Mo-ci

Moci
Lični podaci
Datum rođenja	oko 470. p. n. e.
Mesto rođenja	Lu (Kina)
Datum smrti	390. p. n. e.
Mesto smrti	Kina
Filozofski rad
Epoha	antička filozofija
Regija	kineska filozofija
Škola filozofije	osnivač mocizma
Ideje	univezalna ljubav, pacifizam
Uticao na	Škola imena

Moci (kin: 墨子; pin: Mòzǐ) ili Mo Cu (Vejd-Džajls: Mo Tzu) ili Micijus (lat. Micius), pravim imenom Mo Di (kin: 墨翟; pin: Mò Dí; u značenju Učitelj Mo; oko 470—390. p. n. e.), bio je kineski filozof, osnivač mocističke škole, vodeći u razdoblju „stotine filozofa”.

Bio je prvi veliki kineski filozof nakon Konfucija, i njegov prvi protivnik. Glavni cilj njegovog propovedanja bilo je suprotstavljanje i tradicionalnim institucijama i teorijama Konfucija i konfucijanaca. U stara vremena njegova slava bila je ravna Konfucijevoj, a njegovo učenje ne manje uticajno.

Njegovo glavno učenje je o uzajamnoj solidarnosti koju on naziva „sveobuhvatna ljubav”. U njegovim spisima sačuvani su najstariji elementi kineskog učenja o prirodi.

Život

Njegovo je prezime bilo Mo, a ime Ti. Pošto Istorijski zapisi (Shih Chi) ne govore odakle je bio, i zapravo skoro ništa ne kazuju o njegovom životu, postoje različita mišljenja o njegovoj domovini. Neki učenjaci smatraju da je bio rodom iz Sunga (danas istočni Honan i zapadni Šantung), a drugi da je bio iz Lua, iste države kao Konfucije. Takođe su neizvesni tačni datumi njegovog rođenja i smrti, ali je verovatno živeo između 479. i 381. godine p. n. e.

Okupljanje ratnika

Pretpostavlja se da su Moci i njegovi sledbenici potekli od vitezova-lutalica, čija je etika uticala na njegovo učenje. Na osnovu knjige Moci, kao i drugih izvora, znamo da su mocisti sačinjavali strogo disciplinovanu organizaciju sposobnu za vojnu akciju. Vođa organizacije nosio je naziv Ču Cu, »Veliki učitelj« i odlučivao je o životu i smrti članova grupe. Moci je bio prvi »Veliki učitelj« svoje grupe.

Knjiga Huai-nan-tzu, iz 2. veka pre naše ere, prenosi da je »Mocijevih učenika bilo sto osamdeset na broju, a da je on svima mogao narediti da uđu u vatru ili hode po oštricama mačeva i da ih čak ni smrt ne bi naterala u bekstvo« (gl. 20). U samoj knjizi Moci je devet poglavlja posvećeno taktici vođenja defanzivnog rata i tehnikama građenja oružja za odbranu gradskih bedema. Sve ovo pokazuje da su mocisti prvobitno bili organizovani kao grupa ratnika.

Za razliku od vitezova-lutalica, koji su bili ljudi spremni da idu u svaku borbu pod uslovom da budu plaćeni, Mocijevi sledbenici su bili žestoki protivnici agresivnog rata; pristajali su da se bore samo u ratovima koji su bili strogo odbrambeni.

Odbrana države Sung

Mohisti su, osim po svojim pacifističkim shvatanjima, bili poznati kao kao dobri inženjeri i stručnjaci za fortifikaciju

Izvori prenose da je Moci bar jednom organizovao svoje sledbenike za vojnu odbranu Sunga, kad je toj državi zapretila najezda iz susedne države Č'u.

