Milan Obrenović (knez)

Ukoliko ste tražili drugu osobu, pogledajte članak Milan Obrenović (višeznačna odrednica).

Milan Obrenović
Portret Milana Obrenovića iz 1852/53. Uslikao Uroš Knežević Original se nalazi u Narodnom muzeju u Beogradu.
Lični podaci
Puno ime	Milan Milošević Obrenović II
Datum rođenja	(1819-10-19)19. oktobar 1819. 7. oktobar po julijanskom kalendaru
Mesto rođenja	Kragujevac, Kneževina Srbija
Datum smrti	8. jul 1839.(1839-07-08) (19 god.) 26. jun po julijanskom kalendaru
Mesto smrti	Beograd, Kneževina Srbija
Grob	Stara crkva Svetog Marka u Beogradu (1839—početak 1942) Crkva Svetog Marka u Beogradu (početak 1942—danas)
Porodica
Roditelji	Miloš Obrenović Ljubica Obrenović
Dinastija	Obrenovići
Knez Srbije
Period	13. jun — 8. jul 1839. 1 — 26. jun po julijanskom kalendaru
Prethodnik	Miloš Obrenović
Naslednik	Mihailo Obrenović
Regent	Prvo namesništvo
Čin	general
Potpis

Milan Milošević Obrenović II (Kragujevac, 19. oktobar 1819 — Beograd, 8. jul 1839), u savremenoj istoriji knez Milan, bio je knez Srbije tokom 26 dana, u periodu od 13. juna do 8. jula (1. juna - 25. juna) 1839. godine. Bio je peto dete i drugi sin kneza Miloša i kneginje Ljubice, i stariji brat budućeg kneza Mihaila.

Pre njegovog rođenja su njegovi roditelji imali četiri dece, sina Petra, i ćerke Petriju, Savku i Anu, ali su Petar i Ana preminuli kao deca. Knez Miloš nije bio veran suprug, i shodno tome je imao mnogo ljubavnica, a bilo je i glasina da kneginja Ljubica ne može više da rađa decu, što je Milošu predstavljalo problem jer nije imao muškog naslednika. Jednu Miloševu ljubavnicu je Ljubica upucala, zbog čega je Miloš hteo da se osveti, ali je odustao od toga kada je saznao da je Ljubica trudna. Ispostavilo se da je ona nosila njegovog sina Milana.

Od rođenja je bio jako bolešljiv, kao i deca njegovog strica Jovana, Obren i Savka. Roditelji su ga lečili na sve tada dostupne načine i u Srbiji i inostranstvu, međutim bili su ograničeni lošim poznavanjem medicine u Srbiji, i nedostatkom diplomiranih lekara. Zajedno sa mlađim bratom Mihailom i još 13 drugih momaka je pohađao Veliku školu u Beogradu, na čijem čelu je bio Dimitrije Isailović, koji je pored toga njemu i bratu bio lični učitelj za nemački i francuski jezik. Posle godinu dana je škola premeštena u glavni grad Kragujevac. Usled nedovoljno pružene pažnje od strane Državnog saveta, nedostatka knjiga i obrazovnih sredstava, nastava je tamo tekla vrlo loše i neorganizovano, pa je Vuk Karadžić u svom čuvenom pismu od aprila 1832. prekorio kneza Miloša što svoje sinove i viđenije učenike nije poslao u inostranstvo, poput Paževskog korpusa u Petrogradu. Takođe je zapisao u svojim komentarima tog pisma da se Milan ponašao vrlo pokvareno, da je pretio batinama ili kaznom ako ga neko ne posluša, i da nije imao poštovanja ni za činovnike ni za starije.

Kada je napunio 11 godina, njegov otac je odabran za naslednog kneza, pa je Milan zvanično postao prestolonaslednik. Tokom mladosti je predstavljao svoje roditelje na svadbi svojih sestri od strica Jelene i Simke, krstio je Milana Simića, sina Alekse Simića, po sebi, krstio je ćerku Avrama Petronijevića i komandovao je jednom jedinicom tokom proslave dodele turskog odlikovanja knezu Milošu. Preživeo je jedan jak napad bolesti krajem 1834, a njegova sestra od strica Anka je u svom dnevniku napisala da se kod njega javljala i neka pojava neuroze. Zajedno sa mlađim bratom Mihailom je krajem 1838. otišao na put u inostranstvo, na kome se početkom 1839. ponovo teško razboleo, i morao je da se leči u Temišvaru.

Juna 1839. je njegov otac podneo ostavku na mesto kneza, navodeći bolest kao razlog, čime se Milan našao na čelu države. Dok se u istorijskim spisima i radovima često navodilo da je Milan bio previše bolestan da bi znao da je postao knez, službene novine kneževine Srbije navode da je svaki prisutni zvaničnik Miloševe abdikacije lično otišao da čestita Milanu što je postao knez, a i radovi istoričara su navodili dodatne činjenice koje pokazuju da je bio svestan da je postao knez. Od tuberkuloze je preminuo samo 25 dana po stupanju na vlast, čime je postao vladar sa najkraćim stažom u srpskoj istoriji. Sahranjen je u staroj crkvi Svetog Marka u Beogradu. Posle njegove smrti je stigao berat od turskog sultana Mahmuda II koji je potvrdio Milanovu vladavinu, ali kao izbornog, a ne naslednog kneza, što je uzrokovalo krizu i nedoumicu oko toga ko treba da ga nasledi na čelu Srbije. Naposletku ga je nasledio maloletni brat Mihailo, umesto koga je do njegovog punoletstva vladalo Namesništvo, kog su činili njegov stric Jevrem, Avram Petronijević i Toma Vučić Perišić.

Prilikom Majskog prevrata su otvorili Milanovu grobnicu kako bi tamo sahranili kralja Aleksandra i kraljicu Dragu, ali su usled nedovoljnog mesta njih smestili u Ankinu grobnicu. Svi oni su posle Aprilskog rata premešteni u novu crkvu Svetog Marka. U savremenoj Srbiji je Milan Obrenović ostao relativno zaboravljen usled vrlo kratke vladavine i života, i uglavnom ga je zasenio poznatiji kralj Milan Obrenović, ili stric vojvoda Milan.

Detinjstvo

Vojvoda Milan Obrenović, stric po kome je dobio ime. Njegov sin Hristifor (Rista) je pre rođenja mlađeg Milana i Jovanovog Obrena bio jedini živi muški potomak Obrenovića.

