Napad na Perl Harbor

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu


Koordinate: 21° 22' SG Š, 157° 57' ZGD

Brodovi u plamenu u Perl Harboru

Japanski napad na Perl Harbor 7. decembra 1941. je iznenadni napad japanske ratne mornarice na bazu ratne mornarice SAD Perl Harbor na Havajima. Napad je doveo do vojnog uključenja SAD u tok Drugog svetskog rata na strani Saveznika.

Odnosi SAD i Japana su se početkom 1940-ih uveliko pogoršali. Japan je već tokom tridesetih godina 20. veka počeo da komada Kinu bez odobravanja SAD i evropskih kolonijalnih sila, a kada su japanske trupe zauzele Francusku Indokinu, Amerika je odlučila da nametne Japancima embargo na uvoz goriva. Japanu takođe ni Holandija nije smela da daje gorivo koje je bilo potrebno Japancima za nastavak rata u Kini i ekspanziju privrede. Rat je zbog toga bio neizbežan jer Japanci nisu želeli da popuste pred zahtevima Amerikanaca da napuste čitavu Kinu.

Malo je poznato da su zapravo Amerikanci ispalili prve hice u Perl Harboru. Posle ponoći 7. decembra, Japanci su angažovali svoje najnovije i najubojitije oružje - bile su to mini podmornice koje su ispuštene sa pravih velikih podmornica japanske kraljevske flote. Zadatak tih podmornica je bio da uđu u samu luku i da sa svoja dva torpeda koja su nosile unište američko brodovlje. Za upravljanje podmornicama izabrane su najbolje posade, no podmornice su ili potopljene ili su se nasukale, a američki razarač je pre napada na Perl Harbor uništio jednu od njih dubinskim bombaba i svojim topovima od 127 mm.

Japanci su brižljivo pripremili akciju napada vazduhopovstva na američku pomorsku bazu Perl Harbor (na ostrvu Oahu, delu Havajskih ostrva). Piloti su se dugo pripremali za taj napad učestalim vežbama dok su japanski špijuni obezbedili tačne podatke o položaju brodova. Neposredno pre napada Japanci su poslali i izviđački avion koji je javio pozicije američkih brodova i aerodroma. Za napad u relativno plitkoj vodi luke, Japanci su modifikovali svoja torpeda drvenim krilcima na kraju torpeda tako da torpedo ne udari u dno. Amerikanci su znali da će doći do rata sa Japanom, ali nisu ni mogli da zamisle da će Japanci napasti njihovu bazu na Perl Harboru avionima sa nosača aviona. U Perl Harboru su Amerikanci koncentrisali većinu svojih bojnih brodova misleći da su tu sigurni i spremni za delovanje kada Japanci napadnu Filipine. Velika Britanija još više je potcenjivla snagu i sposobnost japanske mornarice i vazduhoplovstva pa je u Hongkong poslala pojačanja koja, kada je rat izbio, nije mogla da snabdeva. Jedino je SSSR znao za potencijalnu snagu Japana pa je na Dalekom istoku imao poprilično velike vojne snage koje stoga nisu mogle biti upotrebljene protiv Hitlera u Evropi.

Japanska flota približavala se Havajima u geografskim širinama gde plovidba nije bila uobičajena zbog snažnih vetrova i visokih talasa. Ta ruta je odabrana da Amerikanci ne bi saznali za približavanje snažnog flotnog sastava čiju je udarnu snagu činilo šest velikih nosača aviona: Akagi, Hirju, Kaga, Šokaku, Sorju i Zuikaku. Havajima su se primakle i japanske podmornice koje su imale zadatak da se probiju u luku i napadnu brodove. Akciju je nadgledao Isoroku Jamamoto jedan od najsposobnijih admirala Japana.

USS Arizona nakon napada

Prvo su male podmornice pokušale da se probiju u luku, no to im ili nije uspelo ili su pak promašile mete. Japansko vazduhoplovstvo je luku napalo oko 7 časova i 40 minuta po lokalnom vremenu. Iako su Amerikanci posedovali radar i njime primetili dolazak velikih formacija aviona nikakva uzbuna u bazi nije bila podignuta sve dok Japanci nisu počeli da zasipaju vojne objekte (luku, aerodrome i hangare) bombama i torpedima. Iznenađenje je bilo potpuno, a Japanci su u kratkom roku uništili i oštetili gotovo sve američke avione na sletnim stazama. Američki brodovi su bili poređani u luci jedan uz drugi kao u mirnodopskim uslovima pa su ih japanski bombarderi i torpedni avioni jedan za drugim potapali. U 8 časova i 50 minuta usledio je i drugi napad koji je završio započeto. Sveukupno je u borbama učestvovalo više od 300 japanskih aviona.

Japanci su izgubili u akciji 29 aviona, 5 malih podmornica, oko 50 ubijenih pilota i podmorničara i jednog podmorničara koji je zarobljen. Američki gubici iznosili su oko 3.300 poginulih mornara, vojnika i pilota, dok je više od 200 aviona uništeno ili oštećeno. Gotovo svi bojni brodovi u luci su bili oštećeni od kojih Oklahoma i Arizona i zastarjeli Juta više nikada nisu sudelovali u borbama. Ostali su popravljeni i korišćeni su u kasnijim okršajima u Drugom svetskom ratu.

Posledice napada su bile sledeće: SAD su objavile rat Japanu (Japanci su to već formalno učinili diplomatskom notom za vreme napada) i tako prekinule godine izolacionizma. Japanci nisu uništili infrastrukturu luke niti potopili nosače aviona koji su u trenutku napada bili na otvorenom moru, ali američka flota više nije bila u stanju da zaustavi njihovo zauzimanje Filipina, Hongkonga i jugoistočne Azije. Kasnije su Amerikanci uspeli da uvere ostatak sveta da je taj napad bio ratni zločin što im je postao jedan od argumenata za bacanje atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki. Ovo može biti smatrano diskutabilnim jer je Perl Harbor vojna luka, a u samom napadu poginulo je tek 68 civila. Grad Honolulu koji se nalazi u blizini uopšte nije bio bombardovan.

Predistorija[uredi]

Japan je sredinom XIX. i početkom XX. veka ušao u doba modernizacije i industrijalizacije. Cilj Japana je bio da obogati zemlju i ojača vojsku. Kao država razvijao se mnogo brže od ostalih azijskih država. Samo Japansko društvo se menjalo a sama država Japan bio je otvoreniji prema spoljnom svetu. Doba samuaraja bilo je završeno. Nastupilo je novo vreme za Japan. Japan je u XX. vek ušao kao najjača vojna sila u Aziji pobedivši u nekoliko spetakularnih bitaka mornaricu Ruske imperije kao i Rusku vojsku na kopnu čime je Rusija onesposobljena za dalje ratne operacije. Time je Japan stekao samopouzdanje i na pragu XX. veka počinjao da bude najjača vojna sila u Aziji. To će vrhunac dostići tek tokom Drugog svetskog rata ali dotle Japan će ojjačati svoju vojsku i mornaricu i krenuti na Koreju i Kinu koju će napasti. Koreja će pasti a veliki delovi Kine biće osvojeni. U Kini će Japan stvoriti marionetsku državu Mandžuko. Japan je bio zemlja samuraja ali tokom XX. veka samuraji više nisu bili popularni u Japanu jer je došlo vreme modernizacije i industrijskog napretka a sirovine koje će biti Japanu neophodne možda će ga nagnati da krene u rat. Ali bilo kako bilo Japan će skupo platiti svoju vojnu ekspanziju jugoistočne Azije i Kine i biti poražen na kraju rata.

Japan je kroz skoro celu svoju istoriju bio izolovan od ostatka sveta. Japanci su bili veoma zatvoreni kao narod i ni jedna vlast koja je pokušala da otvori Japan prema svetu nije se dugo održala.

To će početi da se menja kada je Komodor Peri, oficir američke mornarice, poslat sa svojom flotom od strane svoje vlade da natera Japance da otvore svoje luke za trgovinu. Pod pretnjom bombardovanja njihovih gradova Japanci pristaju 31. marta 1854. godine da otvore luke za trgovinu. U nekoliko narednih godina slični ugovori su potpisani i sa evropskim državama. U zemlji su tada izbili nemiri, samuraji i dosta naroda su bili nezadovoljni ovim ugovorom dok su trgovci i vojska shvatili da ponovna izolacija Japana ne bi koristila zemlji a pogotovo njihovim interesima.

