Narandžasta boja
| Narandžasta | |
|---|---|
   _Sadhu_India.jpg)  .jpg) | |
| Spektralne koordinate | |
| Talasna dužina | 590–620 nm |
| Frekvencija | 505–480 THz |
| Kordinate boje | |
| Heksadecimalni | #FF6600 |
| Referenca | CSS Color Module Level 3[1][2][3] |
| Računarski zapisi boje | |
|---|---|
| Heksadecimalni zapis: | FF6600 |
| RGB zapis (r, g, b): | (255, 102, 0) |
| CMIK zapis (c, m, y, k) *: | (0, 60, 100, 0) |
| HSV zapis (h, s, v): | (24°, 100%, 100%) |
| *: Projektovano sa intervala [0 - 100] na [0 - 255]. | |
Narandžasta boja nastaje mešanjem crvene i žute boje. Talasna dužina boje u spektru je 620—585 nm. Iako se u mnogim jezicima narandžasta boja veže za voće (narandža), reč verovatno potiče iz Indonezije (ind. оранг-утанг, šumnjak) i veže se za orangutane.
U Evropi i Americi, istraživanja pokazuju da je narandžasta boja koja se najviše povezuje sa zabavom, nekonvencionalnošću, ekstroverznošću, toplinom, vatrom, energijom, aktivnošću, opasnošću, ukusom i aromom, godišnjim dobom jeseni. Narandžasta je dugo bila nacionalna boja Holandije i dinastije Oranje-Nasau. Ona takođe služi kao politička boja ideologije hrišćanske demokratije i većine hrišćansko-demokratskih političkih partija.[4] U Aziji je to važna simbolična boja budizma i hinduizma.[5]
Istorija i umetnost[uredi | uredi izvor]
U starom Egiptu i staroj Indiji, umetnici su koristili narandžastu boju na nekim od svojih predmeta. U Egiptu je mineralni pigment nazvan realgar korišćen za oslikavanje grobnica, kao i za druge svrhe. Narandžasti karneoli su bili značajno korišćeni tokom civilizacije doline Inda, koji su dopremali ljudi iz Kuča, Gudžarat.[6] Boju su kasnije koristili i srednjovekovni umetnici za bojenje rukopisa. Pigmenti su se takođe pravili u drevnim vremenima od minerala poznatog kao orpiment. Orpiment je bio važan predmet trgovine u Rimskom carstvu i korišćen je kao lek u Kini iako sadrži arsen i veoma je toksičan. Korišćen je i kao otrov za muve i za trovanje strela. Zbog svoje žuto-narandžaste boje, bio je omiljen i među alhemičarima koji su tražili način da naprave zlato, kako u Kini tako i na Zapadu.
Pre kasnog 15. veka, narandžasta boja je postojala u Evropi, ali bez imena; zvala se jednostavno žuto-crvena. Portugalski trgovci su iz Azije doneli prva stabla pomorandže u Evropu krajem 15. i početkom 16. veka, zajedno sa sanskritskom naranga, koja je postepeno postala deo nekoliko evropskih jezika: naranja na španskom, laranja na portugalskom i orange na engleskom.
-
Ljudi na drevnim egipatskim zidnim slikama često su bili prikazani sa narandžastom ili žuto-narandžastom kožom, obojenom pigmentom zvanim realgar. -
-
Ikona, 12. vek
Dinastija Oranje-Nasau[uredi | uredi izvor]
Dinastija Oranje-Nasau bila jedna od najuticajnijih kraljevskih kuća u Evropi u 16. i 17. veku. Nastala je 1163. godine u maloj kneževini Oranje, feudalnoj državi od 108 sq mi (280 km2) severno od Avinjona u južnoj Francuskoj. Kneževina Oranje nije dobila ime po plodu, već po rimsko-keltskom naselju na mestu koje je osnovano 36. ili 35. godine pre nove ere i nazvano Arozjo, po keltskom bogu vode;[7] međutim, moguće je da je ime donekle izmenjeno, i da je grad povezan sa bojom, jer se nalazio na ruti kojom su se prevozili tereti narandži iz južnih luka kao što je Marsej u severnu Francusku.
