NATO bombardovanje SRJ

Iz projekta Википедија

NATO bombardovanje SR Jugoslavije
Deo
Poletanje NATO aviona iz Aviana
Vreme: 24. marta – 10. jun 1999. Lokacija: SR Jugoslavija Uzrok rata: Masakr u Račku Rezultat: Povlačenje VJ sa Kosova i Metohije Promene u teritoriji: SRJ gubi vojnu kontrolu nad Kosovom i Metohijom
Sukobljene strane
SR Jugoslavija	NATO
Zapovednici
Slobodan Milošević, general Dragoljub Ojdanić	Havijer Solana, general Vesli Klark
Jačina
vidi	vidi
Gubici
između 1.200 i 2.500 poginulih, najviše civili	Zvanično 2 vojnika, 3 aviona, 2 helikoptera
{{{podaci}}}

NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije (ili Operation Allied Force; Operacija Saveznička sila), često pod nazivom "NATO agresija" trajalo je od 24. marta do 10. juna 1999. godine i deo je kosovskog rata 1996.-1999. To je bilo drugo važnije vojno uplitanje NATO-a nakon bombardovanja bosanskih Srba u operacija "Namerna sila" 1995 i najveći vojni sukob na prostoru Srbije i Crne Gore od vremena Drugog svetskog rata.

NATO je 24. marta 1999. godine u 20 časova počeo vazdušne napade na vojne ciljeve u SRJ da bi se kasnije udari proširili i na privredne i civilne objekte. U napadima koji su bez prekida trajali 78 dana teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture, crkve, manastiri...

Ekonomski eksperti iz Grupe-17 procenili su štetu na oko 30 milijardi dolara. Konačan broj žrtava zvanično nije saopšten, a procene se kreću između 1.200 i 2.500 poginulih i oko 5.000 ranjenih.

Napadi su suspendovani 10. juna, nakon potpisivanja vojno-tehničkog sporazuma o povlačenju jugoslovenske vojske i policije sa Kosova i Metohije.

Sadržaj 1 Motivi i pripreme 1.1 Uloga Ujedinjenih nacija 1.2 Masakr u Račku 1.3 Pregovori u Rambujeu 2 Bombardovanje 2.1 Operacije 3 Okončanje bombardovanja 3.1 Kumanovski sporazum 4 Snage u sukobu, taktike 4.1 NATO snage 4.2 Taktika NATO-a 4.3 Snage VJ 4.3.1 Kopnena Vojska (KoV) 4.3.1.1 Naoružanje KoV 4.3.2 Ratno Vazduhoplovstvo i Protiv-Vazdušna Odbrana (RV i PVO) 4.4 Civilne žrtve 4.5 Vojni gubici 4.5.1 Zvanični gubici NATO-a 4.5.2 Nepotvrđeni gubici NATO-a 4.6 Materijalna šteta 5 Kontroverzne teme 5.1 Kršenje važećeg internacionalnog prava 5.2 Uloga Miloševića tokom bombardovanja 6 Vidi još 7 Reference 8 Spoljašnje veze

[uredi] Motivi i pripreme

NATO bombardovanje SRJ 1999.
Hronologija
Motivi za napad Kosovski rat · NATO snage · Snage VJ · Vojni gubici · Civilne žrtve · Šteta · Kumanovski sporazum
Istorija Srbije · Istorija Crne Gore

Za više informacija pogledajte Nezavisnost Kosova.

Motivi za NATO bombardovanje SRJ su mnogobrojni. Pre svega, NATO je zahtevao oružanu intervenciju iz tog razloga, što kroz Savet bezbednosti UN nisu uspele da izdejstvuju odluku za oružanu intervenciju u SRJ zbog protivljenja Kine i Rusije, stalnih članica sa pravom veta.

