Mileva Marić

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
„Mileva Ajnštajn” preusmerava ovde. Za jugoslovenski TV film pogledajte stranicu Mileva Ajnštajn (TV film).
Mileva Marić
Mileva Marić 1896. godine
Lični podaci
Datum rođenja(1875-12-19)19. decembar 1875.
Mesto rođenjaTitel, Austrougarska
Datum smrti4. avgust 1948.(1948-08-04) (72 god.)
Mesto smrtiCirih, Švajcarska
ObrazovanjeUniverzitet u Cirihu, ETH Cirih, Univerzitet u Hajdelbergu
Naučni rad
Poljematematika
fizika
AkademijaETH Cirih
Žena Alberta Ajnštajna

Mileva Marić (Titel, 19. decembar 1875 — Cirih, 4. avgust 1948) bila je srpska matematičarka i prva supruga Alberta Ajnštajna.[1]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Poreklo[uredi | uredi izvor]

Miloš Marić, otac Mileve Marić
Marija Marić (dev. Ružić), majka Mileve Marić
Zorka Marić, sestra Mileve Marić
Miloš Marić, brat Mileve Marić
Porodična kuća Mileve Marić u Novom Sadu

Rođena u bogatoj porodici na Svetog Nikolu, 19. 12. 1875,[2][3] u Titelu y Bačkoj. Titel je u to vreme bio komandno mesto dela Vojne granice Habzburške monarhije, u kojoj je sve do 1876. delovao Šajkaški bataljon, na ratnim lađama šajkama, koje su plovile Tisom i Dunavom.[4]

Majka Marija Ružić (1846–1935) bila je iz titelske dobrostojeće porodice, a otac Miloš Marić (1846–1922), rodom iz Kaća je bio niži oficir Austrougarske vojske, narednik Šajkaškog bataljona. Roditelji su se venčali 1867. godine.[5] Rođena je u kući njenog dede po majci Atanasija Ružića.[5] Uvidevši da će doći do ukidanja Vojne granice, otac je nakon vojne, posao potražio službu u sudstvu. Nedelju dana pre Milevinog rođenja je postavljen za nadziratelja pri kraljevskom sudbenom stolu u Vukovaru, gde se januara 1876. porodica preselila. Krajem 1877. otac je dobio mesto pisara u Kotarskom sudu u Rumi, gde su živeli narednih 14 godina, a od maja 1892. je dobio mesto nižeg sudskog službenika u Zagrebu. Sredinom 1895. je napustio službu u Zagrebu i uzeo bolovanje zbog reumatizma. Zbog dobijenog nasledstva otišli su u Kać, a zatim su kupili kuću u Novom Sadu u Kisačkom sokaku.[6] Penzionisao se 1896. godine.[7] Porodica je bila dobrostojeća, jer je otac bio štedljiv i snalažljiv ekonom. Posedovao je salaš u okolini i kuću u Kaću, kuću u Novom Sadu, imanja kod Titela i Novog Sada, ali i kod Banja Luke imanje od dvesta hektara i nekretnine koje je davao u najam.[2][8] Stečeno bogatstvo je trošio na školovanje dece – Mileve u Švajcarskoj, Miloša u Rumuniji i Zorke takođe u Švajcarskoj, koja je tokom jula 1917. postala vanredni student biologije na Univerzitetu u Cirihu. Pripadao je Radikalnoj stranci Jaše Tomića i bio je angažovan u Srpskoj čitaonici.[2][7]

U Rumi postoji kuća gde je porodica Mileve Marić živela od 1877. do 1892. godine.[9][10] Porodična kuća Milevine porodice još uvek postoji u Novom Sadu, u Kisačkoj 20. Tu kuću je, na mestu stare 1907. projektovao arhitekta Manojlo Petljanski, a podigao Laslo Lehner.[7] Kuća se nalazi pod zaštitom države. Slava porodice Marić bila je Sveti Stefan.[11]

Detinjstvo[uredi | uredi izvor]

