Mitarstva

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Smrt blažene Teodore

Mitarstva su neka vrsta carinarnica na koje duša nakon smrti nailazi na svom uzdizanju ka Bogu. Na svakom mitarstvu stoje zli duhovi koji od duše traže otkup za određenu vrstu greha, da bi ta duša mogla dalje da nastavi put. [1] Ovo verovanje je karakteristično za Pravoslavnu Crkvu, među nekim pravoslavnim svetiteljima i vernicima. Doživljaj prolaska kroz mitarstva podseća na vantelesna iskustva[2], fenomen zajednički za razne tradicije i epohe. [3]

Naziv[uredi | uredi izvor]

Justin Popović nalazi terminu mitarstva jevrejsko poreklo - da su mitari kod jevreja bila lica - carinici tj. publikani, određeni od rimljana da naplaćuju porez. Mitari su se nadmetali za pravo da ubiraju porez i plaćali su Rimu unapred, da bi stekli pravo nad oporezivanjem neke teritorije. Kako je sav profit išao u njihovu korist, a postojao je i rizik da oporezivanjem ne povrate ono što su već uložili, bili su veoma revnosni u svom poslu i zato veoma omraženi u društvu.

Razvoj učenja[uredi | uredi izvor]

Suština učenja o mitarstvima je u rečima svetog Kirila Aleksandrijskog (444. god.) o ishodu duše: nakon izlaska iz tela, pred dušu će stati dve vojske, demonska i nebeska. Demoni će izobličavati sva čovekova dela, tražeći u njima sve što je naopako, a duša će u strahu tražiti zaštitu anđela. Ali i pod okriljem anđela, duša će se uspinjati do drugih mitarstava, sa novim preprekama, gde će polagati račun za svoje grehe, koje će anđeli iskupljivati navodeći dobra dela i vrline. Ako ne uspe, duši se uskraćuje slava Božija (Is. 26,10) i ona odlazi u pakao. Ako prođe mitarstva, duša odlazi u Carstvo nebesko.[4]

Zatim je prepodobna Teodora carigradska nakon svoje smrti (940. g.) poručila Grigoriju, učeniku pr. Vasilija Novog, da postoji 20 vazdušnih mitarstava. [5] Grigorije je uporno tražio od Vasilija da mu otkrije šta se sa Teodorom desilo nakon njene smrti i u snu mu je to otkriveno. Od ovog događaja zaživljava ideja o carinarnicama.

Sistematski se mitarstvima počeo baviti sv. Ignjatije Brjančaninov (1807—1867) a nastavio sv. Jovan Šangajski (1896—1966). [6] Zatim njihovo učenje nastavlja i objavljuje otac Serafim Rouz (1934—1982), čiji se rad najviše oslanja na egzegezu i učenje vladike Brjančaninova. [7]

Spisak mitarstava[uredi | uredi izvor]

  1. Mitarstvo praznoslovlja
  2. Mitarstvo laži
  3. Mitarstvo osuđivanja i klevete
  4. Mitarstvo stomakougađanja
  5. Mitarstvo lenjosti
  6. Mitarstvo krađe
  7. Mitarstvo srebroljublja i tvrdičluka
  8. Mitarstvo lihvarenja
  9. Mitarstvo nepravde
  10. Mitarstvo zavisti
  11. Mitarstvo gordosti
  12. Mitarstvo gneva i jarosti
  13. Mitarstvo zlopamćenja
  14. Mitarstvo ubistva
  15. Mitarstvo čaranja
  16. Mitarstvo bluda
  17. Mitarstvo preljube
  18. Mitarstvo sodomije
  19. Mitarstvo jeresi
  20. Mitarstvo nemilosrđa

Mitarstva danas[uredi | uredi izvor]

Mitarstava nema u pravoslavnoj dogmatici, o njima se ne uči, niti se pominju na Bogoslovskom fakultetu, niti na veronauci.

Iako mitarstva nemaju teološku osnovu, neki savremeni duhovnici i teolozi prihvataju ovo učenje. U Srbiji su najpoznatiji Serafim Rouz (Duša posle smrti, 1995.) i Vladika Nikolaj Velimirović. Vladika Nikolaj je Teodorino iskustvo predstavio u lirskom obliku, u "Duhovnoj liri".[8] Pored toga, Nikolaj o mitarstvima piše i u knjižici "Da li duša postoji",[9] gde navodi iskustva izlaska iz tela običnih ljudi iz naših krajeva, kao što su: Peć, Bogdanje, Dublje, Požarevac itd.

Među pravoslavnima u Severnoj Americi nije postojala nikakva zbrka oko mitarstava, sve do pojave Efraimskog pokreta, vrste Mesijanskog judaizma, šezdesetih godina dvadesetog veka. Sada tamo ima sveštenika koji na sahranama govore vernicima da se trebaju moliti za prolaz mrtvih kroz vazdušne carine. [10]

Kritika učenja[uredi | uredi izvor]

Jedan od biblijskih argumenata za mitarstva su reči apostola Pavla: "Jer ne ratujemo protiv krvi i tijela, nego protiv poglavarstva, i vlasti, i gospodara tame ovoga svijeta, protiv duhova zlobe u podnebesju. Zato uzmite sveoružje Božije, da biste se mogli oduprijeti u zli dan, i odoljevši svemu, održati se." (Ef. 6:12-13) Pravoslavlje tek treba da izađe sa jasno definisanim dogmatskim stavom o mitarstvima.