Iz tog razloga, NATO se odlučio na samostalnu oružanu intervenciju, navodeći kao razlog da je delegacija Jugoslavije odbila da potpiše ponuđeni sporazum u Rambujeu. Ponuđenim sporazumom je ozbiljno ugrožavan suverenitet SR Jugoslavije: zahtevan je ulazak NATO trupa na Kosovo i Metohiju i njihovo slobodno kretanje celokupnom teritorijom SRJ, i predviđan referendum o samoopredeljenju na Kosovu i Metohiji kroz 3 godine čiji bi rezultati bili ”značajan faktor” u odluci o konačnom statusu. Mnogi posmatrači su ovaj sporazum ocenili kao ultimatum za koji se unapred znalo da ga delegacija Jugoslavije ne može potpisati.

Kao razlog za rat 1999. godine predstavljena je zaštita Albanaca na Kosovu i Metohiji od etničkog čišćenja, kako navodnog dugoročnog tako i akutnog često opisivanog terminom ”humanitarna katastrofa”. Masovno bekstvo albanskog stanovništva iz te pokrajine započelo tek nekoliko dana nakon što je bombardovanje bilo u punom jeku.^{[traži se izvor]}

Tadašnji predsednik SRJ Slobodan Milošević izjavio je krajem februara da Jugoslavija neće dati Kosovo i Metohiju "ni po cenu bombardovanja". "Pretnje našoj zemlji da će biti bombardovana ako ne dozvoli stranu okupaciju dela svoje teritorije predstavljaju upozorenje za ceo svet i sve narode i ljude kojima je stalo do slobode i mira. Nećemo dati Kosovo ni po cenu bombardovanja", rekao je Milošević na sastanku sa delegacijom kiparskog parlamenta.

[uredi] Uloga Ujedinjenih nacija

[uredi] Masakr u Račku

Za više informacija pogledajte Masakr u Račku.

Kao neposredan povod za napad NATO, poslužio je sukob policije i pripadnika "Oslobodilačke vojske Kosova" u selu Račak, 15. januara 1999. godine, kada je šef posmatračke misije OEBS na Kosovu Vilijem Voker, pre zvanične istrage, pogibiju 45 Albanaca proglasio masakrom nedužnih civila. Zvanični predstavnici Srbije su tvrdili, međutim, da je u Račku došlo do sukoba policije i albanskih terorista. Ta verzija događaja nije opovrgnuta protokolima^[1] komisije Evropske unije i Konferencije o Evropskoj bezbednosti i saradnji pod vođstvom finskog patologa Helene Rante, nakon izvršene autopsije 40 tela pronađenih u Račaku. Interesantno je da u skraćenom izveštaju (objavljen 17. marta) ista komisija dolazi do zaključka da se kod žrtava radilo o civilima, dok potpuni izveštaj ne dolazi do tog zaključka i eksplicitno ne navodi da li se radi o civilnim žrtvama pošto potrebni testovi, da li su žrtve pucale iz vatrenog oružja prije smrti, nisu rađeni. Simptomatično su i izjave gospođe Rante o uticaju politike na rad dotične komisije^[2] kao i njene kontradiktorne izjave kao svjedoka na suđenju protiv Slobodana Miloševića^[3].

Vidi Teroristički napadi na Kosovu i Metohiji

[uredi] Pregovori u Rambujeu

Neutralna tačka gledišta ovog članka je osporena. Molimo Vas da pogledate stranicu za razgovor ovog članka.

Pregovori u Rambujeu (kod Pariza) o predloženom mirovnom sporazumu između Jugoslavije i kosovskih Albanaca su počeli 6. februara 1999. i trajali sve do 19. marta 1999. godine.

Stepen upornosti kojom je američki državni sekretar Madlen Olbrajt poslednja dva dana ubeđivala Albance da prihvate principe, kao i navodi britanskog šefa diplomatije Robina Kuka - koji je glavni razlog za albanski potpis na dokument našao u mogućnosti da se kazni Beograd - svedoče o razlozima tako skromnih rezultata u Rambujeu.

Dodatne stranice Rambuje sporazuma, koje prvobitno nisu objavljene u medijima zapadnih zemalja, pokazuju da je NATO program bio ne samo da se okupira Kosovo i Metohija, već cela Jugoslavija. Ovo je odbacio, ne samo Milošević, već i izabrani jugoslovenski parlament, koji je predložio da UN snage nadgledaju mirovno rešenje. Klinton i Bler su takav predlog ignorisali.

