Мошусно говече

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Mošusno goveče
Vremenski raspon: 0.2–0 Ma
↓
Srednji pleistocen – holocen
Mošusno goveče u parku divljih životinja Lineburg Hit u Nemačkoj
Naučna klasifikacija uredi
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Mammalia
Red: Artiodactyla
Porodica: Bovidae
Potporodica: Caprinae
Rod: Ovibos
Blainville, 1816[2]
Vrsta:
O. moschatus
Binomno ime
Ovibos moschatus
(Zimmermann, 1780)
Areal mošusnog govečeta (plavom bojom su prikazana mesta uspešne reintrodukcije u 20. veku)
Sinonimi[6]

Opšte:

  • Bosovis Kowarzik, 1911[3]

Specifično:

  • Bos moschatus Zimmermann, 1780[4]
  • Bosovis moschatus (Zimmermann, 1780) Kowarzik, 1911
  • Ovibos pallantis Hamilton-Smith, 1827[5]

Mošusno goveče (lat. Ovibos moschatus) je vrsta papkara iz porodice šupljorožaca (Bovidae).[7] Srodnije je sa ovcama i kozama, nego govedima. Živi u hladnim predelima Arktika i predstavlja relikt pleistocene faune. Po završetku ledenog doba se održalo samo na severu Severne Amerike. U novije vreme je naseljeno u Aziju i Evropu. Ime je dobilo po mošusu, mirisu koji mužjak oslobađa iz žlezda, tokom sezone parenja.

Poreklom sa Arktika, poznat je po svojoj debeloj dlaki i po jakom mirisu koji emituju mužjaci tokom sezonske kolotečine, po čemu i potiče njegovo ime. Ovaj mošusni miris ima efekat privlačenja ženki tokom sezone parenja. Njegovo inuktitutsko ime „umingmak“ prevodi se kao „bradati“.[8] Njena imena u šumskom kri jeziku su „mati-mos“ i „mathi-mostos“ što se prevodi kao „ružni los“ i „ružni bizon“, respektivno.[9] Mošusna goveda prvenstveno žive na Grenlandu i Kanadskom Arktiku Severozapadnih teritorija i Nunavuta,[10] sa ponovno uvedenim populacijama u američkoj državi Aljasci, kanadskoj teritoriji Jukon, i u Sibiru, i uvedenom populacijom u Norveškoj, deo koje je prešao u Švedsku, na malo naseljena područja.

Evolucija[uredi | uredi izvor]

Postojeći srodnici[uredi | uredi izvor]

Mošusno goveče je u podplemenu Ovibovina (ili plemenu Ovibovini) u plemenu Caprini (ili potfamiliji Caprinae) iz potfamilije Antilopinae u porodici Bovidae. U bližoj je vezi sa ovcama i kozama nego sa volovima; smešta se u sopstveni rod, Ovibos (latinski: „ovčiji vol“). To je jedan od dva najveća postojeća člana koza, zajedno sa takinom slične veličine.[11] Dok su se takin i mošusno goveče nekada smatrali mogućim blisko povezanim vrstama, takinu nedostaju zajedničke karakteristike ovibovina, kao što je specijalizovana morfologija rogova mošusnog govečeta, a genetska analiza pokazuje da su se njihove loze zapravo odvojile rano u evoluciji koza. Umesto toga, smatra se da su najbliži živi rođaci mušusnog govečeta gorali iz roda Naemorhedus, koji su danas uobičajeni u mnogim zemljama centralne i istočne Azije. Nejasna sličnost između takina i mošusnog govečeta je stoga primer konvergentne evolucije.[12]

Fosilna istorija i izumrli srodnici[uredi | uredi izvor]

Skelet Euceratherium (kojem nedostaju rebra)

