Milan Stojadinović

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Milan Stojadinović

Milan Stojadinović, ekonomista i političar
Milan Stojadinović, ekonomista i političar

Biografija
Datum rođenja 4. avgust 1888.
Mesto rođenja Čačak (Kraljevina Srbija)
Datum smrti 24. oktobar 1961.
Mesto smrti Buenos Ajres (Argentina)
Nacija Srbin
Veroispovest Pravoslavna
Politička partija Jugoslovenska radikalna zajednica,
Srpska radikalna stranka
Diploma sa Univerzitet u Beogradu
Profesija pravnik i ekonomista
Mandat(i)
Predsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije
24. jun 19351939.
Prethodnik Bogoljub Jevtić
Naslednik Dragiša Cvetković
Ministar finansija Kraljevine Jugoslavije
19241928.

Milan Stojadinović (18881961) bio je srpski političar, pravnik, ekonomista i profesor univerziteta. Bio je ministar finansija u tri navrata, predsednik vlade Kraljevine Jugoslavije i predsednik Jugoslovenske radikalne zajednice.

Studije prava je završio u Beogradu, a usavršavao se Nemačkoj, Francuskoj i Ujedinjenom Kraljevstvu. Bio je ministar finansija u tri navrata (1922—1924, 1924-1925 i 1934-1935). Aktivan je bio u Narodnoj radikalnoj stranci kao član Glavnog odbora. Knez Pavle Karađorđević mu je dao mandat za formiranje vlade. Jugoslovensku radikalnu zajednicu osnovao je 1935. godine i u nju su ušli pripadnici njegove bivše stranke, Jugoslovenska narodna stranka, Slovenska ljudska stranka Antona Korošeca i Jugoslovenska muslimanska organizacija Mehmeda Spahe. Ova stranka bila je izrazito desničarskih opredeljenja. Stojadinović je vodio politiku približavanja silama Osovine. Za vreme premijerskog mandata potpisao je sporazum o prijateljstvu sa Francuskom i pakt o nenapadanju sa Italijom, pokušavajući da u vreme pred Drugi svetski rat sačuva bezbednost Jugoslavije.

Stojadinovićeva vlada pokušala je da potpiše konkordat sa Vatikanom 1937. godine. To je izazvalo žestoke proteste Srpske pravoslavne crkve, pa je potpisivanje sporazuma propalo. Stojadinović je ipak uspeo da pobedi na sledećim izborima. Knez Pavle ga je smenio je 1939. jer nije uspeo reši hrvatsko pitanje. Na zahtev Britanaca Stojadinović je prognan iz zemlje i interniran na ostrvo Mauricijus, gde je proveo Drugi svetski rat. Posle rata mu je bio zabranjen povratak u zemlju, pa je Stojadinović ostatak života proveo u Argentini i drugim južnoameričkim državama. Za veme mandata argentinskog predsednika Huana Perona uređivao je uticajne ekonomske časopise. Zajedno sa Antom Pavelićem 1954. godine potpisao je proglas protiv komunističke Jugoslavije.

Životopis[uredi]

Preko oca koji je je bio sudija u Čačku, porodica Stojadinović ušla je prvi put u redove inteligencije što je znatno odredilo tok vaspitanja i obrazovanja mladog Milana: osnovna škola, mesna gimnazija, domaći univerzitet. Prema položaju oca određena je i vrsta studija: prava.

Život studenta prava Stojadinovića bio bi ga možda odveo uobičajenim putem sa univeziteta u jednu dobru advokatsku kancelariju ili državnu službu, da tadašnji ministar finansija Protić nije bio upozoren na naročitu obdarenost mladog pravnika za finansijsku politiku. Posledica toga bila je da je dobio državnu stipendiju za inostranstvo, sa kojom je školske godine 1910—1911. proveo jedan semestar u Minhenu, a 1911. letnji semestar u Berlinu praktično u glavnom pruskom računovodstvu u Potsdamu i sakupio podatke za svoju doktorsku tezu o nemačkom budžetu, sa kojom je iduće godine bio promovisan kod docnijeg ministra inostranih poslova Ninčića za dr. prava.

Doktorat prava otvorio mu je put u višu državnu službu. Ali Stojadinović je želeo da najpre proširi svoje poznavanje Evrope: 1912. otišao je u Pariz, gde je kao hospitant radio u Ministarstvu finasija, a 1913 u London. Posle toga postao je pisar Ministarstva finansija u Beogradu. Četiri godine docnije, kad mu je bilo trideset godina, postao je načelnikom, 1919 napustio je državnu službu i postao direktor novoosnovane Britiš Tred Korporešen u Beogradu. Istovremeno predavao je na beogradskom univerzitetu privredne i finansijske nauke.