Usled nemira 1867/68 dolazi do prevrata u zemlji i Car Meiđi (Meidži) dolazi na vlast, koji seli glavni grad iz Kjotoa u Tokio. Usled nepovoljnih trgovačkih ugovora sa zapadnim silama Car Meiđi odlučuje da modrnizuje zemlju i izgradi novu vojsku kako bi mogao da očuva nezavisnost Japana. Veoma brzo izvršene su reforme. Japan postaje demokratska zemlja, izjednačuju se prava svih građana, oduzima se vlast šoguna, menja se sistem obrazovanja i počinje industralizacija Japanske privrede. Vojska je takođe reformisana. Uvedena je mobilizacija, Japanska armija je organizovana po Pruskom modelu dok je Mornarica pratila Engleski model.

Usled nedostatka sirovina japanska privreda nije mogla da nastavi da se razvija brzim tempom. Japanci zbog toga odlučuju da prošire svoju zemlju čime bi obezbedili veću sigurnost i više sirovina. 1. avgusta 1894. godine objavljuju rat Kini, potapaju Kinesku severnu flotu i osvajaju Koreju i Mandžuriju. Posle pet meseci ratovanja ova nova modernizovana Japanska Armija i Mornarica odnele su pobedu i Kina je morala da pristane na mir. Japan tada dobija ostrva Tajvan i Pekadores a Koreja je dobila nezavisnost pod pokroviteljstvom japanske vlade.

Rusija koja je smatrala severnu Koreju kao svoju interesnu sferu nije bila zadovoljna ovim Japanskim uspesima te je 8. februara 1904. godine izbio rat između Japana i Rusije. Japanci na moru odnose pobedu, dok je na kopnu posle početnih uspeha japanskih došlo do stagnacije gde ni jedna strana nije mogla više da napreduje. 27/28. maja 1905. godine Japanska Flota pod komandom legendarnog Admirala Togoa nanosi strahovit poraz Ruskoj Baltičkoj Floti koja je doplovila iz Evrope. Potopljeni su svi Ruski brodovi i Rusija više nikad neće biti velika sila na moru. Usled revolucije koja se desila u Rusiji i ovog poraza na moru, oni pristaju na mir 5. septembra 1905. Japanci dobijaju Južnu polovinu ostrva Sahalin, prizanje im se cela Koreja u njihovu sferu uticaja i Rusija obećava da će povući svoje jedinice iz Mandžurije.

Posle ove pobede Japan je postao prva velika sila u Istočnoj Aziji. Ubrzo posle toga Japan anektira Koreju 1910. godine što će dati krila japanskoj privredi u daljem razvoju.

U Prvom svetskom ratu Japan ulazi na stranu sila Antante i osvaja Nemačke Kolonije na Pacifiku i Istočnoj Aziji a ubrzo posle toga učestvuje i u ratu protiv Lenjinove Rusije u sklopu multinacionalne ekspedicije. Japanske trupe okupiraju Severnu Mandžuriju koja posle ove intervencije ostaje u Japanskim rukama. Velike pobede na svim frontovima dižu ugled vojske i mornarice u narodu i oni u Japanu organizuju nekoliko incidenata (ubistava političara) posle kojih ljudi iz Armije i Mornarice postaju dominantni u politici.

1931. godine Japanci okupiraju Južnu Mandžuriju koja je bila u Kineskim rukama i tu nastaje veliki diplomatski incident. Japanci nisu mogli da isposluju da Mandžuriju odvoje od Kine te oni 1933. napuštaju Društvo Naroda i proglašavaju Nezavisnu Državu Mandžuka, dovevši svet pred svršen čin. U stvari uz pomoć marionetske vlade Japanci ostaju da gospodare tom ogromnom teritorijom koja će još više osnažiti Japansku privredu.

Kina se nikad nije pomirila sa tim i na granici je evek bila zategnuta atmosfera. Posle nekoliko incidenata izbija otvoren sukob 7. jula 1937. godine koji prerasta u pravi rat mada ni Kina ni Japan nikad nisu objavile rat jedna drugoj. Rat će trajati do kapitulacije Japana 1945. godine. Do kraja 1940. godine Japan okupira gotovo celu Kinesku obalu sa dosta velikih gradova u unutrašnjosti zemlje i osniva Kinesku marionetsku vladu u Nankingu. Posle toga na ratištu je vladalo zatišje sve do 1945. godine prekidano samo lokalnim borbama od manjeg značaja.

Ključni događaj desio se 13. decembra 1937. godine kada je Japanska Armija osvojila Nanking. Tokom šest sledećih nedelja desili su se stravični zločini nad kineskim civilima u gradu i okolini gde je pobijeno preko 300.000 ljudi. Ovaj događaj je ostalim velikim silama skrenuo pažnju na militarizam Japana. Sve velike sile su uložile protest japanskoj vladi i počele da šalju zahteve da se agresija Japana zaustavi što pre. Japanci sa druge strane su još od kraja Prvog Svetskog Rata smatrali da ih Zapadne sile smatraju manje vrednom nacijom. Nisu im dozvolili da uzmu ni jedan posed iako su aktivno učestvovali u ratu i kasnijem napadu na Rusiju. Japanska privreda je bila direktno zavisan od SAD i Holandije jel je od njih uvozila gorivo i ostale sirovine potrebne za nesmetano funkcionisanje industrije. Umešavši se iu ovaj konflikt zapadne sile su tražile da se smesta okonča rat sa Kinom. Međutim povlačenje Japana iz Kine bio bi znak slabosti ai mentalitet Japanaca nije dozvoljavao da se jedan rat tako izgubi.

Ubrzo posle izibijanja rata u Evropi dolazi do kapitulacije Francuske 1940. godine. Septembra 1940. godine Japan prisiljava novu marionetsku vladu Francusku da mu preda na upravljanje severnu oblast Francuske Indokine (današnji Vijetnam, Laos i Kambodža) pod izgovorom plana da odatle prodru i podržavaju operacije u Kini. U julu sledeće godine Japan dobija i baze u Južnom delu Francuske Indokine. Posle ovoga Amerikanci, Holanđani i Britanci uvode sankcije na izvoz nafte i drugih važnih sirovina u Japan i zahtevaju da se Japan povuče iz Kine ukoliko žele da se embargo ukine. Dolazi do dugih pregovora oko rešenja za konflikt u Kini gde Amerikanci uporno zahtevaju kraj rata u Kini. Japan u međuvremenu pristupa Trojnom Paktu sa Nemačkom i Italijom i potpisuje petogodišnji pakt o nenapadanju sa Sovjetskim Savezom čime još više produbljuje krizu sa SAD.

Videvši da se svi Japanski pokušaji za sporazumom odbijaju u Vašingtonu Japanci počinju pripreme za rat a paralelno i dalje pokušavaju da se nekako dogovore sa SAD. 2. jula 1941. godine Car Hirohito odobrava da pripreme za rat počnu ali i da se pokuša još jedna diplomatska inicijativa za mir. SAD je želela da uđe u rat i reši probleme u Aziji ali to nije mogla da uradi jel je velika većina Amerikanaca bila protiv mešanja u rat. Takođe SAD nije hteo da ispadne da oni ulaze u rat da bi zaštitili Komunistički Sovjetski Savez jel bi to bilo loše za imidž zemlje. Zato oni nastavljaju politiku sankcija i maksimalnih zahteva prema Japanu želevši time da isprovociraju Japan da on započne rat i time da pruži SAD jak pravni razlog za ulazak u rat. Japan opterećen sankcijama imao je dovoljno nafte za oko 18 meseci nakon čega bi vojska doživela kolaps a oni bi morali da prihvate bilo kakav predlog SAD posle toga. Kada je i poslednji pokušaj Japana naišao na zid u Vašingtonu Japanci naređuju vojsci da je vreme za napad došlo a vlada nastavlja pregovore sa ciljem da SAD pomisli kako se Japan još uvek nije odlučio za rat.

7. decembra 1941. godine će početi rat. Japanci su smislili vrlo složen plan kojim bi u nekoliko faza uništili savezničke ratne brodove, osvojili Malaju, Burmu, Filipine, Holandsku Istočnu Indiju (današnja Indonezija), Novu Gvineju i sva ostrva u centralnom i Južnom Pacifiku. Računali su da će za sprovođenje tog plana biti dovoljno 5 meseci. U prvoj fazi planirani su napadi na Malaju sa Singapurom, Hongkong, Filipine i ostrva u centralnom Pacifiku. Odmah po neutralisanju glavnih baza na tim lokacijama krenula bi druga faza gde bi se zauzela Burma, Holandska Istočna Indija, Nova Gvineja i Solomonska ostrva. Treća faza bi bila napad na Indiju i osvajanje južnog Pacifika.

