Mongolsko-ugarski sukobi

Mongolsko-ugarski sukobi odnose se na period mongolske invazije Evrope u 13. veku. U svom napredovanju Mongoli su pod vođstvom svoga vođe Subutaja prvo slomili otpor Kijevske Rusije i čitave Rutenije. Posle ovoga krenuli su na Ugarsku i deo Kraljevine Poljske. Invazijom je komandovao Batu kan, unuk Džingis-kana, a posle njega na čelo vojske je došao Kadan, takođe unuk Džingis-kana. Celu invaziju isplanirao je Subutaj.

Mnogi istoričari veruju da u početku Mongoli nisu ni imali neke ozbiljne namere da osvoje Evropu, već samo da učvrste i osiguraju svoje zapadne granice. Lake pobede protiv Ugara i Poljaka navele su Subutaja da počne da razmišlja o osvajanju čitave Evrope. Prema mongolskim izvorima operacije je trebalo da počnu napadom na Austriju i onda na ostale države Svetog rimskog carstva. Međutim, posle neuspeha kod Beča, Mongoli su se naglo povukli i odustali od Evrope.^[1]

Ugarska istorija kasnije sporadične upade povezuje sa pojmom Zlatne horde. Mongolima je Evropska invazija bila treća velika ratna operacija u isto vreme. U isto vreme ratovali su još na Bliskom istoku i u Kini protiv dinastije Sung.

Invazija Ugarske (1241/1242)[uredi | uredi izvor]

Situacija u Kraljevini Ugarskoj, u prvoj polovini 13. veka, nije bila najsjajnija. Iako je i dalje na vlasti bio kralj koji je bio iz dinastije Arpadovića, autoritet kralja je bio poljuljan. Vladajući sloj se više brinuo o svojoj udobnosti i sticanju bogatstva, nego o spoljnjim dešavanjim i opasnostima. Zlatnom bulom iz 1222. kralju je još više umanjena vlast, a povećana je moć plemstva. Kralj je postao samo prvi među jednakima (primus inter pares). ugarski kralj Bela IV je bezuspešno pokušao da obnovi stari kraljevski autoritet. U vreme početka mongolskih osvajanja Ugarska kraljevina bila je u fazi feudalne anarhije.

U Ugarskoj kraljevini su za mongolsku opasnost prvi put čuli 1229. godine, kada je tadašnji ugarski kralj Andraš III dao azil izbeglicama iz Kijevske Rusije. Drugi i ozbiljniji nagoveštaj opasnosti čuli su od Ugara (ostali u predelima današnjeg Baškortostana na obalama gornjeg dela Volge (Magna Hungarija) iza velike ugarske migracije u panonski bazen), koji su prvi obavestili dominikanskog fratra Julijana o mongolskoj opasnosti. Fratar Julijan je bio dva puta u poseti ovim predelima prvi put 1235, kada je uspostavio kontakt sa ostacima ugarskih plemena i drugi put 1237. godine kada tamo više nikoga nije pronašao.

Posle druge posete Fratar Julijan je kralju Beli IV doneo poruku od Batu-kana. To je bio ultimatum kojim se zahtevala bezuslovna predaja Ugara, a u suprotnom je pretio totalnim uništenjem. Bela IV mu nije ništa odgovorio. Bela IV i ugarsko plemstvo su od mongola dobili još dve opomene. Prvu 1239. godine, kada su u Ugarsku primljena od Mongola poražena kumanska plemena i drugi put u februaru 1241. godine, preko poraženog poljskog princa.

Pripreme[uredi | uredi izvor]

Tek posle svih ovih opomena je kralj Bela IV pozvao svoje velikaše da se udruže u odbranu kraljevine od opasnosti sa istoka. Bela IV je takođe zatražio pomoć od pape i kraljeva zapadnih zemalja. Jedini konkretan odgovor koji je dobio je bio u obliku malobrojne čete vitezova pod vođstvom Fridriha, princa od Austrije. Velika većina velikaša nije verovala u stvarnu opasnost od strane Mongola. Šta više, nadali su se da će eventualni poraz kraljeve armije prinuditi kralja Belu IV da još više smanji svoj centralizam, dodatno oslabi kraljevsku moć i automatski ojača velikašku.