Knjiga Moci prenosi da je poznati izumitelj mehaničkih naprava Kung-šu Pan, u službi države Č'u, dovršio konstrukciju novog oruđa za probijanje gradskih bedema. Država Č'u se pripremala da tim novim oruđem napadne Sung. Čuvši za to, Moci otide da ubedi njihovog vladara da se okane ratnih nauma. Tamo su on i Kung-šu Pan pred kraljem demonstrirali svoja oruđa za napad i odbranu. Moci je prvo skinuo pojas i od njega načinio grad, upotrebljavajući štapić kao oruđe. Na to je Kung-šu Pan postavio devet raznih minijaturnih sprava za napad, ali ga je Moci devet puta odbio. Konačno je Kung-šu Pan potrošio sve svoje sprave za napad, dok je Mocijeva odbrana bila daleko od toga da bude iscrpljena. Tad reče Kung-šu Pan: »Znam kako bih te mogao poraziti, ali neću da kažem«. Na to Moci odgovori: »Znam šta je to, ali ni ja neću da kažem.« Kad je kralj upitao šta time misle, Moci nastavi: »Kung-šu Pan se nosi mišlju da me ubije. Međutim, moj učenik Č'in Ku-li i ostali, trista ljudi na broju, već su naoružani mojim odbrambenim oruđima i čekaju na bedemima Sunga napadače iz Č'ua. Mada mene možete ubiti, njih ne možete istrebiti.« Na ovo Kralj uzviknu: »Vrlo dobro! Onda da ne napadamo Sung«.

Učenje

Glavni članak: Mocizam

Glavni izvor za izučavanje njegove misli jeste knjiga koja nosi njegovo ime, Moci, sadrži 53 poglavlja i predstavlja zbirku spisa njegovih sledbenika, kao i njegovih vlastitih.

Sveobuhvatna ljubav

Njegovo glavno učenje je učenje o univerzalnoj ljubavi. Ljubav ne mora da počinje sa sinovskom pobožnošću; umesto toga, ona bi trebalo da bude univerzalna, pružena podjednako svim porodicama i državama.

Moci ne kritikuje središnju konfucijansku ideju čovekoljublja (jen) i ispravnosti (yì); on, zapravo, često govori o ovim dvama vrlinama. Međutim, ono što podrazumeva ovim izrazima, unekoliko se razlikuje od načina na koji su ih shvatili konfucijanci. Za Mocija čovečnost i pravednost znače sveobuhvatnu ljubav, što je središnji koncept njegove filozofije, a predstavlja proširenje etike staleža vitezova-lutalica (hsieh) iz kojeg je Moci ponikao. Ta etika je, naime, bila da unutar svoje grupe »podjednako uživaju i podjednako pate« (uobičajena izreka vitezova kasnijih vremena). Uzimajući kao osnovu ovaj grupni koncept, Moci je pokušao da ga proširi, propovedajući učenje da svako u svetu valja da voli sve druge, podjednako i bez isključivosti.

Knjiga Moci (sv. 7)

U knjizi Moci tri poglavlja su posvećena temi sveobuhvatne ljubavi. Moci najpre pravi razliku između načela »isključivosti« i »sveobuhvatnosti«. Čovek koji se pridržava načela isključivosti veli: Besmisleno je da za prijatelje brinem koliko bih brinuo za sebe i da se za njihove roditelje staram kao što bih se starao za svoje. Posledica ovoga je da takav čovek ne čini bogzna šta za svoje prijatelje. Međutim, čovek koji se pridržava načela sveobuhvatnosti naprotiv kaže: Moram se za svoje prijatelje brinuti koliko i za sebe, a za njihove roditelje kao što bih se brinuo za svoje. Posledica je da on za svoje prijatelje čini sve što može. Pošto je načinio ovu razliku, Moci postavlja pitanje: Koje je od ova dva načela ispravno?

Moci potom primenjuje »probe rasuđivanja« da bi odredio koje je načelo ispravno. Po njemu, svako načelo mora se ispitati trima probama, i to: »njegova osnova, njegova provera i njegova primena«. Zdravo i ispravno načelo »treba da se zasniva na Volji Neba i duhova i na delima drevnih mudraca-kraljeva«. Onda ga »valja proveriti čulima sluha i vida običnih ljudi«. I, konačno, »treba ga primeniti, usvajanjem u vladanju, i posmatrati da li je blagotvorno po zemlju i narod«. Od ove tri probe, poslednja je najvažnija. U poglavlju nazvanom »Sveobuhvatna ljubav«, Moci kaže:

Zadatak čovekoljubivog čoveka je da svetu pribavi blagodati, a otkloni nesreće. Koje su dakle najveće među svim sadašnjim nesrećama u svetu? Velim da su nesreće u svetu napadi velikih država na male, uznemiravanje, malih kuća od strane velikih, ugnjetavanje slabih od strane jakih, zloupotreba nekolicine od strane mnoštva, varanje naivnih od strane lukavih i preziranje poniženih od strane poštovanih... Kad počnemo da razmišljamo o uzrocima svih ovih nesreća — pitamo se kako su nastale? Jesu li proizašle iz ljubavi prema drugima i napora da se drugima učini dobro? Moramo odgovoriti da nije tako. Pre bismo rekli da su nastale iz mržnje prema drugima i povređivanja drugih. Ako klasifikujemo one koji u svetu mrze druge i nanose im povrede, da li ćemo ih nazvati ’isključivim’ ili ’sveobuhvatnim’? Moramo reći da su ’isključivi’. Nije li onda ’uzajamna isključivost’ uzrok svih velikih nesreća u svetu?

Moci zaključuje da je načelo isključivosti pogrešno, i da ga treba zameniti sveobuhvatnošću, što će doneti mir i napredak svetu:

Kad svako poštuje države drugih kao što poštuje vlastitu, ko će napasti te druge države? Drugi će se poštovati kao što čovek poštuje sebe. Kad svako bude poštovao gradove drugih kao vlastiti, ko će osvojiti te druge gradove? Drugi će se poštovati kao što čovek sebe poštuje. Kad svako bude poštovao kuće drugih kao što poštuje svoju, ko će uznemiravati te druge kuće?

Moci zaključuje da je „uzajamna sveobuhvatnost” uzrok velikoj blagodati za svet te je stoga načelo sveobuhvatnosti ispravno. (Moci, gl. 16). Čovekoljubiv čovek, čiji je zadatak da pribavi blagodati a otkloni nesreće, mora uspostaviti sveobuhvatnu ljubav kao merilo delanja i za sebe i ostale. Kad svako bude postupao u skladu s merilom sveobuhvatne ljubavi, nastaće idealni odnosi u svetu:

Tada će pažljive uši i oštre oči odgovoriti kako bi služile jedne drugima, udovi će biti ojačani da bi radili jedni za druge, a oni koji znaju ispravno načelo, neumorno će poučavati druge. Tako će stari i udovci imati podršku i hranu da dokončaju svoju starost, a mladi, slabi i siročad imaće mesto podrške u kome će moći da odrastu. Kad se za merilo usvoji sveobuhvatna ljubav, onda takve blagodati slede.

Poreklo države

Da bi ljudi upražnjavali sveobuhvatnu ljubav, nužne su političke sankcije. Moci razvija svoju teoriju porekla države, prema kojoj vlast potiče iz dva izvora: volje naroda i Božje volje. Glavni zadatak vladara jeste da nadzire ponašanje naroda, nagrađujući one koji upražnjavaju sveobuhvatnu ljubav, a kažnjavajući one koji to ne čine. Da bi to uspešno obavljao, njegova vlast mora biti apsolutna.

Po Mociju, ljudi su pre stvaranja države živeli u »prvobitnom stanju« u kojem je »svako imao svoje merilo za pravo i krivo. Gde je bio jedan čovek, postojalo je jedno merilo. Gde su bila dva, postojala su dva merila. Gde je bilo deset ljudi, postojalo je deset merila. Svaki čovek je smatrao da je u pravu, a da ostali greše«. »Svet je bio u velikom neredu, a ljudi nalik pticama i zverinju. Stoga su odabrali najvrlijeg i najsposobnijeg čoveka u svetu i postavili ga za Sina Neba« (Moci, gl. 11). Tako je vladara prvobitno uspostavila volja ljudi kako bi se izbavili od bezakonja. Dalje, o razlogu nastanka države, Moci kaže:

Kada su u drevna vremena Bog i duhovi uspostavili državu i gradove i postavili vladare, nisu to uradili da bi njihov položajučinili visokim ili radi njihove koristi, već da pribave blagostanje ljudima, otklone nesreće, obogate siromašne, opasnost zamene bezbednošću, a zbrku redom« (gl. 12).

Država je stvorena da okonča nered koji je postojao zbog pobrkanih merila pravog i krivog. Stoga je, po rečima Mocija, osnovna funkcija države »da objedini merila«. Unutar države može postojati samo jedno merilo, jer kad bi postojalo mnoštvo merila ljudi bi se brzo vratili u stanje nereda i haosa.

