Mišićni sistem

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Mišićni sistem
Ljudski mišići, gledano spreda. Ilustracija iz 19. veka.
Detalji
Identifikatori
LatinskiSystema musculare
TAA04.0.00.000
A04.6.02.001
A04.7.02.001
FMA72954
Anatomska terminologija

Mišićni sistem zajedno sa skeletnim čini aparat za kretanje; osim toga on učestvuje u mnogim fiziološkim procesima: ishrani, disanju, i cirkulaciji krvi.[1] Mišići se za kosti spajaju snopovima vezivnih vlakana – tetivama. Veza sa nervnim sistemom je ostvarena tako što je svaki mišić inervisan posebnim nervom. Tako jedan mišić može da vrši samo jednu vrstu pokreta pa su zbog toga mišići udruženi u funkcionalne grupe koje deluju antagonistički (pr. dvoglavi mišić na prednjoj strani nadlakta kod čoveka savija ruku, a troglavi na zadnjoj strani je opruža). Osim određenih kožnih mišića, koji potiču od ektoderma, svi ostali su mezodermalnog porekla.[2]

Mišići ljudskog tela

Muskulatura kičmenjaka sastoji se iz glatkih, poprečno-prugastih i srčanih mišićnih vlakana. Poprečno-prugasta vlakna izgrađuju mišiće telesnog zida, glave, udova, očnih mišića i dijafragme. Glatka vlakna grade mišiće unutrašnjih organa, creva, bubrežnih i polnih odvoda, zida krvnih sudova i kožnu muskulaturu. Srčani se nalaze samo u zidovima srca.

Telesni mišići kolousta i riba, kao i mišići u toku embrionalnog razvića viših kičmenjaka, predstavljeni su sa dve uzdužne trake na bokovima tela. Ove trake su podeljene poprečnim pregradama (mioseptama) na veći broj segmenata (miomera).

Prelaskom na kopneni način života dolazi do promena u muskulaturi:

  • za kretanje po podlozi najveći značaj dobijaju udovi pa su njihovi mišići snažno razvijeni; u vezi sa tim, segmentisanost telesnih mišića u znatnoj meri iščezava i dolazi do formiranja pojedinih mišića; (segmentacija se i dalje može uočiti na trbušnom pravom mišiću;
  • u vezi sa razvićem grudnog koša, razvili su se međurebarni mišići.
  • kod sisara je trbušna muskulatura podeljena na grudnu i trbušnu usled izdvajanja grudne duplje od trbušne pojavom dijafragme;
  • kod ptica je naročito jako razvijen grudni mišić (m. pectoralis) koji ima značaja za letenje.
  • od mišića škržnog aparata riba, kod kopnenih kičmenjaka su se zadržali mišići koji pokreću donju vilicu, mišići ždrela i grkljana i mišići koji se raspoređuju oko očiju, usta, ušiju, na obrazima; ovi mišići čine pokrete lica i daju mu izraz.

Kod sisara je ispod kože razvijen jedan mišićni sloj koji obrazuje potkožnu muskulaturu čija je uloga pokretanje kože. Kod čoveka i primata su posebno dobro razvijeni potkožni mišići vrata i glave koji učestvuju u pokretima mimike lica. Veoma dobro razvijenu potkožnu muskulaturu ima npr. jež koji se, zahvaljujući njoj, može saviti u klupče.

Tipovi[uredi | uredi izvor]

Glavni članci: Mišić i mišićno tkivo
Tri različita tipa mišića (sa leva na desno): glatki (neprugasti) mišići unutrašnjih organa, srčani mišići i skeletni mišići.

Postoje tri različite vrste mišića: skeletni mišići, srčani mišići i glatki (neprugasti) mišići. Mišići obezbeđuju snagu, ravnotežu, držanje, kretanje i toplotu da bi se telo zagrejalo.[3]

U ljudskom telu postoji preko 650 mišića.[4] Neka oblik elastičnog tkiva čini svaki mišić, koji se sastoji od hiljada ili desetina hiljada malih mišićnih vlakana. Svako vlakno se sastoji od mnogo sitnih niti zvanih fibrili, impulsi iz nervnih ćelija kontrolišu kontrakciju svakog mišićnog vlakna.