Politička karijera[uredi]

Ministarska karijera počinje godine 1924. Nikola Pašić, šef Radikalne stranke kojoj se pridružio Stojadinović, zapazio je mladog profesora i privrednog stručnjaka. Uzeo ga je u svoju vladu kao ministra finansija i poverio mu zadatak da stabilizuje jugoslovensku monetu. Stabilizacija dinara bila je prvo delo Stojadinovićevo, i od njega se njegovo ime pročulo u najširim krugovima. Stojadinović je istupio iz vlade 1928. Za vreme kraljeve dikature nije bio politički aktivan, već je sasvim povučeno živeo u svojoj beogradskoj vili i studirao. U jednoj misiji, koju mu je poverio kralj Aleksandar, Stojadinović je otišao u SAD. Kad se vratio stupio je u upravne odbore nekoliko preduzeća i postao predsednik beogradske Berze.

U decembru 1934, posle atentata na kralja Aleksandra u Marselju, Stojadinović je napustio svoj povučeni stav. Po želji kneza-namesnika Pavla i Namesničkog veća Jugoslavije dr Stojadinović je pozvan u vladu, kratko vreme posle parlamentarnih izbora od 16. maja 1935. Izbori su pokazali opasan rascep u Jugoslaviji. Vlada Bogoljuba Jevtića, koja je provela te izbore, dobila je većinu glasova, ali su se u zemlji pojavila dva fronta. U jednom frontu skupili su se Hrvati, većina Slovenaca, bosanski muslimani, kao i veliki deo Srba. Pretila je opasnost, da će se, ako bude nastavljena Jevtićeva politika, nastale suprotnosti još produbiti i prouzrokovati katastrofalne potrese u državnom životu. Takav položaj bio je tim opasniji, što se zemlja još nije oporavila od tragedije koju je pretrpela tragičnom smrću kralja Aleksandra u Marselju, 9. oktobra 1934. godine.

Stojadinovićeva vlada[uredi]

U situaciji novog zaoštravanja posle petomajskih izbora, knez Pavle Karađorđević, delujući iz pozadine, izazvao pad Jevtićeve vlade i mandat za sastav nove dodelio Milanu Stojadinoviću.[1] Stojadinovićev dolazak na čelo Vlade, 24. juna 1935. godine, značio je da je u Beogradu prevagnuo britanski uticaj. Poznati finansijski stručnjak bio je direktor filijala dva britanska koncerna u Kraljevini Jugoslaviji.

Privreda[uredi]

Stojadinović je bio prvi premijer sa modernom ekonomskom vizijom, rešen da unutrašnju i spoljnju politiku stavi u službu ekonomije. Sprovodio je politiku javnih radova, gradio je pruge u brdskim predelima, nove puteve, popravljao i proširivao luke, izgrađivao obaloutvrde i kanale i za te radove zaposlio oko 150.000 ljudi, dok je sitnim i srednjim seljacima ukinuo dobar deo dugova i tako povećao njihovu kupovnu moć. Posebno se zanimao za napredak industrije. Zahvaljujući, između ostalog, i njegovom nastojanju, otvorena je rafinerija bakra u Boru, rafinerija olova u Trepči i alumijuma kraj Šibenika. Za njegove vlade podignuto je ukupno 111 novih fabrika i osnovano sto novih industrijskih preduzeća, u 92% slučajeva sa domaćim kapitalom. Izgrađene su nove električne centrale i novi dalekovodi. Osnovu teške industrije činili su državni rudnici železa u Ljubiji i Varešu, topionica i livnica u Varešu i železara u Zenici, sve i objedinjeno u okviru preduzeća „Jugostroj“. Tada se počelo sa stvaranjem avioindustrije u Zemunu i autoindustrije u Rakovici, otvorena je fabrika sumporne kiseline „Zorka“ u Šapcu, a proizvedena je i prva domaća lokomotiva „Sava“. Njegova vlada je takođe inicirala i donošenje šestogodišnjeg privrednog plana (1938—1944), prvog takvog u istoriji Srbije i Jugoslavije. Ipak, i pored stvarnog privrednog napretka, Srbija je u četrdesete godine ušla kao još uvek slabo industrijalizovana zemlja.[2]

