Meksiko

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu


Koordinate: 15°—33° SG Š, 86°—117° ZGD

Za glavni grad, koji nosi isto ime, pogledajte Meksiko Siti;
Za savezni okrug, koji nosi isto ime, pogledajte Savezni okrug Meksika;
Za saveznu državu, koji nosi isto ime, pogledajte Država Meksiko.
Sjedinjene Meksičke Države
Estados Unidos Mexicanos
Zastava Meksika Grb Meksika
Zastava Grb
Himna
Himno Nacional Mexicano
Nacionalna himna Meksika
Položaj Meksika
Glavni grad Coat of arms of Mexican Federal District.svg Sijudad Mehiko
19°26′N 99°08′W
Službeni jezik španski i 62 indijanska jezika
Oblik države Savezna republika
 — Predsednik Enrike Penja Nijeto
Nezavisnost: Od Španije
16. septembar 1810.
Površina  
 — ukupno 1.972.550 km² (13)
 — voda (%) 2,5
Stanovništvo  
 — 2014. 119.713.203 [1] (11)
 — gustina 57/km² 
IHR (2011) 0,770 (57) — visok
Valuta Pezos (MXN)
Vremenska zona UTC -8 do -6
Internet domen .mx
Pozivni broj +52

Meksiko, ili službeno Sjedinjene Meksičke Države (šp. Estados Unidos Mexicanos) je država u Severnoj Americi [2] koja graniči na severu sa SAD, na jugoistoku sa Gvatemalom i Belizeom, na zapadu sa Tihim okeanom, a na istoku sa Meksičkim zalivom i Karipskim morem. Površina Meksika iznosi 1.972.550 km² i po tome je 13. država u svetu. Glavni i najveći grad Meksika je Meksiko, a drugi veći gradovi su Ekatepek de Morelos, Gvadalahara, Puebla, Sijudad Huarez, Tihuana, Monterej i Leon. Broj stanovnika Meksika prema proceni iz 2012. iznosio je 113.910.608 [3]

U pretkolumbovskom Meksiko postojale su mnoge indijanske kulture koje su stvorile napredne civilizacije kao što su Olmeci, Tolteci, Teotivakan, Zapoteci, Maje i Asteci. Španija je 1521. godine pokorila ovu teritoriju i organizovala je u Novu Španiju. Meksiko je stekao nezavisnost od Španije 1821. Period posle sticanja nezavinosti obeležile su privredne nestabilnosti, Američko-meksički rat i teritorijalni ustupci SAD, građanski rat, dva carstva i diktatura. Diktatura je 1910. godine dovela do Meksičke revolucije, što je dovelo do donošenja Ustava iz 1917. i uspostavljanja današnjeg političkog sistema.

Prema Svetskoj turističkoj organizaciji, Meksiko je glavna turistička destinacija u Latinskoj Americi i deseta najposećenija na svetu.[4] Za tu posećenost najviše su zaslužne kulturne i prirodne lokacije koje je Unesko svrstao kao Svetsku baštinu; ima ih 31, a po brojnosti Meksiko je prvi na kontinentu i šesti u svetu. Prema bruto domaćem proizvodu, Meksiko je četrnaesta globalna ekonomija, a po paritetu kupovne moći nalazi se na jedanaestom mestu u svetu.[5] Prema izveštaju UN iz 2011, meksički ljudski razvojni indeks je bio 0,770, te se Meksiko našao na 57. mestu u svetu. Međutim, raspodela bogatstva je neujednačena, jer u zemlji postoje krajevi sa različitim ljudskim razvojnim indeksom; neki krajevi su visoko razvijeni poput Nemačke,[6] a neki siromašni kao Burundi.[7] Takođe, Meksiko je jedna od zemalja sa najvećim klimatskim diverzitetom u svetu, smatra se jednom od 17 zemalja sveta sa megadiverzitetom; u Meksiku se nalazi 10—12% svetske biološke raznovrsnosti,[8] a takođe je i dom za preko 12.000 endemskih vrsta.[9]

Politički, Meksiko je demokratska, federalna republika koja se sastoji od 32 države, to jest od 31 države i jednog federalnog okruga. Sedište vlade i sindikata nalaze se u Meksiko Sitiju, čija teritorija je određena kao federalni okrug.[10]

Ime[uredi]

Stranica iz Kodeksa Mendoza, na kojoj je prdstavljen glif Meksika u centru Anavaka.

Današnja država Meksiko jeste politički entitet koji je nastao u 19. veku. Od potvrđivanja federalne države, zvanično ime ove zemlje jeste Sjedinjene Meksičke Države, iako se u Federalnom ustavu Sjedinjenih Meksičkih Država iz 1824. godine koriste naizmenično izrazi kao „meksička nacija“ i „Sjedinjene Meksičke Države“.[11] Federalnim ustavom Sjedinjenih Meksičkih Država iz 1857. godine ozvaničava se ime „Meksička Republika“, ali u samom tekstu i ovog ustava, i dalje se koristi ime „Sjedinjene Meksičke Države“.[12] Važeći ustav, izglasan 1917. godine, uspostavlja naziv „Sjedinjene Meksičke Države“ kao zvanično ime države.

Etnik „Meksikanac“ (šp. mexicano) koristio se u španskom jeziku od prvih kontakata Evropljana sa američkim domorocima pa sve do danas, i to u različitim značenjima. Za Špance 16. veka, Meksikanci su bili stanovnici Tenočtitlana, a njihov jezik — navatl — nazivao se meksičkim (šp. mexicano). Tokom kolonijalnog doba, kreolci i Evropljani koji su se nastanili u Vicekraljevstvu Nova Španija koristili su taj termin za same sebe.[a] Vođe rata za nezavisnost takođe su bili neodlučni u imenovanju, kako države tako i njenih stanovnika. Počev od Plana u Igvali 1821. kada je proglašena nezavisnost Meksika, država će definitivno dobiti ime Meksiko, a njeni stanovnici će se nazivati Meksikancima.

Sama reč „Meksiko“ potiče iz domorodačkog jezika navatl, čije je značenje vrlo diskutabilno. Radi se o reči Mēxihco [me:ʃiʔko] izgovara se „mešiko“) kojom se imenovala prestonica naroda Mešika, tj. Asteka. Prema Bernardinu de Saagunu, ova reč znači „na pupku meseca“[b]. Ovu pretpostavku kasnije su usvojili i Sesilio Robelo, Alfonso Kaso i Gutijere Tibon, koja je dobila na svojoj popularnosti preko besplatnih udžbenika. Kritike na račun ove teorije išle su u pravcu tvrđenja da morfologija jezika navatl ne dozvoljava derivaciju toponima na osnovu predloženih reči. Fransisko Havijer Klavihero je predlagao da bi ovaj toponim trebalo da se tumači kao „mesto u Mečitliju“, tj. „Uicilopočtli“, jer je Mečitli bilo jedno od alternativnih imena. U istom tekstu, Klavihero dodaje napomenu u kojoj kaže da je jedno vreme verovao da ova reč znači „u sredini magveja“ (magvej je drugo ime za agavu), ali preko istorije Mešika tj. Asteka, došao je do zaključka da se ovaj toponim odnosi na glavnog astečkog boga.[14]

Istorija[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Istorija Meksika

Prekolumbovski period[uredi]

Pećina Kueva de la Olja kulture Pakime

Trenutnu teritoriju modernog Meksika otkrile su i nastanile nomadske grupe lovaca i sakupljača pre 30.000 godina. Oko 9000. godine pre n. e, razvili su se procesi koji su doveli do domestikacije biljaka kao što su bundeva ili tikva[15] u dolini Tevakan i planine Tamaulipasa. Kukuruz je pripitomljen oko četvrt milenijuma pre naše ere i predstavljao je pravi bum koji je doveo do stvaranja prvih naseobina u Srednjoj Americi.[16]

Stanovnici regiona poznatog kao Aridoamerika i dalje su vodili nomadski život, mada su takođe održavali veze sa Srednjoamerikancima. Na nekim mestima mogu se videti tragovi naseobina od najstarijih vremena, kao npr. Kueva de la Pera (12.000 godina p. n. e.)[17], Kueva de la Kandelarija (8.000 godina p. n. e.)[18], El Končalito (1000 godina p. n. e.)[19], kao i pećinsko slikarstvo na Sijeri de San Fransisko.

Prvi počeci srednjoameričke civilizacije smeštaju se u period od 2500. p. n. e., kada nastaju grnčarstvo i prve zemljoradničke neseobine[20] do 1500. p. n. e.[21] Tokom pretklasičnog srednjoameričkog perioda koji podrazumeva period između 15. veka p. n. e. i 4. veka p. n. e., raširila se olmečka kultura po celoj Srednjoj Americi.[22] Neki od bitnih centara olmečke civilizacije bili su Venta, Tres Zapotes, Teopantekvanitlan. Nakon opadanja olmečke kulture, došlo je do istovremenog procvata nekoliko različitih kultura. Na zapadu Centralne Amerike cvetala je tradicija grobova sa udubljenjima[23], u Meksičkom zalivu razvijala se epiolmečka kultura, kao i Srednjoamerički produženi kalendar.

Friz u majanskom gradu Tonina

Oko 2. veka nastaje Klasičan srednjoamerički period koji traje do 8. veka. U ovom periodu ističu se kultura nastala oko grada Teotivakan[24] i kultura Maja. Prva je kontrolisala trgovinu u centru Meksika i imala je jake saveznike kao npr. Monte Alban. Srednjoamerička civilizacija se proširila ka severu sve do naseobina u pustinji, kao npr. Kemada, i doprinela je razvoju naroda Oasisamerike, kao npr. antički grad Pakime.

Piramida u Čičen Ici

Nakon opadanja kultura Teotivakana i Maja, između 10. i 12. veka, nastaje Toljan-Čikokotitlan, prestonica toltečke kulture koja je doprinela napretku kulture Miksteka i drugih naroda Srednje Amerike. Nakon Tolteka, glavnu ulogu u srednjoameričkoj kulturi preuzeli su Mešike (autohtoni naziv za Asteke), koji su 1325. osnovali grad Meksiko-Tenočtitlan iz kog su vladali najvećom državom koja je ikad postojala u prekolumbovskoj Srednjoj Americi, i koju su 1521. godine osvojili Španci.

Špansko osvajanje[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Špansko osvajanje Meksika

Nakon ekspedicija Fransiska Ernandeza de Kordobe (1517)[25] i Huana de Grihalve (1518),[26] Ernan Kortes je stigao u Kozumel i došao do obala Tabaska, gde se odigrala bitka kod Sentle, u kojoj su Maje potukle španskog konkistadora.[27] Ovde je Kortes osnovao Santa Marija de la Viktorija, gde je na poklon dobio domorotkinju Malincin, daleko poznatiju kao Malinče, koja je ostala uz njega celog života i verno mu služila kao prevodilac.[28]

Februara 1519. godine Kortes je sa svojim ljudima stigao u Verakruz, odakle je nastavio ka unutrašnjosti srednjoameričkog kontinenta. Tu je sklopio savez sa nekim plemenima i nastavio ka astečkoj prestonici Tenočtitlanu u potrazi za zlatom i drugim dragocenostima.[29] Na tom putu je porazio neke astečke saveznike, kao npr. u pokolju u Čoluli.

Vladar astečkog carstva u vreme dolaska Španaca bio je Montezuma II, koji je Špance primio na miroljubiv način,[30] ali je pokolj u Tokskatlu koji su izvršili Španci izazvao pobunu među Astecima i naterao ih da se dignu na oružje.[31] Tom prilikom, Montezuma je bio ubijen, a na njegovo mesto došao je negov brat, Kvitlavak. Kvitlavak je 1520. godine naneo poraz Špancima,[32] ali je ubrzo umro od boginja.[33] Boginje, koje su u Ameriku doneli sa sobom konkistadori, tokom dvadesetih godina 16. veka odnele su živote više miliona Asteka.[34] Kvatemok, poslednji vođa Tenočtitlana, uhapšen je 13. avgusta 1521. godine[35] i pogubljen 1525. godine,[36]. Tačan datum Kvatemokovog pogubljenja nije poznat, kao ni mesto gde je sahranjen.

Kolonijalno doba[uredi]

Antonio de Mendoza i Pačeko, prvi vicekralj Nove Španije.

