Milutin Milanković

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Milutin Milanković

MilutinMilankovic.PNG
Portret uradio Paja Jovanović 1943.

Opšti podaci
Datum rođenja 28. maj 1879.
Mesto rođenja Dalj (Austrougarska)
Datum smrti 12. decembar 1958.
Mesto smrti Beograd (FNRJ)
Rad
Polje matematika, astronomija, geofizika
Poznat po Kanon osunčavanja, Milankovićevi ciklusi

Milutin Milanković (Dalj, 28. maj 1879Beograd, 12. decembar 1958) je bio srpski matematičar, astronom, klimatolog, geofizičar, građevinski inženjer, doktor tehničkih nauka, vanredni profesor primenjene matematike od 1909. do 1920. (osim 1914—1918.) i redovan profesor nebeske mehanike od 1920. do 1955. (osim 1941—1945.) na Univerzitetu u Beogradu, dekan Filozofskog fakulteta školske 1926/27, pionir u raketnom inžinjerstvu, potpredsednik SANU u tri mandata počev od 1948., direktor Astronomske opservatorije u Beogradu od 1948. do 1951., član i re-osnivač Komisije 7 za nebeski mehaniku Međunarodne astronomske unije od 1948. do 1953. i popularizator nauke. Milanković je dao dva fundamentalna doprinosa nauci. Prvi doprinos je „Kanon osunčavanja Zemlje“ koji karakteriše sve planete Sunčevog sistema. Drugi doprinos je teorijsko objašnjenje zemljinih dugotrajnih klimatskih promena uzrokovanih astronomskim promenama položaja Zemlje u odnosu na Sunce, danas poznati kao Milankovićevi ciklusi. Ovo objašnjava pojavu ledenih doba tokom geološke prošlosti zemlje, kao i klimatske promene na zemlji koje se mogu očekivati u budućnosti. On je osnovao planetarnu klimatologiju izračunavanjem temperaturnih uslova na vrhu zemljine atmosfere kao i temperaturne uslove na planetama unutrašnjeg sunčevog sistema, Merkuru, Veneri, Marsu i zemljinom prirodnom satelitu, Mesecu. Pored toga, Milanković, se smatra u geofizici za ko-autor teorije tektonskih ploča, sa svojim radom „Pomeranje zemljinih polova rotacije“.

Detinjstvo i školovanje[uredi]

Rodna kuća Milutina Milankovića u Dalju.
Milutin Milanković u đačkim danima

Milutin Milanković je rođen u selu Dalj, na desnoj obali Dunava, u Austrougarskom carstvu. Milutin i njegova sestra bliznakinja, Milena, su bila najstarija od sedmoro dece. Njegov otac, Milan, bio je imućan zemljoradnik i trgovac, kao i lokalni političar, ali je umro mlad kada je Milutinu bilo svega 8 godina.[1] Milankovići su bila stara i ugledna porodica u kojoj je ranije bilo znamenitih ličnosti. Među njima, Milutin, je posebno govorio u svojim „Uspomenama“ (autobiografiji) o Urošu Milankoviću (1780—1849), lokolnom prosvetitelju, prirodnom filozofu i realisti koji se borio protiv sujevernih stavova seljaka i kontroverznih lokalnih plemića, a imao je zapažene rasprave na nemačkom i srpskom jeziku objavljenim u delima: „Organizam sveta“, „Organizam vasione“, „Prosveta čoveka“, „Zastava slobode i pravde“ i „Ogledalo istine“. Umro je 1849. godine za vreme teškog i krvavog građanskog rata u Austrijskom carstvu. Milutinova trojica braće su umrla od tuberkuloze još kao deca. Nakon očeve smrti, majka Jelisaveta (devojačko Maučević), baka i ujak Vasa Maučević su tada se starali o deci. Ipak, staranje o njemu je preuzeo, u najvećoj meri, njegov ujak Vasa, koji ga je tokom većeg dela života pomagao i savetovao. Zbog osetljivog zdravlja, Milutin, je stekao osnovno obrazovanje kod kuće, učeći od guvernanti i privatnih učitelja. U 10 godini, početkom oktobra 1889. godine, preselio se kod drugog ujaka, Paje Maučevića, u obližnji Osijek, gde je prvi put pošao u javnu školu, odnosno u realnu gimnaziju, koja je spremala učenike za buduće studije tehnike i poljoprivrede. Nakon sedmogodišnjeg školovanja, Milutin, je maja 1896. godine uspešno završio realku i maturski ispit.

Milutin Milanković kao studentu u Beču.

Milutin se dugo premišljao šta da upiše u Beču. Presudan uticaj je imao njegov profesor matematike na osiječkoj realci Vladimir Verićak da se opredeli za studije građevine. U početku je Milutin želeo da studira elektrotehniku, ali tog odseka, nije bilo na Visokoj tehničkoj školi u Beču. Zato se na nagovor profesora Verićaka opredelio da studira građevinu. Oktobra 1896. godine, u 17 godini, odlazi na studije građevine u Beč na Visokoj tehničkoj školi, koje uspešno završava 1902. godine sa najboljim ocenama. Milutin je o svojim studijama kasnije u „Uspomenama“ napisao: „ Profesor Emanuel Čuber nas je učio matematici... Svaka njegova rečenica bila je majstorsko delo stroge logike, bez ijedne suvišne reči, bez ijedne omaške.“ Nakon odsluženog obaveznog vojnog roka, Milutin pozajmljuje novac od ujaka Vase kako bi nastavio školovanje na doktorskim studijama. On se tada usmerio na rešavanje jednog veoma složenog i tada aktuelnog pitanja iz domena primene statičkih metoda na konstrukciji modularnih armirano-betonskih mostova.[2] Doktorski ispit Milanković je položio u 25 godini, 12. decembra 1904. godine na Visokoj tehničkoj školi u Beču raspravom pod naslovom „Teorija linija pritiska“ (Beitrag zur Theorie der Druck-kurven). Doktorat je položio pred komisijom u kojoj su bila četiri člana, i to: Johan Brik (predsednik komisije) L. Tetmajer (rektor), Jozef Finger (profesor racionalne mehanike) i Emanuel Čuber.