Politika[uredi]

Kada je Stojadinović preuzeo mesto predsednika vlade, unutrašnja situacija Jugoslavije već je označavala tendencije ka jednoj značajnoj političkoj promeni. Oslonjajući se na kneza Pavla, Milan Stojadinović se posvetio pre svega dvoma izuzetno teškim zadacima, a to je korenita izmena jugoslovenske unutrašnje i spoljne politike. Jezgro Stojadinovićeve vlade činili su pripadnici Glavnog odbora Narodne radikalne stranke, Slovenske ljudske stranke i JMO - koja je ubrzo posle petomajskih izbora napustila opoziciono tabor. Stojadinović je uvideo, da zemlju treba smesta dovesti do smirenja. Zato je privukao u vladu predstavnike Slovenaca i bosanskih Muslimana kao i pristalice stare srbijanske Radikalne stranke, koja je još uvek prestavljala najjaču stranku u Srbiji. U Deklaraciji vlade 4. jula 1935. godine Stojadinović je, distancirajući se od Jevtića i njegove vlade, osporio bilo čiji monopol na jugoslovenski ideal: "Amanet koji je ostavio pokojni Viteški Kralj Aleksandar Prvi Ujedinitelj da čuvamo Jugoslaviju veliki je Amanet, ali taj Amanet nije ostavljen na čuvanje jednoj vladi ili jednoj političkoj grupi. Taj Amanet ostavljen je celom jugoslovenskom narodu." Vlada Stojadinović - Korošec - Spaho pošla je od toga da će kraljev amanet najbolje sačuvati ako bude išla putem smirivanja i stišavanja političkih zaoštrenosti. U Hrvatskoj započeo je da provodi politiku popuštanja i najšireg sporazumevanja da i onde dođe što pre do smirenja. Stojadinović je pokazao nameru da primi u vladu i predstavnike Hrvata, ali mu nije uspelo da sprovede tu zamisao, jer su Hrvati odmah zahtevali reviziju oktroisanog ustava[3], što knez Pavle nije bio spreman da odobri, zbog otpora koji bi to izazvalo kod Srba, mada je i sam mislio da je postojeći ustav nedemokratski[4].

Jugoslovensa radikalna zajednica[uredi]

Bez namere da u skorije vreme ide na skupštinske izbore, Stojadinovićeva vlada se izjasnila za saradnju sa „Jevtićevom skupštinom“. Već na prvim sednicama te skupštine formirala se Jevtićeva manjina i Stojadinovićeva većina. Većina poslanika koji su svoj izbor dugovali više izvršnoj vlasti nego narodu, okrenula se novom šefu vlasti. Pored vladavinske većine u Skupštini, Stojadinović je pristupio formiranju stranke, koja je trebalo da stvori utisak o većini i u narodu.

Nova stranka dobila je ime Jugoslovenska radikalna zajednica, a po skraćenici JRZ odomaćilo joj se ime Jereza kao neka vrsta nadimka. Sastavljen je program i statut stranke, prikupljen potreban broj potpisa i 19. avgusta 1935. svečano podneta prijava Ministarstvu unutrašnjih poslova. JRZ je nastala objedinjavanjem ostataka tri stare, prešestojanuarske stranke. Ta stranka je vratila u opticaj ideju troimenog naroda. U njenom programu stajalo je da "poštovanje triju imena našega naroda - Srbin, Hrvat i Slovenac i njihove ravnopravnosti, poštovanje tradicije, jer će se na taj način razvijati međusobno poverenje." Hrvatska seljačka stranka i strane diplomate imali su utisak da je JRZ osnovana sa ciljem da se postavi politički obruč oko Hrvata, odnosno da se izoluje HSS. Ipak, izgleda verovatnije da su i Stojadinović i knez Pavle u JRZ videli sredstvo da se Maček natera na kompromis. U toku organizovanja Jereze, Stojadinović je Sloveniju, odnosno Dravsku banovinu, prepustio Korošecu kao njenom faktičkom gospodaru. Mehmedu Spahu prepustio je nadmoćnu ulogu u krajevima bivše Bosne i Hercegovine, čime je od sebe odbio većinu tamošnjih Srba.

