Mitra
Mitra (praindoiranski: mitrás) je persijsko božanstvo svetlosti, ispoljeno u biku i često spareno sa Anahitom, božanstvom voda koje je stari mazdaizam dovodio u vezu s rekom Oksus, koje je kasnije arijanizovano.
Kao muški Bog rata, Mitra igra važnu ulogu u mazdaističkom panteonu i religiji Persije, sve do Rimskog carstva koje će ga usvojiti.
Mitra štiti ljudski rod i posreduje između boga i ljudi.
Mit o Mitri[uredi | uredi izvor]
Mitra se prema mitu rodio iz stene, »kao što nebeska svetolost izvire iz ogromnog kamenog svoda koji natkriljuje Zemlju«. Odmah po rođenju pastiri su mu ukazivali počasti. Pored njega su dadofori (bakljonoše), Kauter i Kautopates.
Po jednom tumačenju Ahura Mazda je obljubio sopstvenu majku i tako je začet Mitra, koji se po rođenju hranio smokvama i stavio frigijsku kapu, a u ruke uzeo nož, luk i strelu.
Prvi njegov podvig bio je borba sa Suncem u kojoj Mitra pobeđuje. Druga borba bila je sa divljim bikom, koga je savladao i odneo ga u pećinu, ali je životinja pobegla. Sunce mu je po gavranu poručilo da ga ponovo uhvati. Mitra je to uspeo i iz tela mrtvog bika nikle su biljke, iz kostiju - žito, a iz krvi - vinova loza. Zli duh je poslao zmiju da popije krv i škorpiona da otruje božansko seme. Ali su ovi pokušaji osujećeni.
Istovremeno nastaju prvi ljudi. Ahriman šalje sušu, ali Mitra pogodivši stenu strelom, stvara izvor.
U mitu o Mitri pominje se i veliki potop, tokom koga izabrani čovek gradi lađu i spasava se od nesreće. Takođe se pominje i velika vatra, ali ni ona nije uništila ljude.
Mitra na kraju ulazi u Sunčeve kočije i preko Okeana odlazi bogovima.
Mitraistička religija[uredi | uredi izvor]
Mitraistička religija je zasnovana na dualističkom učenju mazdaizma o stalnoj borbi dobra (Ahura Mazda) i zla (Ahriman).
Istovremeno, Ahura Mazda biće iznad njega samo u zoroastrizmu i u kraljevskoj religiji Ahemenida, u kojoj će veliki persijski Bog tek uzgred priznavati nadmoć sunčanoga Boga, čas oduhovljenog u Vohu Manahu, da bi bio prisajedinjen sinkretizmu Maga (U helenizmu poistovećenog sa Apolonom).
Zaratustra je bio prvi koji je sa gnušanjem odbacio surovost i beskorisnost prinošenja ovih žrtvi, koje su bile dostojne jedino primitivnim plemenima.
Ova žrtva-paljenica praćena je htonskim običajima u Persiji i u Indiji, sa Nandijem, bogom-bikom, ili sa Dionisom, njegovim vidom na zapadu, bogom opojnih pića, plesačem na saturnalijama i bahanalijama.
U doba Zaratustre mitsko-ratničke muške zajednice, okupljene pod znakom Mitre, proširile su svoje surove postupke širom celog indo-iranskog sveta. Ova bratstva mladih ratnika nazvanih »kurjaci« mešala su orgijastičke obrede s krvavim žrtvama pod znamenjem zmaja ili vuka. Karakteristične su njihove zastave, kacige i odeća crne boje,
Ove ratoborne običaje persijski feudalni poredak će iskoristiti i usmeriti da bi poslužili pod vidom disciplinovane borbenosti u ahemenidskoj vojsci. U Zaratustrino doba, te bande su bile solidarne sa karapanima (vračima) i kavijima (vladarčićima) koje je on podjednako osuđivao. Ovo doba visokog persijskog feudalnog sistema poprima vid sveopšte anarhije, u kojoj su se utvrđene oaze u dolinama i tvrđave po planinama morale braniti i od pljačkaških upada nomadskih konjanika i od pustošenja fanatičnih bandi.
Posle arijevskih rodova koji su prihvatili sedelački način života na rubovima istočne Persije i azijskih stepa, sakijska plemena ustalila su se u oazama koje su stvorili njihovi prethodnici i baveći se zemljoradnjom i zanatstvom, integrisala se u persijsko društvo.
Druga su nastavila s nomadskim životom u kraju koji je u Avesti označen nazivom Turan, a protezao se od Aralskog mora i reke Jaksart do Altajskih planina na granici sa Mongoliju, i u kojem će u VI. veku p. n e. nastaje civilizacija - Saki i Masageti.
