Mentalno zdravlje LGBT osoba

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Mentalno zdravlje LGBT osoba je postmodernistički proces razumevanja naučnih saznanja, istraživanja, debata i klasifikacija koje su proistekle iz mentalnih poremećaja (kao što su abnormalno ponašanje, kognicija i emocija) u životu LGB osoba.[1] Kako je seksualna orijentacija, pozitivno povezana sa fizičkim i mentalnim zdravljem, bilo koji telesni i mentalni poremećaj u LGBT osoba nastaje kao odgovor, na oblik, intenzitet i vrstu mentalnih poremećaja, koji ozbiljano mogu narušti zdravlje ovoh osoba pa;...prema tome mentalno zdravlje LGBT osoba zavisi od naučnog i društvenog konsenzusa koji se odvija i podleže promenama uporedo sa društvenim promenama“.[2][3]

Definicija mentalnog zdravlja[uredi | uredi izvor]

Mentalno zdravlje nije samo odsustvo mentalnog poremećaja, i zato je definisano i kao „stanje blagostanja u kojem svaka osoba shvata svoj potencijal, nosi sa svakodnevnim stresom, može raditi produktivno i doprinosi svojoj zajednici.”

Mentalno zdravlje se definiše i kao stanje blagostanja u kojem svaki pojedinac realizuje svoje potencijale, sposoban da se suoči sa normalnim stresnim životnim okolnostima, može produktivno i plodonosno raditi i može doprinieti svojoj zajednici.

Pozitivna dimenzija mentalnog zdravlja, kroz ovu definiciju naglašena je i u stavu o zdravstvenoj zaštiti SZO koja je sadržana u Ustavu manogih zemalja

Studije o mentalnom zdravlju LGB[uredi | uredi izvor]

Homoseksualnost je kao mentalni poremećaj u SAD 1973. izbačena iz Dijagnostičkog i statističkog priručnik za mentalne poremećaje (DSM), a zatim i iz MKB SZO, što ne znači da ovakvo ponašanje ne prate i mentalni poremećaji koji se mogu modifikovati i lečiti... Brisanjem homoseksualnosti iz DSM-a 1973, veštački je stvoren najveći broj ozdravljenja u istoriji psihijatrije...ovo veštačko ozdravljenje ove vrste nalazi sve veću potvrdu u realnosti... postavlja se pitanje, mogu li se zaista homoseksualci promeniti?...neki pacijenti smatraju da je ponašanje moguće promeniti, a da je predispozicija (orijentacija) nepromenljiva.[4]

Danas postoji veliki broj istraživanja koji dokazuju i ukazuju da je biti gej, lezbijka ili biseksualna osoba kompatibilno sa normalnim mentalnim zdravstvenim i socijalnim prilagođavanjem. Međutim, iskustva diskriminacije u društvu i moguća odbacivanja od strane prijatelja, porodice i drugih, kao što su poslodavci, znači da neki LGB ljudi doživljavaju veću nego što se očekivalo prevalencu poremećaja mentalnog zdravlja i zloupotrebu njihovih problema. Zato dokazi izvedeni u brojnim studijama jasno pokazuje da LGB populacija iako se smatra mentalno zdravom, ipak ima višu prevalencu psihičkih poremećaja nego populacija heteroseksualaca.[5]

Ipak, metodološki izazovi i dalje postoje. Do danas, nema epidemioloških studija koje su planski sprovedene, da apriori izuče mentalno zdravlje LGB populacije, pa određene dileme su i dalje predmet rasprave.[6] Koliko su istraživanja u ovoj populaciji oskudna a informacije nepoptpune i nepouzdane, najbolje govore podaci iz medicinskih časopisa od 1980 do 1999 u kojima se samo 0,1% članaka odnosilo na zdravlja LGBT. Od tih članaka, većina (56%) su se bavile temom muškaraca koji imaju seks sa muškarcima (MSM) i HIV/AIDS-a.[7]

Stigma i predrasuda još uvek postoji u mnogim društvima o LGBT osobama. Brojna istraživanja pokazuju da je zato samo između 18% do 49% lezbijki, gejeva, biseksualaca i transseksualaca spremno da otkrije svoju seksualnu orijentaciju, i probleme vezane za nju, izabranom lekaru. Zato i dalje postoji veliki broj zdravstvenih pitanja koja su važna za mentalno zdravlje LGBT osobe ali zbog ovih i drugih problema ne mogu biti realno sagledana i izučena. [8]