Japanske vojne operacije pre Perl Harbora[uredi]

Japan je u toku rata 1931—1932. godine zauzeo Mandžuriju i od tada se taj severoistočni deo Kine počeo nazivati životnom linijom Japana. Nastavljajući svoju politiku Japan je od 1935. godine sistematski preduzeo oružane provokacije prema Mongolskoj Narodnoj Republici. To je početkom naredne godine uslovilo stvaranje u ovom regionu veoma zategnute situacije, koja je svakog trenutka pretila da preraste u novo ratno žarište. Napetost se prenela i na Sovjetsko-Japanske odnose jer je Moskva bila najbliži saradnik Mongolske Narodne Republike, koja je još 1921. godine pod vođstvom Suhe Batora izvršila narodnu antifeudalnu revoluciju i nagovestila svoju dalju orijentaciju na izgradnji socijalizma.

Sporazum o saradnji između vlada Mongolije i Sovjetskog Saveza, postignut 1934. godine prerastao je u ugovor o uzajamnoj pomoći koje su dve države sklopile 12. marta 1936. godine. SSSR je tada preuzeo obavezu da brani teritorijalni integritet svog suseda u slučaju napada treće zemlje.

Japan je nastavio sa osvajanjem kineske teritorije kako bi se dočepao boljeg strateškog položaja za buduću agresiju protiv Sovjetskog Saveza.

Mandžuriju je osvojila moćna japanska grupacija nazvana Kvantuška armija. Načelnik štaba ove vojne formacije general Hideki Todžo, uputio je 9. juna 1937. godine Ministarstvu vojske u Tokiju predlog da se Kina što pre osvoji, kako bi se blagovremeno mogle obaviti pripreme za napad na Sovjetski Savez. Japanska avijacija i motorizovane trupe iznenada su napale 7. jula 1937. godine kineske jedinice na prilazima Pekingu. Operacija se odvijala munjevito, jer kineske snage nisu bile u stanju da se nose sa moderno naoružanom japanskom vojskom. U toku jula u japanskim rukama su se našli gradovi, Peking, Tjencin, Kalgan u drugi. U avgustu su se rasplamsale borbe za Šangaj, koji je pao u novembru 1937. godine. Narednog meseca Japanci su zauzeli Nanking, gde su kasnije formirali marionetsku kinesku vladu.

Društvo naroda je odbilo da vodi raspravu o japanskom napadu na Kinu, već je celo ovo pitanje preneto u nadležnost Međunarodne konferencije koja je održana novembra 1937. godine u Briselu. Predstavnici SAD, Engleske i Francuske su tražili da se poštuju “ugovorena prava” i privilegije njihovih monopola, i nikakve druge predloge nisu podnosili. Doduše, oni su zahtevali od SSSR da se svojim oružanim snagama suprotstavi japanskom osvajanju u Kini, čime su nastojali da na najjednostavniji način izazovu sukob ove dve moćne dalekoistočne zemlje. Litvinov je odbio svaku kombinaciju u ovom pravcu, zahtevajući kolektivno suprotstavljanje japanskoj agresiji u Kini, što London, Pariz i Vašington nisu prihvatili. I tako je konferencija završila rad usvajajući jedino neobavezujuću deklaraciju, kojom su Tokiju ostale odvezane ruke za nastavak ekspanzije u Kini.

SSSR je ipak morao da se konfrontira s japanskom ekspanzijom. On je 1938. godine pozajmio Kini 100 miliona dolara, a naredne godine još 150 miliona. Takođe je postao glavni snabdevač Kine oružjem i borbenom tehnikom.

Japanska Carska armija je dobila naređenje iz Tokija da “kazni boljševike zbog pomoći koje pružaju Kini”. U zoru 29. jula 1938. godine japanske trupe su prodrle na teritoriju Sovjetskog Saveza, na područje jezera Hasan. Crvena armija je prešla u protivnapad i početkom avgusta potpuno razbila napadače. Neprijateljstva su prekinuta ugovorom između dve zemlje, potpisanim 11. avgusta, kojim se carska vlada obavezala da neće više pribegavati oružanim akcijama.

London je posebno počeo da koketira sa Tokijom kada je zaključio da Japan još uvek nije sposoban na bojnom polju da se ravnopravno nosi sa Rusima. Isto tako, Britanci su želeli da zadrže svoje pozicije u Kini, pa su sa carskom vladom načinilo pogodbu o deobi sfera uticaja u ovoj zemlji. U julu 1939. godine, britanski ambasador u Tokiju Robert Krejgi i japanski ministar inostranih poslova Hatiro Arita potpisali su sporazum po kome Britanija priznaje “specijalne interese” Japana u Kini i odobrava preduzimanje specijalnih mera s njegove strane u cilju “zavođenja reda” u najmnogoljudnijoj zemlji sveta. Krejgi je izjavio da njegova vlada neće ometati Japan u ostvarenju takvih mera.

Englezi su se prevarili u računici. Japan je ubrzo zauzeo ostrvo Hajnan i približili se njihovim i francuskim posedima u Aziji. Jačanje japanskih pozicija na Dalekom istoku počelo je ozbiljno da zabrinjava američku vladu i da izaziva zategnutost između ove dve zemlje. Američki kongres odlučio je u leto 1939. godine da i dalje ostane na snazi zakon o “neutralnosti”.

Vlada SAD je ipak odlučila da 1939. raskine trgovinski ugovor sa Japanom, koji je potpisan još 1911. godine, što je imalo za cilj da se zaplaši Japan i da se natera da se obazrivije ponaša prema američkim interesima. Međutim, prekid ugovora stupio je na snagu tek za šest meseci od donošenja odluke, a za to vreme trgovina između dve zemlje se utrostručila. Preko 70% američkog izvoza predstavljali su materijali vojnog karaktera.

U međuvremenu, Japan se ponovo osilio i obnovio stare planove za osvajanje sovjetskog Dalekog istoka i Sibira. Sovjetski obaveštajac Rihard Zorge, radeći kao dopisnik nekoliko listova iz Tokija, poslao je 15.aprila i 24. juna 1939. godine tajne izveštaje Moskvi, pozivajući se na podatke dobijene od nemačkog ambasadora Ota. Iz tih izveštaja proizilazi da ukoliko Nemačka i Italija otpočnu rat protiv SSSR, onda će im se Japan pridružiti u svakom trenutku, ne postavljajući nikakve uslove.

Da bi oprobali snagu i reagovanje Sovjetskog Saveza, i stvorili mostobran za dalje osvajanje Dalekog istoka, Japanci su odlučili da napadnu Mongolsku Narodnu Republiku. Moćna grupacija Kvantuške armije je 11. avgusta 1939. godine prodrla u dolinu reke Halhin Hol. Mongolima su u pomoć priskočile pešadijske, vazduhoplovne, tenkovske i konjičke jedinice pod komandom Georgija Konstantinoviča Žukova, koji je tada imao čin general-pukovnika. Sovjetske trupe su potpuno razbile napadače, uništile ili zarobile glavninu japanske grupacije, a njene raštrkane ostatke proterale preko mongolsko-mandžurske granice.

Ovaj žestok poraz zaplašio je Japan i naveo ga da se za duže vreme odrekne neposrednih osvajačkih planova protiv Sovjetskog Saveza i Mongolije, odnosno da svoju dalju ekspanziju okrene na jug i jugoistok.

Japanske snage pred invaziju[uredi]

Wiki letter w.svg Ovaj članak, ili jedan njegov deo, treba još da se proširi.
Pogledajte stranu za razgovor za razlog. Kada se poboljšavanje završi, možete skloniti ovo obaveštenje.

Prema Jamamotovom planu prvo je trebalo formirati Operativni odred (od 6 nosača aviona, sa 450 aviona). Ovaj odred uvežbavan je zalivu Tankan na ostrvu Iturupu koje se nalazi u sastavu Kurilskih ostrva. Direktna komanda je poverena viceadmiralu Č. Nagumi. Zaštitnicu Operativne odreda sačinjavali su: 2 bojna broda, 2 krstarice, 1 laka krstarica, 9 razarača i 25 podmornica. Ove podmornice su imale zadatak da kontrolišu prilaze havajskim ostrvima, da čuvaju nosače aviona, i napadaju bojne brodove i nosače aviona. Takođe je posebno organozovani 7 tankera goriva za snadbevanje japanskih snaga na maršu.

Američke snage u Perl Harboru[uredi]

Wiki letter w.svg Ovaj članak, ili jedan njegov deo, treba još da se proširi.
Pogledajte stranu za razgovor za razlog. Kada se poboljšavanje završi, možete skloniti ovo obaveštenje.