Srednje doba[uredi]

Građevinski inženjer[uredi]

Početkom 1905. godine na osnovu preporuke primljen je u poznatu bečku građevinsku firmu barona Adolfa Pitela, gde je ubrzo zauzeo jedno od glavnih mesta u konstruktivnom birou. Milankovićevo radno mesto se sastojalo u obavljanju najsloženijih proračuna statičke prirode kada je trebalo konstruisati nove objekte od armiranog betona. U to vreme, armiran beton je bio nov građevinski materijal koji se počeo naglo da koristi u svim oblastima građevine. Milanković je jedan od prvih stručnjaka koji je u građevinarstvo uveo metematičko modelovanje, napustivši dotadašnji geometrijski (grafički) metod projektovanja. Nakon manje od godinu dana nakon zaposlenja Milanković se našao pred problemom projektovanja velikog magacina i fabričke hale od armiranog betona. Složenost tih projekta se sastojala u tome jer nisu postojale matematičke formule na osnovu kojih bi se mogle odrediti dimenzije armaturnih greda i nosećih ploča, tada je Milanković, uveren u svoju doktorsku tezu, odnosno u validnost opšte teorije elastičnosti radio strpljivo na proračunavanju koje će objaviti u stručnom časopisu i patentirati pod naslovom „Prilog teoriji armirano-betonskih nosača." Drugi rad na istu temu a na osnovu novih rezultata objavio je 1906. godine. Rezultat je bio posebno vidljiv na projektu armirano-betonskog akvadukta za hidrocentralu u Sebešu, u Erdelju, koji je uradio na početku svoje inžinjerske karijere. Tokom pet godina koliko je proveo u bečkom preduzeću Milanković je radio na sledećim objektima, osim sebeškog akvadukta projektovao je akvadukt u Semeringu i Pitenu, mostove u Kranju, Banhildi i Išli, projekat beogradske kanalizacije, kao i Krupove fabrike metala u Berdorfu. Ostvario je šest odobrenih i štampanih patenata od velikog teorijskog i praktičnog značaja. Čime je stekao slavu i istaknutog izumitelja ali i finansijsku dobit.

Milanković je radio kao građevinski inženjer u Beču sve do 1. oktobra 1909. godine kada je prihvatio poziv za vanrednog profesora Beogradskog univerziteta – na Katedri primenjene matematike, u sklopu koje su bile racionalna i nebeska mehanika, kao i teorijska fizika. Iako je imao veoma značajne radove koji su se ticali armiranog betona, on je ipak odlučio da se posveti fundamentalnim istraživanjima. Godine 1910. postao je državljanin Kraljevine Srbije. Milankovićeva plata vanrednog profesora je bila deset puta manja nego što je imao kao inženjer u Beču. Stoga je nastavio da honorarno radi statičke proračune u građevinarstvu i kada se preselio u Srbiju. Milanković je prihvatio poziv njegovog školskog druga sa bečke Tehnike i vlasnika građevinske firme Petra Putnika da izradi projekat mostova u rasponu od 30 metara na stenovitim obalama od armiranog betona na budućoj trasi pruge NišKnjaževac, u dolini Timoka. Milanković, kome se ova ideja dopala veoma brzo je izradio statički proračun za sve mostove, a upravo njegovo rešenje je bilo glavni razlog da Državne železnice Srbije dodeli posao preduzeću Petra Putnika, koji je ubrzo započeo radove 1912. godine. Kao rezervni oficir učestvovao je u Prvom balkasnom ratu.

Osunčavanje planeta[uredi]

Kapetan-Mišino zdanje (levo) iz 1938. (u to doba Filozofski fakultet, danas Rektorat BU, u zgradi pored bio je smešten „Novi univerzitet“, danas Filološki fakultet) u kome je profesor Milanković imao radni kabinet od 1909. do 1955.