Mitarstva nisu usvojena ni na jednom od crkvenih sabora. U okolnosti da su mitarstva zaživela baš kod pravoslavnih možda udeo ima i raskol 1054. g. i pravoslavno nepriznavanje sabora koji slede nakon prvih sedam vaseljenskih. Na tim kasnijim saborima, Rimokatolička Crkva je usvajala dekrete koji ne ostavljaju mogućnost za razvoj učenja o mitarstvima, pa je time imala kanonsku osnovu da mitarstva jasno prepozna kao jeres. Dekretom o istočnom grehu (Trident, 1546.)[11]zaključuje da je čovek sam bespomoćan da se izbavi od vlasti đavola. Time se potvrđuje neophodnost Hristosa u savladavanju greha i zlih duhova. Priče o mitarstvima upadljivo izbegavaju Hristosa, a favorizuju anđele kao pomoćnike na putu. Učenjem o mitarstvima Isus je marginalizovan, jer je iz ovog učenja jasno da osoba svojim pravednim životom može izbeći opasnost i bez prepreka stići do Boga, pa je Isus praktično nepotreban. Ovo je jedan od razloga zašto neki smatraju da su mitarstva jedan od uticaja paganizma na Crkvu. Tridentski sabor (Dekret o opravdanju, 1547)[12] donosi zaključak da se niko, pa "niti Židovi po samom slovu Mojsijevog zakona" ne može spasiti bez Hristosa. Dakle, dela čovekova su značajna, ali nisu presudna za spasenje onoliko koliko to proizilazi iz učenja o mitarstvima. Božije sveoružje iz poslanice Efescima ne treba tumačiti kao naša dela sa kojima se treba boriti, već kao Božiju reč (Ef.6:17) i Hristosa koji je jedini spasitelj.

Mitarstva se teško mogu spojiti sa hrišćanskom teologijom i zato što nagoveštavaju da svako grešno delo daje adekvatnu reakciju, što podseća na hinduistički princip karme, gde svako delo nosi dobru ili lošu posledicu, koja mora da se "odradi" na ovom svetu, gde se loša karma otkupljuje dobrom karmom. Ova ideja sa sobom povlači i koncept reinkarnacije, a obe ove ideje su nespojive sa hrišćanstvom.

Najbolji argumenat protiv mitarstava je činjenica da se u Svetom pismu ne pominju ni direktno ni indirektno.[7] Otac Pol O’Kalahan kaže[7] da "u Pismu nema naznaka da postoje vazdušne carine. Zapravo, nije dovoljno samo reći da nema pomena o takvom učenju. Teorija o mitarstvima je u sukobu sa samom prirodom hrišćanske nade u zagrobni život. Ne možemo imati apostolski stav radosnog iščekivanja zajednice sa Gospodom, ako postoji mogućnost da nam "u visinama sude gospodari zla". Briga hrišćana je stati pred sud Hristov. Biblija nikako ne govori da će nam suditi pali anđeli".[13]

Mitarstva su postala popularna tek od desetog veka, nakon smrti Teodore, što znači da se do tada Crkva sasvim dobro snalazila i bez njih. I sam način objave, nakon smrti, nakon usrdnog zahtevanja, u snu, izaziva podozrenje Crkve i nespremnost da se pozabavi tako neozbiljnom objavom.

Otac Majkl Azkul kaže da se otac Serafim Rouz poigrava sa očiglednim smislom Svetog Pisma.[14]

Kurt Rudolf u mitarstvima prepoznaje uticaj gnostičkih učenja iz drugog i trećeg veka.[15]

Otac Stiven Salaris navodi da Uspenje Bogorodice služi kao pobijanje jeresi o carinarnicama.[16] Citira Majkla Cičlisa: da je vekovni razvoj praznovanja Uspenja Bogorodice konkurentan razvoju teorije o mitarstvima i da je čak možda služio da pobije učenje o mitarstvima.[17]

U knjizi "Bogorodica i carinarnice", Adnan Trabulsi kaže se ideja o carinarnicama može naći još u četvrom veku, u nekim gnostičkim i istorijskim dokumentima. Tih nekoliko dokumenata se pripisuje Ocima Crkve, ali se pokazalo da su ili pseudoepigrafski ili su falsifikati. Zagovornici mitarstava zasnivaju svoje učenje na autentičnosti takvih dokumenata.[6]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Пут душе после смрти, из житија пр. Василија Новог од оца Јустина Поповића
  2. ^ Serafim Rouz, Duša posle smrti, Svetigora, Cetinje (1995). str. 16.
  3. ^ Rouz, str. 101
  4. ^ Justin Popović, Žitija
  5. ^ Теодора цариградска на црквеном календару
  6. ^ a b Dr Adnan Trabulsi - The Theotokos and the Toll Houses
  7. ^ a b v Ђакон Андреј Вербјански Архивирано на сајту Wayback Machine (6. новембар 2016)
  8. ^ Духовна лира на пројекту Растко
  9. ^ Vladika Nikolaj, Da li duša postoji, Svetilo, po izvorniku: Pismo, tromesečni crkveni list (Žička jevanđelska delatnost) avgust 1939. god.
  10. ^ Greek Orthodox Christians of Chicago for Truth and Reform
  11. ^ Тридентски сабор, 5. седница, 1546.
  12. ^ Тридентски сабор, 6. седница, 1547.
  13. ^ Fr. Paul O'Callaghan, What Really Happens After You Die?, article
  14. ^ Death and the Toll House Contraversy by Deacon Andrew Werbiansky Архивирано на сајту Wayback Machine (6. новембар 2016)
  15. ^ Kurt Rudolph, Gnosis: The Nature & History of Gnosticism pp. 174-175.
  16. ^ V. Rev. Fr. Steven C. Salaris, Contra Tollhouses:The Dormition of the Theotokos
  17. ^ Michael George Tsichlis, For the Hope of Humanity: The Doctrine of the Dormition of the Theotokos in Orthodox Christian Tradition, (Bloomington, IN: iUniverse, Inc., 2011). str. 32-37

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Митарства&oldid=26941566”