Spoljna politika[uredi]

Sastanak ministra inostranih poslova Poljske Jozefa Beka sa članovima jugoslovenske vlade u Beogradu 28. maja 1936. Sleva na desno: ministar industrije Urbanić, ministar vojni general Ljubomir Marić, Jozef Bek i premijer Jugoslavije Milan Stojadinović. Snimljeno verovatno na terasi restorana hotela Avala kod spomenika Neznanog junaka.
Predsednik vlade Stojadinović (levo) u razgovoru sa nemačkim ministrom inostranih poslova fon Nojratom, januara 1938.

Odnosi sa Italijom i sa dvema državama Rimskih protokola, Austrijom i Mađarskom, bili su veoma zategnuti; Nemačka je vodila agitaciju kod nemačkih manjina u Jugoslaviji i srpskih organizacija. U Hrvatskoj nije prestajalo jedno hronično vrenje sa stalnim neredima i nemirima koji su postajali zabrinjujući. Katolički episkopat otvoreno se žalio na gonjenje katolika. Komunistička propaganda prouzrokovala je pravu pustoš. Osećalo se da nedostaje ruka šefa, vreme punoletstva mladog kralja Petra II bilo je još udaljeno. Budućnost Jugoslavije nije izgledala nasmejana. Ne treba zaboraviti da 1935. osovina Berlin-Rim nije još postojala ni u začetku, i da je Benito Musolini ohrabrivao austrijske legitimiste, tako da bi jedna restauracija Habzburgovaca u Beču ili Budimpešti izazvala otcepljivanje Hrvatske, a verovatno i Slovenije, dok bi Italija favorizovala ovaj razvoj, a Bugarska čekala svoj čas da se baci na tradicionalnog srpskog neprijatelja. Najzad, privredna kriza je bila na vrhuncu. Zemljoradnički proizvodi bili su izloženi neverovatnom padu cena, dok su trgovina i industrija Jugoslavije bile zapale u tešku situaciju, a bankama je pretila propast. Moneta je izgubila ravnotežu.

Ubrzo posle pogibije kralja Aleksandra došlo je do promene u francuskoj spoljnoj politici koja je izazvala promene i u jugoslovenksoj. Francuska, koja se pred opasnošću od Nemačke približila Italiji, nije htela da čuje da se Italija okrivljuje za Marsejski atentat. U jesen 1935, italijanski napad na Abisiniju izmenio je iz osnova odnose među velikim silama i međunarodni položaj Jugoslavije. Novembra 1935. godine, Društvo naroda reagovalo je uvođenjem sankcija protiv Italije. Što se tiče Jugoslavije, zabrana trgovine s Italijom, koja je bila njen glavni partner, dovela je do prodora Nemačke. Svestan da za ekonomskim vezivanjem sledi političko, knez Pavle i Stojadinović su od Engleza tražili da povećaju trgovinu s Jugoslavijom. Dobili su odgovor da u Ujedinjenom Kraljevstvu važi pravilo da trgovci kupuju gde žele. Adolf Hitler je u martu 1936. godine ušao s vojskom u Rajnsku oblast koja je po Versajskom sporazumu bila demilitarizovana, tampon zona između Nemačke, Francuske i Belgije. Bilo je pitanje vremena kada će doći na red Anšlus i Čehoslovačka. Francuska je izgledala slabo da brani sebe, a kamoli druge. Pošto se mislilo da je Francuska spremna da Jugoslaviju žrtvuje Italiji, Stojadinovićeva politika se još više okrenula prema Nemačkoj. Realizam jugoslovenskog premijera shvatio je brzo da udaljena Francuska, koja je preživljavala Blumovo iskustvo, ne može i neće da pruža finansijsku pomoć. Nemačka je pored toga imala odlučujućeg udela u poboljšanju jugoslovenske privredne krize. Berlin je otkupio žetvu od zemljoradnika i ustupio kredit bankama i tvornicama, snabdevajući oružjem i ratnim potrebama Jugoslaviju, kao i lokomotivama i vagonima. Mala Antanta bila je žrtva jedne ozbiljne krize, francusko-jugoslovenski savez bio je pokoleban zbog marseljskog atentata i verzija o nemarnosti francuskih vlasti u vezi sa ovim. U novoj međunarodnoj situaciji, Jugoslavija, a sa njom i Rumunija, odvajale su se od Francuske i Male Atante. U septembru 1936. godine, one su odbile Benešov predlog da se zadatak Male Atante proširi na odbranu ne samo od Mađarske, nego od bilo čijeg napada. Stojadinović je išao putem Velike Britanije koja je, posle skidanja sankcija Italiji juna 1936, povela politiku približavanja Musoliniju i Hitleru. Na podsticaj iz Londona i Berlina, Stojadinović je početkom 1937. godine sklopio s Bugarskom ugovor o „iskrenom i večnom prijateljstvu“, kojim se ova odrekla pretenzija na Makedoniju, Caribrod i Bosilegrad. Ubrzo po sklapanju britansko-italijanskog sporazuma 25. marta, i između Jugoslavije i Italije skopljen je sporazum o prijateljstvu. Grof Ćano je potpisao sa Stojadinovićem ugovor koji je ličio na jedan političko-vojni savez. Iz ovoga je proizašao jedan stav Mađarske i Bugarske prema susednoj Jugoslaviji. Jedino je Austrija ostala nezadovoljna. Pred ulazak nemačkih trupa u Austriju, Hitler je dobio Musolinijev pristanak. U jugoslovenskim vladajućim krugovima odranije se mislilo da je Anšlus manje zlo od restauracije Habzburga. Zbliženje između Nemačke i Kraljevine Jugoslavije paraliziralo je u isto vreme opasnost od Habzburgovaca, zajednička strepnja bila je od restauracije u Austriji ili Mađarskoj. Već u junu 1938. godine na red je došla Čehoslovačka. Za Stojadinovićevu Vladu bilo je najvažnije da Mađarska ne napadne Čehoslovačku, pošto bi to i za Jugoslaviju kao članicu Male Antante bilo poražavajuće. U jeku napetosti povodom Sudeta, Musolini je 19. septembra, nakratko posetio jugoslovensku teritoriju, pozdravio jugoslovensku zastavu i trupe sa "pomoz Bog junaci". To je značilo da će Italija i Jugoslavija u predstojećem sukobu oko Čehoslovačke ostati neutralne. U Beograd je 24. septembra, iz Rima stigla vest da će Mađarska mirovati.

