Muhamed

Iz projekta Википедија

Skoči na: navigacija, pretraga
Muhamed
26. april. 570 - 20. januar. 632
Halif Arabije
Period 630-632
Prethodnik -
Naslednik Abu Bekr
Otac Abdulah
Majka Amina

Muhamed (arapski: محمد; punim imenom: Abu al-Qasim Muhammad Ibn Abd Allāh al-Hashimi al-Qurashi) je bio islamski prorok koji je živeo u Arabiji od oko 570. do 632. godine. Muslimani ga smatraju za poslednjeg Božjeg poslanika.

Sadržaj

[uredi] Detinjstvo i mladost

Muhamed je rođen 12. aprila 571. godine, u okolini Meke u plemenu Kurejš.[1] Njegov otac Abdulah je umro oko šest meseci pre njegovog rođenja, pa je ostao samo sa majkom i dedom.[2] Kao mali, živeo je van grada u pustinji, kao što je tad bio običaj u Arabiji. Kada je bio šest godina star, majka mu je umrla, a samo dve godine kasnije umro mu je i deda. Tada ga je prihvatio njegov stric, mlađi brat njegovog oca Abu Talib, vođa klana Banu Hašim od plemena Kurejši, i Muhamed je počeo da živi sa njim.[3] S njim je još kao dečak sa trgovačkim karavanom putovao u Siriju gde je susreo hrišćanske monahe i askete. Prema predanju, jedan od njih, Bahira, je prepoznao njegovu izabranost kao Božjeg proroka.[4]

Otprilike u dvadesetoj godini života stupio je u službu bogate trgovačke udovice Hatidže, pa je s njenim karavanima po svojoj prilici još dva puta boravio u Siriji. Stupivši u brak sa Hatidžom, koja je bila desetak godina starija od njega, Muhamed se oslobodio materijalnih briga i mogao se posvetiti dokolici i razmišljanju. U tom razdoblju on je posinio Aliju, sina svoga strica Abu Taliba, i mladog oslobođenog roba Zaida ben Harisa, koji je pripadao jednom hrišćanskom arapskom plemenu iz sirijske pustinje. U isto vreme Muhamed se zainteresovao za shvatanje arapskih monoteista hanifa koji su priznavali Avrama kao svoga preteču i verovali u jednog boga. Muhamed je u vreme kad se približavao svojoj četrdesetoj godine doživeo svoje prve vizije. Prema predanju, čuo je da ga doziva glas s neba i naređuje mu da u božje ime progovori svome narodu kao božji prorok. Svoje doživljaje je poverio samo svojoj ženi Hatidži i ona je smesta poverovala u njegov proročanski poziv.[5] To ga je ohrabrilo, i on je uskoro za svoja shvatanja pridobio svoje usvojene sinove Aliju i Zaida kao i nekolicinu drugih najbližih rođaka i prijatelja.[6]

[uredi] Počeci Kurana

Za više informacija pogledajte Kuran.

Deo serijala članaka
 Islam
Verovanja
Jednost Boga
Anđeli
Objave (Kuran)
Proroci (Muhamed)
Predodređenje
Sudnji dan
Dužnosti
Ispovedanje vere
Molitva
Post
Milodar
Hodočašće
Istorija
Hronologija • Ashabi
Pravedni kalifi
Ogranci
Suniti • Šiiti • Sufi