Rođen je 19. (7) oktobra 1819. u tadašnjoj prestonici Kragujevcu. Njegovi roditelji knez Miloš i kneginja Ljubica su pre njega imali četvoro dece, od kojih do njegovog rođenja detinjstvo preživele samo Petrija i Savka. Knez Miloš nije imao muškog naslednika nakon što mu je prvo dete i sin Petar preminuo 1814. u Kablarskoj pećini, a pošto nije bio veran suprug, imao je izvestan broj ljubavnica pored braka sa Ljubicom. Jedna od poznatijih ljubavnica je bila i izvesna Petrija, koja je Milošu rodila i ćerku Veliku. Na Miloša je okolina počela i da vrši pritisak da oženi Petriju i da se raziđe sa Ljubicom, jer se između ostalog smatralo i da Ljubica ne može više da ima decu, a ni Miloš ni njegova braća nisu imali muške naslednike, osim Hristifora Obrenovića, sina njihovog polubrata po majci vojvode Milana, koji je živeo u Rusiji. Ljubica je upucala Petriju, i od muža se sklonila kod rodbine. Knez Miloš je bio vrlo pogođen tim događajem, ali se umirio kada je saznao da je Ljubica trudna, ispostaviće se sa Milanom.

Rodio se u Miloševom konaku, u tadašnjoj prestonici Kragujevcu. Ime je dobio po svom stricu vojvodi Milanu Obrenoviću, starijem bratu po majci njegovog oca i dvoje stričeva, Jovana i Jevrema. Po jednoj priči, Milosav Resavac je povodom Milanovog rođenja poslao njegovim roditeljima kolevku od čistog srebra. Kum na krštenju mu je bio budući mitropolit beogradski Melentije, koji je kasnije krstio i njegovog brata Mihaila. Prema Dimitriju Davidoviću, roditelji, srodnici i njemu blisku su ga zvali Miljco, a takođe i Manja.

Gospodar Jovanov konak u Čačku, kopija konaka kneza Miloša u Požarevcu u kome je Milan odrastao sa bratom Mihailom i majkom Ljubicom. Konak u Požarevcu je srušen 1844. iz bezbednosnih razloga usled veoma lošeg stanja u kom se našao zbog loše izrade.

Od detinjstva je bio bolešljiv. Pošto su zdravstveni uslovi u Srbiji tada bili jako loši, prema pisanju doktora Emeriha Lindenmajera groznica se u narodu javljala vrlo često, i jako je dugo trajala jer se nije ničim lečila. Pored njega, deca njegovog strica Jovana, Obren i Savka, takođe su često oboljevala od groznice, i naposletku su u detinjstvu i preminuli. Od odraslih Obrenovića, Jevrem se vrlo često razboljevao od posledica boravka u Kuli Nebojši. Pojmovi o bolesti i lečenju su bili vrlo primitivni, pa su se u skladu sa time bolesti lečile onako kako je neko na osnovu iskustva ili nekog blagog znanja smatrao da treba. Radi ilustracije, kad se u Kragujevcu leta 1823. javila srdobolja, Milosav Zdravković je knezu Milošu predlagao da Milana zapoji mokraćom od jarca, a radi zdrave ishrane mu je pratio četiri lubenice i mladi kukuruz. Knez Miloš i njegova braća su jedni drugima slali hećime kako bi se postarali za zdravstvene tegobe njih i svoje dece. Hećimi su bili vrsta narodnih lekara koji su kroz porodicu naučili preko nekih iskustava kako da leče bolesti, često koristeći smese nekih biljaka radi lečenja. Milanov stric Jovan je knezu Milošu 15. juna 1825. radi lečenja poslao jednog turskog hećima, koji je lečio njegovog sina Obrena, a kasnije mu je poslao i jednog drugog hećima iz Užica. Povremeno su zbog Milanove bolesti traženi i neki učeniji lekari, pa je Miloš 30. marta 1823. pisao zemunskom generalu Červenki da u Kragujevac pošalje doktora Minasa, koji je naposletku došao u Beograd, gde je Ljubica odvela Milana da ga leči. Pokušavali su da ga izleče i u inostranstvu, pa je jednom Milan poslat u Temišvar, gde je proveo celu zimu, da bi posle neuspešnog lečenja otišao u Varadin kod nekog lekara za koga se pričalo da je iskusan. Kasnije su knez Miloš i njegova braća angažovali i učene strane lekare, poput Vita Romite i Bartolomea Kuniberta, i domaćih lekara poput Jovana Stejića, čije je školovanje u inostranstvu platio Jevrem Obrenović.

Imao je 4 godina kada mu se rodio mlađi brat Mihailo, a dve godine kasnije se majka sa njima dvojicom preselila u njihov konak u Požarevcu, gde su živeli odvojeno od kneza Miloša, koji je ostao u Kragujevcu. Kada je imao nepunih 8 godina u Požarevcu je 4. juna (23. maja) 1827. krstio Milana Simića, sina Alekse Simića, i tom prilikom mu je dao svoje ime Milan. U ovom dvoru ih je otac posećivao za velike praznike, poput Božića, Uskrsa i Male gospojine, i krsnu slavu Sveti Nikola. Knez Miloš je 1826. pored konaka izgradio manju dvospratnu kuću za Milana i Mihaila, gde su oni boravili i učili školu. Pored ovog manjeg konaka se nalazila zgrada za kancelariju i boravak kneževih sekretara i pisara, a naspram Miloševog konaka, u istom dvorištu, godine 1827. izgrađen je i konak za kneginju Ljubicu. Njihov konak u Požarevcu se nalazio na mestu današnje glavne Pošte, prema Stadionu malih sportova (dvorište Politehničke škole), a zbog lošeg materijala i izgradnje je srušen 1844. Konak Milanovog rođenog strica Jovana, Gospodar Jovanov konak u Čačku, koji postoji i danas, kopija je Požarevačkog konaka. O stanju Požarevačkog konaka je pred njegovo rušenje 1844. navedeno da je tako posrnuo, "da se više u njemu sedeti skoro nikako ne može i sudeći da bi dobro bilo, da se on rasturi, pak sva japija debela koja se u njemu našla bude, na građenje apsane obrati...".

Obrazovanje

Dimitrije Isailović uslikan 1848. On je bio jedan od učitelja Milanu i Mihailu u osnovnom, a kasnije i u višem obrazovanju, a privatno ih je učio nemački i francuski jezik.

U Srbiji za vreme rane vladavine Miloša Obrenovića je bilo vrlo malo organizovanih škola. Prilikom svoje poseti Srbiji 1820, Vuk Stefanović Karadžić je predlagao knezu da otvori Veliku Školu, koju bi pohađali mladići od 15 do 20 godina koji nešto znaju da pišu i čitaju, i gde bi učili geografiju, statistiku, malo napredniju matematiku, fiziku, srpsku gramatiku i tome slično, ali ta ideja nije zaživela kod kneza. Sedmogodišnji Milan i njegov mlađi brat trogodišnji Mihailo, započeli su 1826. tek osnovanu Dvorsku školu, koja se nalazila u blizini njihovog konaka u Požarevcu. Učitelji su im bili: Aleksa Popovski, Dimitrije Isailović, Đorđe Zorić, Avram Gašparović, Dimitrije Davidović, i jedan grčki učitelj Georgije Zaharijades. Jedan hroničar je zapisao da su njih dvojica brižljivo učili i napredovali u naukama, i da su redovno polagali polugodišnje i godišnje ispite u prisustvu njihovih roditelja Miloša i Ljubice.