Porodica princa od Oranja je na kraju usvojila ime i narandžastu boju tokom 1570-ih.[8] Boja je postala povezana sa protestantizmom, zbog učešća kuće Oranje na protestantskoj strani u francuskim religijskim ratovima. Jedan član kuće, Vilijam I Oranjski, organizovao je holandski otpor protiv Španije, rat koji je trajao osamdeset godina, sve dok Holandija nije stekla nezavisnost. Verovatno najistaknutiji član dinastije, Vilijam III Oranjski, postao je kralj Engleske 1689. godine, nakon pada katoličkog Džejmsa II u Slavnoj revoluciji.
Zbog Vilijama III, narandžasta je postala važna politička boja u Britaniji i Evropi. Vilijam je bio protestant i kao takav branio je protestantsku manjinu Irske od većinskog rimokatoličkog stanovništva. Kao rezultat toga, protestanti Irske su bili poznati kao Narandžasti. Narandžasta je na kraju postala jedna od boja irske zastave, simbolizujući protestantsko nasleđe. Njegova pobunjenička zastava postala je preteča moderne zastave Holandije.[8]
Kada su holandski doseljenici koji su živeli u Kejp koloniji (danas deo Južne Afrike) migrirali u južnoafričku teritoriju u 19. veku, osnovali su ono što su zvali Slobodna Država Oranje. U Sjedinjenim Državama, zastava grada Njujorka ima narandžastu traku, u znak sećanja na holandske koloniste koji su osnovali grad. Vilijam od Oranja se pamti i kao osnivač Koledža Vilijam i Meri, a okrug Naso u Njujorku nosi ime po kući Oranje-Nasau.
-
Vilijam III Oranjski, vladar i Engleske i Holandije -
Slobodna Država Oranje u južnoj Africi bila je nezavisna Burska republika krajem 19. veka, zatim britanska kolonija, a zatim deo Južnoafričke unije. Narandžasta boja potiče iz reke Oranje, nazvane po holandskoj kući Oranje. Holandska zastava je u kantonu. -
Zastava Južne Afrike (1928–1994) imala je narandžastu prugu, zbog uticaja dinastije Oranje i perioda kada je postojala holandska kolonija. -
Moderna zastava Njujorka preuzima svoje boje od holandske zastave iz 17. veka i ima narandžastu traku u čast kuće Oranje-Nasau. -
Proslava Kraljičinog dana u Amsterdamu. Kraljevska porodica Holandije pripada dinastiji Oranje-Nasau.
.jpg)
.svg)
18. i 19. vek[uredi | uredi izvor]
U 18. veku, narandžasta je ponekad korišćena za prikazivanje haljina Pomone, boginje plodnog obilja; njeno ime je došlo od pomon, latinske reči za voće. Same narandže su postale sve češće u severnoj Evropi, zahvaljujući izumu zagrejanog staklenika u 17. veku, građevinskog tipa koji je postao poznat kao oranžerija. Francuski umetnik Žan-Onore Fragonar prikazao je alegorijsku figuru „inspiracije” obučenu u narandžasto.
Godine 1797, francuski naučnik Luj Vokelin otkrio je mineral krokoit, ili olovni hromat, koji je 1809. godine doveo do pronalaska sintetičkog pigmenta hromnog narandžastog. Ubrzo su usledili i drugi sintetički pigmenti, kobaltno crveno, kobaltno žuto i kobaltno narandžasto, poslednji napravljen od kadmijum sulfida i kadmijum selenida. Ovi novi pigmenti, plus pronalazak metalne tube za boju 1841. godine, omogućili su umetnicima da slikaju na otvorenom i da prikažu boje prirodnog svetla.