Pre Mileve, roditelji su imali dvoje dece koja su rano umrla. Nakon Mileve su rođeni sestra Zorka (1883—1938) i brat Miloša (1885—1944), koji su rođeni u Rumi.[2] [3][5][7]

Mileva je kao dete bila okružena pažnjom roditelja i šire porodice.[7] Iako je prilikom rođenja pretrpela manje iščašenje levog kuka i tokom života nosila ortopedsku cipelu, to nije mnogo ometalo njene svakodnevne aktivnosti. Išla je u duge šetnje, vozila bicikl, sankala se, čak i u poznijim godinama. Mileva je bila veselo i poslušno dete, primerna u svemu.[2][3][12]

Obrazovanje[uredi | uredi izvor]

Često je menjala mesta u kojima je sticala obrazovanje.[5] Osnovnu četvorogodišnju školu je završila u Rumi.[5] U prvi razred je upisana 1881. U tom razredu su bile samo devojčice. Kasniji razredi su bili mešoviti, a broj učenika je povećan. Sva četiri razreda je završila sa odličnim uspehom.[13] Školovanje je nastavila u 1886. u Višoj ženskoj gimnaziji u Novom Sadu, gde je stanovala kod udovice Katarine Polzović. U prvom razredu je bilo svega dvadeset učenica. Iz svih predmeta je imala odlične ocene. Naredne 1887. godine je prešla u Realku u Sremskoj Mitrovici. Da bi se upisala u ovu gimnaziju morala je da polaže prijemni ispit. I sve razrede je položila takođe sa odličnim uspehom, a u poslednjem, četvrtom, koji je bio mešovit, sa svega 12 učenika, jedina je imala vrhunske ocene iz matematike („računstva”) i fizike.[13] Maturirala 1890. U Sremskoj Mitrovici nije mogla da nastavi školovanje, jer su peti i šesti razred u Realci uvedeni kasnije.[13]

Zato je od 1890. pohađala Kraljevsku srpsku školu u Šapcu. Na molbu njenog oca dozvoljeno joj je da ispit iz francuskog jezika polaže naknadno, nakon pripreme na privatnim časovima.[14] Šesti razred je takođe započela u Šapcu, ali se porodica zatim preselila u Zagreb, gde je otac morao da traži specijalnu dozvolu da bi kao privatna učenica mogla da pohađa školu, koja je bila isključivo za dečake. Upisana je ponovo u šesti razred, koji je završila 1893. godine. Naredne školske godine joj je dozvoljeno da javno sluša časove fizike i izuzeta je od plaćanja školarine. Ispite iz sedmog razreda je položila 1894. godine. I tada su njene najbolje ocene bile iz matematike i fizike.[14]

Poslednji završni razred ipak nije završila u Zagrebu. Otac je želeo da završi gimnaziju i dobije diplomu u Švajcarskoj. Pre preseljenja porodice u Novi Sad 1895. godine, upisana je u četvrti razred Više devojačke škole u Cirihu, koju je s odličnim uspehom završila naredne godine, a zatim je na proleće položila i maturski ispit u Saveznoj medicinskoj školi u Bernu.

Maternji jezik joj je bio srpski, a u sredini u kojoj je živela naučila je mađarski i nemački, koji je kroz školovanje usavršila, a učila je i francuski. Bila je povučena i odlična učenica. Nije se javljala da odgovora kada je nešto znala, već je prednost ostavljala drugima, a znala je uvek, pa su je zbog toga prozvali „svetac”.[12]

U leto 1896. upisala je letnji semestar Medicinskog fakulteta na Univerzitetu u Cirihu. U oktobru se prebacila na Državnu politehničku školu na studije matematike i fizike. Bila je tek peta žena koja je primljena u ovu školu. Upisala se na studije matematike i fizike kao jedina i najstarija žena u grupi. U istoj grupi su se nalazili Marsel Grosman, Luj Korloz, Jakob Erlat i Albert Ajnštajn, kao najmlađi (tada je imao svega 17 godina).[15] Prve dve godine studiranja su bile vrlo uspešne za Milevu.