Kobni 7. decembar[uredi]

Šest nosača aviona, dva bojna broda, dve teške krstarice i jedna lakša, devet razarača i tri podmornice isplovili su između 10. i 18. novembra 1941. godine, jedan po jedan ili po dva, iz japanske baze Kure, smeštene s unutrašnje strane Japanskog mora. I osam tankera za prevoz nafte, je takođe napustilo luku. Teški teret je podjednako raspoređen na svaki od brodova, a topovi i mitraljezi su zakamuflirani. Zabranjena je svaka radio veza, kako bi američki prisluškivači mogli da konstatuju potpuni mir nad japanskom bazom. Japanska mornarica neumorno je dovlačila svoju invazionu flotu ka ostrvu.

Japanska carska mornarica stigla je na svega 275 milja od ostrva. Na palubama je 190 aviona stavljeno u znak pripravnosti. Piloti su raspolagali veoma jasnim kartama Perl Harbora, koje su dopunjavali tajnim informacijama sve do poslednjeg časa. Slao ih je japanski konzul iz Honolulua, koji se kasnije sa kilometarske udaljenosti divio rezultatima svoje špijunaže.

Japanska flota približavala se Havajima u geografskim širinama gde plovidba nije bila uobičajena zbog snažnih vetrova i visokih talasa. Ta ruta je odabrana da Amerikanci ne bi saznali za približavanje snažnog flotnog sastava čija su udarna snaga bili šest velikih nosača aviona: Akagi, Hirju, Kaga, Sokaka, Sorja i Zuikaku. Havajima su se primakle i japanske podmornice koje su imale zadatak da se probiju u luku i napadnu brodove. Akciju je nadgledao Isoroku Jamamoto jedan od najsposobnijih admirala Japana.

Nedelja, 6 časova ujutro. Dve teške krstarice japanske eskadre prolaze pokraj mesta odakle će sa nosača aviona poleteti lovci i bombarderi, te šalju četiri izviđačka aviona tipa "zero" u pravcu Perl Harbora. Iza njih se upućuje prvi talas koji napada: 40 katesa sa torpedima, 40 katesa sa bombama koje će biti bačene sa velikih visina, 50 drugih bombardera i 50 lovaca tipa "zeke“. Sa paluba su odjekivali uzvici onih koji su ostali. Uz severoistočni vetar, 190 borbenih aviona penjalo se u svitanje zore, probijali su guste oblake da bi na 3.000 metara visine ugledali sunčev izlazak. Spremao se pravi pakao za američku mornaricu. Američki radari su uočili veliku formaciju aviona ali su mislili da se radi o prijateljskim nego o neprijateljskim avionima tako da signal za uzbunu nije ni dat. Od ukupno 231 aviona, koji su najvećim delom bili besprekorno poređani na oba aerodroma, 143 su bili spremni za poletanje dok ih je 88 na opravci. Na brodogradilištu nalazio se dobar broj oruđa za protivavionsku odbranu. Tri četvrtine ih uopšte nije imalo posadu: nijedan nije bio snabdeven municijom.

U razuđenoj luci Perl Harbor ležali su usidreni brodovi američke ratne mornarice. U luci nije bila gužva kakva zna ponekad biti. Dobar deo flote bio je na otvorenom moru, između ostalog i tri nosača aviona, koja će kasnije Japancima zadati teškoće. Viceadmiral Holsi je sa nosačem Entrepejaz bio na 350 kilometara zapadno od Havaja i nalazio se na putu za Perl Harbor pošto je prevezao nekoliko lovaca na ostrvo Vejk. Pratile su ga teške krstarice i devet razarača. Admiral Njuton je sa nosača aviona Leksington bio na putu za Midvej da tamo prenese bombardere za mornaricu. Njega su pratile tri krstarice i pet razarača. Nosač aviona Saratoga ležao je usidren u doku na zapadnoj obali Sjedinjenih Država. Viceadmiral Braun je sa jednom teškom krstaricom, pet razarača i grupom minolovaca bio kod ostrva Džonston. Dalje, tri teške krstarice, četiri razarača i četiri podmornice bile su na vežbi na raznim mestima na Tihom okeanu.

Za sve vreme dok su uzletale prve japanske eskadrile, oko 180 aviona raznih vrsta, i uzimale kurs prema Perl Harboru, na japanskim brodovima pomno su slušali radio-stanicu u Honoluluu. Iz zvučnika se čula samo muzika za igru. Ni najmanjeg znaka da su Amerikanci uopšte slutili šta ih čeka. U 7:15 časova je poleteo i drugi talas: 170 aviona. A kad i ovi budu izvršili svoju dužnost, nadao se admiral Nagumo, od američkih brodova u Perl Harboru neće mnogo ostati. On je znao (jer japanska obaveštajna služba je odlično obavljala svoj posao do poslednjeg trenutka), da u luci nema ni jednog nosača aviona, zbog čega mu je bilo naročito žao, ali on sada nije mogao da čeka da se oni sada vrate. Opasnost da japanska flota bude otkrivena bila je prevelika.

U decembru 1941. Amerika još uvek nije imala posebno oformljeno vazduhoplovstvo kao vid oružanih snaga. Borbeni avioni spadali su ili pod komandu kopnene vojske ili ratne mornarice. Na ostrvu Oahu tri su aerodroma pripadala kopnenoj vojsci. Na dva su postavljeni bombarderi, a na trećem su se nalazili lovci. Mornarica je isto tako imala na Oahu svoja tri aerodroma: jedan na Ford Ajlandu, u centru luke, jedan kod Iva, a treći kod Kaneohe. Aerodrom na Ford Ajlandu služio je, uglavnom, za avione sa nosača aviona kada se ovi nalaze u luci i zbog toga je momentalno bio prazan. Tog 7. decembra je ukupno 100 američkih aviona bilo spremno za borbu. Najveći ih je broj bio postavljen u grupama, i to krilo do krila. Ovakav raspored je naredio general Šort, koji je opet dobio naređenje iz Vašingtona da bude krajnje oprezan zbog mogućih sabotaža. Na Havajima je, naime, živelo na hiljade Japanaca. Najlakši način da se avioni dobro čuvaju bio je grupisati ih. Šort nije mogao Japancima da učini bolju uslugu. U sedam i dvadeset telefon je zvonio u kući admirala Kimela. Na vezi je bio jedan oficir iz njegovog štaba, kapetan korvete Marfi, sa senzacionalnom novošću: razarač „Vord“, je u četvrt do sedam u svom uobičajenom patroliranju naišao na neidentifikovanu podmornicu na koju je otvorio vatru i najverovatnije je potopio“.„Dolazim odmah“, odgovorio je Kimel. Deset do osam, Marfi se opet javlja: „Vord“ je zaustavio jedan sumnjivi ribarski japanski brod i nastoji da taj brod dovede u Honolulu. Još pre no što je Marfi završio, u njegovu sobu u štabu upao je jedan mornar koji se nalazio na straži. „Signalni toranj javlja vazdušni napad Japanaca na Perl Harbor. I to sigurno nije vežba!“ Marfi je vest istog momenta preneo Kimelu i još pre no što je admiral obesio slušalicu začuo je eksplozije u luci kao i urlanje aviona. Izjurio je napolje. General Šort je slušao ovu tutnjavu iz svog stana i čudio se otkud tolika buka. Pomislio je da je mornarica otpočela svoje probne vežbe. I to nedeljom! Pitao se da li će dogovorena partija golfa sa Kimelom da se održi. Tri minuta posle osam u njegovu kuću upao je načelnik personalne službe, pukovnik Filips i javio: „Japanci su napali Hiken i Viler! Ovog puta stvar izgleda veoma ozbiljno“.

7. decembra 1941. posmatrao je viceadmiral Nagumo Ćuiči sa palube nosača aviona "Akagi" kako se Sunce pomalja nad morem. Duvao je jak istočni vetar a uz to su i talasi bili previsoki da bi avioni sasvim sigurno mogli da uzlete. Ali Nagumo nije više imao izbora. Njegova flota koja se sastojala od 6 nosača aviona, 2 bojna broda, 2 teške i jedne lake krstarice, 9 razarača, te tri podmornice nalazila se na svega 500 kilometara udaljenosti od ostrva Oahu, američke pomorske baze Perl Harbor. Jedanaest dana je ovu ogromnu flotu pratilo 8 tankera od baze na Kurilskim ostrvima pa sve do ove tačke na Pacifiku. I svih jedanaest dana je ova ploveća eskadra ostala neprimećena. Sada dakle nije bilo povratka. Na palubama nosača aviona, grupe pilota u pilotskim uniformama, a poneki i sa hašamakijem, tradicionalnim povezima oko glave sledbenika šinto-religije, klanjali su se ispred portreta svoga cara, molili se pradedovima i pili po šolju mlakog vina od pirinča. Mehaničari su u međuvremenu pregledavali po poslednji put bombardere i lovce. Motori su se palili, a propeleri grabili vazduh. Na mostovima nosača aviona oficiri sa dvogledima u ruci posmatrali su signalnu katarku broda Akagi. Nešto pre šest časova signalne zastave su se digle na pola koplja, što je značilo: "Spremi se za start“. Polako su ovi pokretni kolosi okretali svoja kormila u vetar. Tada je izbilo 6 časova. Signalne zastavice na brodu "Akagi" brzo su se dizale a potom opet spuštale. Jedan po jedan, zagrmeo su lovci na palubama a njihovu buku nadjačavao je poklič "banzai" koji se orio sa svih brodova. Japan je stupio u rat sa Amerikom.