Milanković se od 1911. godine počeo da zanima za klimatologiju. Proučavajući naučne radove savremenog klimatologa Julijusa fon Hana, Milanković je uočio značajno pitanje, koje će postati jedno od glavnih oblasti njegovog naučnog istraživanja: misterija ledenog doba. Ideja o mogućem uticaju astronomskih faktora na klimatske promene je prvi put uzeta u obzir od strane astronoma Džon Heršela (1792—1871), a zatim utemeljena od geologa Lujs Agašija (1807—1873). Uporedo od toga, bilo je još nekoliko pokušaja da se objasne klimatske promene uzrokovane astronomskim silama (najznačajnija od njih je teorija postavljena od strane Džejms Krola, 1870-ih). Milanković je takođe proučavao radove Žozefa Ademara i Džejms Krola, čiji su pionirske teorije o astronomskom poreklu ledenog doba zvanično odbačene od njihovih savremenika. U to doba, klimatolozi i geolozi su imali preovlađujući stav da ledeno doba nastaje pod uticajem okean-vulkan. Iako su imali pouzdane geološke podatke o prostiranju glacijacije na Alpima, klimatolozi i geolozi ipak nisu mogli da otkriju osnovne uzroke, a pogotovo zbog toga što su promenljive vrednosti osunčavanja na Zemlji tokom prethodnih doba bila van domašaja ovih nauka. Međutim, Milanković je odlučio da prati njihov put i pokuša ispravno da izračuna magnitude takvih promena. Milanković je tražio rešenje ovog složenog problema u oblasti sferne geometrije, nebeske mehanike i teorijske fizike. Počeo je da radi na tome 1912., nakon što je uočio „da je meteorologija ništa drugo nego prikupljanje brojnih empirijskih nalaza, većinom numeričkih podataka sa korišćenjem fizike u tragovima da se one objasne... Napredna matematika nema ulogu u ovoj nauci...“ Njegov prvi rad egzaktno opisuje sadašnju klimu na Zemlji i kako sunčevi zraci određuju temperaturu na površini Zemlje nakon prolaska kroz atmosferu. Prvi rad je štampao na ovu temu pod naslovom „Prilog teoriji matematske klime“ u Beogradu 5. aprila 1912. godine.[3] Njegov sledeći rad na istu temu je objavljen pod naslovom „O rasporedu sunčevog zračenja na površini Zemlje“ 5. juna 1913.[4] Ispravno je izračunao intezitet osunčavanja i unapredio matematičku teoriju opisujući klimatske zone, odnosno izvršio je proračun osunčavanja za pojedine uporednike od polutara (0°) do Zemljinih obrtnih polova (90°).[5] Njegov glavni cilj je bila izgradnja jedne integralne matematičke teorije koja će povezati toplotne uslove na planetama sa njihovim kretanjem oko Sunca. Milanković je o tome napisao: ...takva teorija će biti sposobna da nas odvede više od samog direktnog posmatranja, ne samo u vasioni, već i u vremenu... Biće moguće rekonstruisati zemljinu klimu i njeno predviđanje, ali daće nam i prve pouzdane podatke o klimatskim uslovima na drugim planetama." Nakon toga počeo je da traži matematički model kosmičkog mehanizma kako bi objasnio zemljinu klimatsku i geološku prošlost. Objavio je rad na tu temu pod naslovom „O pitanju astronomske teorije ledenih doba", 1914. godine. Ali, kosmički mehanizam nije bio lak problem i Milankoviću će trebati više od dve decenije za usavršavanje ove teorije.

U isto vreme izbila je Julska kriza između Austrougarske i Srbije, koja će dovesti do Velikog rata. 14. juna 1914. godine Milanković se oženio sa Hristinom Topuzović, rodom iz Šapca, nakon čega su otišli na svadbeno putovanje u njegovo rodno selo Dalj. Kako je u to vreme bio državljanin Srbije, sa kojom je Austrougarska u ratnom stanju, Milanković je uhapšen. Zatvoren je u jednu staru žandarmerijsku kasarnu a potom prebačen u logor Nežider na Blatnom jezeru. Opisao je svoj prvi dan u zatvoru sledećim rečima:

Vikicitati „Iza mene su se zatvorila teška gvozdena vrata... Sedoh na krevet, obazrah se oko sebe i počeo da mislim o svom novom društvenom položaju... U mom ručnom koferu koji sam poneo sa sobom nalazili su se moji već štampani ili tek započeti radovi o mome kosmičkom problemu; tu je bilo i čiste hartije. Počeh da prelistavam te spise, uzeh u ruke svoje verno pero, stadoh da pišem i računam... Kada sam posle ponoći pogledao oko sebe, bilo mi je potrebno neko vreme da shvatim gde se to nalazim. Mala soba učinila mi se kao prijatno utočište za jednu noć tokom mog putovanja u vasionu. “
({{{2}}})

Njegova žena je otišla u Beč kako bi razgovarala sa Emanuelom Čuberom, koji je bio njegov mentor i dobar prijatelj. Koristeći društvene veze, profesor Čuber je izdejstvovao Milankovićevo oslobađanje iz logora i dozvolu da provode zarobljeništvo u Budimpešti sa pravom na rad. Nakon šest meseci provedenih u logoru, Milanković je u decembru 1914. godine stigao je u Budimpeštu, gde je bio u obavezi da se javlja jednom nedeljno u policijsku stanicu. Ubrzo nakon dolaska, Milanković se sreo sa Direktorom biblioteke mađarske Akademije nauke, Kolomanom Silijem, koji je kao matematičar oberučke prihvatio Milankovića i omogućio da nesmetano radi u biblioteci kao i u Centralnom meteorološkom institutu. Milanković je proveo u Budimpešti četiri godine, skoro ceo rat. Milanković je nastavio da veoma studiozno radi na teoriji klima. Koristeći matematički metod radio je na pručavanju sadašnjih klima planeta unutrašnjeg sunačavog sistema. Godine 1916. objavio je rad pod naslovom „Ispitivanje klime planete Mars“.[6][7] Milanković je izračunao da je prosečna temperatura u donjim slojevima marsove atmosfere −45 °C (−49 °F) i prosečna temperatura tla −17 °C (1 °F). Takođe je zaključio: „Ova velika razlika između temperature tla i donjeg sloja atmosfere nije neočekivana, Velika prozirnost Marsove atmosfere za sunčeve zrake čini da je Marsova klima veoma slična visinskoj klimi naše Zemlje, koja se takođe odlikuje visokom temperaturama tla, a niskim temperaturama vazduha.“. Danas se pouzdano zna da je prosečna temperatura tla −55 °C (−67 °F),[8] ali da se temperature tla i vazduha generalno razlikuju.[9] U svakom slučaju Milanković je teorijski dokazao da Mars ima veoma ekstremnu klimu.[10] Pored razmatranja Marsa, on se bavio klimatskim uslovima koji vladaju na Merkuru i Veneri. Posebno su značajni proračuni temperaturnih uslova na susednom Mesecu. Milanković je znao da jedan dan na Mesecu traje 15 zemaljskih dana, a toliko iznosi i dužina noći. Milanković je izračunao da temperatura tla na dnevnoj strani Meseca u podne dostiže +100,5 °C. Takođe, izračunao je da temperatura tokom ranog jutra na Mesecu, odnosno pre pojave Sunca nad horizontom iznosi −58 °C. Danas se pouzdano zna da dnevna temperatura na Mesečevoj površini dostiže +108 °C, a noćna pada i do −153 °C.

