Masakr u Srebrenici

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije

Skoči na: navigacija, pretraga
Priprema za sahranu 465 ubijenih Bošnjaka. 2007.

Masakr u Srebrenici, poznat i kao genocid u Srebrenici, je ratni zločin i zločin protiv čovečnosti koji je počinila Vojska Republike Srpske uz pomoć srpskih paravojnih formacija nad Bošnjacima. Događaj je jedan od najvećih masakara u Evropi od Drugog svetskog rata, u kojem je izvedeno masovno plansko ubistvo oko 8.000 ljudi.[1]

Glavnokomandujući Vojske Republike Srpske Ratko Mladić, koji je vodio operaciju zauzimanja Srebrenice, i drugi srpski oficiri su u međuvremenu optuženi za ratne zločine uključujući i genocid pred Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju. Međunarodni sud pravde (MSP) u Hagu je 26. februara 2007. u presudi po tužbi BiH protiv SRJ, ovaj zločin opisao kao genocid.[2][3][4]

Sadržaj

[uredi] Uvod

Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je 6. maja 1993. godine, rezolucijom 824, mesta Sarajevo, Tuzla, Žepa, Goražde, Bihać i Srebrenica, proglasio demilitarizovanim zonama pod zaštitom UN. U rezoluciji 836 je podvučena odlučnost snabdevanja humanitarnom pomoći i zaštite tih zona čak i vojnom silom (između ostalog i pomoću vojnika UNPROFOR-a, delujući u samoodbrani)[5]. Međutim, zaštićene zone nikada nisu bile demilitarizovane [6]. Konkretno, u Srebreničkoj zaštićenoj zoni ostala je 28.divizija Armije Bosne i Hercegovine pod komandom Nasera Orića, kao i paravojne formacije koje su bile pod kontrolom samo svojih vođa[traži se izvor]. Generalni sekretar UN-a Butros Gali, je u svom izveštaju, objavljenom 30. maja 1995. optužio vladu BiH zbog kršenja ugovora o demilitarizaciji i učestalih vojnih aktivnosti unutar zaštićene zone, par meseci pre masakra[traži se izvor]. Iz Srebrenice su se vršili stalni upadi na teritoriju koja je bila pod kontrolom Srba[7]: tako su napadnuta sela i zaseoci Blječeva, Konjević polje, Sandići, Loznička rijeka (u dva navrata), Zagoni (u dva navrata), Biljača, Magašići, Hranča, Ježestica (u dva navrata), Zalužje, Fakovići, Boljevići, Sikirić, Bjelovac, Brana Bačići, Kravica, Šiljkovići, Osmače, Međe, Oparci, Obadi, Ratkovići, Magudovići, Kaludra, Brađevina, Brežani, Krnjići, Sase, Zalazje, Milanova vodenica, Podravanje, Skelani, i Višnjica.

Postoji spisak od 3.200 Srba za koje se tvrdi da je ubijeno na području Srebrenice tokom rata 1992. do 1995. godine. [8] Haški tribunal je ovaj spisak odbacio kao netačan.[9]

[uredi] Zauzimanje Srebrenice

Ovaj članak, ili jedan njegov deo, treba još da se proširi.
Pogledajte stranu za razgovor za razlog. Kada se poboljšavanje završi, možete skloniti ovo obaveštenje.

[uredi] Masakr

11. jula 1995. godine jedinice Vojske Republike Srpske pod komandom generala Ratka Mladića su u operaciji "Krivaja 95" zauzele Srebrenicu i po navodima Haškog tribunala za bivšu Jugoslaviju, ubile oko 8.000 i proterale oko 30.000 muslimana[traži se izvor], stanovnika i pripadnika jedinica Armije Bosne i Hercegovine.

U to vreme u Srebrenici stacionirani pripadnici holandskog bataljona UNPROFOR-a, pod komandom francuskog generala Bernara Žanivijera i glavnokomandujućeg holandskog bataljona Hansa Kozija, nisu uspele da zaštite Srebrenicu od jedinica Vojske Republike Srpske. Po iskazima nekih svedoka, procesa protiv Slobodana Miloševića u Haškom Tribunalu iz jeseni 2003. godine, masakr nije bio unapred planiran, dok je Tužilaštvo tvrdilo suprotno[traži se izvor].