Imajući ovo u vidu, Američko udruženje psihologa dalo je sugestije psiholozima, psihijatrima i psihoterapeutima da poštuju prava pojedinca za utvrđivanje sopstvenih merila vrednosti...Svi mi imamo prava na sopstvenu vrednost, sopstvenu filozofiju života, kao i pravo da je menjamo ako želimo. Verovatnoća da želimo da menjamo takvu orijentaciju je velika, ako uzmemo činjenicu da je 70% Amerikanaca homofobično, mada bi ovde prava reč bila homomisično (od grčke reči „missos“, što znači mržnja), jer Amerikanci u stvari mrze homoseksualce".[4]

Mentalno zdravlje i mentalne bolesti LGBT osoba određuje interakcija socijalnih, psiholoških i bioloških faktora, isto kao što određuje i njihovo zdravlje i bolest u celini. Najjasniji dokaz za to je rizik od mentalnih bolesti, koji je nešto izraženiji kod homoseksualaca u odnosu na heteroseksualce. One su u razvijenom svetu povezan sa stimatizacijom i homofobijom, siromaštvom, diskriminacijom LGBT, uključujući tu i nizak nivo zdravstvenog pa i opšteg obrazovanja, a u nekim studijama i lošim i niskim primanjima LGBT osoba. Sve to utiče na ranjivost LGBT, kao ugrožene grupe ljudi u svakoj zajednici, od mentalnih bolesti čija nastanak se može objasniti uticajem faktora kao što su; neprihvatanje LGBT osoba od strane porodice i zajednice, nerešena zdravstvena zaštita, neiskustvo, nesigurnost i beznađa, stalne društvene promene, kao i stalno prisutan rizik od nasilja i fizičkih bolesti.[9]

Veće stopa neprihvatanja LGBT osoba od strane porodice je značajno povezana sa njihovim slabijim mentalnim zdravljem. Na osnovu pokazatelja iz brojnih studija, mlade LBGT osobe, zbog odbijanja i nerazumevanja porodice tokom adolescencije su; 8,4 puta sklonije da pokušaju samoubistvo, 5,9 puta sklonije ka težem obliku depresije, 3,4 puta sklonije da koriste nedozvoljene supstance ili drogu, i 3,4 puta sklonije nezaštićenim seksualnim odnosima i bežanju od kuće, u poređenju sa vršnjacima iz porodica koje imaju visok stepen prihvatanja, ili nizak nivo porodičnog odbijanja prema LGBT srodnicima.[10] Ove studije pokazuju jasnu i direktnu vezu između određenog roditeljskog i negovateljskog odbijajućeg ponašanja i negativnih zdravstvenih (mentalnih) problema (poremećaja) koji se javljaju kod mladih ali i odraslih lezbijki, gej mladića i biseksualaca.

Odbacivanje porodice kao prediktor negativnog ishoda po zdravstvlje LGBT [10][11]
Uticaj na zdravlje Nizak nivo odbijanja Umeren nivo odbijanja Visok nivo odbijanja
Samoubilačke ideje
11,8
21,6
43,2
Pokušaj samoubistva
19,7
35,1
67,6
Depresija
22,4
44,6
63,5
Teško opijanje (zadnjih 6 meseci)
40,8
47,3
36,5
Zloupotreba opojnih droga (zadnjih 6 meseci)
42,1
30,0
71,6
Druge zloupotrebe povezane sa bilo kojim problemom
48,0
47,3
68,9

Usmeravanje seksualnog nagona na suprotni pol je značajno otežano u slučaju pojave adolescentne krize. Klinička slika adolescentne krize, pored krize identiteta i autoriteta, sadrži takođe i krizu seksualnosti, u kojoj može da dominira dilema: „da li sam ja hetero ili homoseksualac“? Adolescentna kriza zato može imati značajan uticaj na mentalno zdravlje i neretko završava i tragično (samoubistvom).

