Merkur (planeta)

Iz projekta Википедија

Prikaz polovine planete Merkur

Merkur je planeta najbliža Suncu i udaljena od njega prosečno 0,387 AU ili 57.910.000 km. Kreće se vrlo eliptičnom orbitom, pa se udaljenost od Sunca menja između 46 i 70 miliona km. Prečnik Merkura je 4.880 km, a masa 3,30×10²³ kg. Jedina letelica koja se približila Merkuru je bio Mariner 10 koji je tokom tri susreta snimio oko 45% površine. Zbog blizine Sunca, retko je u povoljnom položaju za posmatranje, a i tada je vidljiv iznad horizonta samo kratko vreme pre zalaska ili nakon izlaska Sunca.

Merkur je bio rimski bog trgovine i putovanja, glasnik bogova, kojeg su Grci zvali Hermes.

[uredi] Fizička svojstva

[uredi] Atmosfera

Merkurova atmosfera je vrlo retka, oko 10¹² puta ređa od Zemljine. Zbog toga se najčešće smatra da Merkur nema atmosferu. Zbog visokih temperatura i slabe gravitacije, atomi i molekuli atmosfere neprestano odlaze s planete. Izgubljena atmosfera obnavlja se na sledeće načine: česticama sunčevog vetra zarobljenih merkurovim magnetnim poljem, isparavanjem polarnog leda i isparavanjem prilikom udara mikrometeora.

Hemijski sastav atmosfere
Kalijum	31,7%
Natrijum	24,9%
Atomski kiseonik	9,5%
Argon	7,0%
Helijum	5,9%
Molekularni kiseonik	5,6%
Azot	5,2%
Ugljen-dioksid	3,6%
Voda	3,4%
Vodonik	3,2%

[uredi] Površinska temperatura

Prosečna dnevna površinska temperatura:

623 K

Prosečna noćna površinska temperatura:

103 K

Površinska temperatura

min	pros.	maks.
90 K	440 K	700 K

[uredi] Reljef

Reljef Merkura je najsličniji Mesecu, prekriven kraterima i bazenima. Najprepoznatljiviji oblik na Merkuru (od fotografisanih detalja) je Basen Kaloris (Caloris Basin) (Planitia Caloris), udarni krater prečnika oko 1350 km. To je ujedno i najtoplije mesto na Merkuru jer se na njemu nalazi subsolarna tačka u vreme kada je Merkur najbliži Suncu. Udar koji je stvorio Caloris ostavio je trag i na suprotnoj strani planete: na mestu gdje su se spojili udarni talasi nalazi se brdovit i vrlo nabran teren.

Udarni krateri na Merkuru su dobro očuvani, zbog nedostatka atmosfere nema erozije tla. Uz kratere se opažaju pukotine i rasedi nastali u vrieme hlađenja i stezanja planeta. Rasedi su visoki 2-3 km i pružaju se stotinama kilometara u daljinu.

Tlo Merkura je razmrvljeno pod udarima meteorita i erodiranjem tla zbog naglih promena temperature.

[uredi] Svojstva unutrašnjosti planete

Merkurovo jezgro se sastoji od relativno velikog gvozdenog jezgra (u poređenju s veličinom jezgra Zemlje). Unutrašnjost se sastoji od 70% metala i 30% silikata. Prosečna gustina Merkura je 5430 kg/m³, što je nešto manje od prosečne gustine Zemlje. Razlog zašto Merkur, uprkos velikoj količini gvožđa, ima manju gustinu nego Zemlja je u tome što celokupna masa Zemlje pritiska planetu i stvara veću gustinu. Merkur ima masu od samo 5,5% mase Zemlje. Jezgro Merkura popunjava 42% planetarnog prostora (kod Zemlje samo 17%). Jezgro okružuje plašt debljine 600 km. Merkur nema magme.

[uredi] Orbita

Merkurova orbita je ekscentrična i varira od 46-70 miliona km u poluprečniku. Spora precesija orbite oko Sunca nema objašnjenja u Njutnovoj klasičnoj mehanici, dugo se smatralo da postoji jedna nevidljiva planeta, nazvana Vulkan, koji utiče na orbitu Merkura. Pojavom Ajnštajnove Opšte teorije relativnosti pronađeno je objašnjenje za ova mala odstupanja.

Svojstva orbite
Prosečna udaljenost od Sunca	0,387 AU
Prosečni poluprečnik	57.910.000 km
Ekscentricitet	0,20563069
Dužina orbite	87d 23,3s
Sinodički period	115,88 dana
Prosečna orbitalna brzina	47,8725 km/h
Nagib	7,004°

[uredi] Rotacija

Merkur vrlo sporo rotira oko sopstvene ose. Nekada se smatralo da je zbog plimnih sila sinhronizovan sa Suncem (uvek okrenut ka Suncu istom stranom). To bi značilo da se okrene oko sebe tačno u istom vremenu u kom napravi jedan okret oko Sunca - rezonancija 1:1. Međutim, radarska posmatranja 1965. g. pokazala su da je u rezonanciji 3:2. Okrene se tri puta oko svoje ose za vreme dva obilaska oko Sunca. Ova rezonancija je stabilna zahvaljujući velikoj ekscentričnosti Merkurove putanje. Do prvobitnog, pogrešnog zaključka astronomi su došli posmatrajući ga uvek u najpovoljnijoj tački putanje, gde je uvek pokazivao istu stranu. Razlog tome je što se uvek u istoj tački svoje 3:2 rezonancije nalazi u najpovoljnijem položaju za posmatranje.

Ovako spora rotacija Merkura ima kao posledicu neke zanimljive efekte. Posmatrač na površini može u određenim uslovima videti Sunce kako izlazi, vraća se nazad ispod obzora (retrogradno gibanje) i ponovo izlazi. To se događa zbog promena orbitalne brzine, prema 2. Keplerovom zakonu. Četiri dana pre perihela orbitalna brzina prestiže brzinu rotacije i Sunce se počinje da se prividno giba unazad. Četiri dana nakon perihela orbitalna brzina se dovoljno smanji, tako da se Sunce nastavlja da se normalno giba.

[uredi] Magnetosfera

Magnetno polje Merkura je jačine 1% zemljinog, što je relativno jaka magnetosfera s obzirom na brzinu rotacije planete i sastav jezgra i plašta. Izvor ovako jakog magnetskog polja mogla bi da budu cirkulacija tekućih rastaljenih materija oko jezgra planete, no kako Merkur nije toliko vruć u unutrašnjosti da bi se otopili cink ili gvožđe, moguće je da oko jezgra struje supstance koje imaju nižu temperaturu topljenja kao sumpor. Takođe se smatra mogućim da je Merkurovo magnetno polje ostatak efekta koji je magnetizovao skrutnuti materijal.