Iako je mongolska opasnost bila stvarna, Ugarska nije bila pripremljena da se suoči sa tim i za tadašnje Ugare invazija je bila nešto nemoguće, nešto što se nikada neće desiti. Stanovništvo više nije bilo vojnički nastrojeno, kao u vreme osvajanja novih teritorija. Jedino je vlastela bila trenirana da se bori na konjima sa oklopima. Borba lake konjice, taktika i strategija kojom su se Huni i Mađari služili u svojim osvajanjima, bila je potpuno zaboravljena, a njome su se upravo sada služili Mongoli.

Ugarska armija (koja brojala je oko po nekim izvorima 30.000 a po nekim 60.000 u Muhičkoj bitki, nazvanoj po mestu odigravanja bitke, selu Muhi) je bila sastavljena od plemića ratnika individualaca, bez nekog znanja taktike i discipline i nije imala iskusnog vođe. Bela IV je upravo iz tih razloga prihvatio kumanskog vođu Ketenja (Kötöny) i njegove saborce. Kumani ne samo da su bili iskusni borci, već su i u nekoliko navrata pokazali da mogu uspešno da se nose sa Mongolima. Uprkos tome su se proturale informacije po Ugarskoj da su Kumani u stvari spremni u svakom momentu da se pridruže Mongolima. Sa druge strane, Batu kan je opravdavao svoju invaziju Ugarske time što su Ugari dali azil Kumanima (koji su smatrani izdajicama mongolske imperije).

Zbog svega ovoga, pojedini plemići su bili protiv Kumana i u jednom napadu ubili su njihovog vođu, Kotonja. Kumani su posle ovih događaja pobegli južno od mesta boravka i usput su ubijali i pljačkali iznenađeno ugarsko stanovništvo. Austrijske trupe su se povukle nazad u Austriju, pod izgovorom da idu po pojačanje. Ugari su ostavljeni sami sebi.

Sukob[uredi | uredi izvor]

Napredujući sve do reke Hornad bez ikakvog sukoba sa Mongolima, ugarska armija se tu i ulogorila 10. aprila 1241. godine. Geografija područja je bila idealna za nomadsku taktiku bitke. Mnogi rukavci Hornada i Tise, zatim puno šuma i livade su bile idealne za mongolski način ratovanja i totalno nepraktične za vitezove sa oklopom. Mongoli su započeli svoje napade sledeće noći. Veoma brzo se videlo da ugarska vojska gubi bitku. Kralj Bela IV je uspeo da pobegne uz pomoć svoje verne garde, dok je ostatak vojske takođe pobegao, bio izmasakriran od strane Mongola, ili se udavio u reci.

Posle ove bitke, Mongoli su sistematski i takoreći nesmetano osvajali ostatak Ugarske i delove Karpata i Erdelj. Tamo gde su nailazili na otpor, ubijali su sve bez milosti, a tamo gde nije bilo otpora muškarce su uzimali silom u svoju vojsku a žene i deci ili ubijali ili odvodili sa sobom.

I pored svih poraza, na desetine hiljada Ugara je uspelo da izbegne Mongole povlačeći se u preostala neosvojena utvrđenja, ili se krila u nepreglednim šumama i močvarama ugarske ravnice. Mongoli, umesto da nastave sa osvajačkim pohodom, gubili su dragoceno vreme i proveli su celo leto 1241. godine osiguravajući postojeće osvojene teritorije. Suprotno ranijim strategijama da ratove počnu u proleće, Mongoli su ujesen prešli Dunav i nastavili osvajanje novih teritorija, uključujući Panoniju. Ovom taktikom su postigli da dopru čak do granica Austrije i obala Jadranskog mora kod Dalmacije.

Odlazak Mongola[uredi | uredi izvor]

Tokom sledeće godine, tačnije u proleće 1242, Ogadaj kan je umro u svojoj 56. godini, u toku lova. Batu kan, koji je bio jedan od pretendenata na presto, se odmah sa armijom vratio u Aziju ostavljajući celu istočnu Evropu nenaseljenu i porušenu. Zapadna Evropa je ovaj put ostala pošteđena.