Holandski ministar odbrane Joris Vorhove je 1996. godine dokazivao da su jedinice ABiH često kršile demilitarizovanu zonu, ali bio je politički napadan, ne mogavši objasniti kako su srpski vojnici holandskim pripadnicima plavih šlemova, bez njihovog otpora, oduzeli oružje i opremu.[traži se izvor]

Do sada su pronađeni posmrtni ostaci od preko 5.000 žrtava[traži se izvor] od čega je 2.000 identifikovano[10]. 11. jula 2005. godine prilikom komemoracije povodom desetogodišnjice masakra sahranjeno je 610 identifikovanih tela, 607 muškaraca i tri žene.[11]

Početkom oktobra 2005. godine radna grupa Vlade Republike Srpske, osnovana pod pritiskom tadašnjeg visokog predstavnika Pedi Ešdauna je sačinila izveštaj o događajima u Srebrenici sa listom vojnika koji su učestvovali u operacijama.[traži se izvor]

Pad Srebrenice i Žepe
Deo Rata u Bosni i Hercegovini

Operacije Krivaja 95 i Stupčanica 95
Vreme: 6. jul – 25. jul 1995.
Lokacija: Bosna
Rezultat: Pobeda Republike Srpske
Uzrok bitke: {{{uzrok}}}
Promene u teritoriji: {{{teritorija}}}
Civilne žrtve: {{{civilne žrtve}}}
Sukobljene strane
Republika Srpska

10. diverzantski odred
Bosna i Hercegovina
Holandija
Unprofor
Zapovednici
Ratko Mladić, Radislav Krstić, Dražen Erdemović
Ramiz Bečirović (odbrana Srebrenice) i Ejup Golić (prodor u Tuzli)
Avdo Palić (Žepa)
Ton Karemans
Angažovane jedinice
{{{jedinice1}}} {{{jedinice2}}}
Jačina
9.750 vojnika 10.500 vojnika (Srebrenica)

1.500 vojnika (Žepa) 2 F-16 370 mirovnяce
Gubici
50 poginulih vojnika, 150 ranjenih, 2 tankeva 132 poginulih civila, 1900 vojnika
{{{podaci}}}

[uredi] Posledice

22. januara 1996. godine, američki državni sekretar za ljudska prava, Džon Šatuk (engl. John Shattuck), potvrđuje postojanje masovnih grobnica u kojima je navodno sahranjeno preko 2.000 nestalih Muslimana/Bošnjaka[traži se izvor].

Naterana rezultatima holandske komisije o istraživanju događaja vezanih za masakr u Srebrenici, 16. aprila 2002. godine, holandska vlada premijera Vima Koka (Wim Kok), daje ostavku (nepunih mesec dana pre parlamentarnih izbora koji su održani 15. maja).[12].

[uredi] Haški tribunal

Haški tribunal je veliki deo svoga rada posvetio ovom događaju i podigao brojne optužbe i izrekao presude protiv ljudi koji su u njega bili umešani. Brojne suštinske kritike rada Haškog tribunala dovode u pitanje kredibilitet ovih optužbi i presuda[traži se izvor]: njima se uglavnom ne veruje u Srbiji, Republici Srpskoj i pravoslavnim zemljama (posebno Rusiji). Haški tribunal ovaj događaj naziva genocidom što nije opšte prihvaćeno.

Glavnokomandujući Ratko Mladić

Za genocid u Srebrenici 1995. godine optuženi su vođe bosanskih Srba Radovan Karadžić[13] i general Ratko Mladić[14]. Radovan Karadžić je uhapšen u Beogradu 21. jula 2008. godine oko 21 čas. General Ratko Mladić je u bekstvu, dok je takođe optuženi general Zdravko Tolimir, bivši pomoćnik Ratka Mladića i ratni šef obaveštajne službe Glavnog štaba VRS, uhapšen tokom proleća 2007.godine.

