinjene na tlu bivše Jugoslavije, predstavili su kao dokaz stručni izveštaj balističkog eksperta Berka Zečevića. Zajedno sa dvojicom kolega, Zečević je otkrio šest mogućih mesta sa kojih je dotična granata mogla biti ispaljena, od kojih su pet bili položaji VRS, a jedno pod kontrolom Armije RBiH. Mesto pod kontrolom Armije RBiH je bilo vidljivo posmatračima UNPROFOR-a, koji su potvrdili da tog dana nijedna granata nije bila ispaljena sa tog položaja. Berko Zečević je dalje objasnio da su se neki delovi projektila mogli proizvoditi samo u dva mesta, a oba su bila pod kontrolom Vojske Republike Srpske. Istražujući pravac minobacačkog projektila od 120 mm, Berko Zečević je konačno utvrdio kako je on ispaljen sa srpskih položaja na području sela Mrkovići, severoistočno od starog grada. Sud je na kraju odlučio da je Galić kriv bez osnovane sumnje za svih pet granatiranja za koje su ga tužioci optužili, uključujući i Markale, te je osuđen na doživotnu robiju.

Iako je o presudi opširno izveštavano preko međunarodnih medija, prema tvrdnjama Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, odluka suda je ignorisana u samoj Srbiji i Crnoj Gori.[18] Takođe, mediji i političari u RS odlučno su negirali rezultate veštačenja Berka Zečevića. Pantelija Ćurguz, predsednik Boračke organizacije RS, optužio je Zečevića da je bio umešan u ove incidente,[19] dok je Radovan Karadžić, bivši predsednik RS i haški optuženik, zatražio izuzeće Zečevića zbog pristrasnosti.[14]

Tumačenja koja odstupaju od Haškog suda

Tadašnji komandant UNPROFOR-a, general Majkl Rouz, nakon incidenta je izjavio da ne može da se utvrdi odakle je granata ispaljena.[14] Ruski pukovnik Andrej Demurenko je odmah posle granatiranja pijace Markale u Sarajevu, u tadašnjoj Republici BiH, izjavio da su Srbi neopravdano bili optuženi samo zato da bi to bio povod da ih napadne NATO[20] Pukovnik Demurenko, koji je bio načelnik štaba jednog sektora mirotvoraca u Sarajevu i komandant ruskog mirotvoračkog bataljona, sačuvao je kompletnu dokumentaciju koja se odnosi na Markale. Pročitao je dva izveštaja, od kojih je jedan napisao jedan francuski oficir, dok je autor drugog izveštaja bio oficir za kog pukovnik nije mogao da odredi da li je bio bošnjačke ili hrvatske nacionalnosti.[21] Pukovnik navodi da je u tim izveštajima bio izračunat ugao dolaska projektila i ugao sletanja projektila na mesto udara.[22]

„Krenuo sam, na osnovu analize koju su napravili Francuzi, do mesta odakle je trebalo da navodno gađaju srpski minobacači. Na površini od sto metara, gde je trebalo da bude taj zlokobni minobacač, nije bilo apsolutno nikakvih tragova na travi. Vojnici odlično znaju da tamo gde se fiksiraju minobacači mora da ostane trag. Drugo mesto, gde su po francuskim proračunima trebalo da budu srpski minobacači, bilo je šumovito. Dobro je poznato da minobacači ne mogu da gađaju iz šume, jer grane mogu da zaustave granatu. Osim toga, zbog zgrada koje okružuju Markale, ni slučajno nije mogla stići granata sa srpskih položaja. Svakome ko barem malo zna nešto o artiljeriji jasno je da granata ne može da šeta. Osim toga, bilo je nelogično da jedna granata pobije i rani tolike ljude a dve ostale nisu nikoga ni ogrebale“, seća se Demurenko.[22]

Moskovski istoričar, Konstantin Nikiforov, koji je jedno vreme radio i kao pisac govora Borisa Jeljcina, u svojoj knjizi piše i o masakrima na Markalama. Nikiforov tvrdi da su oficiri ruskog bataljona, koji se nalazio oko Sarajeva, kategorički tvrdili da Srbi nisu mogli granatirati Markale. Taj istoričar je došao do informacija da u avgustu 1995. godine Markale nisu gađane iz minobacača, već su, po scenariju zapadnih obaveštajnih službi, tu krvavu akciju obavili Muslimani, sa jedne od susednih višespratnica. [traži se izvor]