Knez Milan u građanskom odelu - detalj sa slike "Knez Milan na odru" Jovana Isailovića Mlađeg (1839). Pavle Vasić misli da Isailović ovo nije uslikao, već da je rađeno po uzoru na neki izgubljeni portret.

Deset godina nakon što je Vuk Karadžić pisao knezu Milošu o ideji za otvaranje škole višeg obrazovanja, na insistiranje Vuka Karadžića je 1830. u Beogradu otvorena Velika škola, sa Dimitrijem Isailovićem kao direktorom. Isailović je do tada bio profesor učiteljske škole u Somboru u Austriji, a kao direktor Velike škole u Beogradu je imao platu od 3.500 groša (350 talira). Milan je sa svojim bratom Mihailom i još 13 drugih učenika pohađao tu školu, koja je 1833. premeštena u glavni grad Kragujevac. Međutim sama škola je jako slabo radila. Rad škole u prvih par godina nije ni kontrolisan, niti su imali neki organizovani program, već se Isailović sam snalazio oko toga. Pored toga, Isailoviću je glavno zaduženje bilo da Milana i Mihaila nauči nemačkim i francuskim jezikom, a upravljanje školom mu je bilo sporedno zanimanje, tako da se prva godina postojanja Velike škole završila neuspehom. Škola je imala problema i sa roditeljima drugih učenika. Cvetko Rajović je prijavljivao da roditelji nisu hteli da šalju decu u školu iz straha da se "ne preuče". Pošto su knjige dopremane iz Austrije, nije ih bilo ni u dovoljnim količinama, a nisu ni dolazile na vreme, a nije bilo ni mapa, globusa ili fizičkih aparata. Jedan stolar Jovan je napravio šestar i tablu, pa su učitelji na njoj crtali globus na kome su im pokazivali meridijane, ekvator, i geografske pojmove. Jedan učenik te škole je rekao da su oni tamo učeni kao papagaji, odnosno da su sve radili skoro napamet.

Filip Hristić se kao mladić družio sa Milanom i Mihailom, a pohađali su i pojedine časove zajedno.

U ovom periodu je sa Milanom i Mihailom živeo i Filip Hristić. Njega je mitropolit Melentije po želji njegovog oca spremao za sveštenički poziv, preuzeo je staranje o njemu posle očeve smrti, i oko 1830. ga je preselio blizu Ljubičinog konaka u Beogradu. Sama Ljubica se sa decom preselila tamo oko 1830, i Hristić se sećao da se često igrao sa Milanom i Mihailom, i da su večerali zajedno. Ako bi se Hristić duže zadržao tamo, do kuće ga je pratio jedan čuvar u konaku Spasa, koji je pazio i na konak i na Milana i Mihaila, koji su kao mali nazivani begovima. Filip i Milan su bili i vršnjaci, i imali su oko 14 godina kada su živeli u kneginjinom konaku. Hristić je Milana opisao kao blago tamnoputog dečaka sjajne kose, crnih širokih obrva, širokog nosa, debelih usana i piskavog, čak i pomalo kreštavog glasa, kog se on jasno sećao. Glas je Milanu u ovom periodu i mutirao, pošto je prolazio kroz pubertet. Po naravi ga je Hristić opisivao kao povučenog, da je imao pognuto držanje i bio namršten, ali da je bio dobar i mio. To je u suprotnosti sa opisom koji je Anka Obrenović napisala u svom dnevniku, gde je navedeno da se Milan često ponašao i bahato, što je i Vuk Karadžić napisao u jednom komentaru svog veoma dugog pisma knezu Milošu. U Ankinom opisu verovatno ima i malo subjektivnosti, pošto su postojale izvesne simpatije između njih dvoje, a i dnevnik potiče iz perioda 1838/39. Hristić je naveo i da je Milan imao prednosti u obrazovanju i vaspitanju u odnosu na Mihaila, jer je bio spreman za kneza. Milan, Mihailo i Ljubica su se po okončanju njihove škole 1832. ponovo preselili u Požarevac. Preseljenje je organizovao Stojan Simić po nalogu kneza Miloša.

Opaska Vuka Karadžića knezu Milošu iz 1832.

Vuk Stefanović Karadžić je u svom čuvenom pismu knezu Milošu iz 1832. pisao kako se Milan ponaša vrlo iskvareno i svojevoljno, i napomenuo je da je više puta pisao knezu da pošalje svoje, i sinove uglednih porodica u Petrograd radi učenja, ali bez uspeha.

U svom čuvenom dugačkom pismu od 24. (12) aprila 1832. iz Zemuna, Vuk Stefanović Karadžić je Milanovom ocu knezu Milošu zamerio i to što nije upisao svoja dva sina u školu poput Paževskog korpusa u Rusiji, jer su u Srbiji obrazovno i vaspitno zaostajali. Knezu je savetovao da otvori 3 velike škole u Šumadiji, preko Morave i preko Kolubare, a dok se one ne urede, predlagao mu je da decu pošalje u Paževski korpus u Petrogradu, ili bilo gde po Evropi. U jednoj od mnogobrojnih napomena u svom komentaru tog pisma, Vuk Karadžić je povodom Milanovog lošeg vaspitanja zapisao sledeće:

Da su im makar kaki učitelji, opet u današnjim opstojateljstvima u Srbiji (u društvu sa Stojanom Simićem i ostalim onakim dvoranima) više zla, nego dobra moraju naučiti. Stariji je sin (i naslednik) Milošev, Milan-beg, kome će biti 13 godina, već tako pokvaren, da ništa od njega biti ne može: već pruža ruku prvim činovnicima, te ga u nju ljube, a on ji ljudski ni pogledati ne ume: kako mu se najmanje što protiv volje dogodi, preti, da će udariti 50 batina ili glavu odseći; a ja sam ga lane u Beogradu gledao i slušao, kako se matorim ljudma i činovnicima u oči podsmeva i sprdnju sa njima zbija. Ja sam 1829. i 1830. godine govorio Milošu nekoliko puta, da se izbere nekoliko činovničke i drugi znatniji ljudi dece, pa da se s njegovim sinovima pošalju u Petersburg pošalju na nauku; no sve uzalud

Svadba sestara od strica

Krajem 1833. njegov stric Jevrem je ugovarao svadbu za svoje dve najstarije ćerke, Jelku i Simku, koje su ujedno bile i bliznakinje. Jelka se udavala za zemunskog pivara Konstantina Hadiju, a Simka za Janaća Germana, jednog od braće koji su držali veliku radnju u Beogradu. Svadba je bila zakazana za 2. mart (18. februar) 1834. godine u Beogradu, a dopisano je da se sestre istovremeno venčavaju, kao što su se istovremeno i rodile. Knez Miloš i mlađi brat Jovan Obrenović su sa porodicama trebali da dođu na svadbu, ali je usled bolesti kneza Miloša samo 14-godišnji Milan otišao tamo. Jovan Stejić se u pismu Vuku Karadžiću od 15. (3) marta 1834. dotakao i te svadbe, i potvrdio je da je na njoj od Obrenovića, osim Jevremove familije, došao samo mladi Milan u pratnji Alekse Simića i kapetana Vula. Ni Jovan Obrenović sa porodicom nije prisustvovao. Stejić je naveo da ne zna da li su mlade bile zadovoljne izborom muževa, ali da su na svadbi delovale nevesele i bolesne, što mu je davalo utiska da su se ovom svadbom više Jevrem i Tomanija udavali za porodice Germana i Hadije nego njihove ćerke. Sam Stejić se dobro proveo pošto je popio dosta šampanjca.