U Pešti mu se 1915. rodio sin Vasilije (1915—2003) koji je umro u Australiji i od koga Milanković ima dvoje unuka i praunuke.[11]

Nakon rata, Milanković se sa porodicom vratio u Beograd, 19. marta 1919. godine. Nastavio je karijeru na Univerzitetu, izabran je za redovnog profesora nebeske mehanike na Filozofskom fakultetu, a Ukaz o postavljenju potpisan je 29. septembra 1919. godine. Od 1912. do 1917. godine objavio je sedam naučnih radova o matematičkoj teoriji klime, kako za Zemlju tako i za druge planete. Formulisao je precizan numerički klimatološki model sa kapacitetom za rekonstrukciju prošlosti kao i predviđanje budućnosti, i ustanovio astronomsku teoriju klime kao generalnu matematičku teoriju osunčavanja. Kada su najvažniji problemi u teoriji bili rešeni i postavio osnove za budući rad, Milanković je završio knjigu koja je objavljena na francuskom u Parizu 1920. godine pod naslovom "Théorie mathématique des phénomènes thermiques produits par la radiation solaire" (Matematička teorija toplotnog fenomena uzrokovana sunčevim zračenjem). Ubrzo nakon objavljivanja meteorolozi su ovaj rad prepoznali kao značajan doprinos proučavanju sadašnjih klimatskih uslova. Egzaktni radovi Milankovića iz 1920, Levis Fri Ričardsona iz 1922. kao i Vilhelma Bjerknesa iz 1924. godine predstavljaju temelj i pionirske radove iz koji će se razviti savremena numerička prognoza vremena. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka Milanković je izabran 1920. godine.

Orbitalne varijacije i ciklusi ledenih doba[uredi]

Milankovićevi radovi na astronomskom objašnjenju ledenih doba, pogotovo njegova kriva osunčavanja za proteklih 130.000 godina dobila je podršku od klimatologa Vladimira Kepena i geofizičara Alfreda Vegenera. Kepen je primetio da Milankovićeva teorija može biti korisna za paleoklimatološka istraživanja. Milanković je dobio dopisnicu 22. septembra 1922. godine od Vladimira Kepena, koji je zatražio da proširi svoje proračune sa 130.000 godina do 600.000 godina. Njih dvojica su se složila da su hladna leta ključna za rešavanje misterije. Nakon usavršavanja matematičke mašinerije koja je bila sposobna da proračuna osunčavanje bilo kog datog uporednika i za bilo koje godišnje doba, Milanković je bio spreman da započne matematički opis klime Zemlje u prošlosti. Milanković je proveo 100 dana radeći proračune i pripremajući dijagram promena sunčevog zračenja na severnim uporednicina polulopte 55°, 60° i 65° za prošlih 650.000 godina. Milanković je verovao da su ovi uporednici najosetljiviji na promene toplotne ravnoteže na Zemlji. Ova kriva prikazuje promene osunčavanja koje su odgovorne za seriju ledenih doba. Kepen je bio uveren da Milankovićev teoretski pristup sunčevoj energiji bio logičan pristup za rešavanje problema. Njegova kriva osunčavanja je uključena u radu pod naslovom „Klime geološke prošlosti“, objavljen od strane Vladimira Kepena i njegovog zeta Alfreda Vegenera 1924. godine.

Milanković je postavio Sunce u središte svoje teorije, kao jedini izvor toplote i svetlosti u Sunčevom sistemu. Uzeo je u razmatranje tri ciklična kretanja Zemlje: elipsina ekscentričnost) (100,000-godišnji ciklus – Johan Kepler, 1609.), osa rotacije (41.000-godišnji ciklus — od 22,1° do 24,5°;sadašnji nagib Zemljine ose je 23.5° - Ludvig Pilgram, 1904.) i precesija (24.000-godišnji ciklus —Hiparh, 130. god. p. n. e.). Svaki ciklus ima zaseban vremenski period tokom kojeg planeta prima sunčevu energiju. Promene u geometriji tokom kretanja vode do promena na uporednicima u osunčavanju (dolazeće sunčeve toplotne energije) - opada sa kvadratom udaljenosti. Ove orbitalne varijacije, koje su pod uticajem gravitacije Meseca, Sunca, Jupitera i Saturna su osnova Milankovićevih ciklusa.

Milanković je izabran za redovnog člana Srpske akademije nauka 1924. godine. Meteorološka služba Kraljevina Jugoslavije postala je punopravan član Međunarodne meteorološke organizacije. Milanković je tamo predstavljao Jugoslaviju dugi niz godina. Kepen je predložio Milankoviću 14. decembra 1926. godine da proširi svoje proračune na milion godina i pošalje rezultate Bartelu Eberlu, koji je istraživao redosled glacijacije u severnom predgoriju Alpa. Eberlova istraživanja su pokazivala o pojavi glacijacije i pre 650.000 godina. Eberl je objavio svoje nalaze u Augsburgu 1930. godine zajedno sa Milankovićevom krivom.

