Meteorski roj

Ovaj članak je dobar. Kliknite ovde za više informacija.
S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Meteorski roj (ili „meteorski pljusak“, „meteorska kiša“) predstavlja pojavu kada veći broj meteora prividno dolazi iz jedne tačke (ili jako male oblasti) na nebu u toku kraćeg vremenskog perioda. Meteori se javljaju kada meteoroidi pri velikoj brzini uđu u zemljinu atmosferu i jonizuju sloj vazduha oko sebe. Pri rekombinaciji jona dolazi do pojave svetlosti koja nosi naziv „meteor“. Većina meteoroida manja je od zrna peska. Pri prolasku kroz atmosferu, potpuno isparavaju i nikad ne stignu na površinu Zemlje. Ostaci meteoroida koji dospeju na Zemlju nazivaju se meteoritima.

Uzroci pojave meteorskih rojeva[uredi | uredi izvor]

Komete Džonson (gore) i Šumejker-Levi 3 (dole) – iz komete se vidi kako izbija kometin rep, a duž orbite komete se nalazi meteoroidski potok, sitni delovi kometa ostalih iz ranijih prolazaka

Meteorski roj se javlja usled međudejstva planete (u našem slučaju je to Zemlja) i komete. Komete izgledaju kao „prljave grudve“ od leda i kamenja koje orbitiraju oko Sunca. Svaki put kada se kometa približi Suncu, led i drugi ispaljivi materijali isparavaju i određena količina gasa i malih fragmenata komete biva izbačena. Ove čestice formiraju rep komete. Čvrsti fragmenti kometnih materijala predstavljaju meteoroide. Meteoroidi su raspoređeni po čitavoj orbiti komete i kada Zemlja na svojoj putanji naleti na ove ostatke, dolazi do pojave meteorskog roja. Kada je aktivnost nekog meteorskog roja naročito velika (odnosno, kada se pojavljuje veliki broj meteora istog roja) govori se o meteorskom pljusku. Za većinu meteorskih rojeva znaju se „roditeljska“ tela od kojih potiču sitni meteoroidi.

Irski astronom Džordž Džonston Stouni (George Johnstone Stoney, 1826—1911), u saradnji sa britanskim kolegom Arturom Metjuom Veldom Dauningom (Arthur Matthew Weld Downing, 1850—1917), kao i (nezavisno od njih) Adolf Berberih (Adolf Berberich) sa Kraljevskog instituta za astronomske proračune iz Berlina, bili su prvi koji su 1890. godine izneli pretpostavku o postojanju potoka meteoroida, nakon što su izračunali putanju čestica koje izbacuje kometa i koje se u odnosu na nju kreću relativno malom brzinom. Iz orbitalne mehanike proističe da se većina materijala kreće paralelno s kometom, sa vrlo malim radijalnim brzinama[1]. Ovi tokovi se primećuju na fotografijama kometa načinjenih na srednjim infracrvenim talasnim dužinama, kao čestice raspoređene ispred i iza komete.

Gravitaciono privlačenje planeta određuje da li će ovi tokovi pogoditi Zemlju ili ne. Najčešće potoci meteoroida zaobilaze Zemlju, ali postoje slučajevi kada im se orbite ukrste sa Zemljom.

E. D. Kondratjeva i E. A. Reznjikov sa Državnog univerziteta u Kazanju su 1985. bili prvi koji su tačno odredili godine iz kojih potiču čestice odgovorne za nekoliko prošlih pojavljivanja Leonida. U predviđanju pljuska Leonida za 1999. Amerikanci Robert Meknaut (Robert H. McNaught)[2] i Dejvid Ašer (David Asher)[3], i Finac Esko Litinen (Esko Lyytinen) su prvi primenili ovaj metod na zapadu[4][5]. Piter Dženiskens (Peter Jenniskens) je objavio predviđanja „meteorskih rojeva“ i „meteroskih pljuskova“ koje će izazvati postojeći tragovi u narednih 50 godina[1]

Tokom dužih vremenskih perioda, meteoroidski potoci imaju složenu evoluciju. Jedan efekat je posledica Jupiterovog uticaja na kometu i meteoroide koji ostaju za njom, jer ih Jupiter uvlači u rezonantne orbite. Tela u rezonantnim orbitama zadržavaju relativni položaj u odnosu na Jupiter, čime se stvara posebna komponenta roja koja se naziva „filament“.

Drugi efekt je posledica bliskog prolaska planete. Kada meteoroidi prolaze blizu Zemlje, neki od njih bivaju ubrzani a drugi usporeni. Ubrzane čestice prelaze na širu orbitu, a usporene na užu, pa dolazi do procepa u strukturi meteoroidske struje. Efekat Jupitera na ove čestice je još izraženiji, jer mu prilaze u afelu, kada su i najsporije.