Konkordatska kriza[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Konkordatska kriza

Knez Pavle i nadbiskup Bauer vodili su razgovor o merama za sređivanje odnosa između rimokatoličke crkve i države, Bauer je tražio da se raspuste masonske lože i zaključi konkordat. Knez Pavle je obećao da će katoličkoj crkvi u većoj meri izaći u susret. Prvi potezi Stojadinovićeve vlade išli su u tom pravcu. Po Stojadinovićevom nalogu, ministar pravde Ljudevit Auer, katolik iz Siska je pre polaska za Rim posetio Patrijarha Varnavu Rosića. Tekst konkordata bio je dostavljen srpskom patrijarhu. Ministar Auer je potpisao konkordat u Rimu 25. jula 1935. godine. O potpisivanju konkordata Stojadinovićeva vlada i Vatikan izdali su svoja saopštenja. U saopštenju Stojadinovićeve vlade izneto je da će se konkordatom sprovesti „Ustavom kod nas usvojena, ravnopravnost katolicizma sa ostalim priznatim konfesijama." Posebno je navedeno da se Sveta Stolica obavezala da će poštovati jugoslovenske državne interese prilikom popunjavanja crkvenih položaja, naročito onih najvažnijih. Vatikansko saopštenje sadržalo je više detalja. Ni jugoslovenska, ni vatikanska strana nije tekst konkordata stavila na uvid javnosti. Potpisivanje konkordata prošlo je bez reakcije u jugoslovenskoj javnosti. U međuvremenu, kopija konkordata izvađena je iz fioke patrijarha Varnave, verovatno podstaknut od nekog iz opozicije. Konkordat, koji je čekao na ratifikaciju u parlamentu, ležao je u Stojadinovićevoj fioci petnaest meseci. Pošto je početkom novembra 1936 Namesništvo izdalo ukaz kojim je ovlastilo predsednika Vlade da konkordat uputi Narodnoj skupštini, reagovao je Arhijerijski sabor. Početkom decembra vladi je upućen memorandum sa porukom da Srpska crkva ne može da pristane na takvu odluku. Tek od marta 1937. godine u Narodnom predstavništvu borba oko Konkordata se rasplamsala, nekoloko meseci pre nego što je njegova ratifikacija stavljena na dnevni red. Od proleća 1937. sveštenstvo i opozicija, oslanjajući se na opozicione govore u Skupštini, razvili su tako žestoku kampanju protiv Vlade da se stvorila sveopšta psihoza smrtne opasnosti za srpsko pravoslavlje. Stojadinović je pokušavao da parira kampanji koja se zahuktavala. Pred Svetim sinodom u Patrijaršiji izneo je sve razloge kojima su njegovi prethodnici bili rukovođeni po pitanju konkordata. Navodeći da je konkordat delo kralja Aleksandra i da Namesništvo želi njegovu ratifikaciju, on je napominjao da je i Nikola Pašić zaključio konkordat.