Skeletni[uredi | uredi izvor]

Vidi još: Spisak mišića ljudskog tela

Skeletni mišić je vrsta prugasto-prugastih mišića, sastavljenih od mišićnih ćelija, zvanih mišićna vlakna, koja se sastoje od miofibrila. Miofibrile se sastoje od sarkomera, osnovnih građevinskih blokova prugasto-prugastog mišićnog tkiva. Nakon stimulacije akcionim potencijalom, skeletni mišići izvode koordinisanu kontrakciju skraćivanjem svakog sarkomera. Najbolji predloženi model za razumevanje kontrakcije je model kontrakcije mišića kliznim filamentom. Unutar sarkomera, vlakna aktina i miozina se preklapaju u kontraktilnom kretanju jedno prema drugom. Miozinski filamenti imaju miozinske glave u obliku palice koje štrče ka aktinskim filamentima,[1][3][5] i obezbeđuju tačke vezivanja na mestima vezivanja za aktinske filamente. Glave miozina se kreću u koordinisanom stilu; zakreću se prema centru sarkomera, odvajaju se i zatim ponovo spajaju na najbliže aktivno mesto aktinskog filamenta.[5]

Ovaj proces troši velike količine adenozin trifosfata (ATP), izvora energije ćelije. ATP se vezuje za poprečne mostove između glava miozina i aktinskih filamenata. Oslobađanje energije pokreće okretanje miozinske glave. Kada se koristi ATP, on postaje adenozin difosfat (ADP), a pošto mišići skladište malo ATP-a, oni moraju neprekidno zamenjivati ispušteni ADP sa ATP-om. Mišićno tkivo takođe sadrži zalihe brzo delujuće obnavljajuće hemikalije, kreatin fosfata, koji po potrebi može pomoći u brzoj regeneraciji ADP-a u ATP.[6]

Kalcijumovi joni su potrebni za svaki ciklus sarkomera. Kalcijum se oslobađa iz sarkoplazmatskog retikuluma u sarkomer kada se mišić stimuliše da se kontrahuje. Ovaj kalcijum otkriva mesta za vezivanje aktina. Kada mišiću više nije potrebno da se kontrahuje, joni kalcijuma se pumpaju iz sarkomera i nazad u skladište u sarkoplazmatskom retikulumu.[5]

U ljudskom telu postoji oko 639 skeletnih mišića.

  • Skeletni mišići, gledano s prednje strane
    Skeletni mišići, gledano s prednje strane
  • Skeletni mišići, gledano sa leđa
    Skeletni mišići, gledano sa leđa

Srčani[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Srčani mišić

Srčani mišić je prugasti mišić, ali se razlikuje od skeletnog mišića jer su mišićna vlakna bočno povezana. Štaviše, kao i kod glatkih mišića, njihovo kretanje je nevoljno. Srčani mišić kontroliše sinusni čvor pod uticajem autonomnog nervnog sistema.[1][3]

Glatki mišić[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Glatki mišić

Glatke mišiće kontroliše direktno autonomni nervni sistem i nehotično, što znači da nije u stanju da se pokreće svesnom mišlju.[1] Funkcije kao što su otkucaji srca i pluća (koje se mogu dobrovoljno kontrolisati, bilo u ograničenoj meri) su nevoljni mišići, ali nisu glatki mišići.

Fiziologija[uredi | uredi izvor]

Kontrakcija[uredi | uredi izvor]

Neuromuskularni spojevi su fokusne tačke gde se motorni neuron vezuje za mišić. Acetilholin (neurotransmiter koji se koristi u kontrakciji skeletnih mišića) oslobađa se iz terminala aksona nervne ćelije kada akcioni potencijal dostigne mikroskopski spoj koji se zove sinapsa. Grupa hemijskih glasnika prelazi sinapsu i stimuliše formiranje električnih promena, koje nastaju u mišićnoj ćeliji kada se acetilholin veže za receptore na njenoj površini. Kalcijum se oslobađa iz svog skladišnog prostora u ćelijskom sarkoplazmatskom retikulumu. Impuls iz nervne ćelije izaziva oslobađanje kalcijuma i dovodi do jedne, kratke kontrakcije mišića koja se zove trzanje mišića. Ako postoji problem na neuromuskularnom spoju, može doći do veoma produžene kontrakcije, kao što su kontrakcije mišića koje su rezultat tetanusa. Takođe, gubitak funkcije na spoju može dovesti do paralize.[5]

Skeletni mišići su organizovani u stotine motornih jedinica, od kojih svaka uključuje motorni neuron, pričvršćen nizom tankih struktura nalik prstima zvanih terminali aksona. Oni se vezuju za i kontrolišu diskretne snopove mišićnih vlakana. Koordinisan i fino podešen odgovor na određenu okolnost obuhvata kontrolu tačnog broja motornih jedinica koje se koriste. Dok se pojedinačne mišićne jedinice skupljaju kao jedinica, ceo mišić se može kontrahovati na unapred određenoj osnovi zbog strukture motorne jedinice. Koordinacija motoričke jedinice, ravnoteža i kontrola često su pod upravom malog mozga. Ovo omogućava složenu mišićnu koordinaciju uz malo svesnog napora, kao na primer kada neko vozi auto bez razmišljanja o procesu.[5][7]

Tetiva[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Tetiva

Tetiva je deo vezivnog tkiva koji povezuje mišić sa koskom.[8] Kada se mišić steže, on se povlači za skelet da bi stvorio pokret. Tetiva povezuje ovaj mišić sa koskom, čineći ovu funkciju mogućom.

