Mit o potopu

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
„Potop” preusmerava ovde. Za druge upotrebe pogledajte stranicu Potop (višeznačna odrednica).
Potop Gustava Dorea

Mit o velikom potopu se nalazi u predanjima mnogih naroda, između ostalog u sumerskom Epu o Gilgamešu, grčkom Deukalionu i jevrejskom predanju o Nojevoj barci, indijskom spisu Mahabharata, bibliji.

Nojev potop je po judejsko-hrišćanskom učenju sačuvanom u Starom zavetu (Is 54,9), „poslan Bogom na grešnu zemlju i potopio grešni rod ljudski da bi se spaslo samo osam duša smeštenih u kovčegu (lađi)“.[1]

„Gospod je zatvorio vrata kovčega, posle čega, 600. godine Nojevog života, 17. dana drugoga meseca, razvališe se svi izvori velikog bezdana, i otvoriše se ustave nebeske, i udari dožd na zemlju za 40 dana i otvoriše se ustave nebeske“ (Postanje 7,11-12).

U vreme oko 3246. godine p. n. e po biblijskim izvorima: Voda je lila pet meseci i pokrila brda za 15 lakata. Posle toga voda je počela opadati, i u 18. dan sedmog meseca kovčeg se zaustavio na planini Ararat.

Tek posle tri meseca pojavila se površina planinskih visova, i nakon 40 dana Noje je pustio goluba da sazna u kojem je stanju voda – tri puta, koji je najzad doneo maslinovu grančicu (danas simbol mira), što je Noju bio znak da može izaći sa ljudima i životinjama (svaka vrsta je bila zastupljena), a to se dogodilo 601. godine Nojevog života, na dan nove godine, a u 27. dan drugoga meseca.

Noje je izašao sa svojima domaćim i prineo žrtvu blagodarnosti. U znak zaveta između Boga i zemlje Bog je dao na nebu dugu (Postanje 6,8) Svedočanstva koja potvrđuju ovaj događaj i njegov značaj nalaze se kod Mt 24,37; Lk 17,27; 1 Pt 3,20; 2 Pt 3,6. [2][3]

Datiranje potopa[uredi | uredi izvor]

U doba prosvetiteljstva ideja Velikog potopa, prevazilazi okvire tradicije, i dobija relevantnan značaj za nauku. Pre pojave Darvinove teorije evolucije, mnoge promene u prirodi naučno su objašnjavane teorijom katastrofe. Posebno, francuski prirodnjak i zoolog Žorž Kivje je objašnjavao nestanak mnogih vrsta životinja i promene u prirodi nakon velikog potopa. Francuski istoričar Nikol Antuan Boulanž je objasnio kako su velike bujice promenile površinu Zemlje, i opisao mnoge verske rituale koji gaje sećanje na ovu globalnu katastrofu.

Crno more, je po Rajan-Pitmanovoj teoriji crnomorskog potopa početkom VI milenijuma p. n. e., odnosno pre potopa bilo slatkovodno jezero. [4]

Priča o Potopu je uobičajena u tradiciji mnogih naroda koji žive na različitim stranama sveta. Rekonstrukcija apsolutne starosti velikih prirodnih katastrofa daju približno slične rezultate koji se kreću od 7 do 10 hiljada godina p. n. e. Paleogeografija daje podatke da je poslednja glacijacija (Otapanje leda u Severnoj Americi) na severnoj hemisferi nestali od 8 do 10 hiljada godina p. n. e.

Rajan i Pitman u svojim istraživanjima povezali su katastrofičnu poplavu sa rastom nivoa vode Crnog mora za preko 140 metara u vreme oko 5500. godine p. n. e. Do ovih rezultata došli su analizom potopljene obale i distribucije slojeva sedimentnih stena. Posledica ovih promena je formiranje Bosforskog moreuza i povećanja površine Crnog mora od skoro 1,5 puta.

Istraživač dubokih mora Robert Balard svojim istraživanjima potvrdio je hipoteze Rajana i Pitmna. Uz pomoć podvodnih robota, on je pronašao potonulo naselje blizu obale severne Turske. Analiza podataka je pokazala da se radi o iznenadnoj poplavi ogromnih razmera, a datum događaja prema Balardu je blizak biblijskom. [5].

U prilog hipotezi Potopa govori globalne rast mora i vodenih površina, i povećanje nivoa erozije reka. [6].

Ruski naučnik paleogeograf, vodeći istraživač na Institutu za geografiju, RAN dr Andrej Čepaljiga predvodio je dugotrajna istraživanja na prostoru Crnomorsko-Kaspijskog regiona i dešavanja u eri velike glacijacije u periodu od 6-10 hiljada godine p. n. e. Prema njegovim analizama geološki dokazi pokazuju primorske sedimenti potopnih kotlina i ostatke paleoloških naselja u njima. Njihova detaljna analiza, uključujući litološke, minerološke, geohemijske pokazatelje, kao i izotope sastava padavina i fosila omogućava da anj rekonstruiše prepotopsko okruženje, sastav vode i sled događaja. Epicentar Potopa je po njemu drevno Kaspijsko more. Tu je bila fokusirana većina poplava, a višak vode se izlio u Crno more. Kao rezultat potopa, Kaspijsko more se prelilo na površini od oko milion km², a sa Aral-Sarikamiskog bazena njene vode premašile su 1,1 miliona km², što je 3 puta više nego savremeno Kaspijsko more. Obim nagomilanih vodenih masa (130 hiljada mm3) premašio je savremeni više od 2 puta. [7]

O Velikom potopu osim Biblije i savremenih istraživanja svedoče još i spisi pronađeni na prostorima:

na mnogim ostrvima (Indonezija, Filipini, Andamanska ostrva, Tajvan, Kamčatska oblast, Nove Gvineje Mikronezija i Polinezija); Među mnogim indijanskim plemenima od Ognjene zemlje do Aljaske.[8]

U Kini su pronađeni tragovi velikog potopa stari oko 4 hiljade godina.[9]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Mifы narodov mira (эnciklopediя) V 2 t. T. 2. S. 324 (statья V. N. Toporova)
  2. ^ Velikiй potop // Novый perevod
  3. ^ Velikiй potop // Vostočnый perevod
  4. ^ Nikolaeva N. A., Safronov V. A. Istoki slavяnskoй i evraziйskoй mifologii. M., 1999. S. 85
  5. ^ “Obщaя gazeta” , 10 noяb. 1999. E. Krыlov.[1] R. Bollard. Noev potop bыl na Čёrnom more.
  6. ^ dlя rek basseйna Mirovogo okeana
  7. ^ Pesni iz kinofilьmov
  8. ^ Frэzer Dž. Dž. Folьklor v Vethom Zavete. M., 1989. S. 157-158 (itogi)
  9. ^ U Kini pronađeni tragovi Velikog potopa („Politika”, 24. septembar 2016)

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Mit o potopu na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мит_о_потопу&oldid=26941539”