Savremeno mošusno goveče je poslednji član linije ovibovina koja je prvo evoluirala u umerenim regionima Azije i prilagodila se hladnom okruženju tundre kasno u svojoj evolucionoj istoriji. Preci mošusnog govečeta sa visoko postavljenim rogovima nalik ovcama (jezgra rogova su uglavnom iznad ravni čeonih kostiju, a ne ispod njih kao kod modernih mošusnih goveda) prvi put su napustili šume umerenog pojasa za pašnjaka u nastanku u centralnoj Aziji tokom pliocena, proširivši se u Sibir i ostatak severne Evroazije. Kasniji migracioni talasi azijskih kopitara koji su uključivali i visokoroga mušusna goveda dospeli su u Evropu i Severnu Ameriku tokom prve polovine pleistocena. Prvo dobro poznato mošusno govedo, Euceratherium „žbunski bik”, prešao je u Severnu Ameriku preko rane verzije Beringovog kopnenog mosta pre dva miliona godina i napredovao na američkom jugozapadu i Meksiku. Euceratherium je bio veći, ali lakše građen od modernih mušusnih goveda, podsećao je na džinovsku ovcu sa masivnim rogovima i preferirao je brdovite pašnjake.

Rod sa rogovima srednje veličine, Soergelia, nastanjivao je Evroaziju u ranom pleistocenu, od Španije do Sibira, i prešao je u Severnu Ameriku tokom Irvingtonijana (od pre 1,8 miliona godina do 240.000 godina), ubrzo nakon roda Euceratherium. Za razliku od roda Euceratherium, koji je opstao u Americi do izumiranja u pleistocenu i holocenu, pripadnici Soergelia su bili stanovnici nizije koji su nestali prilično rano, raseljeni od strane naprednijih kopitara, kao što je „džinovsko mošusno goveče“ Praeovibos (doslovno „pre Ovibosa“). Niskorogi Praeovibos je bio prisutan u Evropi i Mediteranu pre 1,5 miliona godina, kolonizovao je Aljasku i Jukon pre milion godina i nestao pre pola miliona godina. Praeovibos je bila veoma prilagodljiva životinja za koju se smatra da je povezana sa faunama hladne tundre (irvasi) i umerenih šumskih oblasti (jelen). Tokom Mindelske glacijacije pre 500.000 godina, Praeovibos je bio prisutan u oblasti reke Kolima u istočnom Sibiru u interakciji sa mnogim megafaunama ledenog doba koja će kasnije koegzistirati sa pripadnicima roda Ovibos, na samoj Kolimi i drugde, uključujući divlje konje, irvase, vunaste mamute i jelen-losove. Međutim, raspravlja se o tome da li je Praeovibos bio direktno predak roda Ovibos, ili su oba roda poticala od zajedničkog pretka, pošto su se ova javljala zajedno tokom srednjeg pleistocena. Branioci porekla iz Praeovibos su predložili da je Praeovibos evoluirao u Ovibos u jednom regionu tokom perioda izolacije i da se kasnije proširio, zamenivši preostalu populaciju Praeovibos.[12]

Bootherium lobanja

Još dva roda nalik rodu Praeovibos imenovana su u Americi u 19. veku, Bootherium i Symbos, koji su sada identifikovani kao muški i ženski oblici jedne, polno dimorfne vrste, „šumskog mušusnog govečeta“, Bootherium bombifrons. Bootherium je naseljavao otvorene šumske predele Severne Amerike tokom kasnog pleistocena, od Aljaske do Teksasa i možda čak u Meksiku, ali je bio najčešći u južnim Sjedinjenim Državama, dok ga je Ovibos zamenio u tundra-stepi na severu, neposredno južno od Laurentijskog ledenog pokrivača.[12][13]

Savremeni Ovibos se pojavio u Nemačkoj pre skoro milion godina i bio je uobičajen u tom regionu kroz pleistocen. Uz reku Mindel, mošusno govedo je takođe stigao do Britanskih ostrva. Nemačka i Britanija bile su južno od skandinavskog ledenog pokrivača i prekrivene tundrom tokom hladnih perioda, ali pleistocensko mušusno goveče se takođe retko beleži u benignijim i šumovitim predelima na jugu poput Francuske i Zelene Španije, gde su koegzistirali sa umerenim kopitarima poput crvenih jelena i turova. Isto tako, poznato je da je mošusno govedo opstalo u Britaniji tokom toplih međuledenih perioda.[12]