Svi ostali optuženi za zločine u Srebrenici, bivši oficiri VRS, su u pritvoru Tribunala, pošto su se dobrovoljno predali ili su uhapšeni: Ljubomir Borovčanin, Ljubiša Beara, Drago Nikolić, Vinko Pandurević, Vujadin Popović, Milan Gvero, Radivoj Miletić i Milorad Trbić[traži se izvor]. Za genocid ili učešće u zaveri da se počini genocid optuženi su Beara, Popović, Pandurević, Nikolić i Borovčanin, dok se optužba za zločin protiv čovečnosti nad muslimanskim stanovništvom stavlja na teret generalima Tolimiru, Gveru, Miletiću i kapetanu Trbiću[traži se izvor].

Za zločin u Srebrenici prvi je osuđen Dražen Erdemović, pripadnik 10. diverzantskog odreda VRS, koji je bio pod komandom Mladićevog Glavnog štaba[traži se izvor]. Erdemović je osuđen na pet godina zatvora, na osnovu priznanja da je učestvovao u masovnoj egzekuciji Muslimana iz Srebrenice 16. jula 1995. godine na poljoprivrednom dobru Branjevo kod Pilice. Prema njegovoj proceni, koju neki ne smatraju objektivnom[traži se izvor], toga dana na tom mestu ubijeno je oko 1.200 muškaraca[traži se izvor]. Erdemović je u međuvremenu odslužio kaznu.

General VRS Radislav Krstić osuđen je 2001. godine na 46 godina zatvora za genocid u Srebrenici[traži se izvor]. U aprilu 2004. godine Žalbeno veće Tribunala donelo je novu presudu kojom je Krstić osuđen na 35 godina zatvora za pomaganje i podržavanje genocida[traži se izvor], dok je krajem 2006. godine konačnom presudom oduđen na doživotni zatvor[traži se izvor]. Bila je to prva presuda Haškog tribunala za genocid.

General Krstić je u vreme zločina bio zamenik, a potom i komandant Drinskog korpusa VRS[traži se izvor]. Sudije su ocenile dokazanim da je general Krstić preuzeo komandu korpusa 13. jula 1995. godine i da su jedinice Drinskog korpusa i jedinice Glavnog štaba VRS, od 13. do 19. jula 1995. godine ubile između 7.500 i 8.000 muslimanskih muškaraca[traži se izvor]. Krstić je tokom suđenja imenovao Ratka Mladića i još petoricu oficira kao odgovorne za pokolj Muslimana u Srebrenici[traži se izvor].

Za zločine u Srebrenici Tribunal u Hagu osudio je bivše oficire VRS Momira Nikolića na 27 godina zatvora, Vidoja Blagojevića na 18, Dragana Obrenovića na 17 i Dragana Jokića na 9 godina zatvora[traži se izvor]. Pukovnik Blagojević bio je komandant Bratunačke brigade Drinskog korpusa VRS u julu 1995. godine kada su snage Drinskog korpusa i Glavnog štaba VRS sistematski i organizovano ubile oko 8.000 muslimanskih muškaraca Srebrenice[traži se izvor]. Njegov pretpostavljeni u to vreme bio je general Radislav Krstić.

U junu 2004. godine, predstavnici rukovodstva Republike Srpske su priznali odgovornost srpskih snaga za masakr Srebrenici[traži se izvor].

[uredi] Međunarodni sud pravde

Međunarodni sud pravde u Hagu je 26. februara 2007. u presudi po tužbi BiH protiv SRJ, ovaj zločin opisao kao genocid. Sud je utvrdio da Srbija nije počinila genocid niti bila saučesnik u izvršenju genocida, ali ju je kritikovao što nije učinila sve što je u njenoj moći da ga spreči.