Kroz vasionu i vekove (1928), Milutina Milankovića, naslovna strana

Između 1925. i 1928. Milanković je napisao popularno — naučnu knjigu "Kroz vasionu i vekove", u vidu pisama anonimnoj mladoj dami. Delo govori o istoriji astronomije, klimatologiji i nauci kroz niz imaginarnih poseta različitim odrednicama u vasioni i vremenu od strane autora i njegove neimenovane prijateljice, koje obuhvataju formiranje Zemlje, drevnim civilizacijama, čuvenim antičkim i renesansnim misliocima i njihovim dostignućima, kao i radovima njegovih savremenika, Kepena i Vegenera. U „pismima“, Milanković obrazlaže i svoju astronomsku teoriju klime, a opisao je i složene probleme nebeske mehanike na pojednostavljen način.

Nakon toga, Milanković je napisao uvodni deo pod naslovom "Matematička nauka klime i astronomska teorija klimatskih promena", u obimnom delu "Priručnik klimatologije" (Handbuch der Klimatologie) u izdanju Kepena, 1930. na nemačkom, koja je prevedena na ruski 1939. Godine 1934., Milanković je objavio knjigu "Nebeska mehanika". Ovaj udžbenik koristi sistematski vektorski račun za rešavanje problema nebeske mehanike.

U periodu od 1935. do 1938. godine, Milanković je radio na izračunavanju u kolikoj će meri ledeni pokrivači reagovati na datu promenu osunčavanja. Milankoviću je pošlo za rukom da utvrdi matematički odnos između letnjeg osunčavanja i nadmorske visine granične linije snega i da tako odredi koliko bi povećanje snežnog pokrivača usledilo kao posledica bilo koje date promene u letnjem osunčavanju. Svoje rezultate objavljuje 1938. godine u radu: „Novi rezultati astronomske teorije klimatskih promena”. Geolozi su dobili grafikon sa koga su mogli da izvuku granične nadmorske visine ledenih pokrivača za bilo koje vreme u poslednjih 600.000 godina.

Pomeranje Zemljinih obrtnih polova[uredi]

Vađenje kamenog uglja na Svalbardu, 1908. godine.

Tokom razgovora sa Vegenerom, utemiljivačem teorije o pomeranju kontinenata, zainteresovao je Milankovića za samu unutrašnjost Zemlje i za kretanje polova. Milanković je obećao da će istražiti putanju obrtnih polova. Novembra 1929. godine, Milanković je dobio poziv od profesora Bena Gutenberga iz Darmštada da sarađuje na obimnom desetotomnom „Priručniku iz geofizike“ i objavi svoj pogled na problem sekularne varijacije Zemljinih obrtnih polava. Vegener je u svom naučnom delu izneo brojne empirijske dokaze koje su išle u prilog velikim događajima tokom Zemljine prošlosti, odnosno pomeranju kontinenata. Međutim, jedan od glavnih dokaza, koji je posebno opsedao Vegenera a potom i Milankovića, bilo je otkriće velikih rezervi kamenog uglja na Svaldbarskim ostrvima, u Severnom ledenom okeanu, koje nisu mogle da se formiraju na sadašnjim geografskim širinama na ovim ostrvima. U međuvremenu, Vegener je nastradao (smrzo se) novembra 1930. godine tokom četvrte ekspedicije na Grenlandu. Milanković je postao ubeđen da kontinenti „plove“ na fluidnoj podlozi i da na položaj kontinetalnih masa u odnosu na osu rotacije utiču cetifugalne sile inercije, koje mogu da izbace Zemljinu osu iz ravnoteže i nateraju je da se kreće.

U periodu od 1930. do 1933. godine, radio je na problemu numeričkog sekularnog (vekovnog) pomeranja obrtnih polova. Zemlju u celini kao nebesko telo je smatrao kao fluidno telo, koje u slučaju kratkog trajanja sile ponaša kao čvrsto telo, ali pod određenim uticajem se ponaša kao elastično telo. Koristeći vektorsku analizu napravio je matematički model Zemlje, koji mu je služio za stvaranje Teorije sekularnog pomeranja Zemljinih polova. Milanković je izveo jednačinu sekularne putanje Zemljinog pola i jednačinu pomeranja pola duž ove putanje. Ove jednačine su ga dovele do određivanja 25 tački položaja Zemljinog pola na putanji za obe polulopte. Ovaj matematički proračun doveo je Milankovića do 16 tački u prošlost, koje predstavljaju rane položaje istraživanja; 8 tački predstavljaju buduće položaje istraživanja pola rotacije. Nacrtao je mapu puta Zemljinih polova za poslednjih 300 miliona godina i utvrdio da se promene dešavaju u intervalu od 5 miliona godina (minimun) do 30 miliona godina (maksimum). Smatrao je da sekularna putanja polova zavisi samo od konfiguracije Zemljinog spoljnog omotača i trenutnog položaja pola na njoj, odnosno tačnije na geometriju Zemljine mase. Takođe, na osnovu Milankovićevog modela, kontinentalni blokovi tonu u svoju osnovnu fluidnu podlogu i klize okolo sa ciljem da se postigne izostatička ravnoteža. Milanković je objavio svoj rad pod naslovom „Sekularno pomeranje polova – uspomena na Alfreda Vegenera“ u Beogradu, 1933. godine.[12] Predavanje o prividnom pomeranju polova održao je na kongresu balkanskih matematičara u Atini 1934.

U isto vreme, Milanković je napisao četiri poglavlja na 308 strana za „Priručnik geofizike“ koji je priredio Beno Gutenberg, a objavio Vladimir Kepen 1933. godine. Poglavlja su imala sledeće naslove: „Položaj i kretanje Zemlje u prostoru vasione“, „Obrtno kretanje Zemlje“, „Sekularna pomeranja polova“ i „Astronomska sredstva za ispitivanje klime tokom Zemljine prošlosti“.