Jedan od prvih torpeda pogodio je krstaricu „Reli“, dva druga zarila su se u stari bojni brod „Juta“, koji je služio još samo kao meta avionima. Tri minuta pre osam pogođena je krstarica „Helena“, i to u centar. Eksplozija je oštetila i minopolagač „Ogalala“ koji se nalazio do nje. Bilo je osam časova. Mornarička kapela na „Nevadi“ počela je da svira himnu. Zastava se dizala lagano i ponosno. Jedan japanski avion se spustio do iznad same vode, bacio torpedo na „Arizonu“, a iz mitraljeza obasuo paljbu na krmu broda „Nevada“. Meci su razneli zastavu u komadiće dok ni jedan jedini mornar nije bio ozleđen.

Na palubama američkih brodova otvarali su sanduke sa municijom na silu čekićima i polugama. I dok su, posle torpeda, bombe počele da pljušte po bojnim brodovima i krstaricama, američka flota je počela da uzvraća vatrom. Sa brodova koji su goreli i polako tonuli, štektali su mitraljezi i razlegala se grmljavina protivavionskih oruđa. Prvi Japanci se survavaju u zaliv Ford Ajlanda, te između brežuljaka na obali. Ali pristizalo je sve više i više novih. A posebno je bilo zastrašujuće što niko i nije znao odakle dolaze. Sa Ford Ajlanda videlo se kako „Oklahoma“ eksplodira. Osam minuta posle eksplozije prvog torpeda „Oklahoma“ je ležala prevrnuta na vodi. Nešto kasnije eksplodiralo je i skladište municije na prednjem delu broda „Arizona“. Ogromna vatrena lopta se digla 150 m u vazduh. Snaga eksplozije je odnela posadu koja se nalazila na palubi brodova „Nevada“, „Vestal“ i „Vest Virdžinija“. Stotine njih sa palube „Arizona“ se pretvoriše u pepeo. Više od hiljadu ljudi umrlo je u svega nekoliko sekundi. Sada je gorela i voda u zalivima luke: iz pogođenih brodova izlila se nafta koja je odmah počela da gori. U osam i deset, kada se admiral Kimel pojavio u svom štabu, morao je bespomoćno da konstatuje kako je u nepunih 15 do 20 minuta nestala flota koja je bila njegov ponos: „0klahoma“, „Arizona“ i „Virdžinija“ su potopljene, dok „Kalifornija“ još tone. „Merilend“ i „Tenesi“ su teško oštećeni i ne mogu se pomeriti jer su okruženi olupinama. „Nevada“ koja je pogođena jednim torpedom i dvema bombama, gori i jedva se održava na vodi. „Reli“ je ostavljao jadan utisak sav obavijen dimom. Nijedan od brodova nije bio u stanju da reaguje na naredbu koja je bila data odmah posle napada: „Svi brodovi neka isplove!“ Kimel u ovom momentu nije čak ni znao da li je nekom od brodova i uspelo da pobegne iz luke, a i to ne bi značilo spas. Japanci su mislili na sve, te su tako ispred obale Oahu postavili 28 velikih podmornica za velike udaljenosti koje su vrebale. Pet od ovih podmornica je u noći između 6. i 7. decembra lansiralo minijaturne podmornice-torpeda kojima su upravljala samo po 2 čoveka, koji nisu uspeli da Amerikancima nanesu znatniju štetu.

I dok je napad na Perl Harbor dostizao najvišu tačku, a luka se pretvorila u goruće more, u kome se davilo i sagorevalo na stotine ljudi, naišli su sa dve strane na ostrvo Oahu američki avioni koji o svemu tome ništa i nisu slutili. Jedna se grupa sastojala od bombardera B-17 koji su se nalazili na putu sa kopna za Hikem. Kada su piloti ovih aviona ugledali oblake dima nad Perl Harborom, jedni su mislili da su to vežbe sa veštačkim dimom, a drugi, kako se upravo danas spaljuju ogromne količine šećerne trske na brežuljcima. Tek kada su kontrolni toranj na Hikemu zamolili za instrukcije za sletanje, odgovorio im je jedan miran glas kako je aerodrom napadnut od neidentifikovanih neprijateljskih aviona. Odmah nakon toga ugledali su japanske lovce koji su se žestoko na njih okomili. Prvi bombarder B-17 se sigurno spustio na pistu dok je drugog pre sletanja pogodio neprijatelj, a treći se spustio sa tri Japanca uz sam rep aviona. Neki su se odlučili da pobegnu na druge aerodrome, ali ubrzo su uvideli da tamo situacija nije bolja. Osim japanskih lovaca njih je sada gađala i sopstvena protivavionska artiljerija, jer su kopnena vojska i mornarica sa Oahua pucale u sve šta je letelo. U istu situaciju je naišla i grupa od 18 aviona koji su dolazili sa „Enterprajsa“ i nameravali da se spuste na Ford Ajland.

Oni su prošli još gore od bombardera B-17. Četiri aviona su Japanci odmah srušili iznad samog Oahua, dok je peti pogodila sopstvena protivavionska odbrana. Uskoro su američki piloti shvatili da je najsigurniji način spustiti se na Oahu: ponašati se kao neprijatelj. Dakle oni su pogasili svetla, leteli što je moguće bilo niže i gotovo šunjajući spustili se. Sada se pojavio i drugi talas japanskih aviona iznad Perl Harbora. A kada su ovi japanski avioni pobacali i poslednje svoje bombe, ostao je dim, plamen, goruće ulje na vodi, ropci umirućih, izbezumljeno lupanje i poziv u pomoć stotine onih koji su se našli u olupinama potopljenih brodova. Kapetan bojnog broda Fušida mogao je da bude zadovoljan. On je napravio još jedan krug da bi snimio koju fotografiju a onda je dao kurs ka „Akagi“. Admiral Nagumo primio ga je sa širokim osmehom. Uspeh napada bio je daleko veći no što se iko mogao i nadati, a gubici na japanskoj strani bili su neverovatno mali: samo 29 aviona se nije vratilo, a svega je 55 ljudi nestalo.

Napad na Perl Harbor je bio briljantno izveden. Posade aviona bile su iskusne i uvežbane za predstojeću akciju. Japanski avioni bili su moderni, velike snage i pokretljivosti a uz to bili su nadmoćniji od američkih. Piloti su nosili slike brodova koje je trebalo da bombarduju. Sam napad je bio nemilosrdan i razarajuć. U dva odvojena napada japanske vazdušne snage su nanele štetu američkoj mornarici ubivši 2.400-3.000 mornara. Velika prednost su pružili torpedni bombarderi koji su imali specijalna torpeda za napade u plitkim vodama. Efekat iznenađenja bio je potpun dok sam napad to nije bio. Pri napadima japanski bombarderi koristili su torpeda, streljačko naoružanje i bombe. Oba napada su trajala po sat vremena. Drugi talas je doprineo uništenju protivnika i u tom napadu je učestvovao oko 171 borbeni avion. Iako su bili zatečeni brojem aviona i samim napadom, Američka ratna mornarica uopšte nije povukla svoje brodove. Svega 11 američkih lovaca uspelo je nekako pod žestokim napadima i bombardovanjem da uzleti i suprostavi se japanskim avionima. Tom prilikom oboreno je 8 japanskih aviona ali dalja borba nije imala izgleda.

Kobni 7. decembar 1941. godine pokazao je potpunu spremnost Japanske carske mornarice. Napad je dugo pripreman a piloti su svakodnevno vršili vežbe namenjene predstojećem napadu. Uspeh napada doprineli su i japanski špijuni koji su slikali mete namenjene japanskoj vazdušnoj armadi. I tako je ceo svet ušao u plamen Drugog svetskog rata. Japan će tek biti zaustavljen u bici kod Midveja 1942. godine.

Amerika ulazi u rat[uredi]

Uspeh Nemačke nad Holandijom, Belgijom i Francuskom, a nakon kraćeg vremena potpuna izolacija Britanije, šokirali su Ameriku. Bilo je to kao da je samozadovoljstvo bezbrižne neutralnosti postalo nemoguć osećaj.