Gledajući kako se oko Srpske crkve skupljaju svi protivnici režima, i oni koji nisu imali pojma šta sadrži konkordat, i oni koji su zaboravili kada su poslednji put ušli u crkvu, Stojadinović je pitanje konkordata shvatio kao pitanje ugleda šefa vlade. Igrom slučaja, kako je narastala konkordatska kriza, stanje zdravlja patrijarha Varnave se pogoršavalo. U jednom trenutku pronet je glas da je otrovan. Za 19. jul, kada je bila zakazana sednica Skupštine o konkordatu, bilo je zakazano i moletestvije za ozdravljenje obolelog patrijarha. Zamišljena „kao velika manifetsacija u borbi protiv konkordata“, litija je krenula u Knez Mihailovu ulicu. U Knez Mihalovoj nastala je tuča i rvanje građana sa policajcima i žandarmima. Intervenicija policije je bila brutalna, ali su povrede učesnika litije preuveličavane. Politička borba oko konkordata se nastavila. Knezu Pavlu je upućen memorandum Svetog sinoda u kome se tražilo da odmah Kraljevska vlada dr Milana Sojadinovića podnese ostavku i da se konkordat skine sa dnevnog reda. Stojadinović nije hteo da odustane od ratifikacije lonkordata. Pritisci na poslanike da ne glasaju za konkordat vršeni su sa raznih strana - od Crkve, opozicionara, masona.

Uveče, 23. jula, konkordat je u Narodnoj skupštini izglasan sa 166 glasova, uz 129 protiv. Trebalo je da bude izglasan u Senatu, u kome je vlada lošije stajala, ali još isto veče, Stojadinović je pred poslanicima JRZ objavio da će se neko vreme sačakati sa iznošenjem Konkordata pred Senat. Pri kraju dana, u kome je u donjem domu izglasan konkordat, umro je patrijarh Varnava. Svim članovima vlade, osim generala Marića, bilo je zabranjeno da prisustvuju sahrani. Posle glasanja u Skupštini 1. avgusta Sveti arhijerejski sinod jednoglasno je doneo odluku o ekskomunikaciji ministara i poslanika pravoslavne vere, koji su glasali za konkordat i isključeni su iz crkve. Stojadinović je tražio da se ukine ekskomunikacija. Posle Vladinog odricanja od konkordata i Crkva je popustila u svom stavu prema ekskomunikaciji. Na spoljnopolitičkom planu, Stojadinović je konkordatom hteo da potvrdi svoje prijateljske veze sa italijanskom vladom. Ali i italijanska vlada, brinući se da konkordatska kriza ne dovede do Stojadinovićevog pada, počela se hladiti prema konkordatu. Pošto su obe strane u sporu popustile, u februaru 1938. godine za novog patrijarha izabran je Gavrilo Dožić. Na taj izbor uticao je Stojadinović. Crnogorski mitropolit bio je njegov prijatelj još od dvadesetih godina kada je kao radikalski poslanik išao po Crnoj Gori.

Put do pada Stojadinovićeve vlade[uredi]

Stojadinović je četiri godine bio predsednik vlade.

Sredinom 1938. godine, Britanija je otpočela akciju za emancipaciju Balkana od Nemačke, odmah se otvorilo pitanje dokle će probritanski knez-namesnik tolerisati Stojadinovića i njegovu politiku prijateljske neutralnosti prema Italiji i Nemačkoj. Promena jugoslovenske spoljne politike mogla se izvršiti samo promenom unutrašnje politike. Britanski stav koji je bio i Pavlov, glasio je po Votstonu: "Sve dok se ne reši hrvatsko pitanje, Jugoslavija neće biti u stanju da igra ulogu u međunarodnoj politici, ni da pomogne prijateljima, ni da impresionira neprijatelja“. Stojadinović je imao suprotan stav. Nalazeći se u dobrim odnosima sa Musolinijem i Hitlerom, Stojadinović nije smatrao da treba činiti bilo kakve ustupke Hrvatima. Njegova politika sporazumevanja sa dvojicom diktatora, koji su drmali sudbinom Evrope, vezivale su ruke Mačeku. Za njega i njegove emisare vrata nemačkih i itlalijanskih diplomatskih kancelarija bila su do daljeg zatvorena. Od jeseni 1938. godine, Britanija je učestala sa savetima i zahtevima da se reši hrvatsko pitanje, knez Pavle je taj problem uzeo u svoje ruke. Sa porastom britansog interesovanja za hrvatsko pitanje, pred Pavlom je rastao problem zvani Stojadinović.