Nakon osvajanja Tenočtitlana, Ernan Kortes je preuzeo vlast kao general kapetan Vicekraljevstva Nove Španije. Godine 1527. osnovana je Kraljevska Audijencija Meksika.[37] Prvi vicekralj bio je Antonio de Mendoza i Pačeko, koji je stupio na dužnost 1535. godine.[38] Novom Španijom vladalo je ukupno 63 vicekralja tokom skoro 300 godina španske dominacije. Španska vlast je povremeno bila suočena sa domorodačkim otporom, kao npr. Rat Čičimeka (1546), Mikstonov rat (1540—1551), Pobuna Perikua (1734—1737) i pobuna Maja iz Sisteila (1761).[39]

Privreda Nove Španije počivala je na rudarstvu, zahvaljujući kome je ovo vicekraljevstvo moglo da razvije i druge aktivnosti, naročito zanatstvo i poljoprivredu, koje su pretvorile regione oblasti Bahio i doline Meksika i Pueble u bogate poljoprivredne regione sa razvijenom industrijom.[40]

Trgovina Vicekraljevstva obavljala se u dve luke: Verakruz u Meksičkom zalivu i Akapulko na Pacifiku. U Akapulko je stizala roba sa Filipina, odakle se dalje transportovala kopnom do Pueble, grada Meksika i Verakruza, a odatle se dalje slala u Španiju ili u druge luke na Atlantiku. Sve do reformi koje su izveli Burboni u 18. veku, trgovina između vicekraljevstava nije bila dozvoljena.[41]

Tokom 300 godina postojanja Vicekraljevstva stvoren je veliki deo kulturnog identiteta i tradicije modernog Meksika. Vicekraljevstvo Nove Španije dalo je i mnoge svetski poznate ličnosti, kao što su Sor Huana Ines de la Kruz, ili Huan Ruiz de Alarkon na književnom polju, ili Manuel Tolsa na polju arhitekture. U oblasti hemije ističe se Andres Manuel del Rio, pronalazač vanadijuma[42].

Žitelji Nove Španije ispovedali su uglavnom katoličanstvo. Inkvizicija se trudila da iskoreni domorodačku idolatriju.[43]

Nezavisnost[uredi]

Dokument proglašenja nezavisnosti Meksičkog carstva.

Francuska okupacija Španije na početku 19. veka podstakla je pojavu više pokreta za nezavisnost širom američkog kontinenta. Godine 1808. Nova Španija pretrpela je političku krizu koja se završila državnim udarom i zbacivanjem vicekralja Iturigaraja.[44]

Borba za nezavisnost Meksika počela je 16. septembra 1810. godine, kada je sveštenik Migel Idalgo u gradiću Dolores u državi Gvanahuato pozvao na borbu protiv španske dominacije. Idalgo je zaslužan za ukidanje ropstva u Meksiku. Sledeće godine, 1811, Idalgo je zarobljen zajedno sa drugim vođama ustanka i streljan u Čivavi 31. jula.[45]

Nakon njegove smrti, vođstvo nad pokretom preuzeo je sveštenik Hose Marija Morelos, koji je zauzeo ključne južne gradove. Godine 1813. Morelos je sazvao Kongres u Čilpansingu, na kom je 6. novembra doneta Deklaracija o nezavisnosti Severne Amerike, a Meksiko je dobio svoj prvi ustav, proglašen u Apacinganu.[46] Dve godine kasnije, 1815, Morelos je zarobljen i pogubljen.[46]

Počev od 1815. godine, borci za nezavisnost su bili na ivici poraza.[47] Vođe Pedro Moreno i Fransisko Havijer Mina su 1817. brzo napredovali od Tamaulipasa do centra Nove Španije, ali su na kraju poraženi. Pomilovanje koje je proglasio vicekralj Huan Ruiz de Apodaka, podstaklo je mnoge ustanike da napuste borbu i dezertiraju. Godine 1820. Apodaka je poslao kreolca Avgustina Iturbidea protiv ustaničkog vođe, Visentea Gerera, ali Iturbide, umesto da se bori protiv ustanika, pridružio se Gereru. Rezultat je bio potpisivanje Plana iz Igvale 24. februara 1821. godine.[48] Kada je poslednji vicekralj, Huan O'Donohu stigao u Novu Španiju, potpisao je zajedno sa Iturbideom Sporazum u Kordobi 28. septembra 1821. kojim je proglašena nezavisnost Meksika.[49]

19. vek[uredi]

Od proglašenja nezavisnosti, Meksiko je postepeno gubio teritorije. Belom, crvenom i narandžastom bojom su označene teritorije na severu koje je Meksiko izgubio u korist SAD. Na jugu, plavom i crvenom bojom su označene teritorije koje su bile anektirane i jedno vreme su bile nezavisne (Jukatan, Čijapas i Sokonusko), a ljubičastom teritorije koje su se 1823. godine odvojile u posebne države (Gvatemala, Belize, Salvador, Honduras, Nikaragva i Kostarika).

Nakon proglašenja nezavisnosti, Avgustin Iturbide se odmah proglasio prvim carem Meksika.[50] Ekonomska i politička situacija u Carstvu postajala je nepodnošljiva, te je 1823. godine Iturbide bio zbačen i proteran, a Meksiko je bio proglašen republikom pod imenom Sjedinjene Meksičke Države.[51] Sledeće godine, 1824, proglašen je republikanski ustav, a Gvadalupe Viktorija postao je prvi predsednik Meksika.[52]

Benito Huarez, prvi meksički predsednik indijanskog porekla.

Sledeći period meksičke istorije bio je veoma buran i nestabilan, kako na političkom, tako i na ekonomskom planu. Valentin Gomez Farijas je 1833. godine izveo više liberalnih reformi,[53] što je izazvalo revolt u konzervativnim krugovima koji je doveo do raspuštanja prve federalne republike i stvaranja prve centralističke republike. General Antonio Lopez de Santa Ana proglasio je 1835. godine tzv. Sedam zakona, čime je izazvao separatističke reakcije u više departmana. Separatistički ustanci su uglavnom bivali ugušeni, osim u Teksasu, koji je proglasio svoju nezavisnost 1836. godine,[54] i koje su potom anektirale Sjedinjene Države. Godine 1841. i Jukatan je takođe proglasio svoju nezavisnost. Tek 1848. godine, ponovo je postao deo meksičke države.

Između 1846. i 1848. Meksiko je bio u ratu sa SAD zbog spora u vezi sa teksaškim teritorijama. Rat je zaršen sporazumom Gvadalupe—Idalgo, kojim je Meksiko bio primoran da se odrekne više od polovine svojih teritorija u korist SAD.[55] Nakon završetka rata, sukobi između političkih struja u zemlji su se nastavili, što je dovelo do jedanaestog dolaska na vlast Santa Ane (1853—1855) koji je po drugi put uspostavio diktaturu. Godine 1854. liberali su se digli na oružje pod vođstvom Huana Alvareza, što je dovelo do zbacivanja Santa Ane i dolaska liberala na vlast.[56]

Porfirio Dijaz, predsednik Meksika sa jednom pauzom od 1876. do 1911.

Proglašenje Reformskih zakona liberalne vlade nije odgovaral interesima konzervativnih grupa, a naročito crkvi. Godine 1857. proglašen je novi ustav Meksika, koji je, između ostalog, uspostavio odvajanje crkve od države, proglasivši Meksiko laičkom državom, kao i federalizam kao oblik vladavine.[57] Pošto konzervativni krugovi nisu hteli da priznaju taj ustav, 1858. godine izbio je Reformski rat tokom kojeg su obe strane imale svoje vlade. Rat se završio 1861. godine pobedom liberala, a na vlast je došao Benito Huarez,[58] prvi meksički predsednik indijanskog porekla (pripadao je narodu Zapoteka). Tokom šezdesetih godina 19. veka, Meksiko je pretrpeo invaziju Francuske koja je pomagala konzervativce i čiji je rezultat bio uspostavljanje Drugog meksičkog carstva, na čiji je presto seo Maksimilijan Habzburški pod imenom Maksimilijan I od Meksika. Francuska intervencija je bila završena 1867. konačnim porazom konzervativaca. Maksimilijan je bio uhapšen, suđeno mu je 14. a pogubljen je 19. juna 1867. godine u Santijagu de Keretaru.[59]

Benito Huarez je ostao predsednik sve do svoje smrti 1872. godine. Poslednje godine njegove vlasti doživele su teške kritike raznih liberalnih frakcija.[60] Nakon Huarezove smrti, na mestu predsednika našao se Sebastijan Lerdo de Tehada, za koga se govorilo da je jakobinac. Nakon Tehadinog neuspelog pokušaja reizbora, na vlast je došao Porfirio Dijaz, republikanski general tokom francuske intervencije.[61] Porfirio Dijaz je vladao u dva navrata, od 1786. do 1880, i od 1884. do 1911. Tokom ovog perioda, poznatog pod imenom Porfirijato, Meksiko je doživeo značajan ekonomski napredak zahvaljujući stranim ulaganjima. S druge strane, ovaj period je takođe poznat i po velikoj društvenoj nejednakosti i političkoj represiji. Radnici i seljaci su živeli veoma bedno, politička opozicija je bila na silu eliminisana, a pobunjenici su bivali proterani ili slati na prinudan rad.[62]

Meksička revolucija[uredi]

Grupa pobunjenika u Čivavi.

Narodno nezadovoljstvo režimom bilo je izraženo štrajkovima u Kananeji (1906) i Riju Blanku (1907), a 1910. godine Porfirio Dijaz je putem izborne prevare pobedio na predsedničkim izvorima i poslao u zatvor svog protivnika, Fransiska I. Madera. Madero je pobegao iz zatvora i pozvao narod na oružje. Ustanku su se pridružili razni društveni slojevi, podr različitim zastavama. Drugi revolucionarni lideri bili su Alvaro Obregon, Fransisko Vilja, Venustijano Karanza, Emilijano Zapata. Porfirio Dijaz je podneo ostavku 24. maja 1911. i izbegao u Francusku, gde je ubrzo i umro,[63] dok je Madero bio izabran za predsednika Meksika.

U februaru 1913. godine general konzervativac Viktorijano Uerta je izvršio državni udar u kom su bili ubijeni Madero i potpredsednik Hose Marija Pino Suarez.[64] Ovaj događaj je oživeo građanski rat u kom su učestvovali razni vođe sa svojim nezavisnim vojskama. Najistaknutiji su bili Fransisko Vilja i Emilijano Zapata, kao i ustavna vojska Venustijana Karanze. Karanza je pokušao da ujedini sve ustaničke vojske sazivanjem Konvencije u Agvaskalijentes, a 1917. godine objavio je novi ustav kojim se i dan danas vodi Meksiko. Konflikt između revolucionarnih frakcija kulminirao je ubistvom Karanze u Tlakskalantongu 1920, Zapate u Činameki u Morelosu 1919, i Fransiska Vilje u Paralu u Čivavi 1923.[65] Nakon ubistva Karanze, na vlast je došao još jedan revolucionarni vođa, Alvaroo Obregon, koga je nasledio Plutarko Elijas Kaljes. Obregon je bio ponovo izabran 1928. godine, ali je bio ubijen pre nego što je uspeo da preuzme funkciju.

Procenjeno je da je u ratu poginulo 900.000 ljudi od ukupnog broja stanovništva koje je imao Meksiko 1910. godine koje je brojalo 15 miliona.[66][67]

Savremena istorija[uredi]

Godine 1929. osnovana je Revolucionarna narodna partija (šp. Partido Nacional Revolucionario), prethodnica Institucionalne revolucionarne partije (šp. Partido Revolucionario Institucional). Iste godine otpočeo je period poznat pod imenom Maksimato, koji je bio priveden kraju izborom Lazara Kardenasa del Rija (1934—1940). Kardenas je proterao Kaljesa, poboljšao obrazovni sistem, pokrenuo agrarnu reformu i nacionalizovao naftne izvore u Meksiku, što je stvorilo diplomatsku krizu s onim zemljama čiji su građani bili oštećeni Kardenasovim radiklanim merama. Njegov naslednik, Manuel Avila Kamačo (1940—1946), zaustavio je agrarnu raspodelu, sklopio je mir s novonastalom industrijskom buržoazijom i suočio se s početkom Drugog svetskog rata.

U periodu između pedesetih i osamdesetih godina 20. veka, Meksiko je prošao kroz period velikog ekonomskog razvoja, poznatog pod imenom Meksičko čudo.[traži se izvor od 03. 2014.] Godine 1960. nacionalizovana je elektrodistribucija. Ekonomski razvoj se ogledao u poboljšanju infrastrukture i javnih usluga, kao i socijalne zaštite. Međutim, velike socijalne razlike su i dalje bile predmet narodnog nezadovoljstva.[68] Zahtev za većim političkim slobodama ogledao se u studentskom pokretu 1968, koji se tragično završio pokoljem studenata na trgu Tlatelolko 2. oktobra 1968. godine,[69] u kojem je život izgubilo između 30 i 800 protestanata.[70] Tih godina pojavile su se i razne gerilske jedinice u različitim delovima zemlje, koje su bile surovo ugušene u procesu poznatom pod imenom Prljavi rat u Meksiku.