U početku, Milankovićev rad na ovu temu će biti dobro prihvaćen, ali će kasnije tokom 1950-ih, biti zamenjen sa paleomagnetizmom, novom naučnom disciplinom u geofizici.

Starije doba[uredi]

Kanon osunčavanja Zemlje i njegova primena na problem ledenih doba (1941), Milutina Milankovića, naslovna strana

Da bi objedinio naučno delo o teoriji sunčevog zračenja koja se nalazilo u brojnim knjigama i sveskama, Milanković počinje rad na svom životnom delu 1939. godine. Ova obimna knjiga je objavljena pod naslovom „ Kanon osunčavanja Zemlje i njegova primena na problem ledenih doba“, koja pokriva skoro tri decenije istraživanja, uključujući veliki broj formula, proračuna i šema, ali takođe sumira univerzalne zakone uz pomoć kojih je moguće da se objasne ciklične klimatske promene a koje će kasnije biti nazvane njegovim imenom. Milanković je proveo dve godine uređujući i pišući „Kanon“. Tekst je predat na štampanje 2. aprila 1941. godine – četiri dana pre invazije Nacističke Nemačke i njenih saveznika na Kraljevinu Jugoslaviju. Tokom bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. godine štamparija u kojoj se njegov rad počeo da štampa je uništena, međutim, veći deo tabaka su ostali neoštećeni u magacinu. Nakon uspešne okupacije Srbije, 15. maja 1941. godine, dvojica nemačkih oficira i geologa, koji su na proputovanju za Bliski istok stigli u Beograd svratili su u kuću kod Milankovića prenevši mu pozdrave od profesora Volfanga Sorgela iz Frajburga. Milanković im je predao tek odštampan „Kanon“ da bi ga odneli Sorgelu i na taj način sačuvao. Milanković nije učestvovao u radu Univerziteta tokom okupacije, a nakon rata će biti ponovno postavljen za profesora.

„Kanon“ je objavljen od strane Srpske akademija nauka na 626 strana i na nemačkom jeziku kao „Kanon der Erdbestrahlung und seine Anwendung auf das Eiszeitenproblem". Naslovi šest poglavlja knjige glase:

  1. „Kretanje planeta oko Sunca i njihov međusoban poremećaj“
  2. „Obrtanje Zemlje“
  3. „Sekularno pomeranje obrtnih polova Zemlje“ "
  4. „Osunačavanje Zemlje i njegove sekularne promene“
  5. „Veza između osunčavanja i temperature Zemlje i temperature njene atmosfere. Matematička teorija klime“
  6. „Ledeno doba, njegov mehanizam, struktura i hronologija ".

Tokom nemačke okupacije od 1941. do 1944. godine, Milanković se povukao iz javnog života i odlučio da napiše „istoriju svog života i rada“. Njegova autobiografija će biti objavljena 1979. godine.

Istorija nauke[uredi]

Nakon rata, Milanković je izabran za potpredsednika Srpske akademije nauka i to u tri mandata od 1948. do 1958. Od 1948. do 1951. nalazio se na mestu Direktora Astronomske opservatorije u Beogradu, a od 1948. postao je član Komisije 7 za nebesku mehaniku Međunarodne astronomske unije kada je ova ustanova obnavljala svoju delatnost nakon rata. Iste godine, Milanković je primljen za člana Italijanskog instituta paleontologije. Novembra 1954. godine, nakon pedeset godina od odbrane doktorskog rada, Milankoviću je uručena zlatna diploma Doktora tehničkih nauka od Visoke tehničke škole u Beču. Godine 1955. izabran je za dopisnog člana nemačke Akademije prirodnjaka „Leopoldina“ iz Halea, u Istočnoj Nemačkoj.

Nekako u isto vreme, Milanković počinje da piše i objavljuje brojne naučno – popularne knjige iz istorije nauke, uključujući: Isak Njutnon i Njutnova Principija (1946); Osnivači prirodnih nauka Pitagora – Demokrit – Aristotel – Arhimed (1947); Istorija astronomije – od njenih početaka sve do 1727 (1948); Kroz carstvo nauke – slike iz života velikih naučnika (1950); 22 veka hemije (1953) i Tehnika u toku drevnih vekova (1955).

Nakon više decenija rada, 1955. godine, odlazi u penziju sa mesta profesora nebeske mehanike Filozofskog fakulteta. Milutin je doživeo moždani udar i umro je 1958. godine u Beogradu, u 79. godini života.

Nakon smrti[uredi]

Sunce snimljeno kamerom visoke rezolucije (HQ) Nikon D2Xs digital SLR, iz niske Zemljine orbite sa grede Međunarodne svemirske stanice. Istom kamerom slikan je i Beograd, čija fotografija je objavljena 5. marta 2013. na zvaničnoj stranici NASA, u rubrici „Slika dana“.[13]
Bista Milutina Milankovića u SANU

Nakon smrti, veći deo naučničke zajednice je osporio Milankovićevu „astronomsku teoriju“ i nije više priznavao rezultate njegovog istraživanja. Ali, desete godina od njegove smrti i pedeset godina od prvog objavljivanja, Milankovićeva teorija je ponovo uzeta u razmatranje. Njegova knjiga je prevedena sa nemačkog na engleski jezik 1969. godine od strane „Izraelskog programa za naučne prevode“ pod naslovom „Canon of Insolation of the Ice-Age Problem“ i objavljena je od strane američkog ministarstva trgovine i Nacionalne naučne fondacije iz Vašingtona.[14]