Današnja mošusna goveda vode poreklo od drugih za koje se veruje da su migrirali iz Sibira u Severnu Ameriku pre 200.000[14] i 90.000 godina,[15] pošto su prethodno okupirali Aljasku (u to vreme ujedinjenu sa Sibirom i periodično izolovanu od ostatka Severne Amerike od spajanjem ledenih ploča Laurentide i Kordiljera tokom hladnijih perioda) između pre 250.000 i 150.000 godina. Nakon migracije na jug tokom jednog od toplijih perioda ilinojske glacijacije, nealjasko američko mošusno govedo gilo je izolovano od ostalih u hladnijim periodima. Mošusno govedo je već bilo prisutno u svom sadašnjem uporištu na ostrvu Banks pre 34.000 godina, ali je postojanje rugih područja bez leda u Kanadskom arktičkom arhipelagu u to vreme sporno.[12]

Zajedno sa bizonom i račvorogom antilopom,[16] mošusno govedo je bilo jedna od nekoliko vrsta pleistocenske megafaune u Severnoj Americi koja je preživela izumiranje u pleistocenu/holocenu i živela do današnjih dana.[17] Smatra se da je mošusno govedo bilo u stanju da preživi poslednji glacijalni period pronalazeći područja bez leda (refugijum) daleko od praistorijskih ljudi.[15]

Fosilni DNK dokazi sugerišu da mošusna goveda ne samo da su bila geografski rasprostranjenija tokom pleistocena, već i genetski raznovrsnija.[18] Tokom tog vremena, druge populacije mošusnih goveda živele su širom Arktika, od Urala do Grenlanda. Nasuprot tome, sadašnji genetski sastav vrste je homogeniji. Klimatske fluktuacije su možda uticale na ovu promenu u genetskoj raznolikosti: istraživanja pokazuju da su hladniji periodi u istoriji Zemlje povezani sa većom raznovrsnošću, a topliji periodi sa većom homogenošću.[17]

Opis[uredi | uredi izvor]

Mošusno goveče je visoko 1,2 metra u ramenima. Mužjaci su dugački 2-2,5 metara. Prosečno teže oko 285 kg, mada mogu dostići i 400 kg. Ima debelo krzno i dugačku sivo-crnu dlaku. Rogovi su dugi i povijeni nadole, sa uzdignutim vrhovima.

Rasprostranjenje[uredi | uredi izvor]

Areal mošusnog govečeta obuhvata Kanadu, Grenland i Aljasku. Sa Aljaske je istrebljeno početkom 20. veka, ali je ponovo naseljeno u tim krajevima. Sa ostrva Banks, gde živi velika većina današnje populacije, naseljeno je Švedsku, Norvešku i Rusiju (Sibir). Poslednja krda ovih životinja van Severne Amerike su živela na poluostrvu Tajmir u Sibiru pre 2.000 godina.[19]

Način života[uredi | uredi izvor]