Roditeljima treba vreme, znanje i podrška, da prihvate polnu različitost sopstvene dece, a tu i njihova deca mogu da im pomognu. Da bi se to zbližavanje dogodilo, važno je da roditelji mogu da shvate šta se dešava sa njihovom decom. Zato jedan od glavnih interesa nosioca javnog zdravlja treba da bude usmeren ka pružanju pomoći ne samo LGBT osobama već i porodicama u njihovoj edukaciji i većem uticaju na razblaženje njihovog odbijajućeg ponašanja. Savetovanje porodice i pravovremeno davanje smernica, saveta i podrške može doprineti prevazilaženju kritičnih razlika u stavovima. Sve to može pomoći u smanjenju rizika i unapređenju kvaliteta mentalnog zdravlja lezbijki, gejeva i biseksualnih mladih osoba.[10]

Karakteristike polnih veza LGB u Engleskoj i Velsu (2004) na uzorku od 1.285 osoba[12]
Bračni status Gej muškarci Biseksualni muškarci lezbijke Biseksualne žene
Nikada se nije ženio/udavao
76%
68%
65%
72%
Oženjen/udata
4%
6%
2%
8%
Odvojen/razvedena
7%
12%
18%
11%
Ostalo
13%
14%
15%
9%
Trenutni odnos Gej muškarci Biseksualni muškarci lezbijke Biseksualne žene
Nije u odnosu
48%
49%
38%
42%
U odnosu; žive zajedno/odvojeno
29%/19%
17%/27%
35%/26%
28/28%
Dužina veze Gej muškarci Biseksualni muškarci lezbijke Biseksualne žene
< 2 godine
46%
58%
49%
58%
> 2 godine
54%
42%
51%
42%
Deca Gej muškarci Biseksualni muškarci lezbijke Biseksualne žene
Nema decu
91%
71%
77%
77%
Jedno ili više
9%
29%
23%
28%
Trenutna životna situacija Gej muškarci Biseksualni muškarci lezbijke Biseksualne žene
Živi sam
39%
42%
27%
27%
Deli život
61%
58%
73%
73%

Stabilnost gej i lezbijskih odnosa je značajno promenjljiva u kvalitetu i trajnosti u istopolnim vanbračnim zajednicama. Veliki deo nestabilnosti u gej i lezbijkom partnerstvu proizilazi iz nedostatka podrške takvim odnosima unutar društva, crkve ili porodice. Odavno je poznato da brak daje zdravstvene beneficite kako heteroseksualnim muškaracima tako i ženama, pa prema tome slični benefiti mogu proisteći i iz istopolnih bračnih zajednica.[13] Pravno i društveno priznanje istopolnih veza će verovatno da smanji diskriminaciju, poveća stabilnost istopolanih odnosa i dovede do boljeg fizičkog i mentalnog zdravlja LGB osoba.[5]

Ranjivost gej muškarca i lezbijki na mentalne poremećaje može se smanjiti u društvima koja priznaju, prihvataju i odnose se prema ovim osobama kao poštovanim članovima društva, koji bi mogli da ispune sva očekivanja kao potencijalni partnerim na radnim mestima i u drugim sredinama, pod uslovom da ih one smatraju mentalno zdravim gotovo isto kao heteroseksualne ljude.[5]

Teorija stresa[uredi | uredi izvor]

Manjinski stres procesi u LGB[uredi | uredi izvor]

Seksualne manjine, u koje se ubrajaju LGBT osobe, u svom životu mogu se suočiti pored svakodnevnih stresogenih uticaja, identičnih za celokupnu ljudsku populaciju, i sa dodatnim manjinskim stresogenim kao, kao što su oni vezani za starost, pol, rodni identitet, rasu, etničku pripadnost, kulturu, nacionalno poreklo, religiju, seksualnu orijentaciju, invaliditet, jezik i socioekonomski status.[14]

Na društvenom nivou, seksualna stigma (kao manjinski stres) ugrađena je u brojne društvene strukture preko civilnog i krivičnog prava, socijalne politike, psihologije, psihijatrije, medicine, crkve i drugih društvenih institucija. Seksualna stigma se ogleda u različitim pravnim i socijalnim tretmanima od strane institucija prema seksualnim manjinama, koji se najbolje uočavaju u ovim primerima;

  • duga istorija kriminalizacije istopolnog seksualnog ponašanja,
  • nedostatak pravne zaštite od diskriminacije LGB osoba u zapošljavanju, zdravstvu i stanovanju,
  • nedostatak naknade za LGB brakove i porodice koje bi podržala formiranje njihovih porodicae, (za razliku od obimnih beneficije koje postoje za heteroseksualne bračne parove, pa čak ponekad i kada heteroseksualni parovi nisu u braku).[14]