Mitraizam u Evropi[uredi | uredi izvor]
Istorijski izvori govore o širenju Mitraizma preko kilikijskih gusara, koji su posle poraza od Pompeja 67. godine pre n.e. bili porobljeni i odvedeni u Rimsko cartvo. U ropstvu su proširili Mitraizam po carstvu. Mitraizam je doživeo veliku popularnost kod rimskih vojnika i uspeo da se nametne čak i kod rimskih careva. Popularnost kod vojnika je verovatno dobio time što je vera ograničena samo na muškarce i veruje se da Bog Mitra može obezbediti novo rođenje u bolji život, a pored toga bio je i mistički kult koji je još više budio želju i interesovanje za učešće u njemu. Jedno svetilište odnosno Mitrej primao je samo 100 članova, tako su još više privukli sledbenike zato što su se učesnici u obredu osećali privilegovano. Mitraizam je zauvek ostao tajni kult čak i kad su rimski carevi prešli u Mitraizam, kult je ostao sa puno tajni i misticizma. Rimskim osvajanjem novih teritorija i kretanjem legija širio se i Mitraizam. Zato su neki ovaj kult nazivali verom koja je rezervisana za vojnike. Mitraizam je zaživeo toliku popularnost u vojničkim redovima da je kult Mitre podignut i izjednačen sa kultom Sunca, tako da su ta dva kulta postali jedno, odnosno Mitra i Sol su postali jedno. Neki od Careva koji su poštovali kult Mitre su Car Dioklecijan koji je u Karnutumu posvetio Mitri oltar.[1] Dok se imperator Komod toliko uživeo u Mitrine Misterije da je slučajno ubio jednog od sledbenika kulta.[2] Car Julijan Filozof koji je otvoreno govorio da je Mitrik.[1]
Mitrine misterije[uredi | uredi izvor]
Pod terminom Mitrine misterije podrazumevamo obred u kom sledbenici kulta žrtvuju bika. Obred se vršio na svetilištima koji su se nazivali Mitreji. Mitreji su se nalazili u pećinama ili ispod zemlje i u blizini nekog izvora,potoka ili bunara. Glavnu ulogu su igrale bakljonoše Kotes i Kautopates koji su budno pratili Mitraičke misterije. Svaki sledbenik se morao zakleti da će čuvati tajnu Misterija. Postojali su i stupnjevi inicijacije, koji su povezani sa mitom o poduhvatima Boga Mitre. Najniži čin u mitraističkoj hijerarhiji bio je Gavran nakon koga slede, Supruga, Vojnik, Lav, Persijanac, Sunčev glasnik i najviša i najcenjenija titula se nazivala Otac. Hijerarhija se delila na učesnike i sluge, tako da su Gavran, Supruga i Vojnik bili sluge dok su viši činovi bili učesnici. Kroz obred, vernici kulta su žrtvovanjem bika pokušavali da ponove odnosno prožive Mitrine podvige. Žrtvovanjem bika su ponavljali njegov podvig i slavili pomirenje između Sola (Božanstvo Sunca) i Mitre. Verovali su da kroz Mitraičke misterije se u stvari povezuju sa Mitrom koji im postavlja zakone visoke moralnosti a za uzvrat svojim sledbenicima obećava lepši život posle smrti odnosno novo rađanje.
Propast Mitraizma na tlu Evrope[uredi | uredi izvor]
Mitraizam raste uporedo sa Hrišćanstvom ali pošto je bio ograničen samo na muškarce i na 100 članova po svetilištu znatno je zaostajao. Dok su se Mitraisti trudili biti tajno društvo, Hrišćanstvo je sve radilo javno, prihvatalo oba pola i nije bilo ograničeno po broju članova. Veliki udarac Mitraizam je primio kada je Konstantin Veliki izdao Milanski edikt 313. godine čime je uveo doba tolerancije prema verama. Hrišćanstvo tada hvata pun zalet u svom širenju dok Mitraizam stagnira. Mitraizam opet doživljava popularnost za vreme cara Julijana Filozofa koji se izjasnio kao mitrik i bio protiv Hrišćanstva, zbog toga su ga hrišćani prozvali Julijan Otpadnik. Ta popularnost nije bila dugog veka, trajala je do cara Teodosija Velikog i njegovog edikta 380. godine kojim postavlja Hrišćanstvo za glavnu veru, a sve druge vere zabranjuje i proganja ih. Mitraizam nije uspeo da preživi proganjanje od strane cara Teodosija Velikog i doživljava propast na tlu Evrope.
Poznati francuski filozof i istoričar religija Ernest Renan izjavio je: „Da je širenje Hrišćanstva zaustavila smrtna bolest, svet bi bio Mitraizovan".[3]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Literatura[uredi | uredi izvor]
- D. Srejović, A. Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčko rimske mitologije, Srpska književna zadruga, Beograd, 1979. st.270.
- Mirča Elijade, Istorija verovanja i religijskih ideja (tom 2), Beograd, 1991. st.254-260.
- Roger Beck, The Religion of the Mithras Cult in the Roman Empire, Oxford University Press, New York. 2006.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