Pod pritiskom okolnosti, Kongres je u maju i junu 1940. odvojio velike sume novca za naoružanje. To je, doduše, bilo i potrebno jer Sjedinjene Države nisu bile spremne na rat. Njihova vojska brojala je svega 20.000 ljudi; flota je bila nešto značajnija, ali je zbog trvenja sa Japancima bila vezana za Pacifik, dok je vazduhoplovstvo još bilo u povoju. Ruzvelt je tražio milijarde i zahtevao da se godišinje proizvede 50.000 aviona. Samo u 1940. se iznos vojnog budžeta upetorostručio.

Predsednik Ruzvelt je dobio podršku svih krugova i obeju partija. Da bi ojačao svoju vladu uveo je u kabinet dva sposobna republikanca: Franka Noksa, državnog sekretara za mornaricu, i Henrija Stimsona, državnog sekretara vojske. Naročito je Stimson bio veoma sposoban i sa velikim iskustvom. On je 1911. bio državni sekretar vojske pod predsednikom Taftom, a u periodu od 1929—1933. državni sekretar za spoljne poslove pod Huverom i predstavljao je pravi dobitak u teškim godinama koje su nailazile.

Zapadnoevropske zemlje su se u svojim nevoljama obraćale Americi: Franduska u očajanju, a Britanija u svojoj usamljenosti. Već 15. maja Čerčil je molio za pomoć preko američkog ambasadora u Londonu Džozefa Kenedija. Bilo mu je potrebno, poručio je, trideset do četrdeset razarača, i to odmah. On se zakleo ukoliko se on bude pitao, da se Britanija neće nikad predati pa makar bila sva spaljena. „Ne bi trebalo da se isuviše mešamo“, savetovao je Kenedi, bilo bi bolje, ako ikad bude zatrebalo, da se borimo „na vlastitom terenu“. Ni Ruzvelt ni Hal se sa ovim nisu složili. Posle toga, Kenedi je zamenjen ratobornim Džonom G. Vajnantom, a američka vlada je odmah počela da vrši ispitivanja šta bi moglo da se učini. U međuvremenu, od francuskog premijera Rejnoa stizale su poruke u sve bržem tempu: pošaljite nam avione, dajte nam razarače. Od toga zavisi sudbina sveta!

Aln američki predsednik je bio nemoćan. On je mogao da piše topla pisma, da u svojim govorima izražava simpatije, ali je bio ubeđen da većina njegovog naroda, a naročito većina Kongresa, neće objaviti rat. Da li je to bila istina, što mu je Čerčil pisao a u što je Idn kasnije i dalje verovao, da je američka podrška francuskoj mogla u ovoj buri da je spasi od propasti, ostalo je pitanje bez odgovora. Amerika ne samo što nije mogla da da podršku u tako kratkom roku, nego nije mogla ni da je obeća. Tako je bura progutala davljenika, na kraju napadnutog i od Italije.

Ma koliko bio na Čerčilovoj strani, Ruzvelt se bojao kritike izolacionista. Ono što je tipično za Ruzvelta jeste činjenica da je i ovog puta hteo da postigne svoj cilj političkim putem. Predložio je da Britanija u zamenu za razarače dade pravo Sjedinjenim Državama da izgrade nekoliko svojih vojnih baza na Njufaunlendu, na nekoliko zapadnoindijskih ostrva i u Britanskoj Gijani. Time je moglo da se pokaže kako se vodi računa i o američkim interesima. Drugog septembra je pala odluka i Britanija je dobila željenu podršku.

U Donjem domu Čerčil je izjavio: „Samo nerazuman čovek bi sada mogao reći da prelazak razarača pod britansku zastavu predstavlja ma i najmanju povredu internacionalnog prava ili da to znači i najmanju povredu neutralnosti Sjedinjenih Država“. Ali u svojim memoarima on između ostalog piše: „Prelazak pedeset američkih brodova Velikoj Britaniji sigurno nije bio neutralan gest Sjedinjenih Država“. U jesen 1940. morali su se ponovo održati predsednički izbori. Raspoloženje je bilo takvo da su republikanci verovali kako ne bi bilo najbolje izabrati nekog pravog izolacionistu kao što je bio Taft ili Vandenberg, nego svežu ličnost koja je, kao i Ruzvelt, bio pristalica podrške Britaniji. Bio je to Vendel Vilki, simpatično lice, pun entuzijazma. U predizbornoj kampanji, u koju se kasno uključio, jednom prilikom Ruzvelt je kazao: „I dok govorim vama, majke i očevi, uveravam vas, i ranije sam vam to govorio a evo govorim i sada opet, opet i opet: Vaši dečaci neće biti poslati u neki strani rat“. Nijedna kasnija izjava nije mu bila predbacivana kao ove reči, za koje su njegovi protivnici tvrdili da je njima obmanjivao svoj narod, obećavajući mir dok ga je vodio u rat. Ali, u Ruzveltovim rečima ni u čitavom njegovom držanju nije bilo obmane, mada je postojala dilema: da li će vremenom biti moguće u očima drugih ostati neutralan, a u isto vreme garantovati spas Britaiije? Sam predsednik nije nikada došao pred tu dilemu. On se nadao da će je privremeno izbeći time što će dati snažnu podršku Britaniji u oružju, i što će, kako je izjavio 29. decembra 1940, od Amerike napraviti arsenal demokratije.

Povod toj čuvenoj izjavi bilo je opet jedno Čerčilovo pismo od 8. decembra 1940. u kom se detaljno i konkretno objašnjava u kakvoj se teškoj situaciji Britanija još uvek nalazi. Čerčilovo pismo ga je uznemirilo i nateralo da razmišlja. To ga je dovelo na jednu od njegovih najinteligentnijih zamisli, uskoro poznatoj pod nazivom Zakon o zajmu i najmu. Veoma jednostavnim rečima on objašnjava šta je pod tim mislio: „Eto, ono što pokušavam da učinim je da eliminišem znak dolara... otarasiti se šašavog, starog, glupog znaka dolara“. Ako Britanija nije u stanju da plati, pa šta, neka ne plati. Predlog zakona, koji je dobio broj godine 1776 (godina objavljivanja američke nezavisnosti), dao je predsedniku pravo da sve ratne materijale „proda, prenese, zameni, posudi, dade pod zakup ili na bilo koji druga način dade vladi one zemlje čija je odbrana, prema predsednikovom mišljenju, od vitalnog značaja za odbranu Sjedinjenih Država“. Uprkos žestokom otporu izolacionista, Kongres je usvojio ovaj zakon, i to osetnom većinom glasova, 11. marta 1941, a potpisao ga je sam predsednik Ruzvelt.

Britanija je dobila brodove, Britanija je dobila oružje, a Amerika je još uvek oficijelno važila kao neutralna. Još uvek su važile odredbe zakona o neutralnosti iz 1939. Britanci su morali sami da dođu po sve, ali sada nisu morali više da to plaćaju. A upravo taj prevoz je bila velika teškoća koja je ostala nerešena jer su nemačke podmornice bile veoma aktivne. Kakvog je smisla imalo, pitali su se prijatelji Britanaca u Sjedinjenim Državama, toliko davati kad najveći deo goga ne pređe Atlantik? Mnogi su sada vršili pritisak na predsednika da odobri i konvoje koji bi te pošiljke pratili preko Atlantika.

Ruzvelt je ostao veoma oprezan, iako je hteo ići do kraja. U aprilu su Amerikanci zaposeli Grenland da bi preduhitrili dolazak Nemaca; istog meseca je odlučeno da američka mornarica patrolira čitavim zapadnim delom Atlantika sve do 25. meridijana; u julu su zaposeli Island. Ali na potpunu zaštitu konvoja za Britaniju predsednik još u avgustu nije pristao, iako je Stimson pokušavao da ga nagovori.

Stigao je i septembar pre no što se predsednik odlučio da preduzme odlučujući korak. Četvrtog toga meseca bio je napadnut američki razarač „Grig“. Ruzvelt je iskoristio taj povod da obezbedi američku pratnju konvoja. U jednom oštrom govoru 11. septembra najavio je da će se ubuduće pucati, i to direktno, u nemačke i italijanske brodove „koji budu operisali u vodama čiju zaštitu smo mi preuzeli“. U oktobru je predsednik otišao još jedan korak dalje. Predložio je uklanjanje i poslednjeg traga Zakona o neutralnosti iz 1939, i to tako što je dozvolio da trgovački brodovi budu naoružani (tačno ono šta je Vilson predlagao u martu 1917), te da plove ravno u britanske luke. Kongres je prihvatio njegov predlog i to osetnom većinom. U krugu oko Ruzvelta se verovalo da je moguć još jedan korak a to je: objaviti rat Nemcima. Stimson, Morgentau i drugi su počeli da navaljuju i da insistiraju na tome. Ruzvelt je ipak i dalje manevrisao između krajnosti; odbijao je da objavi rat, a već ga je maltene vodio, kako je i sam rekao (govor od 27. oktobra povodom torpedovanja broda „Kirni“): „Želeli smo da sprečimo vatru. Ali vatra je počela. Istorija je utvrdila ko je ispalio prvi hitac. Ali vremenom, pobediće onaj ko ispali poslednji hitac“.