[uredi] Bombardovanje

23. marta, Havijer Solana je izdao naređenje o početju napada na SRJ. Istog dana, Momir Bulatović, premijer Jugoslavije, proglasio je neposrednu opasnost od ratnog stanja. Narednog dana sve institucije su otpočele pripremu, radi povećanja javne bezbednosti (štampanje pamfleta o ponašanju građana u slučaju opasnosti,...). Oko 19:45 začule su se prve detonacije u Prištini, a u 20:00, uz sirene, i u Beogradu, kao i drugim gradovima u SRJ.

[uredi] Operacije

Za više informacija pogledajte NATO bombardovanje SRJ - hronologija.

Generalni sekretar NATO Havijer Solana 24. marta 1999. godine u oko 19:30 časova, samo desetak minuta posle poletanja većeg broja aviona iz baze NATO u italijanskom gradu Avijanu, objavio je da su započeli vazdušni napadi protiv vojnih ciljeva u SRJ. Prve večeri su većinom gađani vojni ciljevi, mahom krstarećim raketama "Tomahavk". Drugog dana su, prema pojedinim medijima, prvi put upotrebljeni "stelt" bombarderi F-117A i B-2. 27. marta, nakon velike greške pilota, došlo je do senzacionalnog obaranja jednog aviona tipa F-117A. U aprilskim danima, pogođeno je i uništeno dosta značajnih civilnih ciljeva: sva tri mosta, rafinerija nafte i zgrada televizije u Novom Sadu, toplana na Novom Beogradu, rafinerija nafte u Pančevu,...

• Jedan pilot je, navodno ne videvši ga i sa ciljem da gađa železnički most, pogodio voz na liniji Beograd-Solun, ostavivši velike žrtve.
• 14. aprila i 14. maja, NATO je navodno greškom u proceni sa Avaksa gađao kolonu albanskih izbeglica.
• 23. aprila, NATO je pogodio tehnički deo zgrade RTS-a u Beogradu, ubivši 16 radnika. Direktor RTS-a, Dragoljub Milanović je kasnije osuđen na višegodišnju zatvorsku robiju, jer je, navodno, znao da će i kad do bombardovanja doći.
• 30. aprila, bombarder (najverovatnije iz Luftvafeovih jedinica) je sa 2 projektila oštetio televizijski toranj na Avali, koji se kasnije urušio.
• 6. maja, NATO je gađao centar Niša kasetnim bombama, ubivši na pijaci veći broj civila.
• 8. maj-dan "Diplomatskog košmara"- američki avion (najverovatnoje tipa B-2) je pogodio zgradu kineske ambasade, ubivši veći broj kineskih državljana. Kina je zapretila ulaskom u rat na strani SRJ, ali kompromisom nakon rata, SAD su finansijski obeštetile porodice poginulih i Kinu kao državu.

[uredi] Okončanje bombardovanja

Nakon angažovanja finskog predsednika Martija Ahtisarija kao posrednika, Rusija je angažovala svog diplomatu, Viktora Černomidrina, a SAD Stroba Talbota. Novi predlog, njih trojica su lično odneli u Beograd Miloševiću. Milošević je na nagovor Černomidrina pristao na taj kompromis, koji je predviđao prekid rata, pod uslovom da se srpske jedinici i civilna administracija povuku sa Kosova i Metohije i ustupe mesto KFOR-u, jedinicama UN-a pod komandom NATO-a i UNMIK-a, međunarodne policije. Savezna skupština, Kontakt grupa, G8 i, konačno, vojne delegacije Jugoslavije i NATO-a, koje su pregovarale u Kumanovu, Makedonija su usvojili predlog, pa su operacije prekinute. Bombardovanje je trajalo ukupno 77 dana.