Na proleće 1897. razvile su se simpatije i studentska ljubav sa Albertom Ajnštajnom. Plašeći se ove veze, oktobra 1897. se ispisala sa Politehnike u Cirihu i otišla u Hajdelberg, u Nemačkoj, gde je na trećem semestru slušala predavanja iz teorijske fizike kod Filipa Lenarda. Međutim, zvanično nije bila upisana, jer to devojkama nije bilo dozvoljeno sve do 1900. godine. U Hajdelbergu je jedno vreme stanovala u Hotelu „Riter”.[16]

Dok je bila odsutna dopisivala se sa Albertom. Na njegov nagovor, četvrti semestar je ipak nastavila na Politehnici u Cirihu, gde se vratila 1899. Početkom oktobra te godine je položila petopredmetni prelazni diplomski ispit, što su njene kolege već učinile godinu dana ranije. Početkom marta 1900. godine, profesor Veber je prihvatio njen diplomski rad iz oblasti provođenja toplote.[16]

Veza sa Ajnštajnom je nakon povratka u Cirih planula. Milevini roditelji se nisu protivili toj vezi, pošto su znali da su njene šanse za brak bile male zbog njene bolesti. Albert je 1900. želeo da se venčaju. Međutim, njegovi roditelji, posebno majka Paulina, su se protivili jer je bila starija od njega 3 i po godine i nije bila Jevrejka, već Srpkinja i isto kao on intelektualac.

Uprkos obećavajućem početku studija, Milevin uspeh je počeo da slabi.

Na leto, 27. jula 1900. održani su usmeni diplomski ispiti za studente četvrte godine politehnike, za studente fizike (Albert i Mileva) i studente matematike (Grosman, Kolroz i Erat). Najbolju ocenu je dobio Kolroz (5,45), zatim Grosman (5,23), pa Erat (5,14), Ajnštajn (4,91), a Mileva (4,00). Za obaranje Milevinog proseka, u odnosu na ostale kolege, najviše je zaslužna znatno niža ocena iz teorije funkcija, kod profesora Minkovskog. Početkom avgusta studentima su dodeljena svedočanstva, po kojima je Albertova prosečna ocena (4,6), bila niža od Milevine (4,7), s tim da Mileva još uvek nije imala diplomu.[17] Tako je Albert diplomirao i otišao kući, a Mileva se nakon kraćeg odmora u Novom Sadu i Kaću, vratila sa sestrom Zorkom u Cirih i ponovo upisala letnji semestar četvrte godine na Politehnici.[18] Radeći kao laboratorijski asistent, pripremala se da ponovo izađe na ispite.

Albertovi pokušaji da postane asistent, najpre kod profesora Vebera, a zatim i kod Hurvica nisu bili uspešni i što je dovelo u pitanje njegovu poslovnu i naučnu karijeru, i nemogućnost finansijskog osamostaljivanja, što je smatrao uslovom za sklapanja braka sa Milevom.[18]

Mileva i Albert su se ponovo sastali na jezeru Komo. Nekoliko nedelja kasnije Mileva je otkrila da je trudna.

Krajem jula 1901. je ponovo pala na diplomskom ispitu, najverovatnije zbog njenog mentora, profesora Vebera, koji je prethodno zaoštrio svoj odnos sa Albertom, koji se prethodno njegovim nipodaštavanjem zamerio profesoru. Ne želeći da bude snishodljiva prema svom mentoru,[19] verovatno i zbog ljubavi prema Albertu, odustala je od doktorata.

Te jeseni Ajnštajn je dobio slabo plaćeni posao nastavnika na zameni u Šafhauzenu.

Brak sa Ajnštajnom[uredi | uredi izvor]

Mileva i Albert Ajnštajn, 1900.