Izborne reforme i visoka cena nafte okarakterisali su administraciju Luisa Ečeverije.[71][72] Sledila je inflacija i kriza 1982. godine. Te godine cene nafte su naglo pale, interesi su vrtoglavo porasli, a vlada je prestala da plaća svoje dugove. Predsednik Migel de la Madrid je posegao za devaluacijom državne valute, što je kao rezultat dalo inflaciju.

Osamdesetih godina 20. veka pojavile su se prve pukotine u monopolističkoj poziciji Institucionalne revolucionarne partije. U Donjoj Kaliforniji na izborima za guvernera pobedio je Ernesto Rufo Apel, a 1988. godine levičarski predstavnik Kvautemok Kardenas je izgubio predsedničke izbore zahvaljujući izbornoj prevari. Na mesto predsednika došao je Karlos Salinas de Gortari, što je dovelo do masovnih protesta u Meksiko Sitiju.[73]

Salinas je pokrenuo niz neoliberalnih reformi kojima je fiksirao valutni kurs i zauzdao inflaciju. Izvršena je privatizacija i zemlja se otvorila za upliv stranog kapitala. Poslednje godine Salinasovog mandata, 1. januara 1994, Meksiko je potpisao Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini (NAFTA). Istog dana Zapatistička vojska narodnog oslobođenja otpočela je dvonedeljni oružani ustanak protiv vlade koji je, zajedno sa ubistvima Luisa Donalda Kolosija i Hosea Fransiska Ruiza Masieua, ozbiljno potresao meksičku političku scenu.

Decembra 1994, meksička ekonomija je ušla u recesiju poznatu pod imenom „decembarska greška“.[74] Kriza je brzo rešena zahvaljujući pomoći SAD koju je autorizovao tadašnji predsednik SAD, Bil Klinton, kao i značajnim makroekonomskim promenama koje je preduzela vlada novog predsednika, Ernesta Zedilja. Rezultat je bio brz oporavak meksičke ekonomije koja je 1999. godine dostigla rast od gotovo 7%.[75]

Nakon 71 godine dominacije na meksičkoj političkoj sceni, Institucionalna revolucionarna partija je 2000. godine doživela poraz na predsedničkim izborima, kada je pobedio Visente Foks, predstavnik opozicione stranke Partija narodne akcije. Godine 2006. pobedu na predsedničkim izborima odneo je predstavnik vladajuće partije, Felipe Kalderon Inohosa, sa vrlo malom prednošću nad levičarskim kandidatom Andresom Manuelom Lopezom Obradorom koji je doveo u pitanje legitimnost izbora.[76] Iste godine otpočeo je i rat protiv narko-kartela tokom kog je poginulo više od 34.000 osoba, a samo u 2010. je bilo 15.273 žrtve.[77]

Geografija[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Geografija Meksika
Topografska mapa Meksika

Meksiko obuhvata teritoriju na krajnjem jugu severnoameričkog kontinenta i krajnjem severu Srednje Amerike između 14° i 33° severne geografske širine i 86° i 118° zapadne geografske dužine.[78] U geomorfološkoj osnovi najvećeg dela zemlje je severnoamerička tektonska ploča, za razliku od poluostrva Donja Kalifornija koje leži na pacifičkoj ploči. Manji delovi države Čijapas leže na karipskoj ploči.[79] U geofizičkom pogledu oko 12% teritorije Meksika istočno od prevlake Tevantepek nalazi se u Srednjoj Americi.[c] U geopolitičkom pogledu Meksiko se smatra isključivo severnoameričkom državom (zajedno sa Kanadom i SAD).[80] Najviša tačka je vulkan Orizaba sa nadmorskom visinom od 5.610 m, dok se najniža tačka nalazi 10 metara ispod nivoa mora i reč je o jezeru Laguna Salada u saveznoj državi Donja Kalifornija.

Državna teritorija obuhvata površinu od 1.964.375 km², a po veličini teritorije Meksiko se nalazi na 14. mestu na svetu. Kontinentalni deo obuhvata 1.959.248 km² dok na ostrva otpada 5.127 km².[81] Meksiku pripada i 3.269.386 km² akvatorije kao deo eksluzivne ekonomske zone, odnosno sva akvatorija udaljena do 200 nautičkih milja od obala (oko 370 km).[82]

Na severu teritorija Meksika omeđena je granicom sa SAD u dužini od 3.152 km, na jugoistoku su granice sa Belizeom (u dužini od 196 km) i Gvatemalom (956 km).[83] Na zapadu Meksiko izlazi na obale Tihog okeana (uključujući i Kalifornijski zaliv), a istočne obale zapljuskuju Meksički zaliv i Karipsko more (ivične akvatorije Atlantskog okeana). Ukupna dužina obala je 11.122 km (ne računajući ostrva), od čega 3.117,7 km otpada na atlantsku, a 8.475,1 km na pacifičku obalu. Čak 17 od ukupno 32 meksičke savezne države ima izlaz na neku od akvatorija.

Ekstremne tačke Meksika*[84]
Ekstremni sever 32°43‘06“ SGŠ Granični kamen 206 uz granicu sa SAD
Ekstremni jug 14°32‘27“ SGŠ Ušće reke Sučijate uz granicu sa Gvatemalom
Ekstremni istok 86°42‘36“ ZGD Opština Isla Muheres u državi Kintana Ro
Ekstremni zapad 118°22‘00“ ZGD Rt Elefante, ostrvo Gvadalupe
Ekstremne tačke računajući i ostrvske teritorije.

Reljef[uredi]

Erupcija vulkana Parikutin iz 1943.

Reljefom Meksika dominiraju visoravni, planine i vulkanske kupe. Stenovite planine se kroz teritoriju Meksika protežu od severa ka jugu, od granice sa SAD pa sve do granice sa Gvatemalom. Zapadnim delom države paralelno sa pacifičkom obalom pruža se planinski lanac Zapadne Sijera Madre u dužini od oko 1.250 km. Lanac je od obale odvojen niskom priobalnom nizijom prosečne širine oko 300 km koja se postepeno sužava idući ka jugu gde joj je širina svega 50-ak kilometara. Ova nizija se na krajnjem severu stapa sa pustinjom Sonorom. Ovaj planinski lanac južno od ušća reke Lerma postepeno prelazi u Transmeksički vulkanski pojas. Prosečna nadmorska visina Zapadne Sijera Madre je oko 2.250 m dok je najviši vrh vulkanska kupa Sero Moinora (Cerro Mohinora) na 3.311 metara.

Duž istočne polovine države, od granice sa Teksasom pa sve do Vulkanskog pojasa i planinskog venca Sijera Miksteka proteže se venac Istočne Sijera Madre u dužini od oko 1.350 km. Između ovog planinskog lanca i obale Meksičkog zaliva na istoku nalazi se nešto šira priobalna ravnica koja se takođe postepeno sužava idući ka jugu. Prosečna nadmorska visina Istočne Sijere je oko 2.200 metara, a nekoliko vrhova prelazi 3.000 metara.

Južno od obe Sijere, a između pacifičkog i primorja Meksičkog zaliva, pruža se 900 km dugački i do 130 km široki Transvulkanski pojas, poznat i kao Kordiljera Neovolkanika (Cordillera Neovolcánica). Ovaj vulkanski pojas, deo vatrenog pojasa Pacifika, poznat je po brojnim aktivnim vulkanima i izraženom seizmizmu. Ovo je najviši deo Meksika i tu se nalaze tri vrha sa preko 5.000 metara nadmorske visine: Orizaba (5.610 m, treći najviši vrh u Severnoj Americi), Popokatepetl (5.462 m) i Icaksivatl (5.286 m). Značajnije vulkanske kupe su još i Nevado de Toluka (4.690 m), Malinče (4.461 m) i Nevado de Kolima (4.340 m). U ovoj geografskoj regiji nalazi se i vulkan Parikutin koji se smatra najmlađom vulkanskom kupom na svetu (prva erupcija naizgled mirnog brežuljka desila se 20. februara 1943).[85] Kordiljera Neovolkanika se smatra geološkim razvođem između Severne i Centralne Amerike.

Duž jugozapadne pacifičke obale proteže se planinski lanac Južne Sijera Madre u dužini od oko 1.200 km (od juga države Mičoakan do prevlake Tevantepek). Širina ovog planinskog lanca kreće se od 100 na severu do 150 km u južnom delu. Istočnije je planinski lanac Sijera Madre de Oahaka koji se kod prevlake Tevantepek stapa sa Južnom Sijerom. Južno od prevlake, od međudržavne granice između Čijapasa i Oahake pa sve do granice sa Gvatemalom u dužini od 280 km pruža se lanac Sijera Madre de Čijapas. Najviši vrh u ovom delu zemlje čija je prosečna visina oko 1.100 metara je vulkanska kupa Takana (4.060 m).

Piko de Orizaba najviši je vrh Meksika.

Između Istočne i Zapadne Sijere i Kordiljera Neovolkanika nalazi se prostrana Meksička visoravan (Altiplanicie Mexicana) prosečne nadmorske visine od oko 1.200 metara. Visoravan je podeljena na dve manje celine nižim planinskim lancima koji se zajedničkim imenom nazivaju Sijeras Transversales. Severni deo je znatno sušniji i niži (u proseku oko 1.100 m) i veliki deo tu zauzima pustinja Čivava i polupustinja Zakatekas. Južni, viši deo (oko 2.000 m) ove visoravni je najneseljenije i najplodnije područje Meksika i tu se nalaze i najveći meksički gradovi Meksiko Siti i Gvadalahara.

Na krajnjem severozapadu Meksika nalazi se poluostrvo Donja Kalifornija. Poluostrvo koje je od ostatka zemlje odvojeno donjim tokom reke Kolumbije i Kalifornijskim zalivom se proteže od grada Meksikali na severu do grada Kabo San Lukas na krajnjem jugu u dužini od 1.247 km. Na istočnoj obali duboko u Meksički zaliv zalazi poluostrvo Jukatan obraslo tropskim kišnim šumama.

Izvan kontinentalnog dela Meksiku pripadaju i ostrvske teritorije ukupne površine 5.073 km². Najvažnija pacifička ostrva su vulkanski arhipelag Reviljahihedo (sa ostrvima Sokoro, Klarion, San Benedikto i Roka Partida), arhipelag Marijas (sa 4 ostrva), te ostrva Gvadalupe, Anhel de la Gvarda, Sedros, Koronado, Rokas Alihos, Tiburon, dok je najveće ostrvo u atlanstskom primorju Kosumel.

Seizmička aktivnost[uredi]

Mapa tektonskih ploča na kojima leži Meksiko.

S obzirom da se u osnovi meksičkog kopna nalaze čak 4 velike tektonske ploče Meksiko se ubraja u seizmički i vulkanski najaktivnije regione na svetu. Najveći deo zemlje leži na severnoameričkoj tektonskoj ploči koja se na zapadu sudara sa pacifičkom pločom a na jugozapadu sa tektonskom pločom Kokos. Okeansko dno koje je kompaktnije i čvršće se usled kretanja podvlači pod kopno formirajući tako srednjoamerički tektonski rov koji se proteže duž južne obale Meksika. Podvlačenje Kokosove ploče je glavni uzročnik snažnih trusova u južnom delu Meksika. Stene sa okeanskog dna ove ploče koje se podvlače pod kopno se tope i izbijaju na površinu u vidu lave u području Transmeksičkog vulkanskog pojasa duž kojeg se nalaze brojni aktivni vulkani. Južni ogranak raseda San Andres je doveo do stvaranja Kalifornijskog zaliva i odvajanja poluostrva Donja Kalifornija od ostatka kontinenta, a ceo proces je praćen jakim trusovima u severozapadnom delu zemlje.

Usled tektonskih pokreta područje oko Akapulka na pacifičkoj obali je 19. septembra 1985. pogodio veoma jak zemljotres magnitude 8,1° rihtera. Stradalo je između 30.000 i 40.000 ljudi, od čega oko 10.000 u 300 km udaljenoj prestonici Meksiko Sitiju.[86] Bio je to najsmrtonosniji zabeleženi zemljotres u meksičkoj istoriji.