Treći efekat je posledica pritiska zračenja koje „odguruje“ lakše čestice od Sunca, dok teže čestice (od kojih nastaju bolidi) manje menjaju orbitu. Kao posledica ovog efekta neki meteorski rojevi obiluju slabijim, a drugi sjajnijim meteorima.

Na meteoroidski potok ima uticaj i četvrti, Pointing-Robertsonov efekat, zbog kojeg sitne čestice polako spiralno poniru ka Suncu usled Sunčevog zračenja, i njegove reradijacije koja nije izometrična kada se posmatra sa Sunca.

Ukupna posledica svih efekata je širi meteoroidski trag.

Sudaranjem meteori menjaju putanju i gube pripadnost svome roju, te postaju deo „fona sporadičnih (slučajnih) meteora“.

Radijant[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Radijant
Meteori jednog roja prividno izviru jedne tačke, koja se naziva radijant

Kako se meteoroidi u jednom potoku kreću paralelnim orbitama i sa istim brzinama, za posmatrača sa Zemlje izgleda da meteori „izlaze“ iz jedne tačke na nebu. Ova „tačka“ se naziva radijant i jedinstvena je za svaki roj. Ovaj efekat se javlja zbog perspektive, istog uzroka zbog koga se čini da se paralelne šine seku u daljini.

Meteorski rojevi se nazivaju po latinskom nazivu sazvežđa u kome se nalazi radijant (Perseidi, Leonidi). Ako u istom sazvežđu postoji više radijanata, rojevi se imenuju po bližoj zvezdi (π-Pupidi, η-Akvaridi) ili po regionu sazvežđa (severni i južni Tauridi). Radijanti se prividno polako kreću preko neba kako se Zemlja kreće oko Sunca, i meteorske organizacije u svetu obezbeđuju odgovarajuće mape „pomaka radijanta“.

Fizički parametri meteorskih rojeva[uredi | uredi izvor]

Meteorski rojevi se pri analizi opisuju određenim fizičkim parametrima, pre svega brzinom meteora (v∞), brojnošću i populacionim indeksom.

Kako svi meteori koji pripadaju jednom roju potiču od istog tela, to se i kreću približno jednakim brzinama. Kod vizuelnih rojeva u najsporije spadaju junski Botidi i decembarski Fenicidi sa brzinom od 18 km/č, dok su najbrži Orionidi i Leonidi čija brzina dostiže 71 km/č. U slučaju rojeva sa bliskim radijantima, pripadnost meteora nekom roju se može odrediti i na osnovu brzine.

Brojnost meteora se opisuje zenitnom časovnom frekvencom (engl. Zenithal Hourly Rate, ZHR). ZHR predstavlja broj meteora koji bi video savršen posmatrač pod savršenim uslovima kada bi radijant bio u zenitu. Savršeni posmatrač i savršeni uslovi ne znače da posmatrač vidi sve meteore već pretpostavljena maksimalna granična magnituda iznosi 6,5. Osim korekcije na graničnu magnitudu, u formuli za ZHR figurišu i korekcije na oblačnost, kao i na visinu radijanta (ako je radijant na horizontu posmatrač može da vidi samo polovinu od broja meteora koje bi video da je radijant u zenitu). Neki rojevi imaju ZHR od 1—2, dok Kvadrantidi, Perseidi i Geminidi imaju očekivani ZHR veći od 100. ZHR može da varira od godine do godine u zavisnosti od toga kroz koji deo meteoroidskog potoka Zemlja prolazi. Po pravilu, u mlađim slojevima/rojevima ima više meteoroida, ali su oni u proseku manje mase nego kod starijih slojeva/rojeva (jer Sunčev vetar oduva sitnije čestice).

Populacioni indeks pokazuje koliko puta više meteora jedne magnitude nego onih koji su za jednu magnitudu sjajniji. Zbog već pomenute razlike u slojevima roja koje zavise od starosti potoka, kod mlađih potoka populacioni indeks je veći nego kod starijih potoka. Populacioni indeks se koriguje redovnim posmatranjima, a iznosi oko 2,5 (od 2,0 kod π-Pupida i α-Centaurida do 3,2 kod južnih δ-Akvarida i Piscis austrinida).

Aktivnost meteorskog roja varira od roja do roja, ali okvirno su aktivni od nekoliko dana do nekoliko nedelja.