Kategorija:Islam

pogledaj • razgovor • uredi

Muhamed je svake godine po nekoliko sedmica sam meditirao u pećini na planini Hira blizu Meke.[7][8] Predanje kaže da je 610. godine, tokom jednog od svojih meditativnih povlačenja, Muhameda u pećini posetio anđeo (arapski: melek) Gavrilo. On je tad, po legendi, počeo da mu ponavlja Božje reči dok ih Muhamed nije zapamtio. Ovo su bile prve sure i počeci Kurana tako je počeo islam. Jedno vreme, o svojim otkrivenjima i proročkom pozivu, govorio je samo porodici i najbližim prijateljima, ali krug se širio i počinjao svakodnevno da se sastaje.[9] Posle tri godine, Muhamed je počeo javno da širi učenje u Meki, gde su islam prvo prihvatili siromasi. Muhamed je žestoko osuđivao mnogoboštvo, ali i gramzljivost bogataša. Pozivao je sve imućne da se odreknu svoga bogatstva i podele ga sirotinji. Zahtevao je da se svi bez razlike jednako podvrgavaju božijoj volji. U neograničenoj pokornosti neosporno je zagovarao društvenu nivelaciju i jednakopravnost među muslimanima. Međutim, trgovci su se bojali da bi nova vera štetila njihovom bogatstvu (trgovci su se bogatili na račun vernika koji su dolazili u Kabu da se mole svojim bogovima) pa su pokušavili da ga isteraju iz Meke. Međutim, imao je jaku zaštitu Abu Taliba i njegovog klana Banu Hašim.[10][11] Kad je Abu Talib umro 619. godine, stanje muslimana Muhameda u Meki se značajno pogoršava. Pri svojim javnim istupima u gradu, oko Kabe, Muhamed je sve češće nailazio na opiranje, grdnje i poruge.[12]

Prema islamskoj tradiciji, oko 620. godine se Muhamedu desilo čuveno "noćno putovanje" (arapski: الإسراء و المعرا Isra va al-Miradž), kada ga je arhanđel Gavrilo čudesnim načinom uzneo do nebesa, gde je razgovarao sa Adamom, Avramom (arapski: Ibrahim), Mojsijem (arp: Musa) i Isusom (arp: Isa) i od samog boga primio naredbe o verskim pobožnostima muslimana.[13]

Tražeći mesto gde bi se preselio, dobio je prijateljske pozive od nekih klanova iz Jatriba (Medina), grada koji se nalazio na 250 milja severno i u kome je bilo poprilično jevrejskog življa.

[uredi] Prelazak iz Meke u Medinu

Za više informacija pogledajte Hidžra.

Vremenom su redovi muslimana rasli, ali i opiranje u Meki, čime je prorokov život doveden u opasnost. Zbog toga su predstavnici dvanaest najvažnijih klanova Jatriba (kasnije Medina), u kome je bilo poprilično jevrejskog življa, uputili poziv Muhamedu da sa svojim pristalicama pređe u njihov grad sa svrhom da tu ukloni međusobne sporove stanovništva i da bude nezavisni arbirat čitavoj zajednici.[14] Njegovi sledbenici su počeli da se tamo preseljavaju, i 16. juna 622. godine, Muhamed i njegov savetnik Abu Bakr prelaze u Medinu. Taj događaj, poznat kao hidžra (preseljenje), obeležava početak islamske ere i prvi dan (1. muharaam) u brojanju godina po islamu.[15]

U narednih deset godina, koliko je Muhamed živeo u Medini, on je nastavio da zapisuje poruke otkrivenja koje, zajedno sa njegovim zapamćenim izrekama i delima, predstavljaju jezgro muslimanske vere. Takođe je razvio i veoma snažnu organizatorsku delatnost. On tu više nije bio samo prorok nego je postao i politički vođa. Veoma je brzo oko sebe okupio brojnu zajednicu pristalica. Uži krug su činili „Muhadžiri“, izbeglice iz Meke, a širi krug „Ansari“, obraćenici koji su pristupili pokretu u Jatribu. Svi su oni postali solidarna celina, među sobom jednaka u islamu. Grad Jatrib, premda je u njemu bila manjina Muhamedovih pristalica koja je prihvatala novu veru, proglašen je za „Prorokov grad“ (Medinaat at Naabi), pa je na toj osnovi nastalo ime Medina. U Medini je Muhamed odmah započeo gradnju bogomolje (mošeje) u kojoj se nalazi „niša“, tj. deo koji je imao obavezni smer klanjanja, a koji je bio okrenut prema Jerusalimu. U medinskom razdoblju Muhamed je i dalje razvijao svoju religiju mnogim novim elementima, sistematizovao je i izgradio nove obrede. Još u prvoj godine nakon preseljenja u Medinu Muhamed je doneo Ustav svoje zajednice pod nazivom „Uma“, odredivši je kao natplemensku organizaciju među sobom jednakih božijih podanika.[16]