U Novom Sadu, krajem januara ili početkom februara 1902. Mileva je rodila kćerku Lizerl, krštenu u Novom Sadu kao Ljubica. U svojoj 27. godini, sa nezavršenim fakultetom i vanbračnim detetom, počela je da se oseća kao sramota za porodicu. Lizerl je kao mala obolela od šarlaha i dve godine nakon rođenja joj se izgubio svaki trag. Nije poznato da li je umrla i da li je data na usvajanje. Odgovor o njenoj sudbini je pokušao da da britanski pisac Filip Sington u svom romanu, po kome je devojčicu usvojila jedna porodica iz porodice u banatskom selu Orlovatu.[20] Kada se Mileva pridružila Albertu u Bernu, dete nije bilo sa njom.

U međuvremenu, Albert je dobio posao u patentnom zavodu u Bernu. Albert i Mileva su se venčali u Bernu 6. januara 1903. Stanovi u kojima su u Bernu živeli postali su kabineti za zajednička teorijska istraživanja iz fizike, gde su nastajali mnogobrojni naučni radovi.[21] Albert je šest dana nedeljno provodio u patentnom zavodu, slobodno vreme je posvećivao fizici. Život im je postao lakši kada je Albert dobio povišicu. Dobili su sina Hansa Alberta. Bez obzira na obaveze oko dece, Mileva je sarađivala u naučnim istraživanjima, kao što su radovi na konstrukciji instrumenata za merenje malih električnih napona od 1907. do 1910. godine.[21] Ajnštajn je 1905. objasnio fotoelektrični efekat, a 1908. je dobio licencu za rad na univerzitetu u Bernu. Sledeće godine je dao otkaz na Univerzitetu u Bernu i patentnom zavodu i prihvatio je mesto vanrednog profesora teorijske fizike na Univerzitetu u Cirihu.

Ajnštajn je počeo da se dopisuje sa rođakom u koju je bio zaljubljen kao dečak, pa je brak sa Milevom zapao u krizu. Da bi pokušali da prevaziđu probleme, otputovali su na odmor. Njihov drugi sin Eduard je rođen 1910. Sledeće godine, Albert se sa porodicom preselio u Prag, gde je postavljen za redovnog profesora na Univerzitetu Karl-Ferdinand. U Pragu su živeli kraće vreme u periodu 1911–1912. Za Milevu je ovaj prelazak bio težak. Kao Srpkinja je bila osetljiva na napetosti između nemačkih i čeških nacionalista, sa kojima sa kao pripadnica slovenskog naroda identifikovala. Albert se 1912. vratio u Cirih, što je bio potez za koji je Mileva verovala da će ojačati njihov brak.

Na Malu Gospojinu, njihova deca, Albert i Edvard su krštena u Nikolajevskoj crkvi po pravoslavnom običaju, a kum deci je bio porodični i stranački prijatelj Lazar Marković.[22] Albert je pronašao novog saradnika za matematiku Marsela Grosmana. Takođe je odnos sa rođakom, Elzom Levental, pretvorio u ljubavni. Do krize u braku je došlo na proleće 1914. kada je Albert prihvatio položaj stalnog člana prestižne Pruske akademije nauka, kao i mesto redovnog profesora na Univerzitetu u Berlinu. Mileva je ispočetka odbila da prati Alberta, pošto je Elza živela u Berlinu, ali su se ipak preselili. Albert je napravio spisak naredbi za Milevu, sa zapovestima kao što su „odgovaraj mi samo kada ti se obratim“. U julu 1914, dan pre izbijanja Prvog svetskog rata, Mileva je spakovala stvari i vratila se sa decom u Cirih. Albert je ostao sa Elzom i dovršio Opštu teoriju relativnosti. Tokom ratnih godina Mileva i Ajnštajn su se otuđili. Godine 1916. Albert je zatražio razvod od Mileve, koja se razbolela od ovog zahteva. Dok je Mileva bila bolesna, njena mlađa sestra Zorka se brinula o deci, ali je na kraju zbog brige za sestru doživela nervni slom, pa je sledeće dve godine provela u psihijatrijskoj klinici. Mileva je konačno pristala na Albertov zahtev za razvod 1918. Prema brakorazvodnom ugovoru, Ajnštajn se obavezao da ukoliko dobije Nobelove nagrade celokupan novac dodeli Milevi.[21] Zvanično su se razveli 14. februara 1919, a Albert se oženio Elzom 2. juna 1919. Te godine, savijanje svetlosti u gravitacionom polju za vreme pomračenja Sunca je bilo glavni dokaz za Opštu teoriju relativnosti, što je Ajnštajnu donelo svetsku slavu.