Nikiforov je uveren da su i u februaru 1994. godine zapadne službe organizovale akciju pod nazivom „Ciklon-1“ kada je na Markalama poginulo mnogo ljudi. I tada su krvavu akciju izveli Muslimani. Cilj oba „ciklona“ je bio da se stvori povod da NATO napadne srpske položaje. [traži se izvor]

Posledice

Direktna posledica ovih događaja bilo je NATO bombardovanje RS. NATO je optužio Vojsku Republike Srpske i iskoristio to granatiranje kao povod za ulazak NATO-a u rat protiv Srba u BiH u vojnoj operaciji pod kodnim imenom „Operacija namerna sila“ (Operation Deliberate Force), kao i nastavak akcije NATO-a i Hrvatske protiv Republike Srpske Krajine započete dvadesetak dana ranije, s ciljem oslabljivanja vojne moći vojske Republike Srpske koja je pretila ili je mogla da preti područjima koje je UN okarakterisao kao „sigurne zone“.[23] Tim akcijama potpuno je proterano srpsko stanovništvo sa teritorije Kninske Krajine,[traži se izvor] kao i srpsko stanovništvo iz zapadnih i jugozapadnih delova Bosne i Hercegovine. [traži se izvor] Republika Srpska je vojnički poražena i bila je prinuđena da potpiše mir u kome je izgubila više od trećine svoje dotadašnje teritorije.[traži se izvor]

Reference

  1. ^ „ICTY: Stanislav Galić judgement, para 438-496” (PDF). 
  2. ^ „ICTY: Stanislav Galić appeal judgement, para 314-335” (PDF). 
  3. ^ „ICTY: Stanislav Galić judgement, para 438-496” (PDF). 
  4. ^ „ICTY: Stanislav Galić appeal judgement, para 314-335” (PDF). 
  5. ^ Šuvaković, Zorana. „Zaštićene zone bile su baze za odmor bosanskih vojnika : Svet : POLITIKA”. Politika.rs. Pristupljeno 19. 1. 2013. 
  6. ^ Agencije (17. 2. 2014). „Svjedok: Armija BiH gađala Markale po naređenju Izetbegovića”. Nezavisne novine. 
  7. ^ „Tvrdnje iz Norveške: Bosanska vojska bombardovala Merkale”. www.novosti.rs. 
  8. ^ „RTS: Akaši: Još nejasno ko je gađao Markale, 22. okt 2011” (na jeziku: srpski). Rts.rs. 22. 10. 2011. Pristupljeno 19. 1. 2013. 
  9. ^ a b „Akaši: Markale-nejasan slučaj”. Radio-televizija Republike Srpske. 22. 10. 2011. Pristupljeno 22. 10. 2011. 
  10. ^ Fish, Jim. (February 5, 2004). Sarajevo massacre remembered. BBC (jezik: engleski)
  11. ^ a b Fish/>
  12. ^ Burg & Shoup 1999, str. 167
  13. ^ a b v g Burg & Shoup 1999, str. 166–167
  14. ^ a b v „Karadžić: Zečević pristrasan”. Glas Srpske. 
  15. ^ Nekad bilo: Markale. Radio-televizija Republike Srpske. 2011. 
  16. ^ „ICTY: Stanislav Galić judgement” (PDF).  (jezik: engleski)
  17. ^ Patrick Moore, "Serbs deny involvement in shelling", Omri Daily Digest
  18. ^ Fish, Jim (5. 2. 2004). „Europe | Sarajevo massacre remembered”. BBC News. Pristupljeno 19. 1. 2013. 
  19. ^ „Pantelija Ćurguz - Zečević umiješan u eksploziju na Markalama”. Glas Srpske. 
  20. ^ „«Serbы ne pričastnы k vzrыvu na saraevskom rыnke»”. Rusk.ru. 9. 7. 2007. Pristupljeno 19. 1. 2013. 
  21. ^ Transkript sa suđenja Dragomiru Miloševiću. str. 7680, linije 23-25. str. 7681, linije 1-2
  22. ^ a b strana 7681, linije 4 i 5
  23. ^ „AFSOUTH Fact sheets: "Operation Deliberate Force”. Pristupljeno 9. 4. 2013. 

Literatura

Spoljašnje veze

Vikinovosti imaju novosti vezane za članak:
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Масакри_на_Маркалама&oldid=27703614”