U početku do priznanja se dolazilo veoma sporo, ali kasnije teorija se dokazala kao ispravna. Projekat CLIMAP (Climate: Long Range Investigation, Mapping and Production) je konačno prekinuo raspravu i dokazao Milankovićeve ciklusa. Godine 1972., naučnici su završili vremensku skalu klimatskih događaja za prošlih 700.000 godina iz uzoraka sedimenata sa dna okeana. Nakon čega su izvršili analizu uzoraka jezgra i četiri godine kasnije došli do zaključka da se u prošlih 500.000 godina klima menjala zavisno od nagiba Zemljine obrtne ose i precesije.[15] Godine 1988. novi glavni projekat COHMAP (Cooperative Holocene Mapping Project) rekonstruisao je obrasce globalnih klimatskih promena u poslednjih 18.000 godina, koji su ponovo pokazali da ključnu ulogu imaju astronomski faktori. Godine 1989. projekat SPECMAP (Spectral Mapping Project) pokazao je da do klimatskih promena dolazi zbog promena u sunčevom zračenju svaka od ova tri astronomska ciklusa. Godine 1999. pokazalo se da razlike u izotopskom sastavu kiseonika u sedimentima sa dna okeana slede Milankovićevu teoriju.[16] Postoje i druge novije studije koje ukazuju na validnost Milankovićeve teorije.[17] Iako su orbitalne sile klimatskih promena dobro prihvaćene, detalji o tome kako orbitalna kretanja dovode do promena osunčavanja, koje utiču na klimu se i danas raspravljaju.

Nagrade i priznanja[uredi]

U čast za njegova dostignuća u astronomiji, 1965. godine, a nakon uspešnih sovjetskih misija koje su obavile snimanje dalje stane Meseca, naučnici Sovjetske akademije su jedan krater na daljoj strani Meseca nazvali „Milanković“, koordinate: +170° , +70°. Ova odluka je potvrđena na 14. Generalnoj skupštini Međunarodne astronomske unije 1970. godine, održane u Brajtonu, u Ujedinjenom Kraljevstvu. Po njemu je nazvan i krater na Marsu, koordinate: +147° , +55°. Ova odluka je doneta na 15. Generalnoj skupštini M. A. U. 1973. godine u Sidneju, Australija. Godine 1977., Zavod za udžbenike i nastavna sredstva iz Beograda u saradnji sa Muzejom nauke i tehnike SANU objavili su izabrana dela Milutina Milankovića. Jedan asteroid nosi naziv 1605 Milanković, u početku je nosio službenu oznaku 1936 GA, otkrio ga je astronom Petar Đurković, sa Beogradske opservatorije 1936. godine. Na predlog ove opservatorije Međunarodna astronomska unija ga je preimenovala 1979. godine, na 100 godišnjicu od rođena Milutina Milankovića. Na hiljade ovih nebeskih tela se nalazi u pojasu između Jupitera i Marsa. Takođe, na 100 godišnjicu od rođenja od Milankovića, američki naučnici Džon Imbri i Ketrin Pamer Imbri, objavili su knjigu pod naslovom „Ledeno doba:rešenje tajne“, u kojem su dali puno priznanje Milankovićevoj teoriji.

Godine 1983. održan je međunarodni naučni skup u američkoj državi Njujork, na geološkoj opservatoriji Lamont Doerti na Univerzitetu Kolumbije, nosio je naziv „Milanković i klima“ čime je odata velika počast naučnom doprinosu Milutina Milankovića. Godine 1988. u Peruđi (Italija) organizovan je naučni skup pod nazivom „Ciklo-stratigrafija“. Na njemu je zvanično promovisana nova istraživačka metoda koja u osnovi ima Milankovićeve cikluse osunčavanja, a koja u ritmičkim smenama slojeva stena detektuje hladnije i toplije cikluse kroz koje je prošla naša planeta. Godine 1993. ustanovljena je Medalja „Milutin Milanković“ koja se dodeljuje svake godine od strane Evropskog geofizičkog društva (od 2003. nosi naziv Evropska geofizička unija) u oblasti dugotrajnih promena klime i modelovanja. NASA, u svojoj ediciji „Na ramenima giganta“ svrstala je Milankovića među 15 najvećih umova svih vremena u oblasti nauke o Zemlji.[18]

Njegov lik se od 2012. nalazi na novčanici od 2000 srpskih dinara. Nekadašnji „Treći bulevar“ na Novom Beogradu poneo je naziv „Bulevar Milutin Milanković”.

Revizija Julijanskog kalendara[uredi]

Milutin Milanković je predložio Reformu Julijanskog kalendara 1923. godine. Suština njegovog predloga je da u narednom periodu će godine biti „obične“ i trajaće 365 dana, ali će svaka četvrta biti prestupna. Od tog pravila se neće odstupati samo na kraju onih vekova čiji zbir stoleća deljiv sa 9 daje kao ostatak 2 ili 6. Tako će biti prestupni vekovi (2000, 2400, 2900, 3300...) Za razliku od gregorijanskog kalendara koji predviđa da se ne odstupa osim na kraju onih vekova čiji je broj stoleća deljiv sa četiri (1600, 2000, 2400, 2800, 3200 i sl). U maju 1923. godine, u načelu Pravoslavne Crkve su prihvatile kalendar;[19][20] uklonjena je razlika od 13 dana, 1.13. oktobar 1923., nastalih od Nikejskog sabora do 20. veka, takođe, izmenjen algoritam prestupnih godina je usvojen od brojnih Crkava. Datumi Uskrsa i srodnih Praznika i dalje se obračunavaju po obrascu Julijanskog kalendara. U to vreme, Milanković je bio izrazio sumnju da period obrtanja Zemlje možda nije konstantan, ovo je nemoguće bilo dokazati i verifikovati sve do pojave kvarcnih i atomskih časovnika.[21] Varijacije u periodu obrtanja Zemlje su glavni uzrok dugoročne netačnosti, Gregorijanskog i revidiranog Julijanskog kalendara.[22]