Nakon razvoda[uredi | uredi izvor]

Kuća Mileve Marić-Ajnštajn u Cirihu
Grob Mileve Marić-Ajnštajn u Cirihu

Teško obolela sestra Zorka je doživela još jedan nervni slom, a prethodno je zapalila veliku količinu novca svojih ostarelih roditelja u Novom Sadu. Milevin otac Miloš je 1922. umro od moždanog udara, a Zorka je zakonski proglašena nesposobnom.

Iako je postao slavan zbog teorije relativiteta, Ajnštajn je Nobelovu nagradu za fiziku dobio za objašnjenje fotoelektričnog efekta (1922). Ajnštajn zbog putovanja nije prisustvovao dodeli nagrade, pa mu je švedski ambasador tek 1923. dodelio nagradu. Novac od nagrade u iznosu 121.572 švedske krune, ili oko 32.000 američkih dolara je predao Milevi. Mada je inflacija dosta umanjila vrednost tog novca, Mileva ga je uložila u kupovinu nekretnina u Cirihu, kao i za negu mlađeg sina Eduarda, koji je 1930. oboleo od šizofrenije. U jednom od stanova je živela sa sinovima, a kasnije i sama.[21] Tridesete godine su za Milevu bila jako teške: Albert, koji ih je povremeno posećivao i Elza su zbog nacista iz Nemačke emigrirali 1933. u Sjedinjene Države, Milevina majka je umrla na dočeku nove 1935. godine, a sestra Zorka je umrla 1938. godine. Stariji sin Hans Albert je sa svojom porodicom 1938. emigrirao u Sjedinjene Države, gde je njen najmlađi unuk Klaus Martin umro u roku od nekoliko meseci.

Nakon sestrine smrti boravila je kod svojih kumova Đoke i Sade Gajin u Novom Sadu, radi rešavanja imovinskih pitanja, koja su se zakomplikovane, jer se brat Miloš vodio kao nestao tokom Prvog svetskog rata.[23] Mileva je zbog dugova nastalih oko lečenja Eduardove bolesti morala da proda dve kuće, a pretila je opasnost da ostane i bez treće, pa se obratila Albertu za pomoć, koji je preuzeo vlasništvo nad kućom, ali ju je 8 godina kasnije iznenada prodao za 85.000 švajcarskih franaka, pod uslovom da kupac dozvoli Milevi da ostane u kući. Međutim, na dočeku Nove godine, Mileva je iznenada dobila zvanično obaveštenje da je njen najam istekao. Jedan prijatelj joj je pokušao produžiti boravak i otkriveno je da je kupčevih 85.000 franaka slučajno uplaćeno na Milevino ime. Albert je zahtevao da mu Mileva vrati novac i pretio da će izbaciti Eduarda iz testamenta.

Tog proleća Milevi je pozlilo tokom jednog Eduardovog nasilnog napada, i onesvestila se. Umrla je 4. avgusta 1948. godine na ciriškoj klinici „Eos” u koju je dospela mesec dana ranije zbog šloga. Leva strana tela joj je bila oduzeta i otežano je govorila. Sahranjena je na ciriškom groblju Nordhajm.[24] O njenoj smrti u Jugoslaviji nije bilo vesti.[25]

