Milanski edikt

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Car Konstantin

Milanski edikt je zakonski akt koji su doneli carevi Konstantin Veliki i Licinije, a kojim je proglašena verska ravnopravnost i prestanak progona hrišćana koje je trajalo tri stotine godina. Proglašen je u Mediolanu (današnji Milano) 313. godine. Njime hrišćanstvo nije postalo državna religija, niti je bilo privilegovano, ali im je dozvoljeno da mogu javno da ispovedaju svoju veru a da za to ne snose nikakve posledice.[1][2][3][4]

Zakon nije samo zabranio progone hrišćana, već naređuje da se onima kojima je imovina po tom osnovu bila konfiskovana – vrati, što uključuje i imovinu koja je pripadala Crkvi.[5] U njemu se, između ostalog, kaže:

Vikicitati „Pošto smo se nas dvojica, ja Konstantin Avgust i ja, Licinije Avgust, srećno sastali u Milanu i pošto smo razmotrili sve što se odnosilo na javno dobro, među svim stvarima koje su nam se činile korisne u mnogo čemu za sve, odlučili smo da damo prednost i stavimo na prvo mesto ono što se ticalo poštovanja bogova i pobožnosti i da dozvolimo u isto vreme i hrišćanima i svim drugima slobodu da u pobožnosti slede religiju koju žele, tako da sve ono što na nebu postoji bude blagonaklono prema nama i svima onima koji su pod našom vlašću. Danas smo, dakle doneli spasononosnu i pravičnu odluku da apsolutno nikome ne bude uskraćeno pravo da izabere i sledi božju službu hrišćanske religije i da svakome bude slobodno da um svoj okrene onoj religiji za koju smatra da je u skladu sa njegovim stavovm, tako da to božanstvo nama bude blagonaklono, brine o nama i pruži nam svoju brigu i zaštitu. Sledeći taj princip, složili smo se da donesemo ovaj reskript da bi ono što se nalazi u našim prethodnim odlukama koje se tiču hrišćana i koje su upućene tvojoj pobožnosti, a čini se potpuno suprotno i strano našoj blagosti, bude ukinuto i da se u isto vreme svako od onih ko ima spomenuto opredeljenje da čuva hrišćansku religiju, može slobodno i prosto da ga zadrži bez teškoća.[6]
({{{2}}})

Milanskim ediktom iz 313. godine, Konstantin je zaustavio progone hrišćana i sa otvorenim simpatijama favorizovao hrišćanstvo, i njenu Crkvu kao dominantniju versku silu, u okviru Rimskog carstva, osmislio je i povezao sa Imperijom. „Naravno, trebalo je da prođe nekoliko decenija i tek oko 380. godine, pod carem Teodosijem Velikim, hrišćanstvo je postalo i državna religija Rimskog carstva.“ Time se politička i društvena pozicija Crkve s kraja 4. veka radikalno promenila. Crkva je postala službeni organ Imperije usko povezan sa carskom administracijom i političkom vlašću. [7][1][2][3][4]

Konstantin je zaslužan i što je hrišćanstvo ustanovio, ne kao sveukupno pobedničku silu, već kao jednu, mada značajnu, među mnogim drugim opcijama. Ovo prilagođavanje bio je oštrouman čin, jer su njime ne samo priznate neizbežne i u osnovi nepomirljive razlike između ključnih članova populacije u Carstvu, već su i preduzeti prvi koraci da se one izmešaju kroz stvaranje uslova za miroljubivu koegzistenciju.[8]

Obeležavanje 1700-godišnjice[uredi]

Spomenik Konstantinu Velikom u Nišu, delo vajara Mileta Koceva postavljen 2012. u okviru proslave 17 vekova Milanskog edikta.

Godine 2013. obeležava se 1700 godina milanskog edikta. Konstantin Veliki povezuje tri grada sa raznih krajeva Evrope i Azije, austrijski Karnuntum, srpski Niš i turski Izmit. Fondacija „Art Karnuntum“ proglasila je Srbiju i Niš za veliko svetsko mesto istorije, a Grad kandidat za obeležavanje tog jubileja je Niš, rodni grad Konstantina Velikog, koji je ozakonio edikt.

Mesto antičkog Naisa i carske palate Medijana u staroj istoriji Srbije, evropske civilizacije, mediteranskog i balkanskog sveta dobro je poznato. Svi istraživači su se složili da je Nais mesto sa „slavnom prošlošću” – administrativni, vojni, kulturni i privredni centar šire oblasti. U njemu Medijana sa svojim pokretnim i nepokretnim spomenicima, čije stvaranje je započeo Konstantin Veliki, predstavlja značajno središte na istorijskoj i kulturnoj karti Balkana, u svim razdobljima stare istorije Niša.

Zato u Nišu, u povodu ovog velikog događaja, uveliko teku pripreme za proleće 2013. godine, kada će se u njemu održati centralna proslava obeležavanja 17 vekova od donošenja jednog od najznačajnijih dokumenata u istoriji hrišćanstva, Milanskog edikta, kojim je car Konstantin Veliki dozvolio širenje hrišćanstva na teritoriji Rimskog carstva.[5]

Posebne pripreme za proslavu u Nišu obavljaju se na jednom od najvećih i najznačajnijih arheoloških nalazišta na srpskim prostorima, niškoj Medijani – letnjikovcu cara Konstantina, koja će imati centralno mesto u ovoj proslavi.

Nakon što su s jeseni 2011, u okviru priprema za ovu proslavu, počela nova iskopavanja i istraživanja na Medijani, do jula 2012. istraženo je preko hiljadu kvadratnih metara lokaliteta. Tada je otkrivena i prostorija sa očuvanim mozaikom od 16 m², za koju se do sada nije znalo. Kako kažu arheolozi, ima indicija da se blizu te nalazi još jedna slična prostorija s bogatim mozaikom i drugim sadržajima, o čemu će se više saznati kada radovi na iskopavanjima budu nastavljeni. Tokom narednog leta, uz stručnjake Arheološkog instituta i Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, na Medijani će izvesno vreme boraviti i arheolozi iz Rima, koji će vršiti konzervaciju fresaka i drugog arheološkog blaga starog Naisa.

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ a b T. Christensen, The So-Called Edict of Milan, Culture Medieval 35 (1984), σ.129-175.
  2. ^ a b S.Corcoran, The Empire of the Tetrarchs: Imperial Pronouncements and Government AD 284- 324, Oxford 2000, αρ.66, σ.158-160.
  3. ^ a b A. Cameron, Constantius and Constantine: An Exercise in Publicity, στο E. Hartley, J. Hawkess, M. Henig, Fr.Mee (εκδ.), Constantine the Great. York’s Roman Emperor, York 2006, σ.24-28.
  4. ^ a b Βλ. και . J. Elser, Imperial Rome und Christian Triumph, New York 1998.
  5. ^ a b Galerius and Constantine's Edicts of Toleration 311 and 313, from the Medieval Sourcebook, Pristupljeno 8. 4. 2013.
  6. ^ Radić R, Stoiljković D, Zakarija F. Trijumf Hrišćanstva - Konstantin, Niš i Milanski edikt, JP Zavod za udžbenike, Beograd, 2013
  7. ^ M. Anastos, The Edict of Milan, Revue des Études Byzantines 25(1967), σ.13-41.
  8. ^ Nikolaos Gioles, Graditeljstvo Konstantina Belikog na istoku, Niš, Simpozijum: „1700 godina od proglašenja Konstantina za imperatora, 306-2006“ Zbornik radova, 5 sveska (2007), Pristupljeno 8. 4. 2013.

Spoljašnje veze[uredi]