Živi u krdima od 10 do 20 jedinki, mada ih može biti i preko 70. Tokom zime su krda sastavljena od mužjaka, ženki i mladunaca, a leti, za vreme sezone parenja, jedan dominantan mužjak otera ostale iz krda, pa oni lutaju tundrom u posebnim krdima. U opasnosti krdo stvara krug u čijem se centru nalaze mladunci i ženke, a mužjaci spolja odbijaju napade rogovima. Ovaj način odbrane je uspešan protiv vukova, ali zbog tog zastajanja i branjenja su mnogo stradali od ljudi.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Gunn, A.; Forchhammer, M. (2008). „Ovibos moschatus”. Crveni spisak ugroženih vrsta IUCN. IUCN. 2008: e.T29684A86066477. Pristupljeno 24. 12. 2019. 
  2. ^ de Blainville, M. H. (1816). „Sur plusieurs espèces d'animaux mammifères, de l'ordre des ruminans”. Bulletin des Sciences Par la Société Philomathique de Paris. 1816: 76. „g. XI. Ovibos'” 
  3. ^ Kowarzik, K. (1911). „Das Tränenbein von Ovibos moschatus Blainv.”. Zoologischer Anzeiger. 37: 106—107. 
  4. ^ Zimmermann, E.A.W. (1780). „Der Muskusochse”. Enthält ein vollständiges Verzeichnis aller bekannten Quadrupeden. Geographische Geschichte des Menschen, und der allgemein verbreiteten vierfüssigen Thiere. 2. Leipzig: Weygandschen Buchhandlung. str. 86—88. 
  5. ^ Raufuss, I., & von Koenigswald, W. (1999). New remains of Pleistocene Ovibos moschatus from Germany and its geographic and stratigraphic occurrence in Europe. Geologie en Mijnbouw, 78(3), 383-394.
  6. ^ Lent, Peter C (1988). „Ovibos moschatus” (PDF). Mammalian Species. 302 (1–9): 1—9. JSTOR 3504280. doi:10.2307/3504280. Arhivirano iz originala (PDF) 2013-05-20. g. 
  7. ^ Grubb, P. (2005). „Order Artiodactyla”. Ur.: Wilson, D.E.; Reeder, D.M. Mammal Species of the World: A Taxonomic and Geographic Reference (3rd izd.). Johns Hopkins University Press. str. 707. ISBN 978-0-8018-8221-0. OCLC 62265494. 
  8. ^ Flood, P. F.; Abrams, S. R.; Muir, G. D.; Rowell, J. E. (avgust 1989). „Odor of the muskox”. Journal of Chemical Ecology. 15 (8): 2207—2217. PMID 24272381. S2CID 8453835. doi:10.1007/bf01014110. 
  9. ^ Houston, Clarence Stuart; Houston, Stuart; Ball, Tim; Houston, Mary (oktobar 2003). Eighteenth-Century Naturalists of Hudson Bay. McGill-Queen's Press - MQUP. str. 241. ISBN 9780773522855. 
  10. ^ Animal Life in Greenland – an introduction by the tourist board Arhivirano 2012-04-27 na sajtu Wayback Machine. Greenland-guide.gl. Retrieved on 2011-09-15.
  11. ^ Burnie D and Wilson DE (Eds.), Animal: The Definitive Visual Guide to the World's Wildlife. DK Adult (2005), ISBN 0-7894-7764-5
  12. ^ a b v g d Peter C. Lent (1999). Muskoxen and Their Hunters: A History. University of Oklahoma Press. ISBN 978-0-8061-3170-2. Pristupljeno 2013-08-25. 
  13. ^ „KGS--Guidebook 5--Wisconsinan Mammalian Faunas”. ku.edu. 
  14. ^ Wildlife Management Advisory Council (North Slope) fact sheet. taiga.net.
  15. ^ a b „Hinterland Who's Who”. Arhivirano iz originala 25. 4. 2013. g. 
  16. ^ Smithsonian Institution. North American Mammals: Pronghorn Antilocapra americana Arhivirano na sajtu Wayback Machine (22. januar 2016)
  17. ^ a b Switek, Brian. "Prehistoric DNA Reveals the Story of a Pleistocene Survivor, the Muskox." Laelaps blog on Science Blogs, posted 10 Mar. 2010. Accessed 18 Jan. 2013.
  18. ^ „Muskox Suffered Loss Of Genetic Diversity At Pleistocene/Holocene Transition”. Science Daily. 2005-10-06. Pristupljeno 2011-03-03. 
  19. ^ Muskox Suffered Loss Of Genetic Diversity At Pleistocene/Holocene Transition, Pristupljeno 13. 4. 2013.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Mošusno goveče na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мошусно_говече&oldid=25298513”