Donošenje Atlantske povelje[uredi]

Početkom avgusta 1941. putovao je Vinston Čerčil sa čitavom grupom svojih saradnika na novom ratnom brodu „Prins of Vels“ (koji će samo nekoliko meseci kasnije potopiti Japanci) za Njufaundlend da bi tamo vodio tajne razgovore sa Ruzveltom. I Ruzvelt je u najvećoj tajnosti otišao iz Vašingtona, pa su se 9. avgusta brodovi ova dva lidera našli pred obalom Njufaundlenda. Bila je subota. Sledećeg dana vođeni su razgovori.

Bio je to dan posvećen veoma ozbiljnim stvarima. Sumorne aktuelnosti morale su imati prednost nad snovima o budućnosti. Kako da se uništi Nemačka? Bombardovanjem, kako su naivno verovali Britanci? Ili velikom silom, uključujući i američku vojsku, kako je mislio načelnik američkog generalštaba, general Maršal? Kako je trebalo organizovati pomoć Sovjetskom Savezu a da Britanija od toga ne trpi? Šta bi se moralo dogoditi ako Nemačka upadne u Španiju? Da li se tada moglo računati na Portugal? Da li bi u tom slučaju trebalo okupirati Azorska ostrva? Koju liniju odnosa sa Japanom treba slediti? Pored rešavanja pitanja, trebalo je dati i zajedničku izjavu o ciljevima rata koja bi trebalo da kao zastava iznad bojnog polja poziva u budućnost, i kojom bi se pre svega demonstriralo jedinstvo. Ali sastaviti tekst takve načelne izjave nije bilo jednostavno, iako je trebalo da se ona odnosi tek na daleku budućnost. I britanska i američka strana je marljivo radila na ovim nacrtima. Čerčil je započeo, a pomagao mu je njegov savetnik, ser Aleksander Kadogan. Samer Vels, zamenik američkog ministra spoljnih poslova, formulisao je američke ideje, koje je potom Ruzvelt korigovao. Sve je to zahtevalo dosta napora i razgovora da bi se na kraju postigla saglasnost. Početak je bio veoma jednostavan: obe zemlje su mogle iskreno da izjave da ne idu za proširenjem svojih teritorija te da svaka nacija ima pravo na samoodlučivanje. Ovaj princip je bio veoma lako prihvaćen. Ali bilo je teškoća kada je na dnevni red došla tačka - ideal međunarodne slobodne trgovine. Amerikanci su je, zbog svoje ekonomske superiornosti, vatreno podržavali, dok su je Britanci, koji su od Konferencije u Otavi iz 1932. svoje kraljevstvo zaštićivali barijerom raznih robnih tarifa, sa mnogo uzdržanosti primili k znanju. To je dovelo do veoma oštrih diskusija i sledeće formulacije: obe zemlje izjavljuju da se slažu sa tim da se svet otvori za trgovinu, ukoliko se to slaže sa njihovim postojećim obavezama. Poteškoće je stvarala i politička organizacija budućeg sveta. U svom nacrtu Čerčil govori o jednoj „efikaenoj međunarodnoj organizaciji“, a Ruzvelt, taj razočarani sledbenik Vudroa Vilsona, verovao je da bi posle rata trebalo da red održavaju četiri velike sile: Amerika, Velika Britanija, Sovjetski Savez i Kina.

Izjava s kojom su se na kraju svi složili, 12. avgusta, bila je zapravo kompromis. U osam tačaka Britanija i Amerika zajedno izjavljuju da ne teže: prošireau svojih teritorija niti su za teritorijalne promene, poštuju pravo svakog naroda da izabere oblik vladavine pod kojim želi živeti, one su za ekonomsku saradnju među svim narodima, da svi narodi napuste upotrebu sile posle uništelja nacizma. Tom poveljom stvoren je početak, dat je kurs, ma koliko je luka još bila daleko.

Укратко, осам тачака документа су:
  1. ne postoje nikakve teritorijalne pretenzije Sjedinjenih Država ili Ujedinjenog Kraljevstva;
  2. teritorijalna poravnanja moraju biti u skladu sa željama naroda;
  3. pravo na samoopredeljenje naroda;
  4. ukidanje trgovinskih barijera;
  5. globalna ekonomska saradnja i napredak društvenog blagostanja;
  6. sloboda od oskudica i straha;
  7. sloboda na moru;
  8. razoružanje zemalja agresora, posleratno opšte razoružanje.

Posledice napada[uredi]

Posledice napada bile su veoma katastrofalne. Japan je izvršio napad u nedelju kada 95 procenata američke mornarice nije bilo pripremljeno za ratna dejstva. Američka mornarica bila je teško oštećena ali ne i uništena. Teško je oštećeno ili uništeno 18 velikih bojnih brodova, preko 200 aviona na zemlji tokom bombarderskih napada a poginulo je 2.400 mornara. Zauvek su izgubljeni bojni brod Oklahoma, Arizona i stari bojni brod Juta koji je služio kao meta za školsko gađanje kao i razarači Kesin i Dounes. Drugi brodovi će možda biti popravljeni, ali će mesecima biti van upotrebe. Američka odbrana bila je zatečena tako da su Japanci svega 29 borbenih aviona izgubili tokom napada.

Aerodrom Hikam je takođe bio meta napada i on je bio uništen. Napadnut je i aerodrom Vilar Fild. Avioni su goreli kao i hangari, municija i gorivo. Japanski avioni su mitraljirali i bombardovali sve pred sobom ne štedeći nikoga. Avioni su bili gusto parkirani tako da se eksplozija prenosila na ostale avione. Eksplozija je bilo na sve strane. Brod Arizona sa sobom je povukao 1.100 ljudi. Brod je bio napadnut nekoliko puta dok se tako oštećen nije prevrnuo i potonuo.

More je bilo prepuno nafte koja je gorela a sa velike udaljenosti mogao se videti gust crni dim. Srećom po Ameriku Japan nije napao i nosače koji u trenutku napada nisu bili u luci. Entrepejaz je za dlaku izbegao uništenje ali je poslao svoje avione u okršaj sa japanskim avionima kada su shvatili šta se zbiva. Otpora nije bilo ali je bilo sporadičnih pucnjeva i napada iz protivavionskih mitraljeza i nekih topova, ali uzalud.

Japanski napad je iznenadio Ameriku teško je osakativši. Kada je obaveštenje stiglo kod predsednika Ruzvelta da će japanske snage napasti, napad u Perl Harboru je dostizao svoj maksimum. Učestvovalo je 360 borbenih aviona koji su po nalogu admirala Jamamotoa Isorokua želeli da zbrišu flotu SAD. Cvet japanskog ratnog vazduhoplovstva. Skoro da su to i učinili. Napad je briljantno bio izveden bez većih gubitaka po japansko vazduhoplovstvo. Izgubili su svega 29 borbenih aviona i to nije dodatno poljuljalo moral Japanaca. Avioni su uspevali da dobro uoče i napadnu svoje mete sa velikim uspehom jer su pre napada izvršavali vojne vežbe zbog predstojećeg napada. Najbolje oružje bili su torpedni bombarderi koji su napali usidrene brodove uništavajući ih ili teško oštećujući jedan po jedan usidreni brod. To je bio najbriljantniji napad avionima na jednu pomorsku flotu u istoriji ratovanja učinjen iz vazduha.

Bez obzira što je ovaj napad bio briljantno izveden, on nije bio potpun. Admiral Jamamoto nije bio zadovoljan posledicama napada bez obzira što je u njegovom štabu bilo organizovano slavlje povodom „uspešnog“ napada. Postoje pretpostavke da su Vrhovnog zapovednika napada molili da odobri treći talas aviona i da ponovo napadnu Perl Harbor, ali je Ćuiči Nagumo to odbio smatrajući da je cilj izvršen i da japansko vazduhoplovstvo nema više efekat iznenađenja. Iako su upotrebljena 360 borbena aviona nisu uništeni i drugi važni ciljevi pored aerodroma, aviona i ratnih brodova koji su bili smešteni u lukama. Japanske snage su propustile priliku da bombarduju brodogradilište, da unište usidrene podmornice, zbrišu skladišta goriva i napadnu nosače aviona. Zahvaljujući tim propustima SAD je imala šanse da se oporavi i krene u rat. Da su ti ciljevi uništeni, Američka ratna mornarica bi bila onesposobljena za ratna dejstva u narednih deset godina. Time bi japanski ratni brodovi zagospodarili Tihim okeanom i niko ih ne bi mogao zaustaviti. Međutim ne uništivši te ciljeve Japan je SAD naterao da bude odlučniji da stupi u rat i time doprineo sopstvenom porazu.