Vulkanske erupcije su takođe uobičajena pojava. Najpoznatiji (a ujedno i najmlađi) vulkan u Meksiku je Parikutin koji se naglo pojavio u noći 20. februara 1943. kao fisura u polju kukuruza u severnom delu države Mičoakan. Vulkan je za svega 7 dana od prve erupcije izbacio količinu lave i drugog materijala u visini petospratnice, a nakon godinu dana dostigao je visinu od 336 metara. Danas je Perikutin jedan od najaktivnijih vulkana u Meksiku, i trenutno je visok 2.800 metara.[85]

Hidrografija[uredi]

Mapa rečnih slivova Meksika. Bledo plavom bojom je označen pacifički sliv, varijantama smeđe sliv Meksičkog zaliva, a žuta boja je sliv Karipskog mora. Siva predstavlja endoreična područja.

U hidrološkom smislu i prema podacima nacionalnog instituta za statistiku i geografiju Meksika, cela teritorija zemlje je podeljena na 13 hidrološko-administrativnih regija koje su formirane na osnovu hidroloških karakteristika određenih oblasti.[87]

Reke koje teku ka obali su u najvećem broju slučajeva jako kratkog i strmog toka uslovljenog brojnim planinskim lancima koji se pružaju duž obale. Teritorija Meksika deli se na tri slivna područja:

  • Pacifički sliv - ovom slivu pripada zapadni i jugozapadni deo zemlje;
  • Atlantski sliv - na istoku, i deli se na sliv Meksičkog zaliva i sliv Karipskog mora;
  • Endoreična područja - u centralnom delu zemlje, basen oivičen visokim planinama bez mogućnosti oticanja ka moru.

Najveće reke u Meksiku su Santijago i Balsas. U središnjoj zavali nalazi se nekoliko jezera: Čapala, Kuiceo i druga.

Klima[uredi]

Meksiko je klimatski raznolika zemlja. Klimatski se deli na tri visinska pojasa. Najniži tierra caliente (vruća zemlja) obuhvata tropske ravnice u istočnom primorju sa visokom temperaturom i velikom količinom padavina. Iznad tog vrućeg pojasa nalazi se tierra templada (umerena zemlja) sa umerenom klimom koja je povoljna za život i rad čoveka. Iznad 2.000 m je tierra fría (hladna zemlja) gde su godišnja doba, a naročito leto i zima, izrazita. Unutrašnje zavale i ravnice imaju karakterističnu kontinentalnu klimu sa toplim letima i hladnim zimama. Na jugoistoku zemlje su tropske oblasti sa 8–10 vlažnih meseci godišnje. U oblasti povratnika, klima je sušna cele godine, dok je u oblasti poluostrva Kalifornije klima mediteranska.

Biodiverzitet[uredi]

Nacionalni parkovi[uredi]

Ekološki problemi[uredi]

Stanovništvo[uredi]

Meksiko ima 110.000.000 stanovnika, po poslednjem zvanično sprovedenom popisu stanovništva (2009. godine), koji je sproveo meksički Nacionalni institut za statistiku, geografiju i informatiku, sa sledećim etničkim sastavom: 47% mestici, 30% kreoli, 10% kastici, 12% Indijanci i 1% ostali, najviše pripadnici crne rase. (Broj stanovnika u desnoj tabeli predstavlja trenutnu estimaciju).

Oko 5,8 % stanovništva govori izvorne indijanske jezike. Manje od 1 % stanovništva ne govori španski. Najzastupljeniji indijanski jezici su navatl (oko 1,6 miliona govornika) i majatan (oko 900.000). Od godine 2003, država priznaje 62 lokalna jezika.

        Godina         Stanovništvo
1805. 5.700.000
1842. 7.000.000
1880. 9.600.000
1895. 12.632.000
1900. 13.607.000
1910. 15.160.000
1921. 14.335.000
1930. 16.553.000
1940. 19.654.000
1948. 24.461.000
        Godina         Stanovništvo
1950. 26.282.000
1955. 30.557.000
1960. 34.994.000
1965. 41.284.000
1970. 50.695.000
1975. 60.145.000
1990. 81.250.000
1996. 93.182.000
2000. 100.350.000
2006. ~108.700.000

Jezici[uredi]

Religije[uredi]

Najveći gradovi[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Spisak gradova u Meksiku
Meksiko
Meksiko
Tihuana
Tihuana
Puebla
Puebla
Gvadalahara
Gvadalahara
Poredak Grad Država Broj stanovnika Leon
Leon
Sijudad Huarez
Sijudad Huarez
Zapopan
Zapopan
Monterej
Monterej
1 Meksiko Savezni okrug 8.851.080
2 Ekatepek de Morelos Meksiko 1.656.107
3 Tihuana Donja Kalifornija 1.559.683
4 Puebla Puebla 1.539.819
5 Gvadalahara Halisko 1.495.189
6 Leon Gvanahuato 1.436.480
7 Sijudad Huarez Čivava 1.332.131
8 Zapopan Halisko 1.243.756
9 Monterej Novi Leon 1.135.550
10 Nezavalkojotl Meksiko 1.110.565
11 Meksikali Donja Kalifornija 936.826
12 Kulijakan Sinaloa 858.638
13 Naukalpan de Huarez Meksiko 833.779
14 Merida Jukatan 830.732
15 Toluka Meksiko 819.561
16 Čivava Čivava 819.543
17 Keretaro Keretaro 801.940
18 Agvaskalijentes Agvaskalijentes 797.010
19 Akapulko Gerero 789.971
20 Ermosiljo Sonora 784.342


Politika[uredi]

Razvoj ustavnosti[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Ustav Meksika
Originalne korice meksičkog ustava

Politički ustav Sjedinjenih Meksičkih Država (šp. Constitución Política de los Estados Unidos Mexicanos) postoji od 1917. godine. Nastao je kao rezultat meksičke revolucije i izrađen je od strane ustavnotvorne skupštine. Ustav je pradstavljao kompromis različitih interesnih grupa, zbog čega sadrži elemente antiklerikalizma, nacionalizma, antiimperijalizma, republikanizma, paternalizma i socijaliskičkog reformizma.[88] Na to dolaze i elementi liberalizma, kao što su građanska prava i slobode, pravna država, opšte i jednako izborno pravo - koje je pak do 1953. bilo ograničeno samo na muškarce, socijalna država i zagarantovanost prava na privatnu svojinu, pri čemu je ustav priznavao i jemčio prava i drugih oblika svojine. Član 27, najduži član meksičkog ustava, pripisuje državi svojinu nad zemljom i vodama, kao i pravo da prenese njihovo upravljanje privatnim licima ili kolektivima. Primarna svrha ovog člana je bilo ograničavanje moći velikih zemljoposednika. Sličan cilj je imao i član 123, kojim su zajamčena prava radnika. Oba člana zajedno, su dugo vremena činili osnov legitimiteta postrevolucionarnoj vladi u svom delovanju za revolucionarni projekat i političku kontrolu.[88]

Ustavom formalno zagarantovana prava građana su se, međutim, dugo vremena nalazila izvan realnosti meksičkog političkog sistema. U meksičkom korporativizmu utuživost prava nije bila naročito izražena, već je na tom mestu stajao sistem sačinjen od političkih prednosti, lojalnosti i favorizacija, koje su u pregovorima izdeferencirane (raščišćavane). Stoga je sprovođenje ustavom zagaranovanih prava bilo uglavnom vezano za sposobnost mobilizacije različitih društvenih grupacija i važnosti istih za održanje vlade predvođene Institucionalnom revolucionarnom partijom. Državne institucije i sudovi su se dugo vremena manje bavili obezbeđenjem primene prava, već su ista funkcionalizovali u okvirima postojećeg političkog poretka.

Meksički ustav je od svog proglašenja 1917. god. menjan preko 150 puta. Članovi 27 i 123 su promenjeni 1990. godine u sklopu promene ekonomske politike. Uz to je odnos crkve i države novo određen.[89] Pored navedenog, došlo je, pre svega, do reformi koje su trebale da poboljšaju situaciju ljudskih prava u zemlji. Pod predsedništvom (ikovanjem, dnovanjem) Karlosa Salinasa de Gortarisa dopunjen je član 102, kojim se regulišu ovlašćenja glavnog državnog tužioca. Meksički kongres, kao i zakonodavni organi pojedinačnih saveznih država, su obavezni da stvore organe kojim treba da se nadzire pridržavanje ustavom jemčenih ljudskih prava, ali koji pritom nemaju ovlašćenja vezana za izbre, sudske procese i odnose na radu. Pod Ernesto Zedilo Ponce de Leonom u ustav je još dodato i pravo na javnu zaštitu.[89] Uprkos ovim prilagođavanjima ustava, stanje ljudskih prava i sloboda u Meksiku se gotovo nije promenilo, zbog čega je društveno, političko i kulturno einbettung (ili ...) ustavnih reformi, još uvek upitna.

Politički sistem[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Politički sistem Meksika

Meksiko je od 1917. godine predsednička federalna država.

Predsednik[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Predsednik Meksika

Predsednik je istovremeno i šef savezne vlade i najviši predstavnik države. Biran je neposredno na izborima od naroda na jedan jedini mandat u trajanju od šest godina - takozvani sexenio. Zabrana reizbora na funkciju je propisana ustavom. Prevremeni odlazak sa funkcije, ustavom nije predviđen i stupa na snagu samo u slučaju smrti. Funkcija predsednika sjedinjuje u sebi veliki broj smernica moći. Predsednik ima pravo zakonodavne inicijative, kao i pravo na veto na zakonodavne inicijative iz Kongresa.[89] Pored toga je i vrhovni zapovednik meksikanse vojske, gde i imenuje njene najviše dužnosnike, kao i red visokih državnih službenika i glavnog državnog pravobranioca. Do 1996. mogao je da imenuje šefa vlade Federalnog distrikta Grada Meksika, koji se od tada bira neposredno. U saglasnosti sa Kongresom, može da proglasi vanredno stanje. Ima i pravo iniciranja objave rat, daje smernice za vođenje spoljne politike i potpisuje međunarodne ugovore. Pored ovih, funkciju predsednika karakterišu i mnogobrojne druge ovlasti (→ Predsednik Sjedinjenih Meksičkih Država).

Pored navedenih ustavom propisanih ovlašćenja, dug period vladavine Institucionalne revolucionarne partije karakterisala su i druga neformalna pravila vezana za funkciju predsednika. Predsednik je bio dominantna figura unutar i nad strankom, uzdržavao se od kritike svojih prethodnika (u funkciji), te morao da se povinuje njihovim tradicijama, jer bi u suprotnom mogao biti isključen iz centra moći.[90] Tokom svog šestogodišnjeg mandata, tek je u trćoj i četvrtoj godini dostizao zenit moći, da bi se pri kraju mandata starao o svom nasledniku. Uprkos izbora od strane naroda, sukcesija nije vršena na transparantan način, već je rešavana neformalnim procesom između različitih frakcija i grupa unutar meksičke političke klase. Vrhunac je bio čin obelodanjivanja koji je opisivan kao otkrivanje (destape) i u kojem je predsednik svog naslednika imenovao pokazivanjem prstom (dedazo).[90]

Kongres Unije Meksiko[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Kongres Unije Meksiko

Izborni sistem[uredi]

Političke partije[uredi]

Državni budžet[uredi]

Spoljna politika[uredi]

Vojska[uredi]

Pravni sistem[uredi]

Administrativna podela[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Savezne države Meksika

Meksiko se sastoji iz 32 savezne države, kojima vladaju guverneri, i jednog saveznog distrikta, u kome se nalazi glavni grad.