Citati[uredi]

  • „U naučničkom pozivu našao sam ugodno utočište jer sam njime bio zaštićen od mnogih trzavica koje su potresale ceo svet. Pod tim krovom uredio sam i opremio svoju naučnu radionicu, pa, lično odvojen od velikog sveta, ali u stalnoj duhovnoj vezi sa njegovim znamenitim naučnicima, izgradio svoju naučnu oblast, svoje neprikosnoveno duhovno imanje. U toj radionici sam proveo, sa kratkim prekidima, četrdeset godina, pišući i publikujući svoja dela.“
  • „Svojim zracima sunce obasjava svoju porodicu, osunčava našu Zemlju i time hrani i njena organska bića. I to osunčavanje Zemlje pokorava se neminovnom zakonu isto tako tačno kao što je Njutnov zakon gravitacije.“
  • „Naša atmosfera, o tome nema sumnje, ženske je prirode, ona treperi pod žarkim poljupcem Sunca, često se naoblači i namrgodi, a kadgod huče, besni i zipara.“
  • „Kada jednom uloviš krupnu ribu, sitnije ti više nisu zanimljive. Radio sam 25 godina na svojoj teoriji osunčavanja, i sada kada je završena, ostao sam bez posla. Isuviše sam star da počnem rad na novoj teoriji, a teorije veličine kao ova koju sam završio, naprosto ne rastu na drveću“

Reference[uredi]

  1. ^ Srpsko narodno vijeće: „Znameniti Srbi u Hrvatskoj“, Filip Škiljan, Zagreb (2009). ISBN 978-953-7442-06-4. pp. 23-25, pristup 23.5.2013
  2. ^ „Milankovitch’s Theorie der Druckkurven: Good mechanics for masonry architecture“, Nexus Network Journal (NNJ) , October 2007, Volume 9, Issue 2, pp 185-210, authors Federico Foce ((en))
  3. ^ „Прилог теорији математске климе — II-184957 - Дигитална Народна библиотека Србије“. Scc.digital.nb.rs Приступљено 15. 8. 2012.. 
  4. ^ „О распореду сунчеве радијације на површини земље — II-058359 - Дигитална Народна библиотека Србије“. Scc.digital.nb.rs Приступљено 15. 8. 2012.. 
  5. ^ Schwarzacher, Walther. Cyclostratigraphy and the Milankovitch Theory. стр. 43. 
  6. ^ Presentations „Follow the Water on Mars“, by James W. Head, Brown University Providence ((en))
  7. ^ „Milankovitch on Mars:observing and modeling astronomically-induced climate change“, by Peter L Read Atmospheric, Oceanic & Planetary Physics, University of Oxford ((en))
  8. ^ „Focus Sections :: The Planet Mars“. MarsNews.com Приступљено 8. 9. 2007.. 
  9. ^ http://passporttoknowledge.com/lfm/ask/atmosphere/Air_and_ground_temperature_in_Mars_seasons.txt
  10. ^ Macdougall, Douglas. Frozen Earth: The Once And Future Story of Ice Ages. стр. 23. 
  11. ^ Na robiji Milanković dao najbolje („Večernje novosti“, 23. februar 2014)
  12. ^ Pomeranje Zemljinih polova — uspomena na Alfreda Vegenera, 1933/34.
  13. ^ Images Of The Day, NASA.
  14. ^ Milanković, Milutin (1969). Canon of insolation and the ice-age problem: (Kanon der Erdbestrahlung und seine Anwendung auf das Eiszeitenproblem) Belgrade, 1941. Israel Program for Scientific Translations; [available from U.S. Dept. of Commerce, Clearinghouse for Federal Scientific and Technical Information, Springfield, Va.]. 
  15. ^ Časopis „Nauka“ (J.D Hays, John Imbrie, and N.J. Shackleton, „Variations in the Earth's Orbit: Pacemaker of the Ice Ages“, Science, 194, no. 4270 (1976), 1121-1132.)
  16. ^ Rial JA., Pacemaking the ice ages by frequency modulation of Earth's orbital eccentricity, Science, vol. 285, pp. 564, 23 July 1999 i Why the Ice Ages Don't Keep Time, pp. 503-504, Richard A. Kerr
  17. ^ Science, 11 June 2004, pp. 1609
  18. ^ NASA Earth Observatory article in the „on the shoulders of giants“ series((en))
  19. ^ M. Milankovitch, "Das Ende des julianischen Kalenders und der neue Kalender der orientalischen Kirchen", Astronomische Nachrichten 220/5279 (1924) 379–384.
  20. ^ Miriam Nancy Shields, "The new calendar of the Eastern churches", Popular Astronomy 32 (1924) 407–411 (page 411). This is a translation of the paper by Milankovitch in Astronomische Nachrichten.
  21. ^ McCarthy, D. D. & Seidelmann, P. K., TIME From Earth Rotation to Atomic Physics (Weinheim: Wiley-VCH, 2009), Ch. 4, 5, 6, 8, 9, 12.
  22. ^ Blackburn, B & Holford-Strevens, L, The Oxford Companion to the Year: An exploration of calendar customs and time-reckoning (Oxford University Press, 1999, reprinted with corrections 2003), 688, 692.

Literatura[uredi]

Dokumentarni film[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]