Bista Mileve Marić-Ajnštajn u Sremskoj Mitrovici

Za njen grob šira javnost je saznala 2004. godine zaslugom Petra Stojanovića, osnivača Memorijalnog centra „Nikola Tesla“ iz Sankt Galena,[26] koji je istražujući po ciriškom arhivima saznao da su njeni posmrtni ostaci premešteni u zajedničku grobnicu i gde se nalaze od 1973. godine, nakon što su vlasti u Cirihu naložile da se njen zapušteni grob raskopa.[24][25] Nakon pet godina, 14. juna 2009. godine, osvećenjem i otkrivanjem spomen obeležja, na kojoj je uklesan Milevin lik i posvetu na srpskom i nemačkom jeziku „Sa ponosom i ljubavlju od srpskog naroda”, predstavnici Republike Srbije prvi put su zvanično odali počast Milevi Marić-Ajnštajn.[24]

Postoji inicijativa da se njeni posmrtni ostaci iz zajedničke grobnice, ekshumiraju i dostojno sahrane.[27] Međutim, vlasti Ciriha ne mogu da odobre premeštanje grobnice bez odobrenja svih članova porodice Ajnštajn, koji žive u Švajcarskoj, Izraelu i Americi.[24] Potomci Mileve Marić Ajnštajn su se okupili na njenom grobu u Cirihu 2018. godine.[28]

U kulturi[uredi | uredi izvor]

Bista Mileve Marić u Srpskoj kulturnoj bašti u Klivlendu, Ohajo

Mada je oduvek bilo dokaza o Milevinom izvesnom naučnom doprinosu, u otkrićima koja su pripisivana jedino Albertu, njen lik je vremenom padao u zaborav. Neki krugovi bliski Albertu su negirali bilo kakav njen doprinos u nauci. Ovaj stav prvi je promenio sovjetski naučnik Abram Jofe. On je 1955. tvrdio da je u redakciji imao prilike da vidi originale naučnih radova koji su 1905. godine objavljeni u časopisu „Analan der Fisik” kao Albertovi radovi, i da su oni nosili potpis „Einstein-Marity”.[29]