Meksičke države
Savezna država Glavni grad Najveći grad Površina (km²)
1 Agvaskalijentes Agvaskalijentes Agvaskalijentes 5.618
2 Donja Kalifornija Meksikali Tihuana 71.446
3 Južna Donja Kalifornija La Paz La Paz 73.922
4 Kampeče Kampeče Kampeče 57.924
5 Čijapas Tukstla Gutijerez Tukstla Gutijerez 73.289
6 Čivava Čivava Sijudad Huarez 247.455
7 Koavila Saltiljo Toreon 151.563
8 Kolima Kolima Manzaniljo 5.625
9 Durango Viktorija de Durango Viktorija de Durango 123.451
10 Gvanahuato Gvanahuato Leon de los Aldama 30.608
11 Gerero Čilpansingo de los Bravo Akapulko de Huarez 63.621
12 Idalgo Pačuka de Soto Pačuka de Soto 20.846
13 Halisko Gvadalahara Gvadalahara 78.599
14 Meksiko Toluka de Lerdo Ekatepek de Morelos 22.357
15 Mičoakan Morelija Morelija 58.643
16 Morelos Kuernavaka Kuernavaka 4.893
17 Najarit Tepik Tepik 27.815
18 Novi Leon Monterej Monterej 64.220
19 Oahaka Oahaka de Huarez Oahaka de Huarez 93.793
20 Puebla Puebla de Saragosa Puebla de Saragosa 34.290
21 Keretaro Santijago de Keretaro Santijago de Keretaro 11.684
22 Kintana Ro Četumal Kankun 42.361
23 San Luis Potosi San Luis Potosi San Luis Potosi 60.983
24 Sinaloa Kulijakan Kulijakan 57.377
25 Sonora Ermosiljo Ermosiljo 179.503
26 Tabasko Viljaermosa Viljaermosa 24.738
27 Tamaulipas Sijudad Viktorija Rejnosa 80.175
28 Tlaskala Tlaskala de Hikotenkatl Vinsente Gerero 3.991
29 Verakruz Halala-Enrikes Verakruz 71.820
30 Jukatan Merida Merida 39.612
31 Zakatekas Zakatekas Fresniljo 75.539

Privreda[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Privreda Meksika

Meksiko se nalazi u grupi srednje razvijenih zemalja, a u siromašnoj Latinskoj Americi ubraja se u njen najrazvijeniji deo. Glavne privredne delatnosti su: metalna industrija, rudarstvo, metalurgija obojenih metala, poljoprivreda i turizam. Zahvaljujući obilju vulkanskih izliva Meksiko je bogat rudama obojenih metala-po proizvodnji cinka, srebra, olova i žive spada u grupu prvih zemalja sveta. U pogledu uslova za poljoprivredu, priroda nije bila izdašna prema Meksiku. Oko 1/3 ukupne površine čine pustinje, polupustinje i krševiti planinski predeli, a obradiva površina zauzima samo 13% ukupne površine. Veće su površine pod pašnjacima i šumama. Obradiva površina širi se veštačkim navodnjavanjima. Osnovu ishrane stanovništva čine kukuruz i pasulj, a i u glavne proizvode spadaju: pšenica, pamuk, kafa, šećerna trska, narandže, banane i ananas. Po prihodima od inostranog turizma, koji uglavnom potiče od turista iz SAD, Meksiko se nalazi među prvim zemljama sveta. Meksiko izvozi: rude, obojene metale, naftu, pamuk, voće, šećer, duvan i meso, a uvozi pšenicu i razne industrijske proizvode. Spoljnotrgovinska razmena obavlja se najvećim delom sa SAD.

Književnost[uredi]

Meksička književnost je zajedno sa književnostima Španije, Argentine i Kube jedna od najplodnijih i najuticajnijih književnosti španskog govornog područja.

Pretkolumbovska književnost[uredi]

Prva stranica rukopisa Popol Vuh, Biblioteka Njuberi, Čikago, SAD.

Koreni meksičke književnosti nalaze se kako u književnostima autohtonih naroda Mezoamerike, tako i u španskoj književnosti sa Iberijskog poluostrva.[91] S istorijske tačke gledišta, meksička književnost podrazumeva književnost nastalu kako na jeziku navatl prekolumbovskih civilizacija, tako i književnost na španskom jeziku koja je nastajala tokom kolonijalnog doba, kao i doba nakon ostvarenja nazavisnosti.[92] S tim u vezi, određuje se i geografski koncept meksičke književnosti, koji podrazumeva kako teritorije sadašnjeg Meksika, tako i teritorije Gvatemale, kad je prekolumbovska književnost u pitanju, zatim teritoriju koju je obuhvatalo vicekraljevstvo Nova Španija tokom kolonijalnog doba, kao i različite granice koje je Meksiko imao nakon proglašenja nezavisnosti.[92]

Kopija knjige Čilam Balam, Nacionalni antropološki muzej, Meksiko Siti.

Pretkolumbovska književnost na teritoriji današnjeg Meksika odnosi se na književni izraz na jeziku navatl,[93] na kojem su stvarali kako pripadnici naroda Tolteka, tako i Asteka i drugih naroda koji su koristili taj jezik. Književnost na jeziku navatl, i uopšte meksička pretkolumbovska umetnost tesno je vezana za religiju,[93] koja je sačuvana u malobrojnim kodeksima koji se danas čuvaju u nacionalnim bibliotekama širom sveta.[94] Pošto navatl nije imao pismo u pravom smislu reči, kodeksi su predstavljali piktografsku pomoć za memorisanje tekstova koji uključuju genealogije, astronomske zapise ili spiskove poreskih obveznika.[95] Književnost na jeziku navatl uključivala je prozu, poeziju i pozorište. Poezija je najvažniji deo ove književnosti i obuhvata verske i epsko-religiozne poeme.[96] Prozu čine u velikoj meri didaktički tekstovi, ali takođe i religiozni i istorijski.[97] Što se pozorišta tiče, ono se sastojalo od plesa i pevanja kao i od pantomime. Nažalost, nije sačuvan nijedan dramski tekst na jeziku navatl, tako da informacije koje imamo potiču iz zapisa španskih sveštenika.[98]

U meksičku pretkolumbovsku književnost ubrajaju se i dva veoma značajna dela naroda MajaPopol Vuh i Čilam Balam. Popol Vuh je napisan jezikom kiče, nastao je na teritoriji današnje Gvatemale i predstavlja kolekciju majanskih legendi o nastanku sveta[99], dok je Čilam Balam napisan između 17. i 18. veka na jeziku jukatek latinskim pismom na meksičkom poluostrvu Jukatan, i predstavlja rekopilaciju majanskih znanja[100]

Književnost u doba osvajanja i kolonijalna književnost[uredi]

Stranica 51 IX knjige Florentinskog kodeksa. Tekst je napisan na jeziku navatl latinskim pismom.

Osvajanje novog kontinenta bilo je obeleženo neprocenjivim uništenjem velikog dela umetničkog i književnog stvaralaštva domorodačkog stanovništva i bilo je motivisano što pohlepom, što verskim fanatizmom, što neznanjem.[101] Međutim, kad je prošao najžešći period osvajanja, uticaj domorodačke kulture počeo je da se manifestuje u svim izrazima kolonijalnog života, pa i u književnosti.[101] Sveštenici religioznih redova, prisutni još na prvim Kolumbovim putovanjima kao i u etapama osvajanja i kolonizacije sa zadatkom evangelizacije novog kontinenta, pored toga što su sa sobom doneli evropsku i špansku kulturu i običaje, takođe su aktivno širili domorodačku kulturi i radili na njenom očuvanju.[102] Kao deo misionarskih napora, pripadnici religioznih redova (u prvom redu franciskanci, dominikanci i nešto kasnije, i jezuiti), uveli su latinsko pismo u jezik navatl. Tokom prvih 20 godina osvajanja, zapisivani su tekstovi na navatl jeziku latinskim pismom.[103] Rad franciskanca Bernardina de Saaguna je od neprocenjive važnosti za ovaj period — Firentinski kodeks je dvanaestotomna zbirka astečke kulture. Takođe valja spomenuti i Hroniku Mešikajotl, hroniku kraljevske porodice Tenočtitlana, delo Fernanda Alvarada Tezozomoka.

Deo književnosti perioda osvajanja takođe čine i hroničari osvajanja i kolonizacije, među koje spadaju Ernan Kortes i jedan od Kortesovih vojnika, Bernal Dijaz del Kastiljo. Kortes je bio prvi koji je opisao novi svet u svojim pismima upućenim Karlu V,[104] dok je delo Bernala Dijaza del Kastilja, Istinita istorija osvajanja Nove Španije, bilo posvećeno samom osvajanju astečkog carstva.[105]

Portret sor Huane Ines de la Kruz, autor: fra Migel de Erera.

Stvaraoci Nove Španije bili su takođe pod uticajem tendencija u književnosti i umetnosti koje su vladale u metropoli i Evropi. Renesansa je u „novi svet“ došla preko italijanskih uticaja koje je u meksičku poeziju uveo Gutijere de Setina.[106] Pored Setine, treba pomenuti i Euhenija de Salazara de Alarkona, Huana de la Kuevu i Pedra Treha.[106]

Barok je u Novoj Španiji, kao i u svim drugim španskim kolonijama, stigao preko uticaja iz metropole i njenog Zlatnog veka. U poeziji, nesumnjiv uticaj je izvršio Luis de Gongora i kultizam.[107] Gongorizam u Novoj Španiji nije bio samo puko imitiranje stila koji je došao iz metropole, već je bio originalan stil koji je u sebi sjedinjavao domorodačku trezvenost sa španskim preferencijama za ceremonijalni i svečani stil.[108] Na polju epskog pesništva, ističe se Bernardo de Balbuena,[108] dok se u oblasti lirike ističu sor Huana Ines de la Kruz (takođe zvana i Deseta muza), kao i Karlos de Sigvenza i Gongora, koga je Sor Huana iz milja zvala „ugodni labud poezije“ (šp. canoro cisne de la poesía).[109] Barokno pozorište se ogledalo u kreolskom teatru koji, iako pod uticajima iz metropole, imao je sopstveni senzibilitet koji se ispoljio kako na jezičkom planu, tako i u pogledu scenografije i psihologije specifičnih likova.[110] Istaknuta imena, pored Huane Ines de la Kruz, bila su i Huan Ruiz de Alarkon (koji je bio rodom iz Nove Španije, ali je stvarao u metropoli, u Španiji) i Fernan Gonzalez de Eslava.[110] Proza se ograničavala uglavnom na hronike. Iako su se u mnogim proznim delima mogli naći elementi romana, moderan roman u pravom smislu reči nije postojao u kolonijalno doba.[111] Postojali su uticaji pastoralnog romana, naročito Montemajorove „Dijane“, koji se ogleda u delu Bernarda de Balbuene i Fransiska Bramona,[112] kao i pikarskog romana koji se ogleda u delu Karlosa Sigvense i Gongore.[113]

Prosvetiteljstvo i ilustracija[uredi]

U 18. i 19. veku, španske kolonije, pa i Meksiko, prestaju da se ugledaju samo na metropolu i okreću se i drugim evropskim zemljama i njihovim uticajima, ponajviše Francuskoj, ali i drugih književnosti kao što su italijanska, engleska nemačka, evropska uopšte kao i književnost SAD.[114] Prosvetiteljska književnost u Hispanskoj Americi je okrenuta pre svega nauci i filozofiji, pokazuje interes za čoveka, i razvija se od druge polovine 18. veka.[115] Nove ideje dobijaju sve više pristalica, i po ugledu na metropolu, osnivaju se društva čiji je razvoj hispanoameričkih zemalja. U Meksiku su 1808. osnovana dva: Sociedad de Guadalupe i La Arcadia Mexicana.[115] Međutim, prosvetiteljska književnost Meksika nije dala neka velika dela niti velika imena. Jedino ime vredno pomena jeste Hose Hoakin Fernandez de Lizardi, čiji rad se smatra simbolom meksičke pikareske i prvi moderan roman napisan na američkom tlu.[116]

Književnost nezavisnog Meksika[uredi]

Karlos Fuentes na Međunarodnom sajmu knjige u Majamiju, 1987.

Romantizam u Hispanskoj Americi, pa i Meksiku, doživljava najveći uspon između 1840. i 1890. godine. Pisci opet stavljaju čoveka u u središte svojih interesovanja. Opada interes za Evropu i raste interes za ono što se dešava kod kuće. U Meksiku, glavna tema je bio rat sa SAD 1845, potom aneksija Teksasa i građanski rat između 1851. i 1859.[117] Istaknuti predstavnici meksičkog romantizma su Ignacio Rodrigez Galvan, Giljermo Prijeto i Manuel Pajno.[118] Galvan je bio autor istorijskih drama, Prijeto je bio pesnik koji je u pravom romantičarskom stilu uzdizao rat, meksičke pejzaže i običaje, dok je Pajno bio posvećen narativi.[118] Od pesnika takođe treba pomenuti i Manuela Floresa, Huana de Diosa Pezu i Manuela Akunju.[119]

Modernizam u Meksiku doživljava svoj puni izražaj kroz dela pesnika Manuela Gutijereza Nahere[120] i Amada Nerva.[121] Od postmodernista, valja istaći Luisa G. Urbinu.