Da bi razumeli uticaj manjinskog stresa[14] na mentalno zdravlje seksualnih manjina, mora se prvo razumeti društveno-psihološki koncept stigme (stigmatizacije)[15]). Gofman je (1963) definisao stigmu kao neželjenu razliku koja treba da diskredituje pojedinca.[16] Link i Felan (2001)[17] navode uslove (okolnosti) u kojima se stigma javlja;

  • kada postoje određene individualne razlike među pojedicima,
  • kada su ove razlike povezane nepoželjnim ili negativnim karakteristikama stereotipije,
  • kada se označeni pojedinci razvrstavaju u različite kategorije koje ih odvajaju od glavnog životnog toka,
  • kada su označeni pojedinci izloženi diskriminaciji i gubitku statusa što dovode do nejednakog pristupa socijalnoj, ekonomskoj i političkoj moći.

Ta nejednakost, kada su u pitanju seksualne manjine, je posledica stigme i diskriminacije, a ne samih razlika između pojedinaca.[18]. Stigma proističe iz interpersonalne, kulturne, pravne, političke i društvene klime u kojoj žive seksualne manjine. Stigma koja definiše seksualne manjine nazva se seksualna stigma: „stigma prema neheteroseksualnom ponašanju, identitetu, odnosima ili zajednici“[18]. Ovaj oblik stigme deluje kako na društvenom nivou tako i na nivou pojedinca, a uticaj žigosanja kao stresora može biti jedinstven faktor koji karakteriše seksualnu manjinu kao grupu.[15][18][19]

Dalje, žigosanje homoseksualaca, kroz istoriju medicine, je oblikovalo stavove u mentalno zdravstvenim profesijama i srodnim institucijama prema ovoj populaciji.[20][21][22][23][24] Moralne i verske vrednosti u Severnoj Americi i Evropi uticale su na inicijalne razloge za kriminalizaciju, diskriminaciju i predrasude prema istopolnom ponašanju.[19] „Da bi kasnije u modernom periodu svog razvoja, medicinska i mentalno zdravstvena struka dodala i novi tip stigmatizacije i diskriminacije, konceptualizaciju i lečenje homoseksualnosti kao mentalne bolesti ili poremećaja.[19][25]“

Stres identiteta[uredi | uredi izvor]

Identitet je izvor smisla i iskustva pojedinca, određene grupe. Pojam identiteta se definiše kao osećaj sopstvene pripadnosti koja se razvija procesom diferencijacije. Identitet je izraz ukupnog nastojanja da se pojedinci i društvo odrede, a sam proces određivanja, samosaznavanja i samopotvrđivanja ne zasniva se ni na kakvoj unapred utvrđenoj osnovi i ne zavisi ni od kakve jasno označene norme. Ljudi jednostavno osećaju potrebu za identitetom koji će ih razlikovati od drugih ljudi. U nastojanju i strahu da ne izgube identitet, oni sami izgrađuju razlike, što je prisutno i kod LGB osoba.[26][27]

Čak i kad je Ego LGB osoba dovoljno razvijen mogu nastati situacije u kojima njihovi racionalni pristupi rešavnju identiteta i probema, povezanih sa seksualnom orijentacijom, nisu dovoljni. To se uvek dešava kada silna stimulacija nadmaši amortizacionu snagu Ega; kada nije u stanju da odlaganjem uspostavi odgovarajuću kontrolu. A ta kontrola podrazumeva harmonično povezivanje njihove seksualnosti sa ostalim delovima njihove ličnosti. Ako u tim situacijama LGB osoba na otkrije svoj identitet psihička tenzija stalno raste i ako to stanje postane neizdržljivo preti dezintegraciji ličnosti i ozbiljnom oštećenju njegovog mentalnog zdravlja.

Uticaj nezaposlenosti kao stresora[uredi | uredi izvor]

Seksualna politika kada je u pitanju zapošljavanje, socijalni i ekonomski status homoseksualaca je manje izražen problem u zapadnim demokratijama, ali je i dalje još marginalizovan u većini drugih delova sveta. Prava osoba različite seksualne orijentacije se uskraćuju ne samo homoseksualcima već i heteroseksualnim ženama i erotskim zajednicama u većini muslimanskih i afričkih zemalja. Radna i socijalna prava homoseksualca su često zanemarena i u azijskim i latinsko američkim državama.[28][29]

Samo nekoliko zemalja van Evropske unije su aktivno uključene u proširenje radnih i građanskih prava gej muškaracaima i lezbijkama. Među njima su Južna Afrika, Brazil, Meksiko, Kanada, Australija i Sjedinjene Države. Druge zemlje koje se ne protive radnim pravima homoseksualaca su Japan i Tajland. Prava data gejevima i lezbijkama su retko proširene i na travestite ili sadomazohiste a nikada ne pedofile.