[uredi] Kritika zvanične verzije događaja

Neki, među kojima je i Luis Makenzi, glavni komandant mirotvornih snaga UN u Sarajevu[15] , za razliku od Međunarodnog suda pravde, događaje u Srebrnici smatraju ratnim zločinom i masakrom, ali ne i genocidom. [16] [17] [18] [19]

Posmatrač UN-a u Bosni i Hercegovini, Filip Korvin (Philip Corwin), u svojim analizama upućuje na činjenicu, da to što se desilo u Srebrenici, nije bio jedan veliki masakr, nego serija krvavih napada i protivnapada zaraćenih strana u periodu od preko tri godine, koji kulminiraju 1995. godine. Po njemu, verovatno je da broj ubijenih Muslimana/Bošnjaka nije veći od broja ubijenih Srba iz sela oko Srebrenice, kojih, prema srpskim izvorima, ima oko 2.800. Njih su pobile muslimanske jedinice pod komandom Nasera Orića. Broj od 8.000 muslimanskih žrtava, on ocenjuje kao preterivanje[20].

Krajem maja 2005. godine objavljuje se film sa specijalnim jedinicama srpske policije, čime se ponovo privlači pažnja javnosti na taj masakr. Po ministru unutrašnjih poslova Srbije Draganu Jočiću, ubistva šest stanovnika Srebrenice, snimljenih na objavljenom filmu, su se odigrala 16. i 17. jula 1995. godine nedaleko od mesta Trnovo na planini Jahorina, oko 150 kilometara jugoistočnno od Srebrenice[21] a po sarajevskom Dnevnom avazu na brdu Treskavica, južno od Sarajeva[22].

[uredi] Reference

  1. ^ Broj žrtava sa nadgrobnog spomenika
  2. ^ Genocida nije bilo, M. Labus, Večernje novosti, 20. mart 2007.
  3. ^ http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2007&mm=02&dd=26&nav_category=64&nav_id=234143 Sud: Srbija nije kriva za genocid
  4. ^ http://www.icj-cij.org/icjwww/ipresscom/ipress2007/isummary_2007-2_bhy_20070226.htm International Court of Justice, Summary 2007/2
  5. ^ http://www.ohr.int/other-doc/un-res-bih/pdf/836e.pdf Rezolucija Saveza bezbednosti UN 836 (1993.) tačka 9
  6. ^ http://www.hlc.org.yu/srpski/Haski_tribunal/Sudjenje_Milosevicu/Transkripti.php?file=1378.html
  7. ^ http://www.un.org/icty/indictment/english/ori-ii030328e.htm
  8. ^ Srebrenica - the Serbian Graveyard, P. Vasiljevic
  9. ^ ICTY Weekly Press Briefing, jul 2005.g.
  10. ^ Predstavnici 52 zemlje u Srebrenici, Kurir, 11. jul 2005.g.
  11. ^ Predstavnici 52 zemlje u Srebrenici, Kurir, 11. jul 2005.g.
  12. ^ http://news.bbc.co.uk/2/hi/europe/1933144.stm
  13. ^ http://www.un.org/icty/bhs/cases/karadzic/indictment/kar-ai000428b.htm
  14. ^ http://www.un.org/icty/bhs/cases/mladic/indictment/mlad-ai021010b.htm
  15. ^ http://www.transnational.org/SAJT/features/2005/MacKenzie_Srebrenica.html
  16. ^ Nije bilo genocida, D. Stojaković, Večernje novosti, 3. decembar 2006.
  17. ^ http://news.serbianunity.net/bydate/2005/July_15/9.html
  18. ^ http://www.srbija.gov.rs/vesti/vest.php?id=53334
  19. ^ http://www.pogledi.co.yu/id.php3?id=599&kat=%C7%DB%D0%DD%E6%D8
  20. ^ Analiza posmatrača UN-a Filipa Korvina
  21. ^ Country Analyses, Transitions Online: Belgrade’s Srebrenica Connection, Aleksandar Mitić, 6. jun 2005.g.
  22. ^ Skup argumenata o propagandnoj svrsi u junu 2005. objavljenih snimaka

[uredi] Vidi još

[uredi] Spoljašnje veze

Dobavljeno iz "http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9C%D0%B0%D1%81%D0%B0%D0%BA%D1%80_%D1%83_%D0%A1%D1%80%D0%B5%D0%B1%D1%80%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B8"
Create a book