U Britaniji je narandžasta postala veoma popularna kod prerafaelita i kod istorijskih slikara. Raspuštena crveno-narandžasta kosa Elizabet Sidal, plodnog modela i supruge slikara Dantea Gabrijela Rosetija, postala je simbol prerafaelitskog pokreta. Lord Lejton, predsednik Kraljevske akademije, proizveo je Vatreni jun, sliku usnule mlade žene u jarko narandžastoj haljini, koja je osvojila široko priznanje. Albert Džozef Mur je naslikao svečane scene Rimljana koji su nosili narandžaste ogrtače svetlije od svih koje su Rimljani ikada nosili. U Sjedinjenim Državama, Vinslov Homer je osvetlio svoju paletu živopisnim narandžama.
U Francuskoj, slikari su narandžastu uzimali u potpuno drugom pravcu. Godine 1872, Klod Mone je naslikao Impresiju, izlazak sunca, sa sićušnim narandžastim Suncem i malo narandžaste svetlosti koja se reflektuje na oblacima i vodi u centru maglovitog plavog pejzaža. Ova slika je dala ime impresionističkom pokretu.
Narandžasta je postala važna boja za sve impresionističke slikare. Oni su proučavali nedavne knjige o teoriji boja, i znali su da je narandžasta pored azurno plave učinila obe boje mnogo svetlijim. Ogist Renoar je oslikao čamce sa prugama hromno narandžaste boje pravo iz tube. Pol Sezan nije koristio narandžasti pigment, već je proizveo sopstvene pomorandže sa primesama žute, crvene i okera na plavoj pozadini. Tuluz-Lotrek je često koristio narandžastu na suknjama plesačica i haljinama Parižanki u kafićima i klubovima koje je portretisao. Za njega je to bila boja veselja i zabave.
Postimpresionisti su otišli još dalje sa narandžastom. Pol Gogen je koristio narandžastu kao pozadinu, za odeću i boju kože, da ispuni svoje slike svetlošću i egzotikom. Ali nijedan drugi slikar nije koristio narandžastu tako često i dramatično kao Vinsent van Gog, koji je jedno vreme delio kuću sa Gogenom u Arlu. Za Van Goga narandžasta i žuta su bile čista sunčeva svetlost Provanse. On je slikao svoje pomorandže sa mešavinom žute, oker i crvene, i stavio ih pored rezova sijena crvene i zelene boje, a ispod neba burno plave i ljubičaste. Stavio je narandžasti mesec i zvezde na kobaltno plavo nebo. On je svom bratu Teu pisao o „traganju za suprotnostima plave sa narandžastom, crvene sa zelenom, žute sa ljubičastom, traženju izlomljenih boja i neutralnih boja kako bi uskladili brutalnost ekstrema, pokušavajući da boje budu intenzivnije, a ne harmonija sivila."[9]
-
Kraljica En od Velike Britanije u narandžastoj haljini (1736) -
Inspiracija, Žan-Onore Fragonar (1789) -
Pedro de Alkantara, kraljevski princ (kasnije car Pedro I od Brazila i kralj Portugalije kao Pedro IV; tokom ranih 1800-ih) -
Sredina leta, Albert Džozef Mur (1848–1893) -
Raspuštena crveno-narandžasta kosa Elizabet Sidal, modela i supruge slikara Dantea Gabrijela Rosetija, postala je simbol prerafaelitskog pokreta (1860). -
Impresija, svitanje od Kloda Monea (1872) predstavljao je sićušno, ali živopisno hromno narandžasto Sunce. Ova slika je dala ime impresionističkom pokretu. -
Car Pedro II od Brazila nosi široku kragnu od narandžastog perja tukana oko ramena i elemente carskih regalija. Detalj sa slike Pedra Amerika (1872) -
Novi roman, Vinsloua Homera (1877) -
Veslači u Šatuu na slici Pjera Ogista Renoara (1879). Renoar je znao da narandžasta i plava osvetljavaju jedna drugu kada se stave jedna pored druge. -
Autoportret Pola Gogena (1888) -
Vrba pri zalasku sunca, Van Gog, Arl (1888) -
Zvezdana noć Vinsenta van Goga, sadrži narandžaste zvezde, narandžastu Veneru i narandžasti Mesec (1889) -
Meules, iz serije Stogovi sena Kloda Monea 1890–1891 -
Anri de Tuluz-Lotrek je izuzetno voleo narandžastu, boju zabave Džejn Avril (1893–1896). -
Vatreni jun, slika Lorda Lejtona (1895) -
Vajrumati, slika Pola Gogena (1897)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Çelik, Tantek; Lilley, Chris, ur. (18. 1. 2022). „CSS Color Module Level 3”. W3C. w3.org. Pristupljeno 10. 9. 2022.