Čak i u većini zemalja gde su gej muškarci i lezbijke postigle pravnu zaštitu, radnu i socijalnu klimu i dalje se dobar deo stanovništva (uključujući poslodavace, vojsku, verske zajednice pa i škole), odnosi prema njima neprijateljski. U tim zemljama, pitanja „seksualnog državljanstva“ su se selila u reforme zakona i instituciolnog priznavanja iz sfere nepriznavanja i zastrašivanja, do uskraćivanja prava na obrazovanje, ravnopravnu zastupljenost u političkom životu, radnim i socijalnim pravima itd.[30][31]

Da bi mogli govoriti o uticaju nezaposlenosti na psihološko zdravlje, homoseksualaca nužno je spomenuti dobrobiti koje pruža zaposlenost. Spomenimo samo neke: zarada, zdravstvena i socijalna zaštita, povišen nivo aktivnosti (uključujući i seksualne), raznolikost okoline i raznolikost socijalnih interakcija, vremenska struktura dana i ostvarenje ličnog identiteta kroz radnu ulogu. Gubitak navedenih dobrobiti značajan je izvor stresa, a on se događa gubitkom posla ili nemogućnošću pronalaženja zaposlenja.

Nezaposlenost uključuje i učenje novih uloga te prilagođavanje promenjenim okolnostima. Sve ove promene za pojedinca predstavljaju izvor stresa koji za sobom povlači i specifične promene u doživljavanju i ponašanju. Jednim nazivom - to su psihološke posledice nezaposlenosti (kao oblika diskriminacije) koje imaju snažan uticaj na mentalno zdravlje homoseksualaca. Studije pokazuju da je finansijska sigurnost visoko pozitivno povezana sa mentalnim zdravljem. Uticaj će biti još veći ako o nezaposlenom finansijski zavise i drugi članovi vanbračne ili bračne zajednice homoseksualaca, a pre svega status istopolne veze i briga o eventualno usvojenoj deci.[32][33]

Prevalenca mentalnih poremećaja LGB[uredi | uredi izvor]

Žigosanje, predrasude i diskriminacija, koje u osnovi imaju negativni društveni stav prema homoseksualnosti, utiču na povećanu prevalencu poremećaja mentalnog zdravlja LGBT osoba u odnosu na njihove heteroseksualne vršnjake.[34] S druge strane najnoviji dokazi ukazuju da je liberalizacija tih stavova i veća briga za javno zdravlje stanovništva tokom poslednjih nekoliko decenija značajnije smanjilo rizik od pojave poremećaja mentalnog zdravlja mladih LGBT osoba.[35]

Gejevi, lezbijke i biseksualni muškarci i žene, prema istraživanjima sprovedenim u Ujedinjenom Kraljevstvu 2004, je imalo visok nivo mentalnih poremećaja, najverovatnije povezan sa diskriminacijom. Od 1285 gejeva, lezbijki i biseksualaca koji su učestvovali u istraživanju, 556 (43%) je imalo mentalne poremećaja koji su bili definisani u revidiranom kliničkom intervjuu. Od ukupnog uzorka, 361 (31%) osoba je pokušalo samoubistvo. Mentalni poremećaji su najvećim delom kod ispitanika bili povezani sa markerima diskriminacije, kao što su nedavni fizički napad (95%), u najvećem broju slučajeva izazvani maltretiranjem u školi (95%).[36]

