Mehanizmi odbrane

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga

Mehanizmi odbrane su učenjem stečeni nesvesni načini reagovanja na različite frustracije. Na taj način ličnost pokušava da sačuva samopoštovanje, razreši tenzije i obezbedi prihvatljivo ponašanje u svojoj sredini. Frojd je mehanizmu odbrane pripisao funkciju „falsifikovanja” i iskrivljavanja stvarnosti, čime se onemogućava prodor u svest nagona čije bi zadovoljavanje (ili samo prisustvo u svesti) moglo ugroziti integritet ličnosti. Najpoznatiji mehanizmi odbrane su: projekcija, negacija, potiskivanje, regresija, intelektualizacija, racionalizacija, sublimacija i dr.

Ego odbrana je odbrana koju Ego koristi; pošto je izložen stalnim, često neprihvatljivim zahtevima iz Id-a mora koristiti zaštitne mehanizme odbrane ličnosti. Najčešće su to različiti mehanizmi odbrane. Njihovo korišćenje je u službi boljeg funkcionisanja Ega samo ukoliko ne predstavlja sistem koji dovodi do Ego-neuroze kada nije u mogućnosti da uspešno razreši probleme koji se stalno nameću između spoljašnje i unutrašnje realnosti.

Ego otpor je neprihvatanje Eg-a da sadržaje Id-a dovede u svest, posebno u situacijama kada takvi zahtevi protivureče moralnim i drugim normama. Otpor se posebno javlja u terapijskim situacijama korišćenja mehanizama odbrane koji su neuspešni.

Vrste mehanizama odbrane i podela[uredi]

Mehanizmi odbrane ličnosti su mnogobrojni, isto kao i problemi sa kojima se ljudi susreću. Kako odbrana zavisi od različitih faktora, klasifikacija mehanizama se može izvršiti na različite načine. Nekada su mehanizmi odbrane sasvim prirodne i korisne funkcije u životu. Počevši od sasvim primitivnih, čovekova ličnost sazreva i stvara svoje sopstvene mehanizme odbrane, koji vremenom postaju sve komleksniji. Ipak, u cilju odbrane ličnosti, ponekad se dešava da posle određenog vremena, neki od mehanizama teže da postanu rutina, pa tako dobijaju negativnu funkciju, dovodeći do zastoja u razvoju ličnosti. S obzirom da je za klasifikaciju mehanizama odbrane potreban određen nivo razvijenosti strukture ličnosti, neka gruba podela mehanizama može se izvršiti i prema uzrastu:

  • Mehanizmi odbrane karakterističn za decu - odnose se na shvatanje sveta, koje je daleko od realnosti. U slučaju da odrasla osoba koristi ove mehanizme odbrane, ona drugim ljudima pomalo liči na ”ludu“. Takvi mehanizmi su česti kod psihoze. U neke vrste mehanizama iz ove grupe spadaju sledeći:
  1. Poricanje ili negiranje - odnosi se na negiranje određenih stanja. Odgovara delu ličnosti između svesnog i nesvesnog. To je pokušaj da se od svesti prikriju oni sadržaji, koji deluju uznemiravajuće i neprihvatljivo. Stvara se samo delimično realna slika, na osnovu sopstvenih doživljaja, obojenih unutrašnjim iskustvima, na način prihvatljiv za svest. Dešava se u svakodnevnom životu, ali i u stanjima šoka. Npr. zavisnik, koji poriče da ima problem.
  2. Izvrtanje realnosti - preoblikovanje, prilagođavanje informacija iz spoljašnjeg sveta i njihovo usklađivanje sa unutrašnjim težnjama. Osoba na pogrešan način objašnjava sebi ponašanje drugih ljudi, kao namerno zlo ili kao ugrožavajuće, dok se događaji iz spoljašnjeg sveta povezuju na neki neobičan način i uvek izgledaju usmereni u nekom određenom pravcu.
  3. Samoobmanjujuća projekcija - radi se o obmanama u vezi spoljašnjeg sveta, drugih ljudi i događaja, koji su proganjajućeg karaktera, sa neprijatnim osećajem bespomoćnosti.
  4. Regresija - napuštanje zrelih strategija rešavanja problema, vraćanje na prvobitne oblike ponašanja, odnosno na prevaziđene obrasce ponašanja, kao što su tepanje, sisanje prsta, grickanje noktiju, često zauzimanje fetalnog položaja. Javlja se kod dece npr. oponašanje bebe, mlađeg brata ili sestre. Za odrasle osobe regresija je česta kod šizovreničara.
  • Mehanizmi karakteristični za adolescenate - odnose se na različite forme projekcije ili transformacije realnosti. Odrasli ljudi koji često pribegavaju ovakvim mehanizmima, izgledaju detinjasto ili nezrelo, teško se suočavaju sa realnošću, neuspešno rešavaju probleme, ostavljaju utisak bespomoćnosti i pate od depresije. U ovu grupu mehanizama spadaju:
  1. Fantaziranje - tendencija da se povlačenjem u svet mašte izbegne direktnno suočavanje sa spoljašnjim ili unutrašnjim konfliktima i neprijatnostima.
  2. Projekcije - sopstvene negativne osobine ili negativna osećanja, kao što su gordost, ljubomora, preosetljivost, neiskrene težnje, negativna osećanja, preterana radoznalost, kao i mnoge druge, se pripisuju drugima. Javalja se kao posledica nesposobnosti ega da preuzme odgovornost za takva osećanja ili želje. U pitanju je primitivni oblik paranoje. Ono što najteže prihvatamo kod sebe, najlakše uočavamo kod drugih ljudi. Primer: verni muž, koji postaje sumnjičav prema vernosti svoje žene.
  3. Hipohondrija - negativna osećanja prema drugima tranformišu se u neprijatna osećanja prema sebi, okupiranost sopstvenim zdravljem i stalnu brigu za njega. U adolescenciji, kod mladih ljudi ovakva osećanja se mogu objasniti kao posledica velikih promenama na telu, u načinu razmišljanja i kvalitetetima osećanja.
  4. Pasivna agresija - agresivna ili neprijateljska osećanja, koja se normalno razvijaju prema drugim osobama, najčešće iz moralnih razloga ili lepog vaspitanja se nesvesno potiskuju i izražavaju na pasivan način. Npr. pasivnost u realizovanju različitih zajedničkih planova, konstantno kašnjenje sa izvršavanjem određene obaveze ili konstantno iskazivanje nerazumevanja u komunikaciji i slično.
  5. Akting aut - ispoljavanje podsvesnih želja id-a, koje super ego zabranjuje. I ako je osoba svesna da se radi o nečemu što je zabranjeno, ona ipak ispoljava želju da to učini, ne razmišaljajući o osećanjima koja su je navela na takvo ponašanje. Npr. kada zavisnik pokušava da dođe do droge ili kada se nekome ne dopada neka druga osoba, pa stalno traži načine da je povredi.[1]
  • Mehanizmi odbrane karakteristični za odrasle osobe radi se o reakcijama odraslih ljudi na svakodnevne i kompleksne situacije u životu. Ova grupa se zatim može podeliti na mehanizme odbrane, koje su posledica posebnih situacija. Mogu se smatrati pozitivnim samo kada služe kao privremena pomoć. U koliko se koriste kao jedini način za rešavanje problema, može doći do trajnih negativnih posledica ili prestanka njihovog funcionisanja. Česta je kod razniih oblika neuroza:
  1. Pomeranje - ovaj odbrambeni mehanizam podrazumeva preusmeravanje agresivnih, neprijateljskih ili seksualnih težnji na neke slične, ali za njih prihvatljivijih ideja, preusmeravnjem emocija na neke druge objekte iz spoljašnjeg sveta. Npr. kada se sopstvena inferiornost i osećanje niže vrednosti preusmeri na manjinske grupe u društvu.
  2. Reaktivna formacija - smatra se osnovnom odbranom, pri kojoj se ispoljavaju suprotna osećanja ili impulsi, od onih prvobitnih. Osećanja i reakcije koje proizilaze iz reaktivne formacije često su prekomerne, uporne, nesrazmerne situaciji i okolnosti. Osoba se ponaša potpuno suprotno od onoga kako bi zaista želela, a da toga nije ni svesna. Npr. kada je neko u komunikaciji sa drugim ljudima previše ljubazan i nasmejan, bez posebno vidljivog razloga, postoji mogućnost da se radi o reaktivnoj formaciji.
  3. Izolacija ili disocijacija - razdvajanje ili zapostavljanje emotivnog dela ličnosti, kao odbrana od anksioznosti. Potiskuje se emotivna povezanost sa događajem, da bi se omogućilo dalje normalno funkcionisanje. Takva osoba jednostavno ne čini ništa i ne oseća ništa prema neprijatnom iskustvu.
  4. Intelektualizacija je specifičan oblik izolacije, pri čemu se pažnja isključivo usmerava na intelektualne aspekte situacije, činjenice i analize, uz istovremeno potiskivanje emocija vezanih za neki neprijatan događaj. Osobe koje su sklone preteranom „filozofiranju“, bez emocionalnog uporišta, najčešće koriste ovaj mehanizam odbrane.
  5. Racionalizacija - traženje logičnog opravdanja za sopstveni uspeh ili neuspeh, koje može, ali ne mora da bude tačno. To je pokušaj da se, u cilju očuvanja samopoštovanja, od sebe i drugih sakriju stvarni motivi ponašanja. Postoje dve ekstremne situacije:
    "kiselo grožđe" - omalovažavanje nedostižnog motiva ili
    "slatki limun" - veličanje malog uspeha.
  6. Introjekcija - identifikacija ličnosti sa nekom idejom. Ovaj termin ukazuje da se uvek nešto što spolja, samo po sebi postoji, posebnim mehanizmom inkorporira kao sopstveno. Karakteristična je za nezrele osobe.
Mehanizmi odbrane koje obično koriste emotivno zrele osobe u rešavanju svakodnvnih problema:
  1. Alturizam - konstruktivno pomaganje drugim ljudima, koje doprinosi osećaju ličnog zadovoljstva
  2. Anticipacija - planiranje i priprema za moguće buduće neprijatne situacije
  3. Humor - otvoreno iskazivanje ideja, naročito onih neprijatnih, ali tako da sam u samoj osobi i drugima izazove prijatna osećanja.
  4. Identifikacija - poistovećivanje - preuzimanje karakternih osobina, misli i osećanja neke druge osobe (agresora, izgubljene drage osobe). Obično se javlja kao posledica potrebe osobe da bude voljena od strane druge osobe. Postoje dve ekstremne situacije:
    identifikacija sa agresorom, kada žrtva preuzima karakterne osobine agresora u nadi da će ga na taj način umilostiviti,
    stokholmski sindrom (blizak odnos između taoca i otmičara, kada taoc opravdava otimičara ili oseća neku vrstu simpatije prema njemu)
  5. Sublimacija- zadovoljavanje sopstvenih potreba kroz društveno prihvatljive aktivnosti. Predstavlja vrstu kompromisa, između ega i id-a, te je zato najpoželjniji odbrambeni mehanizam. Smatra se najadaptivnijim mehanizmom odbrane, daleko van okvira ostalih.
  6. Potiskivanje ili represija - potiskivanje neprihvatljivih sadržaja iz svesti. Smatra se prethodnikom svih mehanizama odbrane i u odnosu na ego zauzima centralnu poziciju. Ovaj mehanizam blokira neprihvatljive impulse id-a, neprijatna sećanja i informacije koje su bolne i uzmeniravajuće . Ipak, sve što se potisne u podsvest, neretko se može ispoljiti na drugi način: u snovima, omaškama u govoru i sl. S druge strane, potiskivanje teških misli u podsvesni deo ličnosti i usmeravanje pažnje na neke druge sadržaje, kod emotivno zrele odrasle, može biti realizovano na svestan način, gde se zrelost odrasle osobe upravo ogleda u njenoj sposobnosti i spremnosti da se u određenom trenutku ponovo suoči sa potisnutim mislima i problemima.

Reference[uredi]

  1. ^ Acting out((en))

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]