Mongolska invazija Ugarske je, i pored poraza Ugara, dala neke odgovore. Mongoli su uspeli da razore kompletnu zemlju ali su većina zamkova i utvrđenih gradova ostali čitavi. Da bi se pojačala odbrana države, u 14. veku su počele da se grade tvrđave ne samo na granicama, već i u unutrašnjosti. Kralj je počeo da daje zemlju velikašima koji su bili spremni da ulažu u odbranu zemlje i grade tvrđave.

Invazija Ugarske (1284/1285)[uredi | uredi izvor]

Tokom 1284. i 1285. Nogaj kan je zajedno sa Talabugom krenuo u novu invaziju Ugarske. U početku je deo armije koju je predvodio Nogaj kan imala uspeha, opustošili su deo Erdelja i opljačkali gradove Regin, Brašov i Bistricu. Deo armije koje je krenuo na severni deo Ugarske, predvođena Talabugom, je bila prvo usporena velikim snegovima sa Karpata i poraženi u blizini Pešte od strane ugarskog kralja Ladislava IV a u povratku su bili stalno napadani od strane Sekelja i sistematski gubili ljudstvo, a samim tim i snagu armije. Neuspeh ove druge invazije je uzrokovan reformama kralja Bele IV, koji je unapredio vojnu taktiku i sagradio veliki broj utvrđenja, sve to kao odgovor na strahoviti poraz koji su Ugari doživeli tikom preve invazije Mongola 1241. godine.

Pretnja Srbiji (1293)[uredi | uredi izvor]

Tokom 1293. godine Nogaj kan je poveo Mongole na osvajanje teritorija kraljevine Srbije. Povod tome je bilo ratovanje Stefana Uroša II sa svojim susedima. Milutin je došao je u sukob sa vidinskim knezom Šišmanom, koji je sa svoje strane bio vazal tatarskog kana Nogaja. Tatarski kan nije odobravao takav napad i pretio je upadom u Srbiju, ali ga je Milutin odobrovoljio i odvratio od napada poslavši mu taoce u vidu svog sina Stefana i još nekoliko dece iz vlastelinskih kuća. Oni su ostali među Tatarima sve do Nogajeve pogibije, posle čega su vraćeni kućama.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

^ Kanat Zlatne horde (Kipčak) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (7. jun 2008), Pristupljeno 13. 4. 2013.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Chambers, James — The Devil's Horsemen: The Mongol Invasion of Europe
Hildinger, Eric — Warriors of the Steppe: A Military History of Central Asia, 500 B.C. to A.D. 1700
Morgan, David (1990). The Mongols. Boston: Blackwell Publishing. ISBN 978-0-631-17563-6.
Nicolle, David (1998). The Mongol Warlords. Brockhampton Press.
Reagan, Geoffry — The Guinness Book of Decisive Battles, Canopy Books, NY (1992)
Saunders, J.J. (1971). The History of the Mongol Conquests. Routledge & Kegan Paul Ltd. ISBN 978-0-8122-1766-7.
Sicker, Martin — The Islamic World in Ascendancy: From the Arab Conquests to the Siege of Vienna, Praeger Publishers, 2000
Soucek, Svatopluk — A History of Inner Asia, Cambridge, 2000
Sinor, Denis Монголи на западу (Journal of Asian History volume33, issue1, date 1999) Архивирано на сајту Wayback Machine (1. септембар 2009)
Rogerius mester (Nađvaradski kanoni, 1201-1266): Carmen miserabile (Siralmas ének, fordította: Horváth János, a jegyzeteket írta: Zsoldos Attila, az utószót írta: Kristó Gyula), in: Janoš Turoci (1435—1490): Chronica Hungarorum (A magyarok krónikája), Budapest, Osiris Könyvkiadó, 2001 (ISSN 1585-4264. ISBN 978-963-389-129-2.)
Sećanje na mongolska osvajanja. Európa Könyvkiadó Magyar Helikon osztálya, Budapest. 1981. ISBN 9632070601 неважећи ISBN.
Kodolányi János: A vas fiai – Фратар Јулијан – Boldog Margit (regénytrilógia)

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

[1] Kanat Zlatne horde (Kipčak) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (7. jun 2008), Pristupljeno 13. 4. 2013.

[1]