Nalet bolesti iz 1834.

Nešto nakon proslave dodele ordena svom ocu, Milan je otišao u dvor Obrenovića u Požarevcu, i isprva se samo prehladio. Službene novine kneževine Srbije su javile da se Milan 9. decembra (27. novembra) prehladio i dobio jaku temperaturu, usled koje je morao da leži. Otac Miloš je iz Kragujevca ubrzo kranuo za Požarevac preko Svilajnca, a u konak je došao 11. decembra (30. novembra). U drugom izveštaju je navedeno da je Milanova bolest započela velikom kijavicom, a uskoro je bio toliko u teškom stanju da je morao da se pričesti u svojoj kući. Ubrzo je iz oba uva nešto počelo ta protiče, i uskoro je pao u vrlo tešku groznicu da je buncao i danju i noću. Iz Beograda je doveden učeni lekar Bartolomeo Kunibert, ali šta god da mu je radio nije davalo nikakvog efekta. Dva dana kasnije je zapao u još gore stanje, a sve što je od lekova i tretmana dobijao nije mu ni ublažilo stanje, a kamoli izlečilo. Službene novine su navele da se Milan nalazi u beznadežnom stanju, i rečeno je da se širom Srbije vrše molebani u crkvama za njegovo zdravlje. Knez Miloš je naredio sudu da svi zatvorenici učestvuju u molitvama, i da ih, nezavisno od toga šta su uradili, puste na slobodu, uz obećanje da se zakunu da neće činiti više zločine.

Milan je počeo da se oseća bolje u noći između 15. i 16. (3. i 4) decembra, pa je bio u stanju da odspava, prepoznao je par lica koja su ga posetila, i osetio je miris nekih krema kojima je bio namazan zbog bolesti. Stric Jevrem ga je posetio 16. (4) decembra iz Beograda, a sestra Petrija je iz Zemuna došla dva dana kasnije. Iz zemuna je takođe došao doktor Jovan Stejić, koji je u Požarevac došao 22. (10) decembra. Lekarski konzilijum je zvanično saopštio da se Milan od 21. (9) decembra nalazi izvan životne opasnosti, i da kreće ka ozdravljenju.

Književni rad i put sa bratom u inostranstvo 1838.

Milan (levo) i Mihailo Obrenović (desno) iz mlađih dana.

Milan je 1838. sa francuskog preveo jednu pripovetku pod nazivom Deco, i vi ćete ostariti kad vam vreme dođe, u kojoj se između ostalog spominje običaj posluživanja slatkog sa vodom, što je možda najraniji zapis ovog običaja. U službenim novinama je napisano da je Milana i Mihaila njeihova majka Ljubica 27. (15) septembra 1838. otpratila u Zemun u Austriji, kako bi oni dalje produžili za inostranstvo. Njih je otpratilo dosta ljudi, među kojima i državni činovnici, sveštenstvo, i njihov stric Jevrem. Braća su trebala da zimu provedu u Temišvaru, odakle bi dalje nastavili put negde po Evropi. Dvadesetog (8) oktobra su u službenim novinama objavljene dve pesme koje su pisane povodom njihovog puta van zemlje. Jednu je napisao Lukijan Mušicki, a drugu Vladislav Stojadinović. Pored toga je javljeno da je Milanov rođendan svečano obeležen u Beogradu uz topovsku paljbu i paradiranje vojske. Muzej u Kragujevcu ima jedno pismo Milana svom ocu Milošu iz ovog perioda, 14. oktobra 1838, u kome od njega traži da mu piše, i obaveštava ga da mu se zdravlje popravilo.

Milan se tokom boravka u Temišvaru ponovo razboleo, a u Kragujevcu postoji i pismo njegovog brata Mihaila knezu Milošu od 28. februara 1839. u kome on obaveštava oca o njihovom zdravlju, i navodi da je Milanu bolje. U službenim novinama je 20. (8) aprila 1839. navedeno da je Milan već duže vreme bolestan u Temišvaru, i da se uz njega nalaze brat i majka. Kneginja Ljubica je stalno slala knezu Milošu izveštaje o Milanovom zdravlju, a posle jednog izveštaja u kome je navedeno da je on kritično bolestan, Miloš je požurio iz Kragujevca za Beograd, kako bi u Temišvar stigao da vidi sina poslednji put. U Beogradu je dobio vest da je Milanu bolje, pa nije produžio za Temišvar, i odmah je naredio da se on vrati u Srbiju kako bi se tu lečio.

Knez Srbije

Abdikacija kneza Miloša

Ostavka (levo) i ustupanje vlasti (desno) kneza Miloša svom najstarijem sinu Milanu. Pošto je Miloš bio nepismen, kao potvrda da je on autor dokumenata, i da su po njegovoj volji, Mihailo Obrenović je potpisao i pečatirao oba dokumenta. To je navedeno u poslednjem pasusu prvog dokumenta.

Posle neuspele Jovanove bune knez Miloš se našao u nezavidnom položaju, i vlast mu je bila prilično ograničena Hatišerifom Mahmuda II iz 1838, poznatim i kao Turski ustav. Godinu dana kasnije, 13. (1) juna 1839. je Miloš podneo ostavku na mesto kneza, navodeći bolest kao glavni razlog, i u to ime je izdao dva dokumenta: Otrečenije (ostavka) i Ustuplenije (ustupanje), čime je njegov najstariji sin Milan postao knez. Pošto je Miloš bio nepismen, kao dokaz da su ova dva dokumenta njegovo delo i napisana njegovom voljom, mlađi sin Mihailo je potpisao i pečatirao oba dokumenta. To se konkretno navodi u poslednjem pasusu prvog dokumenta. Posle toga su njih dvojica napustila Srbiju, a Milan je ostao u državi sa majkom Ljubicom, i stricem Jevremom. Zbog Milanove bolesti, napravljeno je Namesništvo koga su činili Avram Petronijević, Jevrem Obrenović i Toma Vučić Perišić, koji bi vladali Srbijom dok se Milan ne oporavi.

Vladavina od 26 dana

Knez Milan Obrenović sa majkom Ljubicom. Rad Stevana Todorovića iz 1882. Original se nalazi u Beogradu. Milanova majka je ostala sa njim u Srbiji tokom njegove vladavine.