Pacifizam

Moci je bio pacifista tokom perioda kineske istorije koji se naziva „period zaraćenih država” (403—221. p. n. e.). On je smatrao da vrednosti patrijarhalnog društva neizbežno vode ka ratu. Mo Ce i njegovi sledbenici putovali su od jedne do druge države kako bi odgovorili kraljeve od ratovanja i savetovali slabe države kako sebe da odbrane.

Antikonfucijanstvo

Moci je odgojen Konfucijevim tekstovima, ali se suprotstavio duhovnom agnosticizmu, podaničko-porodičnim vrlinama i društvenom ritualu tadašnjega konfučijanizma. Za razliku od Konfucija, koji je tradicionalne institucije, rituale, muziku i književnost iz razdoblja vladavine dinastije Ču pokušao da racionalizuje i opravda etikom, Moci je dovodio u pitanje njihovu vrednost i pokušao je da ih zameni nečim jednostavnijim, ali, po njegovom mišljenju, korisnijim. Ukratko, Konfucije je racionalizovao i opravdavao staru civilizaciju, dok je Moci bio njen kritičar.

U stara vremena društvene razonode kao što su rituali i muzika bile su isključivo namenjene aristokratima; sa stanovišta običnog čoveka, one su stoga bile luksuz lišen ma kakve praktične upotrebljivosti. Moci i mocisti su sa tog stanovišta kritikovali tradicionalne institucije i one koji su ih racionalizovali, Konfucija i konfucijance. Moci se snažno suprotstavljao upotrebi rituala, muzike i poezije kao puteva ka rešavanju čovekovih problema, a kritikovao je konfučijevce i zbog njihovog prenaglašavanja uloge čoveštva kao jedinog puta ka smirenju i harmoniji. Tvrdio je da moralni kriterijumi delanja moraju ležati u prosperitetu i dobrobiti koje ono donosi.

Po knjizi Moci, načela konfucijanaca na četiri načina upropašćavaju svet:

1. Konfucijanci ne veruju u postojanje Boga ili duhova, »što ima za posledicu da su Bog i duhovi nezadovoljni«.
2. Konfucijanci nastoje na komplikovanim sahranama i trogodišnjoj žalosti nakon smrti roditelja, te se time traće bogatstvo i energija ljudi.
3. Konfucijanci pridaju važnost upražnjavanju muzike, što vodi istovetnom rezultatu.
4. Konfucijanci veruju u predodređenu sudbinu, prouzrokujući time da ljudi budu lenji i da se mire s tom sudbinom (Moci, gl. 48).

U drugom poglavlju, nazvanom »Antikonfucijanstvo«, takođe se kaže sledeće:

»Čak ni oni čiji je život dug ne mogu iscrpsti znanje potrebno za njina izučavanja. Čak ni ljudi mladalačke krepkosti ne mogu izvršiti sve ceremonijalne dužnosti. Čak ni oni koji su nakupili bogatstvo ne mogu sebi priuštiti muziku. Oni uveličavaju lepotu pokvarenih umetnosti i zavode svog vladara na stranputicu. Njihovo učenje ne može zadovoljiti potrebe vremena, niti njihovo znanje može vaspitati narod« (gl. 39).

On takođe kritikuje konfucijance zbog nedoslednosti, jer su oni isticali značaj pogrebnih i žrtvenih rituala, a nisu verovali u postojanje duhova. Moci je govorio da je isto kao „učiti ceremonije gostoprimstva kad gostiju nema, ili bacati mreže kad nema ribe” (gl. 48).

Kritike

Konfučijanski filozof Meng Cu je kritikovao Mocija zbog prenebregavanja poslušnosti koju je sin morao da pokaže prema ocu.

Vidi još

• Mocizam
• Kineska filozofija

Literatura

• Julan, Fung (1977). Istorija kineske filozofije. Beograd: Nolit. 
• Elijade, Mirča (1996). Vodič kroz svetske religije. Beograd: Narodna knjiga. 
• Mocizam (2006). Kembridžova ilustrovana istorija religije. Novi Sad: Stilos. ISBN 978-86-7473-281-6.

Spoljašnje veze

• (jezik: hrvatski) Mo-tzu (Proleksis enciklopedija)
• (jezik: hrvatski) Mozi (Hrvatska enciklopedija)