Japanski plan ipak u nije u potpunosti uspeo jer su sva tri američka nosača aviona bila izvan baze. Posle ovog napada Amrerikanci nisu smeli da izlažu svoje nosače većim rizicima dok se ne oprave brodovi u Perl Harboru jel im je to bila cela flota u tom trenutku na raspolaganju za borbu u Pacifiku. Usled toga ostali delovi Pacifika nisu imali šanse u pružanju otpora Japancima u nekoliko sledećih meseci. Takođe ne uništenje rezervoara sa gorivom omogućilo je Amerikancima da u svega nekoliko nedelja gotovo potpuno renoviraju bazu na ostrvu, čime Perl Harbor ponovo postaje glavna baza Pacifičke Flote.

Američko-japanski pregovori[uredi]

Kad je Japan 27. septembra 1940, ušao u savez sa Nemačkom i Italijom, Americi su odjednom postale jasne veze između događaja u Evropi i Aziji. Japan, sada saveznik Nemačke, biva oštrije napadan, između ostalog i ekonomskim sankcijama. Stoga je vlada u Vašingtonu sa nestrpljenjem očekivala novog japanskog ambasadora, admirala Nomuru. Ali za vreme prvog razgovora, 12. februara 1941, ispostavilo se da Nomura vije bio dobio zadatak da otpočne pregovore sa Amerikom. Tek 9. aprila su japanski diplomati, i to na vlastitu inicijativu, podneli jedan predlog. Amerika je morala pomoći Japanu da dobija sirovine iz Holandske Indije (danas Indonezija). U tom slučaju bi Japan bio spreman da potpiše mirovni ugovor sa Kinom. Ali diplomata su prećutali kako bi takav ugovor trebalo da izgleda.

Isto tako je ostalo nejasno kakav bi ostao odnos Japana sa Nemačkom. Kordel Hal je smatrao da to nije nikakva baza za plodne pregovore. Po njegovom mišljenju, trebalo bi da svaka vlada ispuni četiri uslova što se tiče Dalekog istoka: 1) Japan se mora povući iz Kine i obećati da neće više napadati nijednu zemlju u Aziji, 2) Vlada u Tokiju se ne sme mešati u interne stvari drugih zemalja, 3) U Kini bi svaka zemlja, a ne samo Japan, mogla neometano da trguje. Nijedna zemlja ne sme silom da promeni staus quo na Dalekom istoku, 4)Japan mora nedvosmisleno da se povuče iz trojnog saveza. Japanski ministar spoljnih poslova Macuoka, posle izvesnog dvoumljenja, formulisao je protivpredlog. On je prećutao stav Japana prema Nemačkoj. Tražio je da Amerikanci prinude Kineze da prihvate japanske uslove mira. Na kraju je odbio zahtev da Japan ne dira područje na jugoistoku Azije. On je upravo bio sklopio sa Sovjetskim Savezom ugovor o neutralnosti, tako da Kina nije mogla da očekuje bilo kakvu podršku od Sovjetskog Saveza. Ako bi japanske trupe hermetički zatvorile i južnu granicu za spoljnu pomoć, Kina bi bila veoma brzo primorana na kapitulaciju. Ali za to bi, prvo, trebalo zauzeti Indokinu, koja je bila francuski posed. Amerikanci su na to stavili Japanu do znanja da se sa Macuokom ne može sarađivati, pa ga je japanska vlada zamenila Tojodom, koji je bio više za dijalog s Amerikom.

Ali Japan je krenuo svojim putem: 25. jula japanska vojska je zaposela Indokinu, da bi Kinu potpuno izolovala od spoljnog sveta. A Indokina u japanskim rukama mogla je da bude i baza za operacije protiv Holandske Indije, Singapura i Malaje. Amerika je htela da sprečiti da Japan zagospodari jugoistočnom Azijom, tako bogatom sirovinama, između ostalog naftom, gumom i kositrom. U tom slučaju, Japan ne bi zavisio od Amerike što se tiče nafte, a to je bilo jedino oružje kojim su Amerikanci mogli da Japan drže pokornim. Osim toga, i Americi je bila potrebna guma iz Indonezije. U toj situaciji Amerika je prekinula trgovinske odaose sa Japanom; tome su se priključile Holandija i Britanija, što je ugrozilo Japan. Ukoliko ove sile ne bi odustale od svog embarga, morao bi se silom prokrčiti put do naftonosnih polja u jugoistočnoj Aziji. A to bi sigurno imalo za posledicu rat sa Amerikom.

Princ Konoje, predsednik vlade Japana, nadao se da će u ličnom razgovoru sa predsednikom Ruzveltom moći da dođe do nekog prihvatljivog rešenja. Taj kompromis bi naime morao biti prihvatljiv kako za japansku vojsku tako i za Sjedinjene Američke Države.

Predsednik Ruzvelt je bio za konferenciju na najvišem nivou, ali su savetnici Ministarstva za spoljne poslove prvo hteli da imaju opipljive dokaze da bi Japan bio voljan da prihvati američke zahteve. U japanskoj inicijativi videli su, naime, znakove slabosti; izgledalo je da Japan zazire od rata sa Sjedinjenim Državama. Oni su smatrali da je sazrelo vreme da se pitanje Kine i problemi u Aziji definitivno regulišu. Savetnici su se nadali da će Japan, zbog teške ekonomske situacije, biti prinuđen da ispuni američke zahteve. Ali japanska vojska je odbila da se povuče iz Kine. Pitanje Kine bilo je isuviše vezano za vojni prestiž. Ako bi se tek tako povukli, politička moć vojske pretrpela bi veliki udarac. Nijedna od obe strane nije bila spremna na kompromis o najvažnijim tačkama. Početkom oktobra ovo je bilo više nego jasno obema stranama. Princ Konoje nije imao dovoljno vremena. Šestog septembra vodeći jašanski krugovi odlučuju da se diplomatski pregovori moraju okončati pre 15. oktobra; ukoliko se to ne postigne, pitanje će se rešiti na bojnom polju. Princ Koioje je 12. oktobra preklinjao vojsku da prihvati zahtev Amerikanaca da se povuku iz Kine. Ali general Tojo, ministar vojske, je to odbio. Posle toga je princ Konoje dao ostavku.

Nova vlada pod vodstvom generala Toje dobija od cara naređenje da učini poslednje diplomatske korake kako bi se sprečio rat s Amerikom. Nova vlada je posle toga formulisala opet nove predloge. Zahtevala je da trupe ostanu u severnoj Kini, unutar Mongolije i na ostrvu Hijananu tokom najmanje narednih 25 godina. Iz preostalog dela Kine trupe bi se povukle tokom dve godine posle potpisivanja mirovnog ugovora. Sadržaj mirovnog ugovora sa Kinom bio je prećutan, ali su Amerikanci shvatili da Japan nije ni pomišljao da potpuno pusti Kinu na miru. Isto tako, Japan je odbio da se povuče iz Trojnog pakta. Diplomati su pokušavali da objasne kako savez sa Nemačkom ne obavezuje Japan ni na šta, tako da Amerika nema razloga za zabrinutost. Amerikanci nisu prihvatili predlog Japanaca. Vašington je zahtevao potpuno slobodnu i nezavisnu Kinu i povlačenje iz Trojnog pakta.

Japanski diplomati su opet došli u vremenski tesnac. Vlada je 1. novembra zaključila da do 30. novembra mora da se postagne saglasnost. Japanci su predložili novi kompromis. Japan bi se povukao iz južnog dela Indokine ako bi Britanija, Amerika i Holandija obustavile embargo. Posle mirovnog ugovora sa Kinom povukli bi se i iz severnog dela Indokine, tako da Japan ne bi više mogao da ugrožava zemlje na jugu. Ali Amerikanci su ostali pri povlačenju Japanaca iz Kine. Sjedinjene Države su insistirale na potpunom napuštanju Kine. Ni nekoliko drugih varijaiti predloga za ukidanje embarga nisu dale nikakve rezultate. Najzad, 6. decembra preduzeo je predsednik Ruzvelt poslednji korak da sačuva mir. Obratio se japanskom caru, ali je pismo stiglo do cara pošto su već otpočela neprijateljstva. Dogodio se 7. decembar. Kraj izolacionizma. Novo vreme za Ameriku. Početak Svetskog rata koji je zahvatio ceo svet.

Spoljašnje veze[uredi]