Posle abdikacije svog oca, Milan je nasledio presto, međutim usled njegove bolesti Državni savet je odlučio da sastavi Namesništvo koje će vladati do njegovog ozdravljenja. Na proširenom zasedanju Saveta i skupštine, za namesnike su jednoglasno potvrđeni Avram Petronijević, Milanov stric Jevrem Obrenović i Toma Vučić Perišić. Oni su potvrđeni od strane sultana u beratu koji je u Srbiju stigao skoro mesec dana kasnije. Turskoj Porti je Savet Namesništvo pravdao time da je knez Milan bio bolestan, ali i time da knez ne može da vlada dok ga Porta ne potvrdi, što nije bilo tačno. Ni u hatišerifu i beratu iz 1830, ni u Ustavu iz 1838. se ne spominje da Porta treba da potvrdi kneza, niti ima ograničenja u vidu vremena kad knez stupa na vlast. Ovim korakom su ustavobranitelji umanjili prava koje je knez Miloš izborio, a Ljušić zaključuje da su se dodatno potvrdili Porti kao odani službenici. Milan je pravno gledajući mogao odmah bez ograničenja da stupi na vlast posle abdikacije svog oca, ali je bio bolestan u toj meri da nije mogao da samostalno bude na čelu države.

Iako se često spominje da Milan zbog bolesti nije bio ni svestan da je postao knez, a da je za oca i brata mislio da su na nekom putu, Radoš Ljušić je u jednom svom naučnom radu pokazao da to nije tačno. Dok Milan jeste bio bolestan u toj meri da nije mogao da vlada, on nije bio kritično bolestan, a posle ostavke njegovog oca, svi prisutni zvaničnici su ga posetili da mu čestitaju na tome što je postao knez. To je i objavljeno u službenim novinama kneževine Srbije. Posle toga su Milana posetili oficiri na čelu sa "šefom regularnog voinstva" Ilijom Garašaninom. Garašanin je oficire predstavio novom knezu rečima: "Gospodaru, došli su oficiri da Vam se poklone, i izjave svoju vernost i odanost Vašoj Svetlosti", dok je Milan iz kreveta odgovorio:

„ Zahvaljujem gospodi oficirima na njihovoj odanosti, i ja od moje strane uveravam oficire da ću se starati u sporazumu sa sovjetom da se stanje oficira unapredi. Ako mi bog da da skoro ozdravim, zvaću Vas, gospodo, u Topčider na ručak. ”

Jovan Milićević je bio prvi savremeni istoričar koji je otkrio da je knez Milan bio svestan da je postao knez, a izvor koji potvrđuje da se on sastao sa vojskom i Ilijom Garašaninom su bile beleške tadašnjeg državnog savetnika Mladena Žujovića. Milićević je dodao da je to bio prvi slučaj u istoriji srpske monarhije da je neki vladar pokušao da učvrsti svoju vlast preko vojske. Posle tog sastanka mu se zdravstveno stanje malo poboljšalo.

O njegovoj preostaloj vladavini od 13. juna do 8. jula 1839. nema puno podataka. Ne zna se da li je još nekoga lično primio, ali se zna da nije prisustvovao nijednom zasedanju skupštine, niti je doneo i potpisao ijedan zvanični ukaz ili propis u svoje ime, čime je jedini srpski vladar za koga to važi. Međutim za razliku od ustaljenog mišljenja, on nije potpisao nijedan zvanični ukaz ne samo zbog svoje bolesti, već i zbog toga što se zbog pravno pogrešnog tumačenja državnog Saveta i Namesništva čekala potvrda od Porte i sultana da on može da stupi na vlast.

Smrt i sahrana

Proklamacija Namesništva povodom smrti kneza Milana.

Knez Milan na odru, rad Jovana Isajlovića - mlađeg 1839. (Narodni Muzej, Beograd)

Preminuo je 8. jula 1839. od posledica tuberkuloze. Vladao je samo 25 dana. Uz državne počasti sahranjen je u staroj crkvi Svetog Marka u Beogradu. Berat od sultana Mahmuda II, koji je preminuo nedelju dana pre njega, stigao je nešto kasnije posle Milanove smrti, i u njemu je navedeno da je Milan potvrđen kao izborni, a ne nasledni knez, što je uzrokovalo debatu o tome ko treba da ga nasledi. Namestništvo je na kraju odabralo njegovog mlađeg brata Mihaila, koji je u Srbiju došao početkom sledeće godine.

U znak žalosti za njim, Namesništvo je odredilo da se flor nosi 40 dana pri centralnoj upravi, a 20 za niže činovnike, i da se na svaki zvanični dokument u sledećih 40 dana udara crni pečat. Istog dana kada je Milan sahranjen, u Beograd je stigla vest da je preminuo turski sultan Mahmud II.

Posthumno

Dostavljanje Berata i pitanje sledećeg kneza

U Srbiju je 26. (14) avgusta 1839. došla potvrda novog sultana Abdulmedžida I za instituciju Namesništva, i Berat, odnosno potvrda za sada već mesec dana pokojnog kneza Milana. Prevod Berata je objavljen u službenim novinama, i glasi:

Budući je ostavka Miloša Obrenovića, koga je otpre postavila bila visoka moja Porta Knjazem Srbskim na konac uveličanija, sreće i spokojstva podanoga Carstvu mojemu naroda, pokazala nuždu k opredeljenju drugog Knjaza na mesto njegovo, i budući, po smislu izdanoga pređe Milošu Berata, posle njega, dostojanstvo ovo prinadleži starijemu njegovom sinu; za to je sin njegov Milan Obrenović, pritjažetelj ove visoke Diplome (kojega konac da bude častljiv!), prevoshodni između Starešina naroda Mesijanskog (Hristijanskog) i imajući zasluge, mogućnosti i vrednosti upravljati narodom, kao što valja, jedinoglasno i izabran za Kneza Sovjetom i svima Členovima, koji narod sastavljaju.

U nadeždi, da će višeimenovani, upotrebljujući sve sile k dobromu upravljeniju i sovršenomu spokojstviju naroda višerečenoga i dajući svagda i u svakom slučaju znake pravičnosti svoje, točno i soobrazno s osnovanijama zakona, načertanija u visočajšim zapovestima, ukrašenim Carskim svojeručnim podpisima i izdanim otpre i poslednji put od strane moje visoke Porte u smotrenju vnutrenjeg poredka naroda višerečenoga, vladatise tako, da Carsko moje zadovoljstvo pridobije i bogate moje milosti Carske, udostoise, i voverilo se je višeimenovanomu, po mojoj Carskoj zapovesti i visokoj volji, s punim zadovoljstvom, okolo načala Džemazjul-Evelja 1255-te godine, višeoznačeno Knjažestvo, čega radi i dajem nastojeći visoki Berat i zapovedam, da gorerečeni Knjaz Milan Obrenović upravlja Knjažestvom rečenim, da upotrebi sve sile k utvrđenju djela Zemlje i da svi Členovi Sovjeta označenoga naroda, Ministri, Činovnici i podvlastnji nam narod, priznaju čestopomenutoga Knjaza, kao opredjeljenog ot strane visokog mog Devleta, otnoseći se k njemu za sva djela, koja se Knjažestva tiču slušajući ga pokoravajućise reč'ma njegovim i sljedujući onomu, što on bude izrekao otnositelno k zakonima Zemlje, načertanim u višenavedenim visokim zapovjestima.