U dvadesetjednogodišnjoj longitudinalnoj studiji objavljenoj 1999, na Novom Zelandu[37] istraživano je u kojoj su meri gej, lezbijke, biseksualnci i mladi ljudi u povećanom riziku od psihijatrijskih poremećaja i samoubilačkih namera, korišćenjem podataka prikupljenih od 1.265 osoba. U uzorku od 1007 ispitanika istraživana je njihova seksualna orijentacija i odnos sa osobama suprotnog pola. Dvadeset i osam ispitanika (2,8%) iz ovog uzorka (11 muškaraca, 17 žena) klasifikovan je kao gej, lezbijska, biseksualac ili osobe istopolne seksualne orijentacije. Njih 24 (86%) je izjavilo da je imalo seksualne odnose sa partnerom istog pola, a 20 ispitanika LBG orijentacije u tim odnosima su bili muškarci (9) i žene (11). U periodu od 14 godina (do 21 godine starosti), prikupljani su podaci o psihijatrijskim poremećajima kod ovih osoba; depresiji, generalizovanim anksioznim poremećajima, poremećaju ponašanja, itd. Podaci su koncentrisani ka suicidalnim idejama i pokušaju samoubistva. Rezultati studije su pokazali da su gej, lezbijke i biseksualni mladi ljudi bili u većem riziku od mentalnih poremećaja;

Učestalost samoubilačkog ponašanja i psihijatrijskih poremećaja
u odnosu na seksualnu orijentaciju[38]

Poremećaj LGB
(n=28)		 Heteroseksualci
(n=979)
Izražena depresija
71,4
38,2
Generalizovani anksiozni poremećaj
28,6
14,5
Poremećaj ponašanja
32,1
11,0
Nikotinska zavisnost
64,3
26,7
Zloupotreba supstanci i/ili zavisnost
60,7
44,3
Višestruki mentalni poremećaji (>2)
78,6
38,2
Samoubilačke ideje
67,2
28,0
Pokušaj samoubistva
32,1
7,1

Navedeni dokazi jasno ukazuju da su gej, lezbijke, biseksualni mladi ljudi u povećanom riziku od poremećaja mentalnog zdravlja. Posebno je evidentno suicidalno ponašanje i istovremeno prisustvo više mentalnih poremećaja (dva ili više od dva).[37]

Brojna druga istraživanja u svetu su pokazala da su mlade LGB osobe, češće nego odrasli žrtve predrasuda antigej događaja, i žrtve psiholoških posledica njihove viktimizacije koja može biti i značajno izražena. Ankete sprovedene u školama, u nekoliko regiona u SAD, pokazale su da su mlade LGB osobe više izložene diskriminaciji i nasilnim događajima od svojih vršnjaka heteroseksualne orijentacije.