[uredi] Sukobi sa Mekom

Uskoro u Medinu počinju da pristižu i Mekanski trgovci, pljačkajući stanovnike i vršeći pljačke po gradu[traži se izvor]. Pljačkanja karavana su eskalirala u nešto nalik ratu između Meke i Medine. Prva borba se desila 624. kada su medinski muslimani pod vođstvom samog Muhameda napali kod El Bedre veliki karavan trgovaca i mekanske čete, koji su karavanu pritekli u pomoć, nanevši im težak poraz.[17] Muslimani, u bici na Bedru, sa samo 300 vojnika pobeđuju armiju Meke koja je imala više od 800.

Međutim, malo više od godinu kasnije, Muslimani gube bitku kod Uhuda.[18] U bici je sam Muhamed bio ranjen, a trećina boraca je izgubila život. Ipak, poraz nije bio toliko velik, pa se obe strane pripremaju za konačnu odlučujuću bitku.

Dve godine kasnije, Meka šalje 10.000 vojnika na Medinu protiv oko 3.000 branilaca. Opsada grada je trajala dve nedelje, ali na kraju ipak muslimani pobeđuju u toj bici zahvaljujući boljoj strateškoj pripremi.[19]

Мухамед са својим присталицама креће на Меку.
Muhamed sa svojim pristalicama kreće na Meku.

U februaru 628. Muhamed je sa velikom vojskom pošao protiv svoga rodnog grada, ali je pohod okončan sklapanjem desetogodišnjeg mira koji je, uz ostale odredbe, dopustio muslimanima da naredne godine dođu u Meku i tu nesmetano izvrše verske obrede. Potvrdivši time zasnovanost svoje vere na arapskim tradicijama, Muhamed je veoma ojačao svoj ugled.[20]

[uredi] Osvajanje Meke

Kada je u Meki 630. godine bio ubijen jedan musliman, Muhamed se okoristio time i preduzeo presudni vojni pohod protiv Meke. Do borbe nije ni došlo. U Meki su shvatili da je otpor islamu beskoristan i da se suprotnosti mogu rešiti sporazumom. Muhamed je priznao Meki položaj svetog grada, ali je Kaba morala biti proglašena svetilištem jedinoga Boga (arp: Alah). Većina stanovnika Meke prelazi na islam i Muhamed uništava sve statue arapskih bogova u Kabi.[21]

[uredi] Osvajanje Arabije

Iz Meke Muhamed širi granice islama i islamske države. Dolazi do podvrgavanja najpre susednih, a zatim i svih udaljenih arapskih plemena Muhamedovom autoritetu. On insistira da njegovi saveznici prihvate islam, i tako je već pola Arabije deo islamske države. Kada 630. godine čuje o velikoj armiji neprijateljskih država, Muhamed odlazi da ih susretne. Sa pobedom Muslimana u ovoj bici kod Hunajna, preostali delovi Arabije koji nisu pod Muhamedovom kontrolom brzo prihvataju savez sa njim. Muhamed je preminuo 8. juna 632. godine, u svojoj šezdesettrećoj godini, pošto je završena objava Kur'ana časnog. Za manje od deset godina on je ujedinio celo Arabijsko poluostrvo. Širenje muslimanske vere u doba Muhameda vršilo se na dva načina: ili je neko pleme priznalo svoju podložnost Umi, ali je zadržavalo svoju veru, pa je stoga moralo plaćati danak (džiziju), ili je prihvatilo islam, uklapalo se u versko-političku zajednicu (Umu) i plaćalo samo versku dažbinu (zekat). Na takvim odnosima bila je ujedinjena gotovo cela Arabija.[22]

[uredi] Smrt

Пророкова џамија у Медини, где се налази Мухамедов гроб.
Prorokova džamija u Medini, gde se nalazi Muhamedov grob.