Knjaz sa svoje strane šestvovat'će bodro putom poslušanija, sljedovat'će strogo stazi pravičnosti i vjernosti i trudit'će se svakom danom prilikom da se pokaže točijše dostojnim mojeg Carskog blagovoljenija, neprestajući soobštavati mojoj visokoj Porti svakij događaj u Zemlji, dostojnim soobštenija njenog radi, revnujući pravosti u svima djelima dužnosti njegove manjima i značitelnjima, i čineći najbolje usluge pod sjeniju mojeg Carstva bez mešanja ičijeg u djela Knjaženija. Svakij ovako neka zna i povinuese ovomu visokomu znaku.

Što se samog Milana tiče, Berat je bio beznačajan jer je stigao mesec dana nakon njegove smrti, ali on je bitan iz drugih razloga. Dok je u njemu navedeno da Milan nasleđuje presto na osnovu Berata iz 1830, pri kraju prvog pasusa je navedeno da je Milan jedinoglasno i izabran za Kneza Sovjetom i svima Členovima, koji narod sastavljaju. Radoš Ljušić je naveo da je veoma karakteristično to što se ističe da je knez izabran pored stečenog prava na nasledstvo, a naročito to što se u ovom Beratu ne spominje novo pravo naslednosti kneževske titule. Čim je Milan umro, Namesništvo i Državni savet su u objavi povodom Milanove smrti naveli da su priznali njegovog brata Mihaila, koji se nalazio sa ocem u Vlaškoj, za kneza. Savet je znao da Milan zbog bolesti neće dugo živeti, pa su u trenutku kada je Miloš Obrenović napuštao zemlju pokušali da ubede Mihaila da ostane u Srbiji, ali je on to odbio. Prema jednom izveštaju britanskog konzula u Srbiji Džordža Lojda Hodžiza, Mihailo im je odgovorio: "Neka Bog poživi mog brata, neka mu da dobro zdravlje i svaku dobru sreću, ali ja nipošto i nikad babu ostaviti neću!" Na dan Milanove smrti je Namesništvo pisalo i sultanu Abdulmedžidu i Mihailu, a Mihailu su rekli da su ga priznali za kneza ali da ostane u Vlaškoj dok od sultana ne dobiju zvaničnu potvrdu. Kasnije su mu poslali još neka pisma preko Alekse Simića, u kojima traže da on odmah dođe u Srbiju i čeka potvrdu, ali Mihailo je bio uzdržan.

Pošto je pitanje sledećeg kneza bilo još uvek nerešeno, zbog toga što se sultan i Porta nisu izjasnili, namesnici su razumeli da njegov otac Miloš namerno odugovlači kako bi potencijalno obezbedio podršku da se on ponovo vrati na čelo Srbije. Miloševa žena Ljubica i brat Jevrem su pisali Milošu da pusti Mihaila nazad, a Ljubica ga je i lično posetila u Vlaškoj 20. septembra, ali nisu razgovarali o nasledstvu prestola. Ona je pisala Aleksi Simiću da nije tražila sina kako ne bi vređala kneza, a ni u Srbiji nema jedinstva oko toga ko treba da dođe na njeno čelo, jer su neki tražili pored Miloša i Karađorđevog sina Aleksandra, ili nekog zeta ruskog cara. Simić je zabeležio da Miloš ne bi pustio sina ni kada bi ga ona tražila, a pored toga Miloš nije hteo da pusti nazad u Srbiju ni Ljubicu. U to vreme je Miloš javno govorio da veruje da će zbog razdora u Namesništvu i Savetu zavladati haos i anarhija, i da će vrhovna uprava biti primorana da zove Miloša nazad na presto kako bi vladao. Mihailo je naposletku i potvrđen za izbornog kneza, i bio je lično kod sultana Abdulmedžida I radi dobijanja potvrde, a u Srbiju je došao oko marta 1840.

Naknadne sahrane Obrenovića i premeštanje grobnice 1942

Unutrašnjost stare crkve Svetog Marka sa grobnicom kneževića Milana, kralja Aleksandra i Kraljice Drage Obrenović (1903-1904)

Posle atentata na kneza Mihaila Obrenovića od 10. juna (29. maja) 1868, u staroj crkvi Svetog Marka je sahranjena Milanova sestra od strica Anka Konstantinović. Tu je isto bio sahranjen i mlađi sin kneza Milana Sergej (Sergije), koji je preminuo par dana posle prevremenog porođaja u sedmom mesecu.

Posle Majskog prevrata 29. maja 1903. su sutradan zaverenici organizovali sahranu ubijenog kralja Aleksandra Obrenovića i Drage Obrenović. Nadgrobna ploča kneza Milana je bila podignuta, ali je postalo jasno da u nju neće moći da se smeste sanduci kralja i kraljice, pa je na naredbu načelnika ministarstva unutrašnjih poslova Đorđa Đorđevića otvoren grob Anke Obrenović, tetke Aleksandrovog oca Milana, i u njega su položeni Aleksandrov i Dragin sanduk. Oko 38 godina kasnije je 1941. za Jugoslaviju započeo Aprilski rat, prilikom koga je pogođena i crkva Svetog Marka. Milan Nedić i Vlada narodnog spasa su početkom 1942. odlučili da sve sahranjene, među kojima je i Milan, premeste u Crkva Svetog Marka na Tašmajdanu, gde se i danas nalaze.

Sudbina i analiza Pavla Vasića slike knjaz Milan Obrenović II na odru

Knez Milan na odru, rad Jovana Isajlovića - mlađeg 1839. (Narodni Muzej, Beograd)

Pavle Vasić je 1981. objavio jedan stručni komentar na temu slike knjaz Milan Obrenović II na odru koju je 1839. uslikao Jovan Isailović mlađi. Slika predstavlja Milanovu porodicu, sveštenstvo i činovnike okupljene oko njega tokom opela. Vasić ju je ocenio kao delo primitivnog slikara, zbog njene perspektive, ali je odao i priznanje snažnoj realističkoj viziji jednog neuobičajenog motiva, odnosno jedinoj dokumentovanoj slici iz dvorskog života Miloševog vremena koja, y izvesnom smislu, predstavlja pandan dvorskim i sličnim scenama y slikarstvu drugih zemalja. Nijedan srpski umetnik u to vreme nije uspeo da uklopi 15 figura u jednoj slici, a od prepoznatljivijih ličnosti se pored preminulog Milana skroz levo nalazi najverovatnije Mitropolit beogradski Petar, u levom uglu sedi Jevrem Obrenović, dok iznad Milana stoji njegova majka Ljubica. Isajlović je jedan od retkih slikara koji je ovde prikazao i ekspresiju — unutrašnja raspoloženja predstavljenih lica koja y većini odgovaraju žalosti. Jovan i Jevrem Obrenovići izgledaju takođe, svaki za sebe, potonuli y razmišljanja, a Jedino dve žene s kraja, dalja rodbina ili dvorkinje, izgledaju odvojene od opšteg raspoloženja. Umrli Milan je obučen y uniformi oficira, po Ukazu od 1837, a trobojno pero na kalpaku nosili su samo knjaževski ađutanti. Jedini sveštenik i pojac izgledaju apsorbovani profesionalnom ulogom.