Aerobna i anaerobna aktivnost mišića[uredi | uredi izvor]

U mirovanju, telo proizvodi većinu svog ATP aerobno u mitohondrijama[9] bez proizvodnje mlečne kiseline ili drugih nusproizvoda koji zamaraju. Tokom vežbanja, način proizvodnje ATP-a varira u zavisnosti od kondicije pojedinca kao i od trajanja i intenziteta vežbanja. Na nižim nivoima aktivnosti, kada se vežbanje nastavlja dugo (nekoliko minuta ili duže), energija se proizvodi aerobno kombinovanjem kiseonika sa ugljenim hidratima i mastima uskladištenim u telu.[6][10]

Tokom aktivnosti većeg intenziteta, sa mogućim smanjenjem trajanja kako se intenzitet povećava, proizvodnja ATP-a se može prebaciti na anaerobne puteve, kao što je upotreba kreatin fosfata i fosfagenskog sistema ili anaerobna glikoliza. Proizvodnja aerobnog ATP-a je biohemijski mnogo sporija i može se koristiti samo za dugotrajne vežbe niskog intenziteta, ali ne proizvodi otpadne proizvode zamaranja koji se ne mogu odmah ukloniti iz sarkomera i tela, a rezultira mnogo većim brojem Molekuli ATP-a po molekulu masti ili ugljenih hidrata. Aerobni trening omogućava da sistem isporuke kiseonika bude efikasniji, omogućavajući da aerobni metabolizam počne brže. Anaerobna proizvodnja ATP-a proizvodi ATP mnogo brže i omogućava vežbu skoro maksimalnog intenziteta, ali takođe proizvodi značajne količine mlečne kiseline zbog čega vežbe visokog intenziteta nisu održive duže od nekoliko minuta. Fosfageni sistem je takođe anaeroban. On omogućava najviše nivoe intenziteta vežbanja, ali intramuskularne zalihe fosfokreatina su veoma ograničene i mogu obezbediti energiju samo za vežbe koje traju do deset sekundi. Oporavak je veoma brz, pune zalihe kreatina se regenerišu u roku od pet minuta.[6][11]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g Ross MH, Wojciech P (2011). Histology: a text and atlas: with correlated cell and molecular biology (6th izd.). Philadelphia: Wolters Kluwer/Lippincott Williams & Wilkins Health. ISBN 9780781772006. OCLC 548651322. 
  2. ^ Standring S, Gray H (2016). Gray's anatomy : the anatomical basis of clinical practice (Forty-first izd.). [Philadelphia]. ISBN 9780702052309. OCLC 920806541. 
  3. ^ a b v Mescher AL, Junqueira LC (2013-02-22). Junqueira's basic histology : text and atlas (Thirteenth izd.). New York. ISBN 9780071807203. OCLC 854567882. 
  4. ^ „How Many Muscles Are in the Human Body? Plus a Diagram”. Healthline (na jeziku: engleski). 2020-02-04. Pristupljeno 2022-05-18. 
  5. ^ a b v g d Hall JE, Guyton AC (2011). Guyton and Hall textbook of medical physiology (Twelfth izd.). Philadelphia, Pa. ISBN 9781416045748. OCLC 434319356. 
  6. ^ a b v Lieberman M, Peet A (2018). Marks' basic medical biochemistry : a clinical approach (Fifth izd.). Philadelphia. ISBN 9781496324818. OCLC 981908072. 
  7. ^ Blumenfeld H (2010). Neuroanatomy through clinical cases (2nd izd.). Sunderland, Mass.: Sinauer Associates. ISBN 9780878930586. OCLC 473478856. 
  8. ^ „Tendon vs. ligament: MedlinePlus Medical Encyclopedia Image”. medlineplus.gov. 
  9. ^ Abercrombie M, Hickman CJ, Johnson ML (1973). A Dictionary of Biology. Penguin reference books (6th izd.). Middlesex (England), Baltimore (U.S.A.), Ringwood (Australia): Penguin Books. str. 179. OCLC 943860. 
  10. ^ Scott C (decembar 2005). „Misconceptions about Aerobic and Anaerobic Energy Expenditure”. Journal of the International Society of Sports Nutrition. 2 (2): 32—37. PMC 2129144 Slobodan pristup. PMID 18500953. doi:10.1186/1550-2783-2-2-32. 
  11. ^ Spriet LL (januar 1992). „Anaerobic metabolism in human skeletal muscle during short-term, intense activity”. Canadian Journal of Physiology and Pharmacology. 70 (1): 157—165. PMID 1581850. doi:10.1139/y92-023. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Mišićni sistem na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мишићни_систем&oldid=27550254”