Nekoliko takvih studija, sprovedenih na uzorcima populacije srednjoškolaca, u zaključcima navodi; „da se društveno okruženje seksualnih manjina među mladima u američkim srednjim školama karakteriše diskriminacijom, odbijanjem, i nasiljem“.[39][40] U poređenju sa heteroseksualno orijentisanim mladim osobama, LGB mlade osobe imaju povećan rizik od pretnji i fizičkog napada i u većem su strahu za svoju bezbednost u školi. Zato oni imaju veći broj propuštenih školskih dana (časova nastave) izazvanih ovim strahom.[41] Nacionalna anketa sprovedena sa LGBT omladinnom, na predlog organizacija homoseksualaca, (1999) je pokazala; da je (61%) ispitanih doživelo verbalno maltretiranje, (47%) seksualno uznemiravanje, (28%)fizička maltretiranja, i (14%) fizički napad.[41] Ogromna većina mladih LGBT oosoba (90%), ponekad ili često čulo je homofobične primedbe u svojim školama, a mnogi (37%) navelo je da je saslušavano ili čulo primedbe na fakultetu ili školi od službenog osoblja.[42]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Vickie M. MaysPhD, MSPH, and , Susan D. Cochran PhD, MS, Mental Health Correlates of Perceived Discrimination Among Lesbian, Gay, and Bisexual Adults in the United States, American Journal of Public Health, November 2001.
  2. ^ Gergen, Kenneth J. (1985). „The social constructionist movement in modern psychology”. American Psychologist. 40 (3): 266—275. doi:10.1037/0003-066X.40.3.266. 
  3. ^ Gergen, K. J. (oktobar 2001). „Psychological science in a postmodern context”. Am Psychol. 56 (10): 803—13. PMID 11675987. doi:10.1037/0003-066X.56.10.803. 
  4. ^ a b Nevenka Igić. „Homoseksualnost”. stetoskop.info. Arhivirano iz originala 27. 12. 2011. g. Pristupljeno 4. 5. 2012. 
  5. ^ a b v College of Psychiatrists England. „Special Interest Group in the Royal College of Psychiatrists England, Submission to the Church of England's Listening Exercise on Human” (PDF) (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala (PDF) 27. 8. 2010. g. Pristupljeno 4. 5. 2012. 
  6. ^ Meyer, I. H. (2003). „Prejudice, Social Stress, and Mental Health in Lesbian, Gay, and Bisexual Populations: Conceptual Issues and Research Evidence”. 2003 September. 129 (5): 674—697. PMC 2072932 Slobodan pristup. PMID 12956539. doi:10.1037/0033-2909.129.5.674. 
  7. ^ Harcourt, J. (2006). „Current issues in lesbian, gay, bisexual, and transgender (LGBT) health: Introduction”. Journal of Homosexuality. 51 (1): 1—11. PMID 16893823. doi:10.1300/J082v51n01_01. 
  8. ^ „Health Concerns for Gay Men” (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 21. 07. 2012. g. Pristupljeno 4. 5. 2012. 
  9. ^ Promoting Mental Health (PDF) (na jeziku: engleski). World Health Organization. 2005. ISBN 978-92-4-156294-2. Pristupljeno 4. 5. 2012. 
  10. ^ a b v „Caitlin Ryan, David Huebner, Rafael M. Diaz, Jorge Sanchez. Family Rejection as a Predictor of Negative Health Outcomes in White and Latino Lesbian, Gay, and Bisexual Young Adults” (na jeziku: engleski). PEDIATRICS Vol. 123 No. 1. 2009. str. 346—352. Pristupljeno 4. 5. 2012. 
  11. ^ Ryan, C.; Huebner, D.; Diaz, R. M.; Sanchez, J. (2005). „4 Family Rejection as Predictors of Negative Health Outcomes”. Pediatrics (na jeziku: engleski). 123 (1): 346—352. PMID 19117902. S2CID 33361972. doi:10.1542/peds.2007-3524. 
  12. ^ (jezik: engleski) Table 1 Recruitment and demographic details of study sample, Pristupljeno 11. 4. 2013.
  13. ^ Kiecolt-Glaser, J. K.; Newton, T. L. (jul 2001). „Marriage and health: His and hers”. Psychol Bull. 127 (4): 472—503. PMID 11439708. doi:10.1037/0033-2909.127.4.472. .
  14. ^ a b v Report of the American Psychological Association Task Force on Appropriate Therapeutic Responses to Sexual Orientation, Washington, DC 20002-4242 Available online at:apa.org, Pristupljeno 11. 4. 2013.
  15. ^ a b Herek, G. M., & Garnets, L. D. (2007). Sexual orientation and mental health. Annual Review of Clinical Psychology, 3, 353-375.
  16. ^ Goffman, E. (1963). Stigma: Notes on the management of spoiled identity. Englewood Cliffs, NJ: Prentice-Hall.
  17. ^ Link, B. G., & Phelan, J. C. (2001). Conceptualizing stigma. Annual Review of Sociology, 27, 363-385.
  18. ^ a b v Herek, G. M. (2009). Sexual stigma and sexual prejudice in the United States: A conceptual framework. In D. A. Hope (Ed.), Nebraska Symposium on Motivation: Vol. 54: Contemporary perspectives on lesbian, gay, and bisexual identities (pp.65-111). New York: Springer.
  19. ^ a b v Katz, J. (1995). Gay American history: Lesbians and gay men in the United States. New York: Thomas Crowell.