Poslednji gađani cilj na Kosovu je bila kasarna u Uroševcu, na koju je u sredu, 10. juna oko 19.35 sati ispaljeno pet projektila. "Nakon toga nije bilo napada, već samo preletanje aviona NATO nad Kosovom", rekao je dežurni u pokrajinskom centru za obaveštavanje.

[uredi] Kumanovski sporazum

Za više informacija pogledajte Vojno-tehnički sporazum u Kumanovu 1999..

Kumanovski sporazum je vojno-tehnički sporazum između Međunarodnih bezbednosnih snaga ("KFOR") i vlada Savezne Republike Jugoslavije i Republike Srbije.

Strane ovog Sporazuma potvrđuju dokument koji je finski predsednik Ahtisari podneo predsedniku Miloševiću, a koji su odobrili Narodna skupština Srbije i Savezna vlada SRJ 3. juna 1999, koji uključuje razmeštanje na Kosovu i Metohiji oko 45.000 vojnika, mahom iz zemalja NATO a pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija, efikasnog međunarodnog civilnog i bezbednosnog prisustva. Strane dalje konstatuju da je Savet bezbednosti spreman da usvoji rezoluciju koja je u postupku, u vezi sa ovim prisustvima.

Poslanici Srpske radikalne stranke su glasali protiv ponuđenih rešenja. Sporazum je u Narodnoj skupštini Republike Srbije usvojen pre svega glasovima koalicije SPS-JUL i Srpskog pokreta obnove.

Državni organi vlada Savezne Republike Jugoslavije i Republike Srbije shvataju i saglasni su da međunarodne bezbednosne snage ("KFOR") budu raspoređene po usvajanju rezolucije Saveta bezbednosti UN iz tačke 1, da neometano funkcionišu u okviru Kosova i Metohije i da budu ovlašćene da preduzimaju sve neophodne akcije u cilju uspostavljanja i održavanja bezbednog okruženja za sve građane Kosova i Metohije kao i da na drugi način obavljaju svoju misiju. Oni su dalje saglasni da poštuju sve obaveze iz ovog Sporazuma i da olakšaju raspoređivanje i funkcionisanje ovih snaga.

[uredi] Snage u sukobu, taktike

[uredi] NATO snage

Za više informacija pogledajte NATO snage u Operaciji Saveznička snaga.

U napadima na SR Jugoslaviju NATO snage koristile su oko hiljadu letelica (lovci, lovci-bombarderi, bombarderi, špijunski avioni itd.), odnosno skoro ceo NATO savez (osim Islanda i Luksemburga - koji nemaju vazdušne snage, i Grčke, koja nije učestvovala iz političkih razloga). U spisak ne ulaze niti Mađarska, Češka Republika i Poljska koje su se tek pridružile NATO-u i nisu još činile deo vojnog aparata, mada je pred kraj rata na Kosmet poslata npr. i češka poljska bolnica.

Najveće prisustvo imale su snage Sjedinjenih Američkih Država, mada i ostale članice nisu imale malu ulogu u agresiji.

[uredi] Taktika NATO-a

NATO se oslonio na poznatu dvofaznu taktiku, primenjenu u Zalivskom ratu, koja podrazumeva brzu neutralizaciju vojnih objekata u prvoj, odnosno uništenje drugih objekata u drugoj fazi. Pre rata, Remzi Klark je prilikom posete Srbiji pomenuo i treću fazu, koja podrazumeva napad i na civilnu infrastrukturu, ukoliko se ne ispuni politički cilj.

[uredi] Snage VJ

U martu 1999. godine Vojska Jugoslavije je imala oko 100.000 vojnika. Od tog broja su 40% činili vojnici na odsluženju vojnog roka. Vojska je u svom sastavu imala tri vida.

• kopnena vojska
• ratno vazduhoplovstvo i protiv-vazdušna odbrana
• ratna mornarica

[uredi] Kopnena Vojska (KoV)

Kopnena vojska je bila organizovana u tri armije i jedan korpus.

Prva Armija - pokriva severni deo zemlje i komanda joj se nalazi u Beogradu.