U romanima Elohija Ankone prisutan je indijanizam.[122] Ignasio Manuel Altamiran u svojim prvim delima reflektuje romantizam, da bi preko kostumbrizma stigao do realizma u svom kasnijem opusu.[123] Kostumbrista Luis G. Inklan u svom delu opisuje život meksičkog seljaka, dok Visente Riva de Palasio opisuje interesantne meksičke običaje. Na polju istorijskog romana može istaći delo Huana Dijaza Kovarubijasa u kome oživljava vreme borbe za nezavisnost.[123]

Oktavio Paz, dobitnik Nobelove nagrade za književnost (1990).

Realizam u Meksiku prima uticaje Benita Pereza Galdosa. Među istaknutim realističkim piscima nalaze se Rafael Delgado, Hose Lopez Portiljo i Rohas, i Emilio Rebasa.[124] Naturalizam u Hispanoamerici je pod jakim uticajem Zolinih romana. Roman „Santa“ (Svetica) meksičkog pisca Federika Gamboe smatrao se hispanoameričkim ekvivalentom Zoline Nane.[125]

Izbijanjem meksičke revolucije 1910. pojavljuje se čitava plejada pisaca koji u svojim delima predstavljaju dramatičnu realnost građanskog rata.[126] Marijano Azuela, hroničar ovog rata u širem smislu reči, zauzima posebno mesto među ovim piscima. Takođe treba pomenuti i Martina Luisa Gusmana i Gregorija Lopeza i Fuentesa.[127] U delima ovih pisaca, glavni protagonista postaje narod koji je u stalnoj potrazi za novim načinom života, uvek iznova frustriran porazom i razočarenjem.[128]

U poeziji, avangarda je u Meksiku naišla na plodno tle. Najznačajnija grupa avangardnih pesnika bila je grupa koja se okupila oko časopisa „Los kontemporaneos“ (šp. Los Contemoráneos; „savremenici“), među kojima su najistaknutiji Karlos Peljiser, Havijer Viljaurutija i Hose Gorostiza.[129] Početkom dvadesetih godina 20. veka nastaje stridentizam u kom se najviše ističu Arkeles Vela i Manuel Maples Arse. Poezija ovog pokreta isticala se hladnim mehanizmom i protivljenjem buržoaskoj svesti, iz koje je nastala revolucionarna poezija doduše, oskudnog lirskog značaja.[129] Najprestižniji savremeni pesnik je nesumnjivo Oktavio Paz, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1990.[130] U početku zainteresovan za društvene teme, nakon dugog boravka u Parizu i intenzivog kontakta s nadrealizmom, okreće se jednoj poeziji sa veoma intenzivnim metafizičkim tonom.[130]

Huan Rulfo.

Pedesetih i šezdesetih godina 20. veka u Hispanoamerici dolazi do pojave u književnosti poznate pod imenom „hispanoamerički bum“. Pisci ove grupe imali su nesumnjiv umetnički kvalitet i talenat za inovaciju. Pojavljuju se novi mladi romanopisci koji se istovremeno bore protiv ustaljenih modela i daju oblik jednom novom tipu romana, potpuno drugačijem od onog koji je do tada vladao.[131] Veoma važnu ulogu u stvaranju novog hispanoameričkog romana imali su meksički pisci, od kojih dvojica — Huan Rulfo i Karlos Fuentes — pripadaju plejadi najboljih i najpoznatijih pisaca novog hispanoameričkog romana.[132] Huan Rulfo je uveo korenite promene u meksičku narativu prvo svojim pripovetkama sakupljenim u zbirci Dolina u plamenu (šp. El llano en llamas; 1953) koju je kasnije proširio romanom „Pedro Paramo“ (1955)u kome dolazi do prave revolucije u pripovedačkoj strukturi i upotrebi vremena.[133] Meksička revolucija i njen neuspeh takođe su teme i u delu Karlosa Fuentesa. La región más transparente (1958) i Smrt Artemija Kruza (šp. La muerte de Artemio Cruz; 1962) dva su fundamentalna romana za nastanak novog hispanoameričkog romana,[134] od kojih je drugi potvrdio Fuentesa kao pisca. U ovom romanu, Fuentes oštro kritikuje oportunizam onih koji su prodali Revoluciju.[135] Struktura je veoma kompleksna sa preklapanjem višestrukih vremenskih prostora koji idu od Montezume preko nacističke Evrope do modernog Meksika.[136]

Savremeni hispanoamerički roman nimalo nije izgubio na snazi nakon fenomena hispanoameričkog buma. Poslednje dve decenije 20. veka u Meksiku karakterišu se kontinuitetom autora poput Karlosa Fuentesa, kao i pojavom novih autora. Posebno se ističu ženski autori, kao što su Rosario Kasteljanos, Elena Ponjatovska ili Anheles Mastreta.[137] Takođe valja pomenuti i Lauru Eskivel, čiji je roman Kao voda za čokoladu (šp. Como agua para chocolate; 1989) bio vrlo brzo ekranizovan.[138] Drugi značajni meksički romanopisci koji trenutno stvaraju su Omero Aridhis, Serhio Pitol, Ektor Agilar Kamin. Pako Ignasio Tailbo je pisac političko-policijskih romana, od kojih su mnogi bili i ekranizovani. Od mlađih pisaca, ističu se Luis Zapata, Karmen Bouljosa, Euhenio Partida.[139] Što se pozorišta tiče, savremeni meksički dramaturzi poseduju autentičan kvalitet, a neki od njih su uspeli da privuku i međunarodnu pažnju, kao npr. Havijer Viljaurutija, Selestino Gorostiza ili Rodolfo Uzilji.[140]

Umetnost[uredi]

Kultura[uredi]

Kultura Meksika je zapravo mešavina više kultura. Način života u Meksiku obuhvata mnoge aspekte koji potiču od praistorijskog i kolonijalnog perioda. Drugi važni aspekti meksičke kulture su vrednosti, jedinstvo porodice, poštovanje, trud i solidarnost zajednice.

Meksiko se naglo promenio tokom devetnaestog veka. Na razne načine, savremeni način života u meksičkim gradovima, postao je veoma sličan onom u gradovima u Sjedinjenim Američkim Državama i Evropi. Međutim, ljudi u većini meksičkih sela i dalje žive na način kako su živeli njihovi preci. Više od 45% stanovništva živi u gradovima sa preko 50.000 stanovnika, što je znatno uticalo na meksičku kulturu.

Kinematografija i fotografija[uredi]

„Otvoreni bioskop“ tokom Međunarodnog filmskog festivala u Gvdalahari

Istorija meksičkog filma počinje završetkom 19. veka i početkom 20. veka, kada je nekoliko entuzijasta dokumentovalo istorijske događaje, najviše Meksičku revoluciju, te proizveli filmove koji su tek nedavno otkriveni. Industrija „nemog filma“ u Meksiku je proizvela nekoliko filmova; međutim, mnogi od filmova koji su snimljeni do 1920. godine su izgubljeni, jer nisu dobro dokumentovani. Prvi film u Meksiku, prema izvorima, izveden je 1895. godinu pomoću kinetoskopa, kojeg je izumeo Tomas Edison. Prvi redovi ispred prestoničkih bioskopa pojavili su se prilikom prikazavinja jednominutnih međunarodnih filmova poput The Card Players, Arrival of a Train, i The Magic Hat.[141] Tokom Zlatnog doba meksičkog filma, Meksiko je dominirao latinoameričkom filmskom industrijom.[142] Međunarodni filmski festival u Gvadalahari je najprestižniji filmski festival Latinske Amerike, a održava se svake godine u Gvadalahari, Meksiko. Meksički filmovi su, više od filmova bilo koje druge nacije Latinske Amerike, pobeđivali na Kanskom filmskom festivalu, dva puta osvojivši Zlatnu palmu; film Marija Kandelarija je nagradu osvojio 1946, a film Viridijana 1961. godine. Meksiko Siti je trenutno četvrti najveći filmski i televizijski centar u Severnoj Americi, iza Los Anđelesa, Njujorka i Vankuvera, ali najveći u Latinskoj Americi.

Prvi meksički dagerotipist zvao se H. M. Dijaz Gonzales. Bio je učenik San Karlosa, a 1844. godine je otvorio studio u ulici Santo Domingo, u Meksiko Sitiju, gde je pravio minijaturne fotografije pomoću dagerotipije. Kasnije, kada je tehnika dagerotipije prevaziđena, postoje izvori da se fotografski papir u Meksiku prvi put koristio oko 1851. godine. Nakon što se cene fotografija pale, više ih nisu pravile samo bogate porodice, već i niži društveni stalež. Takođe, fotografija se uveliko koristila za političke promocije. Tako je kompanija Kruses i Kampa posle smrti predsednika Benita Huareza prodala izdanje od dvadeset hiljada primeraka portreta za veliki novac. Jedan od prvih poznati meksičkih fotografa bio je Hesus Ermenehildo Abitija, koji je prvih godina dvadesetog veka imao fotografski atelje te bio snimatelj dokumentarnog filma i fikcije.[143]

Muzika i ples[uredi]

Muzika Meksika je veoma raznovrsna i ima širok spektar muzičkih žanrova i izvođačkih stilova. Na nju su, od kasnog srednjeg veka, uticale različite kulture, naročito kulture domorodačkih naroda i Evropljana. Mnoge meksičke pesme, kao što su Bésame mucho, Granada, Cielito lindo, El Rey, La bamba, Maria Bonita i La Cucaracha, poznate su širom sveta. U tradicionalnu meksičku muziku spadaju i muzički sastavi kao što su marijači, banda, nortenja, rančera i korido; međutim, Meksikanci najviše slušaju savremenu muziku, kao što su pop, rok, itd. Meksiko ima najveću medijsku industriju u Latinskoj Americi, a meksički umetnici poznati su u Centralnoj i Južnoj Americi i delovima Evrope, naročito u Španiji.

Meksiko ima dugu tradiciju u klasičnoj muzici, još od 16. veka, kada je bio španska kolonija. Muzika Nove Španije, posebno ona Huana Gutijereza de Padilje i Ernanda Franka, sve se više prepoznaje kao značajan doprinos kulturi Novog sveta. Neki od najznačajnijih kompozitora ozbiljne muzike su, između ostalih, Manuel de Sumaja, Hulijan Kariljo, Huventino Rosas, Karlos Čavez, Hose Pablo Monkajo i Arturo Markez. Počev od kraja dvadesetog veka postoji je sve veće interesovanje za operske kompozitore. Od kompozitora s početka 21. veka, treba izdvojiti Danijela Katana, Hulija Estradu i Gabrijelu Ortiz.

Meksički rok pokret nastaje krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina 20. veka, i brzo postaje popularan, a kulminira osamdesetih i devedesetih godina 20. veka, sa autentičnim zvukovima i stilovima. Neki od najznačajnijih izvođača meksičke rok muzike su, između ostalih, Caifanes, Café Tacuba, Karlos Santana, El Tri i Molotov.

Poslednjih trideset godina meksičku pop muziku su predvodili tinejdžerski pop bendovi, a kasnije i njihovi bivši članovi. Tinejdžerski pop bendovi koji su se istakli u poslednjih nekoliko decenija su Timbiriche, OV7 i RBD. Trenutno najpoznatiji meksički pop izvođači su Anai Puente, Luis Migel, Alehandro Fernandez, Talija, Lusero, Marko Antonio Solis, Paulina Rubio, Alehandra Guzman, Glorija Trevi, Kristijan Kastro, Belinda Peregrin i Dulse Marija.

Kuhinja[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Meksička kuhinja
Carnitasa tacos

Godine 2005, Meksiko je kandidovao svoju kuhinju za svetsku baštinu kod Uneska. To je bio prvi put da je neka zemlja svoju gastronomsku tradiciju predstavila u tom smislu.[144] Međutim, prvi pokušaj nije bio uspešan jer komisija nije uspela da na pravi način istakne značaj kukuruza u meksičkoj kuhinji.[145] Konačno, 16. novembra 2010. godine, meksička kuhinja je bila proglašena za nematerijalno kulturno nasleđe čovečanstva.[146][147]

Meksička kuhinja je poznata po svojim intenzivnim i raznovrsnim ukusima, šarenim dekoracijama, kao i raznim začinima. Većina današnje meksičke hrane zasniva se na tradicionalnim jelima pretkolumbovskih civilizacija kombinovanim sa kulinarskim trendovima koje je su doneli španski doseljenici.

Konkistadori su verovatno kombinovali svoju hranu, to jest pirinač, govedinu, svinjetinu, piletinu, vino, beli luk i crni luk sa autohtonim američkim vrstama u koju spadaju kukuruz, paradajz, vanila, avokado, guava, papaja, ananas, ljuta paprika, pasulj, bundeva, slatki krompir, kikiriki i ćuretina. Meksička hrana se razlikuje od regiona do regiona zbog lokalne klime i geografije, etničkih razlika među starosedeocima, kao i zbog različitog intenziteta uticaja španske kulture i kuhinje.