Decembarski izbori[uredi]

Stojadinovića nije bilo lako smeniti. Siguran u svoju snagu, sam Stojadinović je, septembra 1938. godine, predložio da se ne čeka april 1939. nego da se izbori održe 11. decembra 1938. godine. Računao je da će dobiti dva miliona glasova. Pavle je prihvatio Stojadinovićev predlog o izborima, ali ne zato što je verovao u Stojadinovićev uspeh, nego zato što je poverovao u Mačekovu prognozu. U junu 1938, Maček je prognozirao da će Stojadinović na predstojećim izborima gore proći od Jevtića na prethodnim, i to „u Srbiji“. Sredinom avgusta, na poziv Udružene opozicije, parirajući Stojadinovićevoj kampanji po Dalmaciji, Maček je došao u Beograd i na mitingu pred oko 50.000 ljudi održao govor. Tokom intezivne predizborne kampanje, uz obilato korišćenje štampe, radia i filma, Stojadinović je držao dva-tri govora nedeljno prilagođavajući ih svakoj sredini ponaosob. Na decembarskim izborima, vladinoj listi pripalo je 306 poslaničkih mandata, a opoziciji 67. S obzirom na izborni zakon koji je favorizovao listu sa najvećim brojem glasova. Stojadinović je dobio 300.000 glasova više nego Maček. Pred decembarske izbore, Pavle je išao u London da bi sa britanskim ministrom utanačio preorijentaciju jugoslovenske unutrašnje i spoljne politike. Dani Stojadinovićevog vođstva bili su već tada odbrojani.

Tajni sporazum Stojadinovića i Grofa Ćana[uredi]

Predsednik Vlade Stojadinović je primio ministra spoljnih poslova Italije Ćana na državnom dobru Belje u Baranji. Glavni predmet razgovora bile su teritorijalne podele na Balkanu i italijanska namera da okupira Albaniju. Posle Hitlerovog Anšlusa, Musoliniju je bio potreban njegov anšlus. Ćano je ubeđivao Stojadinovića u korist koje bi Jugoslavija imala od tog čina. Ćano i Stojadinović razmatrali su još krupnije opcije. Krupni plan odnosio se na račun državnog integriteta odnosno na hrvatsko pitanje. Stojadinović se obavezao da napusti sve zapadne krajeve, a Ćano da Italija pomogne proglašenje Velike Srbije. Italija bi dobila Gorski kotar i jadransku obalu od Sušaka do južno od Splita, i zauzvrat ostali deo Jugoslavije prizna kao Veliku Srbiju. Radilo se o ideji kralja Aleksandra Prvog amputacije Hrvatske. Stojadinović je Hrvate prepustio italijanskom uticaju. Stojadinović se suočio sa činjenicom da Versajska Evropa više ne postoji, a samim tim prestale su da važe nametnute odluke velikih sila posle Prvog svetskog rata i da su nastupili novi međunarodni odnosi u Evropi kao što su osovina Rim - Berlin. Stojadinović je smatrao da srpski narod gubi energiju u Jugoslaviji, državi koja je stvorena pod pritiscima Francuske i Britanije. Stojadinović se još januara 1937. godine uverio da Jugoslavija nema budućnost. Tada se prvi i poslednji put sastao s Mačekom. Stojadinović prilikom tog susreta nije našao ni jednu dodirnu tačku s Mačekom. O Stojadinovićeviim razgovorima s Ćanom knez Pavle je odmah obavestio Britance, a ovi su mu preporučili da ga smeni. Novu vladu, sa „specijalnom misijom“ rešavanja hrvatskog pitanja, obrazovao je Dragiša Cvetković. Da bi Nemce i Italijane uverili da Stojadinovićev pad ne znači promenu spoljne politike Jugoslavije, na mesto ministra inostranih poslova postavljen je Aleksandar Cincar-Marković, dotadašnji poslanik u Berlinu. Za Nemce Stojadinović je bio jedini čovek koji je zasluživao njihovo poverenje.