• Novosadski korpus
  • 36. Mehanizovana brigada
  • 453. Mehanizovana brigada
  • 12. Mehanizovana brigada
  • 18. Mehanizovana brigada (rezerva)
  • 127. Brigada lake pešadije (rezerva)
  • 16. Mešovita artiljerijska brigada
  • 16. Mešovita protiv-tenkovska brigada
• Komanda odbrane grada Beograda
  • 151. Motorizovana brigada (rezerva)
  • 505. Laka motorizovana brigada (rezerva)
  • 153. Laka motorizovana brigada (rezerva)
  • 22. Mešovita artiljerijska brigada (rezerva)
  • 585. Vazduhoplovni puk lake pešadije (rezerva) - četiri brigade
  • 22. Mešovita protiv-tenkovska brigada (rezerva)
  • 150. Laki motorizovani puk (rezerva)
• Kragujevački korpus
  • 51. Mehanizovana brigada
  • 80. Motorizovana brigada (rezerva)
  • 130. Motorizovana brigada (rezerva)
  • 129. Laka motorizovana brigada (rezerva)
  • 20. Brigada lake pešadije (rezerva)
  • 21. Brigada lake pešadije (rezerva)
  • 24. Mešoviti artiljerijski puk (rezerva)
• Drinska divizija - Valjevo
  • 544. Motorizovana brigada
• Dunavska Divizija - Zrenjanin
• 14. Laka motorizovana brigada (rezerva)

Druga Arimja - pokriva južni deo zemlje i komanda joj se nalazi u Podgorici.

• Jedinice direktno podređene Drugoj Armiji
  • 202. Mešovita artiljerijska brigada (rezerva)
• Podgorički korpus
  • 5. Motorizovana brigada
  • 57. Motorizovana brigada (rezerva)
  • 179. Motorizovana brigada (rezerva)
  • 3. Brigada lake pešadije (rezerva)
  • 326. Mešovita artiljerijska brigada
  • 4. Brigada lake pešadije (rezerva)
  • 2. Brigada lake brdske pešadije (rezerva)
  • 72. granični bataljon
• Užički korpus
  • 37. Motorizovana brigada
  • 168. Motorizovana brigada (rezerva)
  • 27. Laka motorizovana brigada (rezerva)
  • 134. Brigada lake pešadije (rezerva)
  • 6. Brigada lake pešadije (rezerva)
  • 7. Brigada lake pešadije (rezerva)

Treća Armija - pokriva centralni deo zemlje, komanda joj se nalazi u Nišu.

• Jedinice direktno podređene Drugoj Armiji
  • 148. Motorizovana brigada
  • 9. Motorizovana brigada
  • 23. Brigada lake pešadije (rezerva)
  • 35. Brigada lake pešadije (rezerva)
• Niški korpus
  • 4. Motorizovana brigada
  • 2. Motorizovana brigada (rezerva)
  • 211. Oklopna brigada
  • 805. Motorizovana brigada (rezerva)
  • 203. Mešovita artiljerijska brigada (rezerva)
  • 50. Brigada lake pešadije (rezerva)
• Leskovački korpus
  • 89. Motorizovana brigada (rezerva)
  • 135. Motorizovana brigada (rezerva)
  • 13. Laka motorizovana brigada (rezerva)
  • 21. Mešovita protiv-tenkovska brigada (rezerva)
  • 42. Mešovita protiv-tenkovska brigada (rezerva)
• Prištinski korpus
  • Štab korpusa
    • 52. Bataljon Vojne Policije
    • 83. ?? Puk
    • 52. Inženjerski puk
    • 52. Puk veze
  • 15. Mehanizovana Brigada
  • 243. Oklopna Brigada
  • 549. Motorizovana Brigada
  • 125. Motorizovana Brigada
  • Motorizovani Bataljon
  • 252. Oklopna Brigada
  • 58. Laka mehanizovana Brigada (rezerva)
  • 102. Mešovita protiv-tenkovska brigada (rezerva)
  • 62. Mešovita Artiljerijska Brigada
  • 53. granični bataljon - Đakovica
  • 55. granični bataljon
  • 57. granični bataljon
  • 52. Laki artiljerisjko-raketni puk PVO
  • 150. Mešovita artiljerijska brigada

Korpus specijalnih sanga - u stanju da po potrebi dejstvuje na bilo kom mestu.