- ^ „Orange / #ff8000 hex color”. ColorHexa. 2022. Pristupljeno 10. 9. 2022.
- ^ „Orange / #ff8000 Hex Color Code”. Encycolorpedia. Pristupljeno 10. 9. 2022.
- ^ Reuchamps, Min (17. 12. 2014). Minority Nations in Multinational Federations: A Comparative Study of Quebec and Wallonia (na jeziku: engleski). Routledge. str. 140. ISBN 9781317634720.
- ^ Eva Heller, Psychologie de la couleur: effets et symboliques, pp. 149–158
- ^ Jonathan Mark Kenoyer (1998). Ancient Cities of the Indus Valley Civilization. Oxford University Press. str. 96.
- ^ Bunson, Matthew (1995). A Dictionary of the Roman Empire. Oxford and New York: Oxford University Press. str. 23. ISBN 978-0-19-510233-8.
- ^ a b Grovier, Kelly. „The toxic colour that comes from volcanoes” (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2018-08-14.
- ^ Vincent van Gogh, Lettres a Theo, p. 184.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Heller, Eva (2009). Psychologie de la couleur: effets et symboliques. Pyramyd (French translation). ISBN 978-2-35017-156-2.
- Zuffi, Stefano (2012). Color in Art. Abrams. ISBN 978-1-4197-0111-5.
- Gage, John (2009). La Couleur dans l'art. Thames & Hudson. ISBN 978-2-87811-325-9.
- Gottsegen, Mark (2006). The Painter's Handbook: A Complete Reference. New York: Watson-Guptill Publications. ISBN 978-0-8230-3496-3.
- Varichon, Anne (2000). Couleurs: pigments et teintures dans les mains des peuples. Paris: Editions du Seuil. ISBN 978-2-02-084697-4.
- Russo, Ethan; Dreher, Melanie C.; Mathre, Mary Lynn. (2003), Women and Cannabis: Medicine, Science, and Sociology (1st izd.), Psychology Press (objavljeno mart 2003), ISBN 978-0-7890-2101-4
- Willard, Pat (2002), Secrets of Saffron: The Vagabond Life of the World's Most Seductive Spice, Beacon Press (objavljeno 11. 4. 2002), ISBN 978-0-8070-5009-5
- Arvon, Henri (1951). Le bouddhisme. Presses Universitaires de France. ISBN 978-2-13-055064-8.
- Van Gogh, Vincent (2005). Lettres à Théo. Folioplus classiques. ISBN 978-2-07-030687-9.
- Van Gogh, Vincent (2010). Lettres de Provence 1888–1890. Auberon. ISBN 9782844981097.
- Roelofs, Isabelle (2012). La couleur expliquée aux artistes. Group Eyrolles. ISBN 978-2-212-13486-5.
- Roy, Srirupa (avgust 2006). „A Symbol of Freedom: The Indian Flag and the Transformations of Nationalism, 1906–” (PDF). Journal of Asian Studies. 65 (3). ISSN 0021-9118. OCLC 37893507. Arhivirano iz originala (PDF) 2012-10-10. g.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Orange Spectrum Color Chart Listing
- UNECE Regulation No. 6: Uniform Provisions Concerning the Approval of Direction Indicators for Motor Vehicles and their Trailers (E/ECE/324-E/ECE/TRANS/505/Rev.1/Add.5/Rev.4)[1][2]
- UNECE Regulation No. 48: Uniform Provisions Concerning the Approval of Vehicles with Regard to the Installation of Lighting and Light-Signalling Devices (E/ECE/324-E/ECE/TRANS/505/Rev.1/Add.47/Rev.3/Amend.2)