Deset godina nakon prelaska u Medinu, Muhamed je krenuo na prvi islamski hadžiluk, učeći svoje sledbenike pravilima i običajima godišnjeg hadža.[23] Po svršetku hodočašća, Muhamed je održao čuveni govor, poznat kao Oproštajna beseda(arapski: Khutbat al-Wadaa'). Savetovao je muslimane da se ne drže nekih starih običaja već da žive u novoj islamskoj zajednici.

Nekoliko meseci nakon oproštajnog hodočašća, Muhamed se razboleo. Nakon nekoliko dana glavobolje i slabosti, preminuo je (preselio na ahiret) 8. juna 632. godine u svom domu u Medini, bez muškog naslednika[24]. Sahranjen je u grobnici koja je prvobitni bila u kući njegove njegove žene Aiše, a danas se nalazi u Prorokovoj džamiji u Medini.[25] Pored Muhamedovog groba, nalazi se jedan prazan grob za koji muslimani veruju da čeka Isusa.[26]

[uredi] Nasleđe i podele

Kada je Muhamed umro, dok su njegov nećak i zet Ali ibn Abu Talib i njegov ujak al-Abas pobožno čuvali beživotno telo proroka, drugi sledbenici su se okupili da izaberu naslednika ili kalifa (od khalafa - „slediti"). U zoru, posle dugog savetovanja, skupština je odlučila da prvi naslednik prorokov bude Abu Bakr, njegov tast i pratilac na hidžri do Medine, izabran lično od Muhameda da vodi zajedničke molitve. Tokom dve godine svoga kalifata, Abu Bakr je učvrstio muslimansku dominaciju u Arabiji, pomirio buntovna beduinska plemena i ratovao protiv vizantijske Sirije. Abu Bakrov naslednik i drugi kalif bio je Omer (634-644), koji je osvojio Siriju i deo Egipta i Mesopotamije. Posle Omerove smrti, počele su velike šizme. Sledbenici Alija, prorokovog nećaka i muža prorokove kćerke Fatime, očekivali su od njega da postane novi kalif, ali aristokrata Osman (644-656) iz porodice mekijanskih Umajada, bivših prorokovih neprijatelja, je izabran umesto njega. U skladu sa ideologijom revafid (oni koji ne priznaju/prvi kalifi), članovi Ši`a Ali (ili „Alijeve stranke"), izjavili su da nasledstvo mora da bude ustanovljeno na osnovu bližih srodničkih relacija: kalif mora da bude ne samo iz plemena Kurejš, već takođe iz familije Hašemita i zakonski rođen u braku Fatime, prorokove kćerke, sa Ali ibn Abi Talibom, što je trebalo da znači dinastiju Alid.[27]