• 63. Padobranska brigada
• 72. Specijalna brigada
• Gardijska motorizovana brigada
• Protiv-teroristička jedinica "Kobre"
• 25. bataljon Vojne Policije
• Protiv-teroristički bataljon "Sokolovi"
• 1. Oklopna brigada

[uredi] Naoružanje KoV

• 1016 tenkova (od čega 230 modernih M-84 i 65 T-72)
• 767 oklopnih vozila pešadije
• 38 BRDM-2 oklopno vozilo za izviđanje
• 475 haubica 105mm i 122mm
• 180 topova 130mm
• 75 samohotki 122mm
• 132 samohotki 152mm i 155mm

Formacija tipične motorizovane pešadijske brigade

• 3 pešadijska bataljona
• artiljerijski bataljon
• protivoklopni bataljon
• četa vojne policije
• izviđačka četa
• baterija protivavionske odbrane

Formacija tipične mešovite artiljerijske brigade

• komandno-izviđačka baterija
• artiljerijski divizion(haubice152 mm i 130 mm)
• artiljerijski divizion(topovi 155 mm)
• pozadinski bataljon

[uredi] Ratno Vazduhoplovstvo i Protiv-Vazdušna Odbrana (RV i PVO)

[uredi] Civilne žrtve

U bombardovanju je pogunulo oko 2.000 civila. Najviše poginulih bilo je u napadima na putnički voz kod Grdelice^[4] 12. aprila (11), na kolonu albanskih izbeglica na Kosovu^[5] 14. aprila (75), na zgradu RTS-a u Beogradu 23. aprila (16), na Surdulicu 28. aprila (16), na putnički autobus kod mesta Lužani 1. maja (23), na Niš kasetnim bombama 7. maja (20), i na kraju najteži napad na civile, 14. maja na drugu kolonu albanskih izbeglica kraj Prizrena, sa 87 mrtvih.

Napad koji je dobio najveću medijsku pažnju bio je napad 8. maja na ambasadu Narodne Republike Kine u Beogradu, koji je izazvao veliku diplomatsku napetost između vlada te države i SAD-a. U tom su napadu ubijena tri kineska službenika ambasade. NATO savez je ovu navodnu grešku opravdao ”zastarelim mapama”.

U Srbiji se do 1999. registrovalo između 15.000 i 20.000 novih slučajeva kancera, da bi taj broj već 2004. dostigao cifru od 30.000 novih bolesnika.^{[traži se izvor]} (vidi Municija sa osiromašenim uranijumom)

[uredi] Vojni gubici

Za više informacija pogledajte Vojni gubici u NATO bombardovanju 1999..

[uredi] Zvanični gubici NATO-a

Prema zvaničnim informacijama, gubici u redovima NATO bili su relativno niski, najviše zbog neispunjavanja pretnje kopnenom operacijom. Osim nekih prisilnih sletanja nekoliko oštećenih aviona F-15, britanskog Herjera i jednog A-10 sa ranjenim pilotom u Sarajevu i Skoplju, gubici su sledeći:

• 27. marta Jugoslovenska PVO srušila američki "nevidljivi" bombarder F-117 Noćni soko, što je prvo obaranje takvog aviona stelt tehnologije. Pilot spašen 6 sati nakon obaranja. (vidi Rušenje F-117 kod Buđanovaca).^[6]
• 26. aprila u Albaniji pao američki helikopter AH-64 Apač, tokom trenažne misije. Dvojica pilota povređena.
• 1. maja pao američki AV-8B Harijer usled mehaničkog kvara pri sletanju na nosač aviona. Pilot spašen.
• 2. maja američki F-16 srušen zapadno od Beograda. Pilot spašen.
• 5. maja u Albaniji pao američki helikopter AH-64 Apač. Dvojica pilota poginula.