Severni deo Meksika poznat je po proizvodnji i jelima od govedine, kozetine i nojetine, a posebno je poznat po goveđim šniclama. Kuhinja centralnog dela Meksika uglavnom je nastala pod uticajem ostatka zemlje, ali ima i svoja autentična jela, kao što su roštilj, pozole, menudo, tamales i karnitas. Jugoistočni Meksiko, sa druge strane, poznat je po svom pikantnom povrću i jelima na bazi piletine. Na kuhinju jugoistočnog Meksika dosta je uticala karipska, s obzirom na njihov geografski položaj. Teletina je uobičajena u Jukatanu, dok se morski plodovi obično pripremaju u državama koje izlaze na Tihi okean ili Meksički zaliv, a jedan od najpoznatijih ribljih specijaliteta je verakruzana.

Dolaskom drugih svetskih kuhinja, koje su postale veoma popularne u Meksiku, pripremaju se i jela koja su karakteristična za neku drugu državu, ali na meksički način. Na primer, suši u Meksiku se često pravi sa raznovrsnim sosevima na osnovu manga ili tamarinda, a vrlo često se služi uz mešavinu soja sosa i ljutih papričica.

Najpoznatija međunarodna priznata meksička jela su čokolada, takos, kesadilja, enčilada, burito, tamale i mole sos. Poznata regionalna jela su mole poblano, čile en nogada (punjene papričice u sosu od oraha sa narom) i čalupa iz Pueble; kozetina i mačaka iz Montereja, kočinita pibil iz Jukatana, tlajuda iz Oaksake, te mnoga druga jela poput roštilja, čilakilesa, bečkih šnicli (koje se na španskom zovu milanesas), itd.

Kulturno nasleđe[uredi]

Prema informacijama iz Nacionalnog instituta za antropologiju i istoriju (šp. Instituto Nacional de Antropología e Historia), u decembru 2005. godine bilo je 37.266 registrovanih arheoloških lokacija u Meksiku.[148] Većina arheoloških lokacija potiče iz prekolumbovskog perioda, ali to nije nužno, jer se arheološkim nalazištom u Meksiku smatra svaka lokacija na kojoj su pronađeni dokazi o ljudskom delovanju i postojanju. Na primer, u Montereju, u saveznoj državi Nuevo Leon, postoji muzej industrijske arheologije.[149] U Meksiko Sitiju, arheolozi su spasili ostatke kolonijalnog manastira koji se nalazio na istom mestu gde se trenutno nalazi Palata lepih umetnosti.[150] Kao što je pomenuto, postoji mnogo lokaliteta koje su nastanjivali praistorijski narodi, hiljade njih, iako nisu svi otvoreni za javnost. Najviše arheoloških lokacija nalazi se na području gde su nekada živele Maje, zatim u centralnom Meksiku, te u dolini Oahaka. Kulturnom nasleđu Meksika pripada i pinjata, tradicionalna igra razbijanja zemljanog lonca ili papirne vreće sa slatkišima i igračkama.

Znamenitosti[uredi]

Meksički zakon smatra istorijskim spomenikom sve što je izgrađeno između 16. i 19. veka, odnosno, sve od dolaska, pa do odlaska španske kolonijalne vlasti. Sva arheološka nalazišta i istorijski spomenici smatraju se imovinom meksičke nacije, a čuvaju ih Nacionalni institut za antropologiju i istoriju i Nacionalni institut lepih umetnosti. Deo toga su i kompleksi istorijskih spomenika u istorijskim jezgrima gradova, kao što su Santijago de Keretaro, Meksiko Siti, Puebla de Saragosa, Oahaka i San Fransisko de Kampeče, a svi se nalaze na spisku mesta Svetske baštine.[151] Pored ovih poznatih znamenitosti, brojni objekti koji se nalaze širom zemlje deo su kataloga Nacionalnog instituta za antropologiju i istoriju.

Mediji[uredi]

Sport[uredi]

Nacionalni sport Meksika je čarerija (charrería), jedna varijanta rodea.

Stadion Asteka u gradu Meksiku za vreme fudbalske utakmice

Najpopularniji sport u zemlji je fudbal. Sistem fudbalskih takmičenja je takav da sezonu deli na dva prvenstva: aperturu i klasuru. Ovakav sistem takmičenja je čest u celoj Latinskoj Americi. Najuspešniji timovi u istoriji meksičkog fudbala su: Deportivo Gvadalahara (Club Deportivo Guadalajara, 11 titula), FK Amerika (Club América, 10 titula), Toluka (Toluca) i Kruz Azul (Cruz Azul) sa po 8 titula.

Od ostalih sportova značajni su: bejzbol, boks i varijanta profesionalnog rvanja slobodnim stilom pod imenom luča libre (lucha libre).

U Meksiku su održane Letnje olimpijske igre 1968. (u gradu Meksiku) i dva svetska prvenstva u fudbalu, 1970. i 1986.

Napomene[uredi]

  1. ^ Na primer, Fransisko Havijer Klavihero počinje svoju „Staru istoriju Meksika i njegovog osvajanja“ tako što u prvom poglavlju govori o zemlji Anavak, gde koristi termine „meksička teritorija“ ili „kraljevina Meksikanaca“ za imenovanje velikog dela teritorije Nove Španije koji ne samo da je uključivao astečku teritoriju, nego tekođe i teritorije Maja i Purepeča.
  2. ^ Od Metzxico: metz(tli) (mesec), xic(tli) (pupak, centar) i -co (lokativ).[13]
  3. ^ Geofizička granica između Severne i Srednje Amerike ide prevlakom Tevantepek, zemljouzom širokim oko 200 km koji razdvaja Karipsko more i Tihi okean.

Reference[uredi]

  1. ^ Nacionalna agencija za statistiku [1]
  2. ^ United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  3. ^ Greška citiranja Loša oznaka <ref>; nema teksta za ref-ove pod imenom autogenerated1.; $2
  4. ^ „Panorama OMT del turismo - Edición 2012“ Приступљено 27. 10. 2012.. [mrtva veza od 01. 2014.]
  5. ^ „Report for Selected Countries and Subjects“ Приступљено 27. 10. 2012.. 
  6. ^ „El Universal - Nación - La vida en la Benito Juárez, al nivel de Alemania“ Приступљено 27. 10. 2012.. [mrtva veza od 01. 2014.]
  7. ^ „Cochoapa el Grande, el municipio más pobre de América Latina, reporta la ONU“ Приступљено 27. 10. 2012.. 
  8. ^ „Biodiversidad de México“ Приступљено 27. 10. 2012.. 
  9. ^ „Biodiversity, Australia State of the Environment Report 2001 (Theme Report): The meaning, significance and implications of biodiversity (Megadiverse countries)“ Приступљено 27. 10. 2012.. 
  10. ^ „Regimen Electoral Mexicano del Instituto Federal Electoral“ Приступљено 27. 10. 2012.. 
  11. ^ Ustav Sjedinjenih Meksičkih Država (1824), passim
  12. ^ Ustav Meksičke Republike (1857), passim
  13. ^ Sahagún (1999).
  14. ^ Clavijero (1844), str. 74.
  15. ^ Casas & Caballero (1995), str. 38.
  16. ^ Márquez Morfín & Hernández Espinoza (2005), str. 14.
  17. ^ MacNeish (1972).
  18. ^ Aveleyra Arroyo de Anda, Maldonado-Koerdell & Martínez del Río (1956).
  19. ^ Fujita (2006), str. 82—98.
  20. ^ López & López Luján (2001).
  21. ^ Duverger (2007).
  22. ^ Pool (2007), str. 10.
  23. ^ Kubler (1984), str. 191.
  24. ^ Childs Rattray (1997), str. 73.
  25. ^ Thomas (1993), str. 115—128.
  26. ^ Díaz del Castillo (2007), str. 1—27.
  27. ^ Thomas (1993), str. 193—210.
  28. ^ Díaz del Castillo (2007), str. 145—148.
  29. ^ Hassig (2006).
  30. ^ Sahagún (1999), str. 702—703.
  31. ^ Thomas (1993), str. 427—438.
  32. ^ Díaz del Castillo (2007), str. 254—262.
  33. ^ Peters (2004).
  34. ^ Koplow (2003).
  35. ^ Díaz del Castillo (2007), str. 367—373.
  36. ^ Sahagún (1999), str. 845—848.
  37. ^ Arregui Zamorano (1981), str. 14.
  38. ^ Díaz del Castillo (2007), str. 541—544.
  39. ^ Bernabéu Albert (1994), str. 171.
  40. ^ García Martínez (2009), str. 281—288.
  41. ^ García Martínez (2009), str. 288—289.
  42. ^ Cintas (2004:43), str. 5888.
  43. ^ Manrique (2009), str. 440—442.
  44. ^ Orozco Linares (1985).
  45. ^ Villoro (2009), str. 504—509.
  46. ^ a b Villoro (2009), str. 511—515.
  47. ^ Villoro (2009), str. 516.
  48. ^ Villoro (2009), str. 519.
  49. ^ Villoro (2009), str. 520.
  50. ^ Vázquez (2009), str. 529.
  51. ^ Vázquez (2009), str. 530.
  52. ^ Vázquez (2009), str. 532.
  53. ^ Vázquez (2009), str. 538.
  54. ^ Vázquez (2009), str. 544—545.
  55. ^ Vázquez (2009), str. 549—551.
  56. ^ Díaz (2009), str. 590—592.
  57. ^ Díaz (2009), str. 592—595.
  58. ^ Díaz (2009), str. 595—598.
  59. ^ Díaz (2009), str. 615—631.
  60. ^ González y González (2009), str. 643.
  61. ^ González y González (2009), str. 652—656.
  62. ^ González y González (2009), str. 660—666.
  63. ^ Ulloa (2009), str. 759—762.
  64. ^ Ulloa (2009), str. 774—778.
  65. ^ Ulloa (2009), str. 793—799.
  66. ^ „Mexican Revolution | History Detectives | PBS“ Приступљено 21. 10. 2012.. 
  67. ^ „Missing Millions: The human cost of the Mexican Revolution, 1910-1921, (c) Robert McCaa, 2001“ Приступљено 21. 10. 2012.. 
  68. ^ Krauze, Enrique (January–February 2006). „Furthering Democracy in Mexico“. Foreign Affairs Приступљено 7. 10. 2007.. 
  69. ^ Poniatowska (1975).
  70. ^ „BBC NEWS | Programmes | From Our Own Correspondent | Mexico's long forgotten dirty war“ Приступљено 27. 10. 2012.. 
  71. ^ Crandall, Paz & Roett (2004), str. 160.
  72. ^ Schedler (2006).
  73. ^ „Photius Geographic.org, "Mexico The 1988 Elections", (Sources: The Library of the Congress Country Studies, CIA World Factbook)“. Photius.com Приступљено 30. 5. 2010.. 
  74. ^ „La primera crisis de la globalización“ Приступљено 21. 10. 2012.. 
  75. ^ Cruz Vasconcelos, Gerardo. „Desempeño Histórico 1914–2004“ (PDF). Archived from the original on 3. 7. 2006. Приступљено 17. 2. 2007.. 
  76. ^ „Rinde AMLO protesta como “presidente legítimo” - El Universal - Sucesión“ Приступљено 21. 10. 2012.. 
  77. ^ „Terra - Contabiliza gobierno federal 15 mil 273 ejecuciones en 2010 - Política - Noticias“ Приступљено 21. 10. 2012.. 
  78. ^ „México en el mundo“ Приступљено 21. 10. 2012.. [mrtva veza od 01. 2014.]
  79. ^ „III. Tectónica Actual de México“ Приступљено 21. 10. 2012.. 
  80. ^ Gispert (1980).
  81. ^ „Superficie Continental e Insular del Territorio Nacional“ Приступљено 21. 10. 2012.. [mrtva veza od 01. 2014.]
  82. ^ „EEZ Waters Of Mexico“ Приступљено 21. 10. 2012.. 
  83. ^ „Conferencia Regional Sobre Migración - México“ Приступљено 21. 10. 2012.. 
  84. ^ „Las coordenadas extremas que enmarcan el territorio mexicano“. INEGI. 2011. Приступљено 17. 10. 2012.. [mrtva veza od 01. 2014.]
  85. ^ a b How Volcanoes Work.. „"The eruption of Parícutin (1943-1952)"“ (на енглески) Приступљено 21. 10. 2012.. 
  86. ^ Anderson (2011), str. 145.
  87. ^ INEGI (2011). „Instituto Nacional de Estadística, Geografía e Informática“ Приступљено 24. 10. 2012.. 
  88. ^ a b Klaus Stüwe (Hrsg.) und Stefan Rinke (Hrsg.): Die politischen Systeme in Nord- und Lateinamerika. Eine Einführung. VS Verlag für Sozialwissenschaften, Wiesbaden. 2008. ISBN 978-3-531-14252-4. pp. 392.
  89. ^ a b v Klaus Stüwe (Hrsg.) und Stefan Rinke (Hrsg.): Die politischen Systeme in Nord- und Lateinamerika. Eine Einführung. VS Verlag für Sozialwissenschaften, Wiesbaden 2008. pp. 393.
  90. ^ a b Klaus Stüwe (Hrsg.) und Stefan Rinke (Hrsg.): Die politischen Systeme in Nord- und Lateinamerika. Eine Einführung. VS Verlag für Sozialwissenschaften, Wiesbaden 2008. pp. 394.
  91. ^ Garza Cuarrón & Baudot (1996), str. 11.
  92. ^ a b Garza Cuarrón & Baudot (1996), str. 10.
  93. ^ a b Bellini (1997), str. 21—22.
  94. ^ Bellini (1997), str. 23.
  95. ^ Lockhart (1992), str. 327—329.
  96. ^ Bellini (1997), str. 26.
  97. ^ Bellini (1997), str. 37.
  98. ^ Bellini (1997), str. 38.
  99. ^ Montejo (1999).
  100. ^ Roys (1967:3), str. 186-187.
  101. ^ a b Bellini (1997), str. 58.
  102. ^ Bellini (1997), str. 59.
  103. ^ Lockhart (1991), str. 330—331.
  104. ^ Bellini (1997), str. 69.
  105. ^ Bellini (1997), str. 71.
  106. ^ a b Bellini (1997), str. 109.
  107. ^ Bellini (1997), str. 125.
  108. ^ a b Bellini (1997), str. 126.
  109. ^ Bellini (1997), str. 146.
  110. ^ a b Bellini (1997), str. 159.
  111. ^ Bellini (1997), str. 170.
  112. ^ Bellini (1997), str. 172.
  113. ^ Bellini (1997), str. 173.
  114. ^ Bellini (1997), str. 181-182.
  115. ^ a b Bellini (1997), str. 188.
  116. ^ Bellini (1997), str. 195.
  117. ^ Bellini (1997), str. 216.
  118. ^ a b Bellini (1997), str. 237.
  119. ^ Bellini (1997), str. 238.
  120. ^ Bellini (1997), str. 255.
  121. ^ Bellini (1997), str. 273.
  122. ^ Bellini (1997), str. 290.
  123. ^ a b Bellini (1997), str. 292.
  124. ^ Bellini (1997), str. 293.
  125. ^ Bellini (1997), str. 295.
  126. ^ Bellini (1997), str. 447.
  127. ^ Bellini (1997), str. 448.
  128. ^ Bellini (1997), str. 449.
  129. ^ a b Bellini (1997), str. 406.
  130. ^ a b Bellini (1997), str. 410.
  131. ^ Bellini (1997), str. 477.
  132. ^ Bellini (1997), str. 550.
  133. ^ Bellini (1997), str. 551.
  134. ^ Bellini (1997), str. 552.
  135. ^ Bellini (1997), str. 553.
  136. ^ Bellini (1997), str. 555.
  137. ^ Bellini (1997), str. 614-615.
  138. ^ Bellini (1997), str. 615.
  139. ^ Bellini (1997), str. 620-621.
  140. ^ Bellini (1997), str. 641.
  141. ^ Mora (1989).
  142. ^ García Riera (1986).
  143. ^ „Colección Jesús H. Abitia - Fundación Toscano“ Приступљено 21. 10. 2012.. 
  144. ^ „La Crónica de Hoy | Presentan en París candidatura de gastronomía mexicana“ Приступљено 16. 10. 2012.. 
  145. ^ „Cocina mexicana, fuera de la UNESCO :: México :: esmas“ Приступљено 16. 10. 2012.. 
  146. ^ „Meksička kuhinja proglašena nematerijalnom kulturnom baštinom čovečanstva od strane UNESCO-a.“ Приступљено 16. 10. 2012.. 
  147. ^ „Cocina, fiesta y cantos mexicanos reconocidos por UNESCO - El Universal - Cultura“ Приступљено 16. 10. 2012.. 
  148. ^ „Sitios Arqueológicos“ Приступљено 24. 10. 2012.. 
  149. ^ „Arqueología Industrial | Fundidora“ Приступљено 25. 10. 2012.. 
  150. ^ „Museos México : Museo del Palacio de Bellas Artes : Sistema de Información Cultural, CONACULTA“ Приступљено 25. 10. 2012.. 
  151. ^ „Mexican Heritage“ Приступљено 25. 10. 2012.. 