  • godine 1972. snimljen je TV film Mileva Ajnštajn
  • na godišnjicu njenog rođenja 1975. postavljena je spomen-tabla na kuću njenog oca, u Kisačkoj ulici u Novom Sadu[29]
  • jedna ulica na Bistrici u Novom Sadu je dobila njeno ime (1993)[29]
  • Srednja tehnička škola u Titelu ponela je njeno ime (1995)
  • TV Novi Sad je emitovao seriju „Mileva Ajnštajn-Marić: Rane godine i put od Titela do Ciriha” autorke Drenke Dobrosavljević[30]
  • Ispred Osnovne škole u Kaću je otkrivena njena bista (1996), rad vajara Jovana Soldatovića[31]
  • Vida Ognjenović, književnica, režiserka i diplomata objavila je dramu u dva dela „Mileva Ajnštajn” (1998)
  • ispred Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu otkrivena njena bista (2002), rad vajarke Ivanke Acin-Petrović
  • jedna ulica u na Sunčanom bregu u Kaću je dobila njeno ime (2005)[29]
  • Tehnička škola u Novom Sadu je ponela njeno ime (2005)[29]
  • na inicijativu novinara Dušana Poznanovića ispred zgrade „Sremskih novina”, otkrivena je njena bista (2005), rad vajara Vladimira Tovića
  • povodom obeležavanja Svetske godine fizike (2005) PTT Srbije i Crne Gore je izdalo kovertu sa njenim likom, kao i markicu sa Albertovim likom [31]
  • novosadska gradska TV Apolo je emitovala emisiju „Kisačka 20”, autora Karolja Kovača (2008)[32]
  • na njenom grobu je postavljena spomen-ploča (2009)[25]
  • istoričarka Radmila Milentijević je 2012. objavila studiju pod nazivom Mileva Marić Ajnštajn - život sa Albertom Ajnštajnom koja se bavi životom Mileve Marić-Ajnštajn.[33]
  • u Srpskoj kulturnoj bašti u Klivlendu, u američkoj saveznoj državi Ohajo, 19. juna 2016. godine otkrivena je bista Mileve Marić, rad niškog vajara Ivana Felkera, prva ženska skulptura u ovom parku.[34][35][36]
  • u svom romanu Drugi Ajnštajn („Laguna”, Beograd, 2019; The Other Einstein, 2016) američka spisateljka i advokat Mari Benedikt daje zamišljenu verziju odnosa između Mileve Marić i Alberta Ajnštajna.[37]
  • Slavenka Drakulić je izdala roman „Mileva Ajnštajn, teorija tuge” (Zagreb, 2016)[38]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 22. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ a b v g d Krstić, Đ. U. (2005). Mileva i Albert Ajnštajn – ljubav i zajednički naučni rad. Novi Sad: Matica srpska. ISBN 86-363-0448-2. 
  3. ^ a b v Milentijević, R. (2010). Mileva Marić Ajnštajn – život sa Albertom Ajnštajnom. Novi Sad: Matica srpska. ISBN 978-86-7946-066-0. 
  4. ^ Njegovan 2011, str. 12.
  5. ^ a b v g d Njegovan 2011, str. 13.
  6. ^ Njegovan 2011, str. 14.
  7. ^ a b v g d Njegovan 2011, str. 15.
  8. ^ Njegovan 2011, str. 28.
  9. ^ Šta će biti s kućom Mileve Ajnštajn? (B92, 10. jun 2013)
  10. ^ „Životi obavijeni velom misterije: U aprilu počinje obnova rodne kuće Mileve Marić u Rumi”, Danas, 4. mart 2024. Posećeno 13. marta 2024.
  11. ^ Brcan & 21. 8. 2013.
  12. ^ a b Njegovan 2011, str. 16.
  13. ^ a b v Njegovan 2011, str. 18.
  14. ^ a b Njegovan 2011, str. 20.
  15. ^ Njegovan 2011, str. 11.
  16. ^ a b Njegovan 2011, str. 22.
  17. ^ Njegovan 2011, str. 23.
  18. ^ a b Njegovan 2011, str. 24.
  19. ^ Njegovan 2011, str. 10.
  20. ^ Filip Sington: "Ajnštajnova devojka", Beograd 2009. godine
  21. ^ a b v g Pejović & 24. 05. 2012.
  22. ^ Njegovan 2011, str. 26.
  23. ^ Njegovan 2011, str. 27.
  24. ^ a b v g Simić & 22. 9. 2018.
  25. ^ a b v Njegovan 2011, str. 31.
  26. ^ Blic & 21. 8. 2014.
  27. ^ Mileva čeka 7 decenija („Večernje novosti“, 31. decembar 2015)
  28. ^ „DOŠLI IZ SVIH KRAJEVA SVETA: Potomci Mileve Marić prvi put na okupu”. Hronograf. 20. 12. 2018. Pristupljeno 20. 12. 2022. 
  29. ^ a b v g d Njegovan 2011, str. 32.
  30. ^ Njegovan 2011, str. 35.
  31. ^ a b Njegovan 2011, str. 33.
  32. ^ Kovač 2008.
  33. ^ Tanjug & 13. 06. 2012.
  34. ^ „Postavljena bista Mileve Marić u Klivlendu”, RTS, 21. jun 2016. Posećeno 6. marta 2024.
  35. ^ „Ivan Kalauzović o klivlendskoj bisti Mileve Marić za Radio Beograd 1”, SoundCloud, 23. jun 2016. Posećeno 6. marta 2024.
  36. ^ Kalauzović, I. (2024). Srpska kulturna bašta u Klivlendu. Niš: Impressions. ISBN 978-86-82470-01-4. 
  37. ^ Fiction Book Review: The Other Einstein by Marie Benedict. Sourcebooks Landmark, $25.99 (304p). ISBN 978-1-4926-3725-7.
  38. ^ Život sa Ajnštajnom – teorija tuge („Politika”, 21. mart 2018)

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Милева_Марић&oldid=27537548”