Srpska radikalna stranka[uredi]

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Srpska radikalna stranka (Milan Stojadinović)

Pošto Stojadinoviću i Ćanu nije uspelo teritorijalno prekrajanje Balkana, nove granice na teritoriji Jugoslavije su uspostavili tokom pregovora predsednik Vlade Cvetković i vođa Hrvatske seljačke stranke Maček, uz britansku podsticaj, stvorena je Banovina Hrvatska. Sporazum Cvetković-Maček je donet 26. avgusta 1939. godine. U februaru 1940. godine, Stojadinović je osnovao Srpsku radikalnu stranku, u čijem programu je Cvetković-Mačekov sporazum kvalifikovan kao državni udar, kojim je "ne samo od hrvatskih, već i od čisto srpskih krajeva stvorena država Hrvata. Ona je nazvana Banovina, ne u smislu dotadanje administrativne jedinice, već u državno-pravnom smislu, kao nastavak nekadanje polusamostalne hrvatske države sa teritorijalnim proširenjem kao nikada dotle u istoriji." Ne odričući se ideje jugoslovenstva, SRS je kao svoj neposredan cilj postavila "ujedinjenje svih Srba." Stojadinovićevi radikali su se izjasnili protiv sporazuma od 26. avgusta zbog toga što se njegovom granicom Srbija lišila čitave morske obale izuzev teško pristupačnog dela od Boka kotorske do Bojane. U programu SRS tražilo se povraćaj na stanje od pre 26. avgusta i pošto se omeđuju nacionalne teritorije treba da se ujedine sve srpske oblasti i krajevi.

Internacija i izgnanstvo[uredi]

Na sednici Krunskog saveta 6. marta 1941. godine odlučivalo se o pristupanju Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu. U strahu da Hitler ne izdejstvuje povratak na vladu Stojadinovića, kao proosovinskog čoveka, na Krunskom savetu je tada rešeno da se bivši predsednik vlade - koji se već jedanaest meseci nalazio u internaciji - preda Britancima „na čuvanje“. Protivno izričitoj ustavnoj odredbi „nijedan građanin ne može biti izgnan iz države“, Stojadinović je 18. marta izgnan na grčku teritoriju a zatim predat Englezima. Stojadinović je 1948. godine stigao u Argentinu, nastanišvi se u Buenos Ajresu. Umro je u svojoj kući 1961. godine.

Vista-xmag.png Za više informacija pogledajte članak Sporazum Pavelić-Stojadinović

1954. godine uspostavio je socijalne kontakte sa bivšim poglavnikom NDH dr Antom Pavelićem, da bi krajem te godine potpisao sa njim sporazum o razbijanju i podeli Federativne Narodne Republike Jugoslavije (FNRJ) na tri nezavisne države: Sloveniju, Hrvatsku i Srbiju. Ovaj novi srpsko-hrvatski sporazum trebalo je da zameni zastareli Sporazum Cvetković-Maček iz 1939. godine, kojim je uspostavljena Banovina Hrvatska.

Stojadinović i Pavelić tokom sklapanja sporazuma.
Cquote2.png
Eventualni sporazum je jedini način da se konačno stane na kraj međusobnom uništavanju ... Jer Srbi i Hrvati su stotinama godina živeli u posebnim državama i uvek u najboljem prijateljstvu, te sam siguran da ćemo opet biti upućeni jedni na druge i pomagati se u odbrani zajedničkih interesa.[5]
Cquote2.png
 
Milan Stojadinović

Sporazum Pavelić-Stojadinović je proizveo žestoke negativne reakcije od strane hrvatske emigracije, srpske emigracije i komunističkog režima u Jugoslaviji.[6]

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. ^ Petranović (1988), str. 265.
  2. ^ Kulturni centar u Zrenjaninu - okrugli sto: „Neka pitanja modernizacije Srbije“, Slobodan Antonić, Beograd, pristup 27.5.2013
  3. ^ Petranović (1988), str. 266.
  4. ^ Nil Balfur, Seli Mekej: Knez Pavle Karađorđević: jedna zakasnela biografija, Litera, Beograd, 1990, pp. 68
  5. ^ „Podela Jugoslavije počela u Argentini“, Veljko Lalić, Pres magazin, 15.03.2009.
  6. ^ Soha, Davor. "Račun bez krčmara", Ilustrovana Politika. Broj 2088. (23 Januar, 1999.)

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]

Sa drugih Vikimedijinih projekata :