Značajni meteorski rojevi[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Lista meteorskih rojeva
Perseidi sa prikazanim radijantom
Umetnički prikaz pljuska Leonida 1833. godine

Najpopularniji meteorski roj su Perseidi, čiji je maksimum oko 12. avgusta, često sa više od 1 meteora u minuti u vreme maksimuma.

Roj Leonida, nazivan i „Kralj meteorskih rojeva“ predstavlja najspektakularniji meteorski roj[6]. Na približno svake 33 godine Leonidi se javljaju u obliku „meteorskog pljuska“, sa stotinama i hiljadama meteora na sat. Upravo su Leonidi iznedrili termin „roj“, jer drugi meteorski rojevi retko imaju više od 2 meteora u minuti. Poslednji veliki pljuskovi Leonida su se dogodili 1933. i 1966. godine, dok je očekivani pljusak 1999. bio daleko manje spektakularan. Mada i različitim oblastima na Zemlji se predviđa različit ZHR, pa je 1999. najveća aktivnost Leonida posmatrana iz Mongolije. Kada Leonidi ne „pljušte“, aktivnost im je manja nego kod Perseida.

„Veliki“ rojevi su meteorski rojevi koji se pojavljuju svake godine bez izuzetka i čiji je ZHR u maksimumu veći od 10. Trenutno ima devet velikih rojeva, i ova lista je stabilna bar od 1950. Hronološki, po vremenu maksimuma, veliki rojevi su[7]:

Dnevni rojevi[uredi | uredi izvor]

Neki rojevi su aktivni samo tokom dana, što onemogućava njihovo vizuelno posmatranje. Za analizu ovih rojeva koriste se radio-posmatranja, pa se često nazivaju dnevni radio-rojevi. Najaktivniji dnevni radio-rojevi su Arietidi (maksimum oko 7. juna) i ζ-Perseidi (maksimum oko 9. juna).

Vanzemaljski meteori[uredi | uredi izvor]

Svako telo u Sunčevom sistemu sa dovoljno providnom atmosferom može imati meteorske rojeve. Poznati su marsovski meteorski rojevi[8], ali se oni razlikuju od zemaljskih zbog razlike u orbitama Marsa i Zemlje. Kako je gustina atmosfere na visinama na kojima se javljaju meteori približno ista, samo relativno sporije kretanje Marsa može uzrokovati javljanje relativno manje sjajnih meteora[9]. Marsov istraživački rover je 7. marta 2004. panoramskom kamerom snimio bljesak za koji se veruje da potiče od marsovskog meteorskog roja čije je roditeljsko telo kometa 114P/Wiseman-Skiff. Neka tela daju rojeve na obe planete – η-Akvaridi na Zemlji i pretpostavljeni λ-Geminidi na Marsu potiču od komete 13P/Olbers[10].

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Jenniskens P., Meteor Showers and their Parent Comets. Cambridge University Press, Cambridge, U.K.
  2. ^ Re: (meteorobs) Leonid Storm? Arhivirano na sajtu Wayback Machine (7. mart 2007), Robert Meknaut
  3. ^ Bljesak iz prošlosti Armagh Observatory press release Arhivirano na sajtu Wayback Machine (6. decembar 2006) 21. april 1999.
  4. ^ Saopštenje za štampu Kraljevskog astronomskog društva Arhivirano na sajtu Wayback Machine (7. maj 2016) br. PN 99/27, Izdala: dr Žaklina Miton, portparol
  5. ^ Put kroz rep komete, Leonid iz 1998. zasjao iznad Kanade, dr Kris Rajli iz Nasine misije za Leonide, za Bibisijevu nauku
  6. ^ „Meteorski rojevi (Leonidi)”. Meteorobs.org. 18. 11. 1999. Arhivirano iz originala 12. 06. 2008. g. Pristupljeno 22. 3. 2011. 
  7. ^ Robert Lunsford (2009). Meteors and How to Observe Them. New York: Springer Science+Business Media, LLC. ISBN 978-0-387-09461-8. 
  8. ^ „Meteorski rojevi na Marsu”. Arm.ac.uk. Arhivirano iz originala 24. 07. 2007. g. Pristupljeno 22. 3. 2011. 
  9. ^ „Postoje li meteori na Marsu?”. Arhivirano iz originala 01. 07. 2017. g. Pristupljeno 22. 3. 2011. 
  10. ^ „Meteorski rojevi i njihova roditeljska tela”. Arhivirano iz originala 03. 10. 2008. g. Pristupljeno 22. 3. 2011. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Robert Lunsford (2009). Meteors and How to Observe Them. New York: Springer Science+Business Media, LLC. ISBN 978-0-387-09461-8. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Meteorski roj na Vikimedijinoj ostavi.

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Метеорски_рој&oldid=27082558”