Osim ovih gubitaka, treba dodati obaranja nekoliko desetina bespilotnih letelica (UAV) i krstarećih projektila.

Tadašnje vlasti u Beogradu su govorile o obaranju više desetina aviona,što nikada nije potvrđeno od strane NATO pakta, iako su ruski izvori neke od tih obaranja potvrdili nezvanično.

Tokom agresije su uhapšena tri marinca američkih snaga.Kao i mnogi drugi uspesi Vojske Jugoslavije i PVO (protivvazdušne odbrane),ovaj uspeh nikada nije priznat.

Ostaci srušenih aviona F-117, F-16, bespilotnih letelica i krstarećih projektila izloženi su u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu.

[uredi] Nepotvrđeni gubici NATO-a

• 26. aprila dva aviona tipa G-4 Super Galeb, poletela sa aerodroma Golubovci, preleteli granicu sa Albanijom i bombardovali šire područje aerodroma Rinas pored Tirane. Tom prilikom uništeno i oštećeno 12 helikoptera tipa AH-64 Apači.

[uredi] Materijalna šteta

Procenjena materijalna šteta tokom NATO bombardovanja iznosi (po procenama Ekonomskih eksperata iz Grupe-17) oko 30 milijardi dolara. Tokom bombardovanja je uništeno mnogo mostova, industrijskih postrojenja, mnogo civilnih objekata, javnih objekata i preduzeća, kasarni i vojnih instalacija. Treba posebno napomenuti rušenje Avalskog tornja^[7], zgrade Radio Televizije Srbije^[8], petrohemije u Pančevu^[9], gađanje Žeželjevog mosta^[10], fabrike automobila Zastava iz Kragujevca^[11], zgrade Generalštaba^[12] u samom centru Beograda, ambasade Republike Kine^[13] i mnoge druge civilne ciljeve.^[14]

[uredi] Kontroverzne teme

[uredi] Kršenje važećeg internacionalnog prava

[uredi] Uloga Miloševića tokom bombardovanja

[uredi] Vidi još

• Kosovski rat
• KFOR

[uredi] Reference

1. ^ Citati iz protokola forenzičke komisije
2. ^ Intervju Helene Rante Berlinskim novinama
3. ^ Svedočenje Helene Rante na suđenju Miloševiću u Haškom tribunalu
4. ^ http://www.vreme.com/arhiva_html/vb6/2.html
5. ^ http://www.vreme.com/arhiva_html/vb6/2.html
6. ^ http://www.jak.org.yu/PRILOZI/2obaranja2.htm
7. ^ http://www.vreme.com/arhiva_html/vb9/1.html
8. ^ http://arhiva.glas-javnosti.co.yu/arhiva/1999/04/24/glavne-vesti.html
9. ^ http://vojvodina.srbija-info.yu/posledice/privreda/hip_petrohemija_pancevo.htm
10. ^ http://www.dnevnik.co.yu/arhiva/24-03-2004/Strane/hronika.htm
11. ^ http://www.svetlost.co.yu/arhiva/99/185/185-2.htm
12. ^ http://arhiva.glas-javnosti.co.yu/arhiva/1999/05/09/glavne-vesti.html
13. ^ http://arhiva.glas-javnosti.co.yu/arhiva/1999/05/09/glavne-vesti.html
14. ^ http://arhiva.glas-javnosti.co.yu/arhiva/1999/04/28/glavne-vesti.html

[uredi] Spoljašnje veze

• Warinfo.org.yu
• Warfacts.org.yu
• Destrukcija u Varvarinu
• Venik
• Ostali detalji u vezi napada VJ na aerodrom blizu Tirane
• Precizne (veoma neutralne informacije) o gubicima obije strane
• NATO zločini
• Počelo je jednom laži

Dokumentarni film nemačke državne televizije o događajima na Kosovu i propagandi nemačkih političara

• Vojno strateški aspekti agresije na SRJ, prof. dr Radovan Radinović