Literatura[uredi]

  • Anderson, Mark D. (2011). Disaster Writing: The Cultural Politics of Catastrophe in Latin America. University of Virginia Press. стр. 145-. ISBN 978-0-8139-3196-8. 
  • Aveleyra Arroyo de Anda, Luis; Maldonado-Koerdell, Manuel; Martínez del Río, Pablo (1956). Cueva de la Candelaria. México: Instituto Nacional de Antropología e Historia. 
  • Arregui Zamorano, Pilar (1981). La Audiencia de México según los visitadores (siglos XVI y XVII). México: Universidad Nacional Autónoma de México. Instituto de Investigaciones Jurídicas. ISBN 968-5801-96-7. 
  • Bernabéu Albert, Salvador (1994). „«La religión ofendida». Resistencia y rebeliones indígenas en la baja California colonial“. Revista Complutense de Historia. стр. 169-180 Приступљено 16. октобра 2012. 
  • Bellini, Giuseppe (1997). Nueva historia de la literatura hispanoamericana. Madrid: Editorial Castalia S.A.. ISBN 84-7039-757-5. 
  • Casas, Alejandro; Caballero, Javier (1995). Domesticación de plantas y el origen de la agricultura en Mesoamérica. Ciencias. 
  • Childs Rattray, Evelyn (1997). Entierros y ofrendas en Teotihuacan: excavaciones, inventario, patrones mortuorios. México: UNAM, Instituto de Investigaciones Antropológicas. 
  • Cintas, Pedro (2004). The Road to Chemical Names and Eponyms: Discovery, Priority, and Credit (Angewandte Chemie International Edition ed.). 
  • Clavijero, Francisco Xavier (1844). Historia antigua de México, Historia antigua de México y de su conquista: sacada de las mejores historiadores españoles. México: Imprenta de Lara Приступљено 16. октобра 2012. 
  • Crandall, Russell; Paz, Guadalupe; Roett, Riordan (2004). „Mexico's Domestic Economy: Policy Options and Choices“. Mexico's Democracy At Work: Political And Economic Dynamics. Lynne Reinner Publishers. ISBN 0-8018-5655-8. 
  • Díaz, Lilia (2009). El liberalismo militante (Daniel Cosío Villegas et al., Historia general de México ed.). México: El Colegio de México. стр. 583-631. ISBN 968-12-0969-9. 
  • Díaz del Castillo, Bernal (2007). Historia verdadera de la conquista de la Nueva España (Porrúa ed.). ISBN 978-970-07-7331-0. 
  • Duverger, Christian (2007). El primer mestizaje: la clave para entender el pasado mesoamericano. Taurus. ISBN 970-32-4789-X. 
  • Fujita, Harumi (2006). "The Cape Region", en Don Laylander y Jerry D. Moore (eds.), The Prehistory of Baja California: Advances in the Archaeology of the Forgotten Peninsula. 
  • García Martínez, Bernardo. La creación de Nueva España (Daniel Cosío Villegas et al., Historia general de México ed.). México: El Colegio de México. ISBN 968-12-0969-9. 
  • García Riera, Emilio (1986). Historia del cine mexicano. México Secretaría de Educación Pública. ISBN 968-29-0941-4. 
  • Garza Cuarrón, Beatriz; Baudot, Georges (1996). Historia de la literatura mexicana: Las literaturas amerindias de México y la literatura en español del siglo XVI. México: Siglo XXI. ISBN 968-23-2047-X. 
  • Gispert, Carlos (1980). America latina (Ediciones Donae ed.). ISBN 978-84-7505-096-6. 
  • González y González, Luis (2009). El liberalismo triunfante (Daniel Cosío Villegas et al., Historia general de México ed.). México: El Colegio de México. стр. 633-705. ISBN 968-12-0969-9. 
  • Hassig, Ross (2006). Mexico and the Spanish Conquest. Univ. of Oklahoma Press: Norman.. ISBN 978-0-8061-3793-3. 
  • Koplow, David A. (2003). Smallpox: The Fight to Eradicate a Global Scourge. University of California Press. 
  • Kubler, George (1984). Pre-Columbian Pilgrimages in Mesoamerica. 
  • Lockhart, James (1991). Nahuas and Spaniards: Postconquest Mexican History and Philology. (UCLA Latin American studies vol. 76, Nahuatl studies series no. 3. ed.). Stanford and Los Angeles, CA: Stanford University Press and UCLA Latin American Center Publications. OCLC 23286637. ISBN 0-8047-1953-5. 
  • Lockhart, James (1992). The Nahuas After the Conquest: A Social and Cultural History of the Indians of Central Mexico, Sixteenth Through Eighteenth Centuries. Stanford, CA: Stanford University Press. ISBN 0-8047-1927-6. 
  • López, Austin; López Luján, Alfredo y Leonardo (2001). El pasado indígena. México: El Colegio de México-Fondo de Cultura Económica. 
  • MacNeish, Richard (1972). The Prehistory of Tehuacan Valley. Austin: University of Texas Press. 
  • Manrique, Jorge Alberto (2009). Del Barroco a la Ilustración (Daniel Cosío Villegas et al., Historia general de México ed.). México: El Colegio de México. ISBN 968-12-0969-9. 
  • Márquez Morfín, Lourdes; Hernández Espinoza, Patricia (2005). La transición demográfica y el surgimiento de la agricultura en Mesoamérica, XXV Conferencia Internacional de Población. Tours, Francia Приступљено 16. октобра 2012. 
  • Montejo, Víctor (1999). Popol Vuj, libro sagrado de los mayas. Artes de México. ISBN 968-6533-85-0. 
  • Mora, Carl J. (1989). Mexican Cinema: Reflections of a Society 1896–1988. Berkeley: University of California Press. ISBN 0-520-04304-9. 
  • Orozco Linares, Fernando (1985). Gobernantes de México. Mexico City: Panorama Editorial. ISBN 968-38-0260-5. 
  • Peters, Stephanie (2004). Smallpox in the New World. Marshall Cavendish. ISBN 978-0-7614-1637-1 Приступљено 16. октобра 2012. 
  • Poniatowska, Elena (1975). La noche de Tlatelolco. New York: Viking. ISBN 0-8262-0817-7. 
  • Pool, Christopher A. (2007). Olmec Archaeology and Early Mesoamerica. Cambridge: Cambridge World Archaeology, Cambridge University Press. 
  • Roys, Ralph L. (1967). The Book of Chilam Balam of Chumayel. Norman: University of Oklahoma Press. 
  • Sahagún, Bernardino de (1999). Historia general de las cosas de la Nueva España. Porrúa, México: Sepan cuantos. 
  • Schedler, Andreas (2006). Electoral Authoritarianism: The Dynamics of Unfree Competition. L. Rienner Publishers. ISBN 1-58826-440-8. 
  • Thomas, Hugh (1993). La conquista de México: el encuentro de dos mundos, el choque de dos imperios (Planeta ed.). México: Victor Alba y C. Boune. ISBN 970-690-163-9. 
  • Ulloa, Berta (2009). La lucha armada (Daniel Cosío Villegas et al., Historia general de México ed.). México: El Colegio de México. стр. 757-821. ISBN 968-12-0969-9. 
  • Vázquez, Josefina Zoraida (2009). Los primeros tropiezos (Daniel Cosío Villegas et al., Historia general de México ed.). México: El Colegio de México. стр. 525-582. ISBN 968-12-0969-9. 
  • Villoro, Luis (2009). La revolución de Independencia (Daniel Cosío Villegas et al., Historia general de México ed.). México: El Colegio de México. стр. 489-523. ISBN 968-12-0969-9. 

Spoljašnje veze[uredi]

Sa drugih Vikimedijinih projekata :