Osim toga, Isailović je vrlo dobro razbio simetriju, grupišući muška lica na levoj strani, a njima kao ravnotežu, ostavljajući celu figuru dvorkinje y živom pokretu — izvrstan kontrast utučenoj i smirenoj grupi žena. Prema Vasiću, Isailović je naslikao jedno od najzanimljivijih dela iz Miloševe epohe, čiji nedostaci su neutralisani nizom drugih vrednosti. Ali, ova slika ima još neke elemente na koje nije uopšte obraćena pažnja. To su tri slike na zidu, iznad grupe žena: knjaz Miloš, Raspeće i Milan Obrenović y građanskoj nošnji. Nije poznato ko je slikao kneza, pa se pretpostavlja da je to nepoznati portret koji ce nije sačuvao. Možda bi mogao doći y obzir Aksentije Janković, koji je jedini slikao knjaza prema za sada poznatim podacima. Portret, koji je slikan posle 1830, sudeći po uniformi knjaza, odaje solidno znanje, bez onih grešaka koje je pravio y to doba Uroš Knežević, osobito y perspektivi epoleta. Na žalost, pitanje autora zasada ostaje nerešeno. Što ce tiče Raspeća, ono je, verovatno, delo Arse Teodorovića, koje je knjaz kupio od Nauma Dimitrijevića iz Zemuna, 1833. godine.

Nezavisno od njene vrednosti koja y ono vreme nije bila ocenjena po zasluzi, Isajlović je imao muke oko naplate honorara, kako to pokazuju njegave molbe upućene porodici Obrenović, jer su posle pada knjaza Miloša nastale različite teškoće. Isailović je bio prinuđen da traži svoj honorar izvesnim očajnim tonom, navodeći da je to bio njegov „krvavi trud". Isailović ce y više mahova obraćao za ovaj honorar, napominjući da je naslikao i repliku ove slike („pablo") za Jevrema Obrenovića, koji mu je on sam naručio, i za kog je Isailović rekao da ga je radio gotovo celu godinu dana za koje vreme najmanje 70—80 portreta izraditi bi mogao. Isailović ce žalio da je bio „iz nekij uzroka prezren od bivšeg pravlenija osobito od G. Jevrema Obrenovića". Nije poznato da li je to bilo zbog honorara, koji je i kneginji Ljubici izgledao visok, pa je tražila da ga Isajlović smanji pa da mu „što bude najpravije plate." U svakom slučaju, Isajloviću nije bilo lako, jer je uložio dosta rada i vremena y te dve slike za čiji je honorar morao da ce bori žustrim argumentima. Međutim, on je y istoj molbi spomenuo i ovoju želju da sliku litografiše "kao što ce y takovim obstojateljstvima pri visokim familijama obično radi", pa je molio kneginju Ljubicu da mu ona to odobri. Nije poznato da li je slika bila litografisana, ali o tome ima traga y prepisci Anastasa Jovanovića koji ce y to vreme nalazio y Beču. Kneginja Ljubica je uputila Jovanoviću pismo, 8. februara 1842, y kome mu je davala uputstva za litografisanje Isajlovićeve slike. Ne vidi ce jasno, da li je sliku trebalo da litografiše sam Jovanović ili neki od bečkih litografa. Nije poznato koja je slika litografisana, odnosno koja ce sada nalazi y Narodnom muzeju: Ljubičin original ili Jevremova replika, i da li ce original razlikovao y nečemu od replike.

I Milanov brat knez Mihailo je smatrao da je cena za portret prevelika, i tek posle dužeg pogađanja su se njih dvojica sporazumeli, pa je Isailović dobio 54 umesto 107 dukata, posle čega je otišao iz Srbije u Dalj.

Fizički opis i narav

Filip Hristić je jedno vreme u mladosti provodio vreme sa Milanom i Mihailom. Njega je mitropolit Melentije po želji njegovog oca spremao za sveštenički poziv, preuzeo je staranje o njemu posle očeve smrti, i oko 1830. ga je preselio blizu Ljubičinog konaka u Beogradu. Sama Ljubica se sa decom preselila tamo oko 1830, i Hristić se sećao da se često igrao sa Milanom i Mihailom, i da su večerali zajedno. Filip i Milan su bili i vršnjaci, i imali su oko 14 godina kada su živeli u kneginjinom konaku. Hristić je Milana opisao kao blago tamnoputog dečaka sjajne kose, crnih širokih obrva, širokog nosa, debelih usana i piskavog, čak i pomalo kreštavog glasa, kog se on jasno sećao. Glas je Milanu u ovom periodu i mutirao, pošto je prolazio kroz pubertet. Po naravi ga je Hristić opisivao kao povučenog, da je imao pognuto držanje i bio namršten, ali da je bio dobar i mio. Hristić je naveo i da je Milan imao prednosti u obrazovanju i vaspitanju u odnosu na Mihaila, jer je bio spreman za kneza.

To je u suprotnosti sa opisom koji je Anka Obrenović napisala u svom dnevniku, gde je navedeno da se Milan često ponašao i bahato, što je i Vuk Karadžić napisao u jednom komentaru svog veoma dugog pisma knezu Milošu. U Ankinom opisu verovatno ima i malo subjektivnosti, pošto su postojale izvesne simpatije između njih dvoje, a i dnevnik potiče iz perioda 1838/39. U jednoj napomeni u svom čuvenom pismu od aprila 1832. Milanovom ocu knezu Milošu, Karadžić je naveo da je lično prisustvovao događajima kada se mladi dvanaestogodišnji Milan rugao i podsmevao starijim ljudima i činovnicima, i da je sa njima terao sprdnju. Takođe je naveo da je Milan pružao ruku činovnicima da bi je poljubili, pri čemu ih on nije ljudski ni pogledao, i pretio je sa 50 batina ili odsecanjem glave ukoliko se nešto nije uradilo po njegovom.

Nasleđe

Po njemu je nazvan Donji Milanovac, a ima i dve ulice u Srbiji: jednu u Bajinoj Bašti i jednu u Kragujevcu.