Godine 656. naše ere, Umajada Osmana je ubila grupa Alijevih sledbenika. Alija nije poricao njihovu akciju. Izabrani kalif (četvrti u suni-nizu), Alija, morao je da se suoči sa bogatim i moćnim umajadskim guvernerom Sirije, Muavijom, i njegovim pronicljivim generalom Amr ibn al-Asom, osvajačem Egipta. Kada su Alijeve trupe konačno preuzele vođstvo u bici kod Sifina na Eufratu, Amr ibn al-As je zakačio stranice iz Kurana na koplja svojih vojnika i Alijeva vojska je prestala da se bori. Amr ibn al-As zatražio je posredovanje između Alija i Muavije, i ovog drugog je zastupao tako uspešno da su Alijevi predstavnici prihvatili Muavijin zahtev za kalifatom. Došlo je do nove komplikacije, koja je međusobno podelila Alijeve pristalice, slabeći time još više Alijev položaj. Velika grupa iz Alijeve vojske, karidžiti ili „šizmatici" (od karidža - otići, izaći), nije prihvatila arbitražu ljudskih bića, jer „nema drugog suda do Božjeg"[28]. Umesto da se bori protiv Muavije, Ali se okrenuo protiv karidžita, i tako je postao njihov smrtni neprijatelj. Godine 661. karidžiti su ga ubili. Nakon toga, kalif Muavija je osnovao dinastiju Umajada iz Damaska (661-750).

[uredi] Navodi

Викизворник
Vikimedija ostava ima još multimedijalnih fajlova vezanih za:
  1. ^ Encyclopedia of World History (1998), p. 452
  2. ^ Josef W. Meri (2005), p. 525
  3. ^ Watt (1974), p. 7.
  4. ^ Armand Abel, Bahira, Encyclopaedia of Islam
  5. ^ Watt (1953), p. 86
  6. ^ Watt (1953), p. 86
  7. ^ Emory C. Bogle(1998), p.6
  8. ^ John Henry Haaren, Addison B. Poland(1904), p.83
  9. ^ Mirča Elijade, Vodič kroz svetske religije, Narodna knjiga, 1996.
  10. ^ Watt (1964) p. 76.
  11. ^ Peters (1999) p. 172.
  12. ^ Uri Rubin, Quraysh, Encyclopaedia of the Qur'an
  13. ^ Encyclopedia of Islam and the Muslim World (2003), p. 482
  14. ^ Watt, The Cambridge History of Islam, p. 39
  15. ^ Alford Welch, Muhammad, Encyclopedia of Islam
  16. ^ Alford Welch, Muhammad, Encyclopedia of Islam
  17. ^ Watt, The Cambridge History of Islam, p. 45
  18. ^ C.F. Robinson, Uhud, Encyclopedia of Islam
  19. ^ Watt (1956), p. 36, 37
  20. ^ Vaglieri, Khaybar, Encyclopedia of Islam
  21. ^ Harold Wayne Ballard, Donald N. Penny, W. Glenn Jonas (2002), p.163
  22. ^ "Muhmmad," Encyclopedia of Islam and the Muslim world
  23. ^ Alford Welch, Muhammad, Encyclopedia of Islam
  24. ^ Mirča Elijade, Vodič kroz svetske religije, Narodna knjiga, 1996.
  25. ^ Leila Ahmed (1986), 665–91 (686)
  26. ^ F. E. Peters(2003), p.90
  27. ^ Mirča Elijade, Vodič kroz svetske religije, Narodna knjiga, 1996.
  28. ^ Mirča Elijade, Vodič kroz svetske religije, Narodna knjiga, 1996.
Proroci u islamu i u Kuranu
Adam Idris Nuh Hud Salih Ibrahim Lut Ismail Ishak Jakub Jusuf Ajub
آدم ادريس نوح هود صالح إبراهيم لوط اسماعيل اسحاق يعقوب يوسف أيوب
Adam Enoh Noje Ever Šela Avram Lot (Biblija) Ismail Isak Jakov Josif Jov
Šuajb Musa Harun Zu-l-Kifl Daud Sulejman Iljas Al-Jasaa Junus Zakarija Jahя Isa Muhamed
شعيب موسى هارون ذو الكفل داود سليمان إلياس اليسع يونس زكريا يحيى عيسى محمد
Iotor Mojsije Aron Jezekilj David Solomon Ilija Jelisej Jona Zaharija Jovan Isus Paraklid
p • r • u

Dobavljeno iz "http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%9C%D1%83%D1%85%D0%B0%D0%BC%D0%B5%D0%B4"