  20. ^ Drescher, J. (1998a). Psychoanalytic therapy and the gay man. Hillsdale, NJ: Analytic Press.
  21. ^ Murphy, T. F. (1997). Gay science: The ethics of sexual orientation research. New York: Columbia University Press.
  22. ^ Silverstein, C. (1991). Psychological and medical treatments of homosexuality. In J. C. Gonsiorek & J. D. Weinrich (Eds.), Homosexuality: Research implications for public policy (pp. 101-114). Newbury Park, CA: Sage.
  23. ^ Haldeman, D. C. (1994). The practice and ethics of sexual orientation conversion therapy. Journal of Consulting and Clinical Psychology, 62, 221-227.
  24. ^ LeVay, S. (1996). Queer science: The use and abuse of research in homosexuality. Cambridge: Massachusetts Institute Technology Press.
  25. ^ Brown, L. S. (1996). Ethical concerns with sexual minority patients. In R. P. Cabaj & T. S. Stein (Eds), Textbook of homosexuality and mental health (pp. 887-916). Washington, DC: American Psychiatric Press.
  26. ^ M. Kastels, Moć identiteta, Golden Marketing, Zagreb, 2002. g. pp. 16-17
  27. ^ M. Haralambos, M. Holbron, Sociologija, Golden Marketing, Zagreb
  28. ^ Sexual Citizenship, Institutional Inclusion. [https://web.archive.org/web/20111013053028/http://www.glbtq.com/social-sciences/sexual_citizenship,2.html Arhivirano na sajtu Wayback Machine (13. oktobar 2011) glbtq, inc.
  29. ^ Blasius, Mark, ed. Sexual Identities, Queer Politics. Princeton, N. J.: Princeton University Press, 2001.], Pristupljeno 11. 4. 2013.
  30. ^ Clarke, Eric. Virtuous Vice: Homoeroticism and Public Sphere. Durham, N. C.: Duke University Press, 2000.
  31. ^ Evans, David T. Sexual Citizenship: The Material Construction of Sexualities. London: Routledge, 1993.
  32. ^ Fryer, David (1985). „Stages in the psychological response to unemployment: A (Dis)integrative review”. Current Psychological Research and Reviews. 4 (3): 257—273. S2CID 143175740. doi:10.1007/BF02686575. 
  33. ^ Fryer, D. (1998). Labour market disadvantage, deprivation and mental health. In P. J. D. Drenth, H. Thierry, C. J. de Wolff (Eds.), Handbook of Work and Organisational Psychology (pp. 215-225). Trowbridge, UK: Taylor & Francis.
  34. ^ Meyer, I. H. (2003). „Prejudice, Social Stress, and Mental Health in Lesbian, Gay, and Bisexual Populations: Conceptual Issues and Research Evidence”. Psychological Bulletin. 129 (5): 674—697. PMC 2072932 Slobodan pristup. PMID 12956539. doi:10.1037/0033-2909.129.5.674. 
  35. ^ (jezik: engleski) Black gay men, lesbians, have fewer mental disorders than whites, says Mailman School of PH study Columbia University's Mailman School of Public Health
  36. ^ Warner J, McKeown E, Griffin M, Johnson K, Ramsay A, Cort C, King M. Rates and predictors of mental illness in gay men, lesbians and bisexual men and women: Results from a survey based in England and Wales, Br J Psychiatry. 2004 Dec;185:479-85
  37. ^ a b (jezik: engleski) Fergusson, D. M., Horwood, L. J. & Beautrais, A. L. Fergusson, D. M., Horwood, L. J. & Beautrais, A. L. (19 9 9) (19 9 9) Is sexual orientation related to mental health Is sexual orientation related to mental health problems and suicidality in young people? problems and suicidality in young people? Archives of Archives of General Psychiatry General Psychiatry,, 5 65 6, 876^880. Arch Gen Psychiatry, Pristupljeno 11. 4. 2013.
  38. ^ (jezik: engleski) Rates of Suicidal Behavior and Psychiatric Disorders by Sexual Orientation, Archives of General Psychiatry Vol. 56 No. 10, October 1999, Pristupljeno 11. 4. 2013.
  39. ^ Faulkner, A. H.; Cranston, K. (februar 1998). „Correlates of same-sex sexual behavior in a random sample of Massachusetts high school students”. Am J Public Health. 88 (2): 262—6. PMC 1508176 Slobodan pristup. PMID 9491018. doi:10.2105/AJPH.88.2.262. .
  40. ^ Garofalo, R.; Wolf, R. C.; Kessel, S.; Palfrey, S. J.; Durant, R. H. (1998). „The association between health risk behaviors and sexual orientation among a school-based sample of adolescents”. Pediatrics. 101 (5): 895—902. PMID 9565422. doi:10.1542/peds.101.5.895. 
  41. ^ a b Safe Schools Coalition of Washington. Eighty-three thousand youth: Selected findings of eight population-based studies as they pertain to anti-gay harassment and the safety and well-being of sexual minority students. Seattle, WA: Author; 1999.
  42. ^ Lesbian, and Straight Education Network. GLSEN’s national school climate survey: Lesbian, gay, bisexual and transgender students and their experiences in school. New York: Author; 1999.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ментално_здравље_ЛГБТ_особа&oldid=27441237”