Porodično stablo

4. Teodor Mihailović

2. Miloš Obrenović

5. Baba Višnja

1. Milan Obrenović (knez)

6. Radosav Vukomanović

3. Ljubica Obrenović

7. Marija Vukomanović

Miloševa i Ljubičina grana Obrenovića

Grana prikazana na osnovu knjige Andrije Veselinovića i Radoša Ljušića:

• Miloš (1780/3 — 1860) i Ljubica (1788—1843)
  • Petar (oko 1805—1814)
  • Petrija (1808—71) i Teodor Bajić
    • 5 dece među kojima i Miloš Bajić (1827—97)
  • Jelisaveta (1814—48) i Teodor Nikolić fon Rudna
    • 5 dece među kojima i Fedor (1836—1903)
  • Ana (1818)
  • Milan (1819—39)
  • Marija (1821—23)
  • Mihailo (1823—68) i Julija (1831—1919)
    • (vanbračni) Velimir Teodorović (1849—98)
  • Teodor (1830)

Zanimljivosti

• Kada je imao nepunih 8 godina u Požarevcu je 4. juna (23. maja) 1827. krstio Milana Simića, sina Alekse Simića, i tom prilikom mu je dao svoje ime Milan.
• Po jednoj priči, Milosav Resavac je povodom Milanovog rođenja poslao njegovim roditeljima kolevku od čistog srebra.
• Kum na krštenju mu je bio budući mitropolit beogradski Melentije, koji je kasnije krstio i njegovog brata Mihaila.
• Prema Dimitriju Davidoviću, roditelji, srodnici i njemu blisku su ga zvali Miljco, a takođe i Manja.
• Milan je 1838. sa francuskog preveo jednu pripovetku pod nazivom Deco, i vi ćete ostariti kad vam vreme dođe, u kojoj se između ostalog spominje običaj posluživanja slatkog sa vodom, što je možda najraniji zapis ovog običaja.
• Iako se često spominje da Milan zbog bolesti nije bio ni svestan da je postao knez, a da je za oca i brata mislio da su na nekom putu, Radoš Ljušić je u jednom svom naučnom radu pokazao da to nije tačno. Dok Milan jeste bio bolestan u toj meri da nije mogao da vlada, on nije bio kritično bolestan, a posle ostavke njegovog oca, svi prisutni zvaničnici su ga posetili da mu čestitaju na tome što je postao knez. To je i objavljeno u službenim novinama kneževine Srbije. Jovan Milićević je bio prvi savremeni istoričar koji je otkrio da je knez Milan bio svestan da je postao knez, a izvor koji potvrđuje da se on sastao sa vojskom i Ilijom Garašaninom su bile beleške tadašnjeg državnog savetnika Mladena Žujovića. Milićević je dodao da je to bio prvi slučaj u istoriji srpske monarhije da je neki vladar pokušao da učvrsti svoju vlast preko vojske.
• I on i brat su bili nazivani begovima kada su bili mladi, odnosno Milan-beg i Mihailo-beg.

Vidi još

• Fridrih III od Nemačke

Literatura

Knjige i naučni radovi

• Veselinović, Andrija; Ljušić, Radoš (2002). „Miloš Teodorović Obrenović”. Rodoslovi srpskih dinastija. Novi Sad: Platoneum. 
• Ljušić, Radoš (1982). Pitanje dinastije u vreme Prvog namesništva 1839 - 1840. godine (PDF). imus.org.rs. Istorijski muzej Srbije. 
• Stefanović Karadžić, Vuk (1908). Vukova prepiska (2. knjiga). Državno izdanje, državna štamparija Kraljevine Srbije. 
• Stefanović Karadžić, Vuk (1912). Vukova prepiska (6. knjiga). Državno izdanje, državna štamparija Kraljevine Srbije. 
• Nenadović, Konstantin (1884). Život i dela Kara-Đorđa i njegovi Vojvoda i junaka (knjiga II). Beč, štamparija Jovana N. Vernaja. 
• Đorđević, Tihomir (1922). Iz Srbije kneza Miloša : kulturne prilike od 1815 do 1839 godine (PDF). Beograd: Geca Kon. 
• Paunović Štermenski, Jelena (2013). Filip Hristić — diplomata i političar (1819—1905) (PDF). Beograd. 
• Manojlović, Miroljub (2011). Dvor i porodica knjaza Miloša u Požarevcu 1825—1839. (PDF). Požarevac: Istorijski arhiv Požarevac. 
• Vasić, Pavle (1981). Sudbina jedne slike: knjaz Milan Obrenović II na odru (PDF). Beograd: Republički zavod za zaštitu spomenika kulture. 
• Perić, Đorđe (2009). Slatko i voda (uspomeni kneževića Milana M. Obrenovića) (PDF). 

Novine

• „Požarevac i Kragujevac 7. Oktovrija”. Srpske novine. Beograd. 13. oktobar 1834. Pristupljeno 5. decembar 2023. „Vest na drugoj polovini desne kolone.” 
• „Serbija”. Srpske novine. Beograd. 9. oktobar 1837. Pristupljeno 5. decembar 2023. 
• Janković, Zorica (20. avgust 2009). „Vladao Srbijom 26 dana - 170 godina od smrti kneza Milana”. Vreme. Beograd. Pristupljeno 8. decembar 2023. CS1 održavanje: Datum i godina (veza)
• „Serbija - Kragujevac 12. Februarija”. Srpske novine. Beograd. 17. februar 1834. Pristupljeno 15. decembar 2023. 
• „Znameniti Srbi - Milan A. Simić”. Srpske ilustrovane novine. 1. januar 1881. Pristupljeno 16. decembar 2023. „Vest na desnoj koloni.” 
• „Serbija”. Srpske novine. Beograd. 1. decembar 1834. Pristupljeno 27. decembar 2023. 
• „Serbija”. Srpske novine. Beograd. 8. decembar 1834. Pristupljeno 27. decembar 2023. 
• „Serbija”. Srpske novine. Beograd. 15. decembar 1834. Pristupljeno 27. decembar 2023. 
• „Serbija”. Srpske novine. Beograd. 17. septembar 1838. Pristupljeno 3. januar 2024. 
• „Serbija”. Srpske novine. Beograd. 8. oktobar 1838. Pristupljeno 3. januar 2024. 
• „Serbija”. Srpske novine. Beograd. 8. april 1839. Pristupljeno 3. januar 2024. 
• „Serbija”. Srpske novine. Beograd. 19. avgust 1839. Pristupljeno 3. januar 2024. 
• Zec, Stevan (11. februar 1995). „Ni mrtvima im nisu dali mira!”. Borba. Beograd. Pristupljeno 3. januar 2024. CS1 održavanje: Datum i godina (veza)

Internet stranice

• Marušić, Aleksandar; Bolović, Ana (2014). Obrenovići u muzejskim i drugim zbirkama Srbije II (PDF). Gornji Milanovac: Muzej rudničko-takovskog kraja. ISBN 978-86-82877-56-1. 
• „Radovi u ulici Kneza Milana Obrenovića”. bajinabasta.rs. 3. oktobar 2017. Pristupljeno 6. januar 2024. 
• „Milana II Obrenovića, Kragujevac, Grad Kragujevac”. srpski-ulice.openalfa.com. Pristupljeno 6. januar 2024. 

Spoljašnje veze

• Tuga za sinom Milanom